Шта тражи папа у Србији ?

Најлогичније питање које произилази из ове теме јесте „Шта тражи папа у Србији“ и зашто му је толико важан датум закона - Милански едикт који је усвојен још 313. Године ?

Ватикан као челно мјесто католичанства и већег дјела хришћанства у јавности на индиректан начин показује да му је стало за разговоре са православним црквеним вођама, тј. челницима СПЦ-а који стагнирају још од 1054. Године када је дошло до расцјепа источне и западне цркве. С друге стране, у јавности има свакаквих изјава и мишљења у вези овога, али је нејасна позиција цијеле Српске Православне Цркве јер се још није изјаснила. Имамо ситуацију да је Борис Тадић био у Ватикану прошле године, да му је папа пренио жељу да посјети Србију 2013. на 1.700 година од Миланског едикта управо у Нишу гдје је рођен римски цар Константин Велики. И док је то тадашњи владика Иринеј поздравио у јавности се створила таква атмсофера која упућује на различита тумачења цијелог будућег слиједа догађаја. Прва од тих јесте, „зашто баш сада у другој деценији 21. вијека папа крочи на тло једне православне земље“ ? Чему ће то допринијети у будућности ? Јасно је да православни и католички путокази нису исти и да се управљачка форма драстично разликује. Шта Србима ова папска посјета може значити ? У вјерском облику ништа, али у пропагандном да. Наиме, Ватикан званично није признао независност Косова, а с тим у вези сигурно су условљене заштите српских манастира, светиња и историјских споменика као трајно вјерско благо цијелокупног хришћанства. Да ли Ватикан жели да својата српске светиње ? Па има легитимно право, из разлога што стварна вјерска припадност упућује на релаксацију односа међу католичком и православном црквом. Ако и дође до посјете папе Нишу онда његова светост Патријарх Иринеј треба јавно да му постави питање и да остане дослиједан у томе „Зашто Ватикан није дјеловао на Западу како би се заштитиле српске односно хришћанске светиње на Косову током мартовског погрома 2004. године?“ Из тог питања могу се добити различити одговори, али је јако важно утврдити да ли је уништавање културног блага, првенствено српског и православног ишта говорило Ватикану или је то диктат истих оних који су протјерали Србе са КиМ ? Знамо сви како су се понашале међународне снаге тог 17. марта, првенствено без икакве заштите српског становништва, а камоли да заштите манастире и остале средњовјековне српске светиње. Исход свега тога јесте уништено или оштећено 35 православних цркава и преко 200 хиљада протјераних Срба са својих огњишта.

Такође, многи говоре да доласком папе у Србију се подиже међународни кредибилитет земље, јасно, али да ли на тај начин духовно и вјерски окрећемо леђа Русији и Руској Православној Цркви ? Какав однос послије тога треба да имамо са Русијом ? Не треба заборавити прошлу годину када су римокатолички и православни богослови усагласили у Бечу „сестеринске односе“ и да у неком ближем периоду прихвате папу за свог врховног поглавара уз задржавање црквених обичаја попут литургије. На тај начин се покушава ријешити замрзнути миленијумски расцјеп хришћана и да се хришћански глас у свијету „шаље у једном јединственом тону“. Овом састанку је предходио састанак из Равене 2007. гдје су сви прихватили папу „првог међу једнаким поглаварима“ сем Руса. Да ли је на помолу стварање најозбиљнијих питања и обнављања Екуменског сабора ? Вријеме ће дати одговор.

Мени лично остаје нејасна та позиција здушног залагања садашњег Патријарха Иринеја за поновним уједињењем, а с друге стране и позиција његовог предходника Патријарха Павла који није био наклоњен „закопавању ратних сјекира“ и препуштању заборава вријеме како је Ватикан радио све да Србе сруши и уруши њихову позицију на Балкану током свих сукоба и ратова 20. вијека. Најзанимљивија ситуација у ставу предходника Патријарха Павла дешавала се у питању државе „да ли ће СПЦ дати сагласност да папа посјети Србију“, нашта је он одговорио „Онда, добро недошао“.

Оно што заиста ствара пометњу јесте ситуација и понашање СПЦ-а, јер СПЦ никада не излази са јединственим ставом свих владика него највећу одговорност и онај који је испред свих јесте Патријарх. Тако сада имамо ситуацију да владика Артемије крши нека канонска правила, а да ми сада, јелте, „обични смртници“ немамо право да чујемо и другу страну шта о томе мисли. С друге стране, потчињавању уједињења ми прихватамо цијелу прошлост римокатоличке цркве, што значи и доба инквезиције и највеће престижне власти коју је посједовао папа. Да ли то хоћемо ? Најбоља солуција је да СПЦ о битним стварима за будућност српске и православне вјере направи неку врсту анкетирања гдје би народ одлучио и дао коначан глас о даљем статусу српске цркве. Овако имамо нејасне позиције јер црква је једна, народ нешто сасвим друго, а одговорност различита.

Даље, зашто садашњи, а и предходне папе не проговоре о отвореним подршкама папе Пио XII у вези са НДХ-а ? Поред те пасивне политике Ватикана у то вријеме, треба схватити и причу да је папа Пио XII био врло слаб у реакцијама против нацизма и убијању и протјеривању Јевреја. Никада јавно папа није осудио убијање 487.000 Срба, 27.000 Рома и 30.000 Жидова у НДХ ; а с друге стране није се противио ни насилном покрштавању народа, зато се НДХ у то вријеме сматрала „тврђава католичанства на истоку“. Због својих „великих заслуга“ Алојзије Степинац је био проглашен за свецем и то од Ивана Павао II.

Основни разлози зашто мислим да папа у Србији нема шта да тражи јесте подјељеност у ставовима владика СПЦ-а, нејасан став Ватикана и свих папа од краја Другог свијетског рата о Србима као једним од највећих страдалника ; а с друге стране и нејасна политика Ватикана према Србији и Србима данас. У том простору не видим начина и разлога зашто би долазило да екуменских разговора и стварању идеје „папе као врховног поглавара свих хришћана“. Ако се Русија и руска црква јасно одредила према тим питањима онда Србија такође треба да има децидан одговор, а не да се ствара утисак раздора у СПЦ-у гдје свако води своју политику. Нажалост ми смо мали народ који се мора повиновати нечијим одлукама, али ако већ поштивамо Константина Великог као првог римског владара који је прихватио хришћанство и који је у СПЦ-у проглашен за свецем онда тежимо једној вјери и једном вјерском путу. Не смијемо да се доведемо у ситуацију да због неких вјерских побуда изгубимо вјерски идентитет и да се због тога сматрамо народом са трагичном судбином. Православље мора да живи и никако не смије да се деси ситуација одвојености српске од руске цркве. Као што патријарх Павле рече „Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да зло добра донијети неће, да је крв људска храна наопака, ствари би ишле срећније.“

Милански едикт

Милански едикт је законски акт који је донио цар Константин Велики, а којим је проглашена вјерска равноправност и престанак гоњења хришћана које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано) 313. године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју вјеру а да за то не сносе никакве послиједице.

Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже:„Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вјери којој би они жељели... и да не треба апсолутно нико оодбијати право да следује и изабере побожност и вјеру хришћана.“