петак, 29. јун 2012.

Зашто је краљ Леонида готивнији лик од кнеза Лазара?

Никако да се код нас раздвоји, да ли нас погони косовски мит, или косовски завет?



Пише: Марко Шикуљак
Мит је избио на лош глас као главна кочница нашем бољем животу. Од свега, највећи је мит да је Мурат убијен на превару под чадором, а не у борби како доликује војсковођи, и да су Турци побиједили после. А сама турска историографија каже да није било тако.
Тако да није истинита она шовинистичка глупост како су Срби једини народ који слави пораз (гуглај Лангемарк ). Или је аутошовинистичка, пошто ми волимо да смо једини, макар себе кудили. Срби су за сада једини познати који се одричу физичке побједе и од ње праве пораз. Да би испричали неку дугу причу.
На јутјубу је лако пронаћи ту везу. Пошто је наш филм о косовском боју сниман брже - боље да се стигне прије годишњице, уз мањак пара, на приче у стилу “светиња иза мене и сила предамном” се каче снимци из филма 300. Филм је наравно смеће друге врсте, али је визуелно моћан, тако да малим народима баш добар фазон да од Леонице направе Краља Звонимира или Кнеза Лазара.
А у чему је разлика између приче ова два филма. Нема је. И Лазар и Леонида (према миту и филму) иду у битку за коју знају да је не могу добити, али иду јер тако налаже неки виши закон. Онај који говори да је слобода највиша људска вриједност, и да златници не вриједе ако се мораш клањати цару - богу. Прича о слободи је суштина америчке и француске револуције које су обликовале западни свијет, којем теже они који би да се косовског мита кутаришу.
Косово и царство небеско митског кнеза Лазара су подударни са европским вриједностима, барем оним какви су били док из нису зајашили неизабрани Ромпуј и Ештонова.
Могло би се набрајати и набрајати на шта све утиче и како се манифестује нека зацртана демитологизација. Једно је и то, што слобода и достојанство нису примарна ствар. Жртвоваћемо их онда кад се постави питање да ли да нам лично буде мало боље, а да ћутимо и не гледамо пропадање око нас. И да нам они који причају у категоријама образ, част, слобода, поштење, изгледају као наивне будале. Или да нам се то чини као маска коју носе док не уновче набројане ставке.
Један црногорско - сарајевски србомрзитељ (име му се не помињало) писао је једном, са презиром о својој новој домовини, како не разумије Црногорце који се диче својом слободом у кршу гдје нису имали довољно ни да једу. И некако разумије католичке крајишнике у данашњој хрватској, који се поносе што су били бедем исламу, јер су они иза себе имали неку Европу коју су бранили. Шта су ког ђавола бранили Црногорци (док су се још Србима звали) у том кршу гдје за хљеба нису имали?
Бранили су баш ту слободу, без које човјек није човјек, и без које ни живот нема посебну вриједност. Тешко то разумије мозак одгојен на новцу који се дијели на грантовима за демократизацију и деконтаминацију. Данас када свако има у породици неког ко је био у прилици да жртвује живот да би ми имали слободу, нама је потребно то ново читање лектире (са разумијевањем) која нам је задана на Косову, у Невесињској пушци, у Гатачком устанку 1941. Нове генерације се не примају на досадашње, преписане интерпретације политичара.

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ 

Нема коментара:

Постави коментар