Својатање Суторине

Да су знали какве ће посљедице изазвати њихов територијални поклон Црној Гори (1947. године) у будућности, сумњам да би два властодржца (један Херцеговац, други државни трибун) Ђуро Пуцар и Владо Шегрт икада урадили такву прекомпозицију на простору Херцеговине.

Пише: Стефан Драгичевић

Два човјека која су била кључна у изузимању Суторине из некадашње требињске општине и припајање исте општини Херцег Нови у Црној Гори направили су послије Пиранског залива на простору Балкана још један територијални спор и то усменим договором који никада није верификован од стране државних органа. Хрватску, иако је изгубила спор са Словенијом коштало ју је нешто више од 5,5 милиона евра тај цјелокупни поступак. Узимајући у обзир да БиХ сваке године баци милионе КМ на потрошњу за админинстрацију на свим нивоима власти, какав јој је онда ризик ући по истом принципу у међународни спор са Црном Гором око Суторине за које има велики број историјских доказа да је то требињска територија?

Титулар власништва територије Суторина је БиХ и тужбу Међународном суду правде може поднијети само БиХ. 

Комунисти а неки од живих данашњих пензионера који су послије вијекова и година правили АВНОЈ-ске границе ни сами не знају какво је правилно разграничење између тадашњих СР БиХ и СР Црне Горе јер се у неким картама јасно види да дио Суторине је уцртан као саставни дио БиХ, док у другим картама да је она у Црној Гори или да се јужни крак данашње БиХ и Републике Српске завршава у Требињу. Но треба јасно истаћи да су АВНОЈ-ске границе узете са Берлинског конгреса што представља још један аргумент да је Суторина у саставу БиХ.

Оно што је важно апострофирати јесте да је Суторина била вијековима саставни дио БиХ. Дакле од Кулина Бана, проте Матеја Ненадовића, Стефана Косаче, Котроманићеве БиХ, аустро-угарске и османске владавине па све до 30-их година 20. вијека када се полако појављују огранци комуниста или тадашњи "шпиуни" СССР. Исти они који ће послије завршетка Другог свјетског рата на крилима побједе Црвене армије да преузму власт у тадашњој Југославији. Исти они који ће у годинама које слиједе на донацијама и вјештачком систему заснованим на балансирању исток-запад; капитализам-социјализам да граде државу која ће једног дана да се распадне као кула од карата. И исти они који данас не знају да објасне како су и на чему засноване ондашње АВНОЈ-ске границе.  

Поставља се питање, како су могли да праве границе унутар ондашње СФРЈ ако ни за једну нису створиле правне основе да оне постоје? Као што су оснивали Савезне државе, институције, доносили законе, оснивали друштвена предузећа? Одговор је јасан, то им и није био циљ јер лабава конфедерална Југославија је била идеална за аутократску комунистичку власт без стварних унутрашњих граница, а притоме ни не размишљајући да ће једног дана цијелокупни систем да се распадне и то у крви.

Требиње је Суторином имала кроз историју излаз на море и границу са тадашњом Дубровачком Републиком да би једном политичком неодговорном одлуком незајежљивих локал-државних политичара уз пиће и крканлук прекратила себи територију. Који данас државних врх може себи да дозволи да се одрекне мора, територија, туризма, туриста, раста трговине, запошљавања? Апсолутно нико и ту тај балкански менталитет долази до изражаја - подкупљивост и заиграност очију пред великим новцем.

Шта би се сада требало урадити? Треба ангажовати стручну у научну јавност у цијелој БиХ да би се видјело како овај проблем рјешити у нашу корист, а понајвише историчаре и географе који треба да дају главне смјернице политичким представницима у власти. Јер не смијемо дозволити да због политичког слијепила, маркетинга и јефтиних политичких поена изгубимо битку за Суторину која је историјски саставни дио Требиња. Имајући у виду историјске и правне чињенице Требиње располаже право на територију која јој вијековима припада и која му је, прије свега, незаконито одузета. Зашто незаконита? Зато што не постоји ниједан једини државни документ између БиХ и Црне Горе по којој се врши пренос власништва; гдје не постоји нигдје спис/документ да неко тек тако предаје или продаје (како је коме милије) територију.

Ово јесте отварање Пандорине кутије јер се у питање доводе границе, али ако би смо свако деликатно историјско-политичко питање описали као тешко - шта ће нам политика? Шта ће нам дипломатија? Шта ће нам држава уосталом? Или се боримо за своје и зашта имамо чврсте историјске доказе или не требамо ни да постојимо.

С друге стране, треба имати у виду да Црна Гора нема никакве доказе око могућности аргументованости свог власништва над Суторином. То значи да Црна Гора, по мом убјеђењу, неће хтјети ићи на међународну арбитражу пред Међународним судом УН јер сигурно губи, а БиХ, РС и Требиње добијају. То је крајем прошлог мјесеца потврдио и предсједник Црне Горе Филип Вујановић који је рекао да "Црна Гора неће прихватити арбитражу". Ко пита Вујановића шта хоће, а шта неће и шта воли, а шта не воли? Суторина ће бити територија ко има доказе и историјске аргументе да је то његова територија. Но опет сматрам, да треба покушати изнаћи могућност да се црногорска власт доведе до међународног правосуђа и да спор добије судски епилог јер само на тај начин видим могућност да се Суторина врати под територијалну ингеренцију општине Требиње. Дакле, историјске територије нико не може доводити у питање осим ако Суторина није државним потписом највиших инстанци предата другој земљи. 

Ратификација међудржавне границе између БиХ и Црне Горе може да услиједи тек послије завршетка међународне арбитраже и сматрам да је то једини валидан правни основ да се потврде границе двије државе. Грешке неодговорних политичара у прошлости у овом предмету нису за коментара са бх стране јер треба покушати изнаћи модалитете да се грешке исправе уколико је то могуће - а могуће је. 

Црногорски амбасадор на стенд бају и Косово

Можете ли замислити штету да предсједник једне земље која се зове Црна Гора, Филип Вујановић, која има нешто више од пола милиона становника и по том основу је у истој равни са једном београдском општином Вождовац пријети "да неће послати амбасадора у Сарајево због Суторине". Ето, БиХ не зна како би преживјела без добросусједских односа са овом земљом од које има занемарљиве користи у економском погледу, а што се добросуједства за интеграцију у ЕУ тиче то ће ионако да причека одређени број година, а до тада се може промјенити најмање 3-4 власти.

Политика је немилосрдна дјелатност а то је најбоље показала црногорска власт када је признала Косово као независну државу, када покушава да формира своју Црногорску православну цркву и да за њу добије аутокефалност православних цркава широм свијета, када у своје одаје прима Хашима Тачија и друге политичке представнике самопроглашеног Косова, која уводи свој језик, своја слова са карактеристичним меко "ћ" и оштро "ч" које нема никакве везе са ћириличним писмом и Вуком Караџићем и бројним другим активностима којима ниподиштава традицију, вјеру и културу Црногораца који су увијек били и са поносом истицали да су православни Срби. 

Према томе, нема емоција - већ само политике, а ако хоћемо политику и хоћемо своју територију онда нема љубави, већ немилосрдне борбе за своје, а по оној народној "Туђе нећемо - своје не дамо".

Закључак

Основно питање које се поставља је - како је Црна Гора стекла имовинско право на Суторину? Да ли се позивала на Устав СФРЈ није, према државном органу није, према закону није, на основу уговора није. И на основу чега онда она својата Суторину? 

Из свега се може закључити да БиХ као земља и Требиње као општина имају власничко право над Суторином које сеже у вријеме средњовијековне босанске државе, а коју је касније 1878. године потврдио и Берлински конгрес. СХС заједно са краљевином Србијом опет има БиХ у чији састав улази и Суторина у саставу мостарске регије. 

Иако нам је историја прошла у јако бременитим и зависним односима - очигледно је да од ње нисмо пуно научили јер умјесто да се боримо и будемо своји на своме поједини политичари понављају грешке предходника. Борба је сврха живота, а без борбе ми смо нико и ништа.