Када је Приштина једнострано прогласила независност од Србије 2008. године и када су услиједила бројна признања прије свега западно европских држава - већ тада се говорило да ће један од услова даљег напретка Србије ка ЕУ бити признање независног Косова.
Пише: Стефан Драгичевић
И баш из тог разлога не разумијем због чега се власт у Србији чуди када Федерика Могерини или Јоханес Хан кажу да ће се за преговарачко поглавље 35 тражити да Србија прихвати Косово као независну државу. Годинама је држава Србија радила на свом постепеном повлачењу са Косова јер ако се само узме у обзир да тамо не постоји ниједна институција која ради по Уставу Србије онда је јасно да државе нема. Кап која је прелила чашу јесте укидање тзв. паралелних институција на сјеверу Косова које нису ништа друго до институције које су до свог укидања функционисале по законима и уставу Србије. Њихово укидање тражила је првенствено ЕУ, а на тајни миг из Приштине.
Приштини су предате катастарске књиге, телекомуникације, правосуђе, урбанизам, регистарске таблице и све остало што једну територију карактерише као државу... тамо постоји извршна, законодавна и судска власт; затим, полиција, оружане снаге - дакле једна цјелина која показује да Приштина успјешно заокружује своју државност. Још када се томе придодају да се новим захтјевима ЕУ од Србије тражи да утврди границу "између Србије и Косова" тј. да више нема админинстративних прелаза већ граничних, предаја електране "Газиводе" Приштини као и прелазак Универзитета у сјеверној Косовској Митровици у косовски школски систем онда би и птици на грани било јасно о чему се ту ради.
Дакле, ова али и предходна власт у Србији морају да објасне грађанима зашто су ово све радили јер овакви потези се квалификују као национална велеиздаја и кршење највећег правног акта у једној земљи, а то је Устав. Толико су сви на власти покушавали да испуне европске стандарде да им ништа није било свето, па ни предаја Косова за којег ће власт декларативно да каже "да га никада неће независног признати, а посебно не у УН".
Како Дачић и остала компанија мисле да се боре за Косово, када односом Београда према Приштини се показује нескривена попустљивост по свим важним националним питањима? Тешко је ту дати неки нормалан одговор јер свако ко је информисан и објективан зна да је власт у Србији саму себе довела у незавидан положај тако што је или на површини или испод површине допуштала све веће удаљавање Косова и Метохије од Србије разним потписима у Бриселу.
Али и поред поданичке политике власти према Косову, Русија је идаље уз Србе и Србију. Сваки пут када треба одбранити српски интерес у УН ту су Руси, и сваки пут Руси стају на страну Србије како по питању права на вето тако и кроз полемике и оштре вербалне сукобе. Како објаснити Владимину Путину, Дмитрију Медведеву и читавој Русији ове поступке државе Србије која она ради према својој јужној српској покрајини? Како сутра одговорити на питање било ког легалног руског представника око поданичке политике која се извршава само са циљем да се убрзају европске интеграције? Требају ли Руси да изигравају веће Србе од самих Срба? То би било добро питати властодржце који очигледно немају осјећај да су некоме бар за одговоре дужни.
Сви знају да је за успјешан крај преговора између Србије и ЕУ, кључно поглавље 35 које се тиче Косова и ако се оно рјеши - рјешена је читава проблематика око уласка Србије у ЕУ, а што ће значити да је Србија чланица ЕУ, а да је заузврат потписала и признала независност Косова. Већина грађана у Србији је овога свјесна, али мало ко ће јавно то рећи из страха мада све вуче ка томе, посебно потези власти која, када је Косово у питању, ради све да се Србија минимизира у том процесу због евроинтеграција.
Колико су српске власти од 2008. па све до данас биле мудре и паметне довољно говори и чињеница да су за посредника у дијалогу са Приштином узели ЕУ, чије чланице су у огромној већини признале независност Косова. Дакле, узели су пристрасног посредника гдје се из авиона може закључити на чијој ће страни Брисел бити. Но не би то био проблем да је Србија имала јаке, стручне и патриотски настројене представнике који знају гдје су црвене националне линије када је Косово у питању, али овако све је отишло у неповрат јер је већ велики број споразума потписан, а гдје огроман број надлежности је пренесен на Приштину. Умјесто да је власт у Србији остала дослиједна поштовању Резолуцији 1244 и тиме потврдила да је једини легитимни посредник УН, она је процес одлучивања пребацила у пристрасни Брисел.
И када се властодржци чуде шта им Брисел ставља пред нос, они кажу "а не,не... нисте ви нас добро схватили", а овамо све већ потписали. Е баш зато, што су политички аутсајдери биће врло интересантно чути "како власт у Србији гледа на приједлог ЕУ да се однос Београда и Приштине рјеши као и однос између својевремено двије Њемачке"? А знате ли какав је био однос двије Њемачке до пада Берлинског зида? Савезна Република Њемачка (Западна Њемачка) и Њемачка Демократска Република (Источна Њемачка) су заједно ушле у УН, али се никада нису међусобно признале. То се сада покушава имплементирати и на случају Београда и Приштине те да се промјени однос како би се у званичним разговорима говорило као о Србији и Косову као двјема сувереним и независним државама.
Нико у државном врху не може да се прави наиван када је у питању косовски чвор јер је велики број пута од високих европских званичника могло да се чује "да Србија ако хоће да иде према ЕУ мора да призна независност Косова". У томе је читава филозофија преговарачког поглавља, број 35. Све у свему било ово преговарачко поглавље 35 уцјењивачко или не оно је само објаснило суштину зашто Србија мора одустати од утопистичке идеје "и Косово и ЕУ".
У Србији се референдумом народ мора изјаснити шта сматра за најбоље рјешење за своју будућност и како народ одлучи тако мора бити. Тешке одлуке су саставни дио политике и што прије и власт то схвати биће јој лакше да се постави пред народ.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар