Растурена и распарчана опозиција у Србији

Када се сагледа политичка сцена Србије из једног аналитичког угла дође се до закључка да тамо постоје само двије велике политичке опције, а које предводе СНС и СПС.

Пише: Стефан Драгичевић

На први поглед изгледа као да је земља у двопартијском систему, али она то није, јер двије највеће странке у Србији су заједно у власти иако свакодневно можемо да видимо "политичке чарке" између коалиционих партнера и нетрпељивост појединих чланова Владе једних према другима. 

Дакле, коалициони партнери у Влади Србије, СНС и СПС, нису повјерљиви једни према другима јер када се само сагледају сукоби на релацији Зорана Михајловић-Ивица Дачић или стално исказивање жеље Небојше Стефановића за ванредним парламентарним изборима или када Бранко Ружић се јавно наруга Вучићу у смислу дружења са политичким персонама нон грата, онда је то јасан знак да ствари не функционишу. Друго, они су природно у политичкој борби јер они немају озбиљну конкуренцију против које би се борили иако имају идентичну визију Србије која је интегрисана у ЕУ. 

Умјесто то да отвори простор опозиционим странкама и да заједно покушају да их критикују по разним основама, оне се међусобно дјеле и распарчавају ионако никакво своје бирачко тијело. Најбољи примјер су Пајтићев ДС и Тадићев СДС који се буквално не могу смислити заједно на политичкој сцени иако имају идентичну идеолошку орјентацију, затим тотална политичка дезоријентисаност и неорганизованост у јавним наступима у Народној скупштини Србије. Живковићева партија нема велики политички капацитет и она може да преживи једино у коалицији са неким. Даље, ДСС од када није парламентарна странка те од одласка првог предсједника Војислава Коштунице из њихових редова се потпуно поцјепала а које је произвело двије сасвим нове политичке партије које су основали бивши прваци те стране Слободан Самарџић и Ненад Поповић. О Чедином ЛДП-у не треба трошити ријечи јер та партија одавно није политички релевантан субјекат на политичком тржишту Србије. 

Када сам неки дан прочитао да Тадић и Јовановић хоће да праве предизборну коалицију своје двије партије - нисам се смијао него сам се питао да ли је могуће да трагикомичност достигне тај ниво па да Тадић и Јовановић сједну за исти сто? И да сједну за исти сто те да иду на изборе, увјерен сам да удружени СДС-ЛДП не би прешао цензус. Не само зато што немају политичког капацитета већ и зато што либерали никада нису добро пролазили на изборима било гдје на Балкану. Живи били па видјели. 

Друго, цјепање ДС-а још није завршено јер послије повлачења бројних функционера те странке из политике због судских процеса, промјена страначких дресова или добровољно, Тадићево напуштање партије, Ђиласово повлачење из политике - сада имамо ситуацију да ће већ сада бивши предсједник клуба посланика ДС-а у скупштини Борко Стефановић сигурно напустити ту странку. Оно што је до јуче било незамисливо сада јесте, а то је да се ДС стално врти око цензуса и лако је могуће због свих ломова које је доживио и које доживљава да постане ванпарламентарна странка. ДС у Србији једино још "живи" у Војводини одакле је и сам њихов предсједник Бојан Пајтић гдје има покрајинску власт иако ту власт као и бројне локалне заједнице озбиљно угрожава СНС који пријети да их "политички прегази" гдје год стигне.

Једини који су се пробудили из дубоког зимског сна и који су се бар мало консолидовали из опозиционих редова су радикали (СРС) Војислава Шешеља који иако имају огромне финансијске проблеме некако успјевају да држе главу изнад површине те би по неким процјенама, да се сада одржавају избори, прешли цензус самостално и ушли у парламент. Иако немају скоро никакав коалициони капацитет, радикали су годинама били најгласнији и најгрлатији опозицинари тако да би их заиста за мене било интересантно видјети опет у Народној скупштини са наравно њиховим предсједником Шешељом. Од када се Војислав Шешељ вратио из Хашког трибунала, рејтинг радикала лагано али сигурно расте што је сигуран сигнал да ће СРС на следећим парламентарним изборима (ако Шешељ за то вријеме не оде поново у Хаг) бити парламентарна странка. Велики недостатак СРС-а је у томе што буквално зависи од свог предсједника јер да нема Шешеља та странка би се угасила. Уопште нисам симпатизер иделошке политике те политичке опције, али ме радује једна ствар, а то је да ће власт коначно у Србији имати корективни фактор који ће их грдити, кудити и критиковати у јавности из петних жила, а не као до сада да сваки усвојени закон има млаку реакцију млитаве опозиције.

Суморна слика безидејне опозиције у Србији је данашња реалност, а до када ће то трајати зависи од најмоћнијег човјека у Србији - Александра Вучића који бар за сада не подлијеже притисцима својих страначких колега око распсивања ванредних парламентарних избора. СНС данас у Србији уопште нема озбиљне политичке конкуренције, тако да им једино остаје да се до краја мандата боре са СПС-ом којег у сваком тренутку могу "шутнути" у опозицију јер СНС сам има комотну већину у парламенту за било који закон. Иако Дачић покушава да не улази у директан обрачун са људима из СНС-а по разним јавним прозивкама, једна чињеница остаје, а то је да је СНС-у потребна "свјежа крв" коју не може да "исиса" из маргинализоване опозиције већ једино из СПС-а који му не може ништа.

Локални и покрајински избори у Србији биће прави тест за све политичке партије које покушавају да преживе и да се некако домогну цензуса. Добити власт у појединим општинама и није нека посебна срећа за опозицију, нарочито због тога што највеће финансијске инекције долазе са републичког нивоа гдје је СНС на власти.  

Што се политичког система тиче заиста је укрупњено учешће политичких партија у јавном животу тако да није далеко она моја опаска са почетка текста - да Србија полако али сигурно иде ка двопартијском систему.  

(крај)