Милитаризација Балкана

Баш кад смо помислили да је звецкање оружјем на трусном простору бивше Југославије прошлост, високи државни функционери Србије и Хрватске нас демантују. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Од порука "да је Србија 1999. године имала моћни одбрамбени ракетни систем С-300, НАТО се не би усудио да је нападне" до порука које нас враћају у реалност као што су "да је сусједна Хрватска набавила панцир-хаубице, лиценцу за оклопна возила "Патрија", набавка лансирних рампи за балистичке ракете домета око 300 километара... да ли су то поруке будућности? Да ли те поруке могу да побољшају односе земаља у региону, а прије свега Србије и Хрватске?

Сматрам да их само могу уназадити јер причати о наоружању, милитаризацији, набављати офанзивно оружје у 21. вијеку само показује зашто Балкан не може "упловити у мирне воде" и зашто га свјетска јавност види као "буре барута". Умјесто да причамо о томе како да подигнемо привреду, како да запослимо људе, како да модернизујемо школски, културни, умјетнички живот; како да више улажемо у науку и савремене технологије; како да омогућимо народу да живи од свог рада; како да побољшамо билатералну сарадњу на више нивоа - ми се бавимо војним питањима. 

Колико су политичари неискрени према сопственом народу довољно показује и то да у вријеме велике кризе морала и економије они причају о набавци оружја које сусједне земље могу протумачити као пријетње по сопствену безбједност. Друго, одакле им новац за набавку таквог наоружања и питају ли се да ли грађани одобравају њихову авантуристичку политику? Грађани их очигледно превише не занимају јер њима је битно да се купе балистичке ракете, а то што то све иде из касе пореских обвезника то је за политичаре мање важно. 

Даље, од кога се политички врх Хрватске осјећа угроженим? Од Словеније која је чланица НАТО-а, од Италије која је чланица НАТО-а, од Мађарске која је чланица НАТО-а, од Црне Горе која је нова чланица НАТО-а? Од БиХ која је земља у којој мало шта функционише или од Србије чији функционери сваки дан причају о неопходности обезбјеђења трајног мира и суживота на Балкану? То је заиста питање за нову владу у Хрватској јер овакве ствари траже и озбиљна образложења. Није вам свеједно када знате да у сусједству једна земља има ракету која може да погоди било који дио Србије или БиХ јер очигледно је да су само оне повод за хрватско офанзивно наоружавање. 

Могу да разумијем и да је Хрватска чланица НАТО-а, да мора да примјењује стандарде које важе у сјеверноатлантском савезу али све што ради по питању наоружања, заправо себи чини штету у јавности. Не вјерујем да НАТО својим чланицама нарађује које оружје требају купити јер многе од чланица за то оружје немају новца. Свако оружје које се најчешће набавља у серији вриједи милијарде евра односно долара. Да Хрвати набављају дефанзивно оружје као што су противракетни системи, војни штит, системе одвраћања - ја бих и разумио такву политику јер им је циљ да им земља буде како политички тако и војно безбједна, а овако једноставно нема оправдања.

Вучић и Дачић кажу "Србија неће бити лака мета". За кога неће бити лака мета? И Слободан Милошевић је прије бомбардовања тадашње СРЈ говорио да неће бити лака мета за НАТО авионе па смо видјели трагичан биланс од страдања цивила, цивилних објеката, инфраструктуре до намјенске индустрије. Дакле, маните се изјава за дневно-политичку употребу радите на побољшању односа са новом Владом у Хрватској и свим земљама у окружењу јер су све мање-више чланице НАТО-а осим БиХ. Не смијемо се уопште довести у позицију да причамо о рату јер то онда само показује да појединци на власти нису ништа научили из трагичних 90-их година.

Такође, морам да искажем и своје негодовање због чињенице да је Димитриј Рогозин на конференцији за новинаре премијеру Србије Александру Вучићу уручио макету руског ракетног система С-300. Шта ће нам макета, када систем С-300 Србија није имала кад јој је највише требао 1999. године? И из ког разлога се уручује макета типа С-300? Је ли то Србија планира да набави систем С-300 за којег и сам Вучић каже да је прескуп за наше услове?

Дакле војно питање на Балкану трајно треба оставити по страни јер је ненормално да се послије трагедије с краја 20. вијека поново враћамо у еру милитаризације. О милитаризацији треба причати због Украјине, због Сирије, због Сјеверне Кореје, а због нас на Балкану то је губљење времена. Па ко би сада послије свих оних застрашујућих слика од распада бивше Југославије узео оружје и ратовао? За кога, за политичаре и тајкуне? Да би поново настала богата и потлачена класа? Ајде народе, опамети се и дођи себи мало! 

Ми смо чудни народи којима ће требати године да схвате да само сарадњом једни са другима можемо ићи напријед, а све док се то не схвати ми ћемо бити подручје за тренирање нижерангираних међународних представника, мјесто коме ће се сви смијати и говорити да нисмо далеко одмакли од првобитне заједнице.

(крај)