Британским политичарима било је лако проналазити разлоге за останак или излазак из ЕУ док се није одржао сам референдум, а након њега пљуштале су оптужбе, оставке, негодовања и разочарења.
Пише: Стефан Драгичевић
Из тога проистиче једно логично питање, а то је - да ли су владајући конзервативци на челу са Дејвидом Камероном заиста имали искрену намјеру да проведу овај референдум око Брегзита? Зашто? Па зато што су се први људи у Конзервативној странци "ЗА" и "ПРОТИВ" практично повукли из политике, а то су Дејвид Камерон и Борис Џонсон јер и један и други не желе да преузму историјску одговорност за вођење земље "након изласка из Европске уније".
Камерон је већ најавио своју оставку на премијерско и мјесто првог човјека владајућих конзервативаца, док је Џонсон прије неки дан одустао од жеље да на том мјесту замјени баш свог садашњег страначког лидера иако је на томе инсистирао још од децембра прошле године. Без обзира што су водили два супротстављена политичка табора у власти, једно је јасно, а то је да ниједан ни други нису до краја остали дослиједни својој политици и одговорности према народу и оним начелима за које су се тако страствено политички залагали.
О Најџелу Фаражу можемо имати различита мишљења, да га третирамо као политичког кловна или мудраца, али му не можемо оспорити чињеницу да је једини остао дослиједан својој политици и да је и након референдума јавно објаснио дослиједност своје политичке партије - УКИП-а која по величини и нема Бог зна какву инфраструктуру. Пошто је и посланик у Европском парламенту он је након Брегзита достојно примао ударце првенствено од предсједника Европске комисије Жан Клод Јункера али исто тако константно нападао темеље и политику ЕУ што је сврха његовог политичког дјеловања.
Пошто сам најаву британског референдума о останку или изласку из ЕУ пратио још од неуспјелог референдума о независности у Шкотској, могу слободно да кажем да је управо Дејвид Камерон био главни и једини иницијатор овог политичког хаоса, а све је то произвео под притиском предизборне кампање прошле године када су конкурентски лабуристи имали велике изгледе да побједе на изборима. У недостатку политичких тема на којима би могао да придобије народ и сачува власт, Камерон се фокусирао на евроскептике у властитим редовима, те у жељи да удовољи њиховим захтјевима, предложио је ово велико предизборно обећање на којима је лабуристе потукао до ногу.
Иако је на почетку кампање за Брегзит Камерон на сва уста говорио како треба рећи "збогом ЕУ" због имиграната, социјалне политике, суверенитета те због одређених политичких криза унутар саме ЕУ - он је послије извјесног времена промјенио реторику за 180 степени и постао главни заговарач останка Велике Британије у европској породици. Такви се у политици наизвају превртљивци, а често имају и погрдан назив "љиге" који немају чврст став око неког крупног питања за народ и државу, а добили су изборе.
Послије Брегзита слиједи распад Велике Британије гдје ће у скоријој будућности сасвим сигурно Шкотска и Сјеверна Ирска постати независне државе јер је народ у тим земљама на референдуму великом већином одлучио да остане у ЕУ. Сваки политички коментар из Енглеске по овом питању мислим да је сувишан, јер ако Лондон самоиницијативно (без консултација са свим земљама које чине Уједињено Краљевство) може да организује референдум као што је био случај са Брегзитом, онда како то исто право не могу имати баш Шкотска и Сјеверна Ирска? Народна воља се мора поштовати до краја, а ако Енглези хоће ван ЕУ, то не значи да то исто хоће Шкоти и Ирци.
За мене је несхватљиво да се Камерон консултовао искључиво са својим истомишљеницима када је доносио одлуку о референдуму, а да истовремено није чуо бившег британског премијера Џона Мејџора који је још прије изгласавања референдума у парламенту рекао да ће се Велика Британија распасти ако изађе из ЕУ, а баш на трагу приче око статуса Шкотске и Сјеверне Ирске. Брегзит је одушевио крајњу десницу у Европи посебно Марин ле Пен и Герта Вилдерса, али исто тако разочарао све оне који су вјеровали да посебан статус који је уживала Велика Британија у ЕУ (по питању еврозоне, тржишта и монетарне политике) треба да буде знак да они остану ту гдје јесу.
Кључно питање да ли ће Велика Британија бити слабија или јача без ЕУ зависиће по највише од једне ствари - да ли ће и као држава и као привреда задржати тренутни приступ и статус европском тржишту. Ако не задржи, то ће бити тежак ударац за британску привреду јер поред царина и других обавеза за улазак на ЕУ тржиште мораће да се прилагођава ситуацији на тржишту, али овога пута без државе иза себе. Лако је било субвенционисати и договарати повољне аранжмане (иза кулиса) у Бриселу када су Британци били чланица ЕУ, али сада послије Брегзита, мислим да ништа више неће бити исто нарочито послије оштрих порука Јункера, Туска и Могеринијеве "да би Британија што прије требала да почне преговоре о формалном напуштању ЕУ".
23. јун 2016. године остаће упамћен колико по Брегзиту толико и по чињеници да је послије Другог свјетског рата западна Европа политички разједињена, а европски пројекат под називом "Европска унија" више никада неће бити исти ни у политичком, ни у економском, ни у културном погледу.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар