Пошто је БиХ добила упитник ЕК на који има рок да одговори у року од шест мјесеци, постављају се два веома важна питања - судбина ОХР-а и имплементација пресуде Сејдић-Финци.
Пише: Стефан Драгичевић
Будући да сам у једном од прошлих текстова писао о поновном враћању "на политички дневни ред пресуду у случају Сејдић-Финци" овај пут образлажем своје мишљење око будућности ОХР-а.
Дубоко сам увјерен да земља која има намјеру да постане чланица ЕУ не може да буде протекторат држава. У ЕУ по темељним правима, слободама и декларацијама могу да уђу само оне државе које у потпуности имају суверену власт. Нажалост, БиХ у садашњем политичко-друштвеном оквиру јесте класични протекторат гдје ПИК односно Савјет за имплементацију мира, састављен од амбасадора, пише и усваја извјештаје, а које проводи и афирмише канцеларија ОХР-а.
У којој то држави на свијету амбасадори доносе одлуке и иступају у јавност, а гдје је ријеч о унутрашњим политичким процесима? У којој то држави постоји високи представник (странац) који нема никаква политичка ограничења (бонска овлашћења) нити одговорност и који подноси извјештаје Савјету безбједности УН? У којој то држави у Уставном суду постоје судије из других држава?
Одговори на ова три питања, суштински обликују БиХ као класичну земљу протекторат која таква каква јесте (са Републиком Српском, Федерацијом, кантонима и дистриктом) нема искључиву суверену власт него се, око кључних политичких питања, питају стране дипломате и међународне институције инсталиране овдје прије 21 годину. Не треба копати превише по прошлости, довољно је само погледати период владавине Педија Ешдауна па да се схвати бесмисленост политике у БиХ гдје не вриједе ни закони ни устави (БиХ, Републике Српске и Федерације). Само у једном дану Ешдаун је смјенио 60 демократски изабраних представника у извршним и законодавним органима Републике Српске 2004. године; за оне који су му политички били неподобни - забрањивао им политички ангажман и блокирао сву имовину; одузимао пасоше и личне карте; наметао одлуке и законе; преносио надлежности...
И када имате такво једно искуство поставља се питање, гдје су ту институције и владавина права? То је било класично политичко насиље које је оставило дубоке посљедице данас. Његови насљедници на мјесту високог представника Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак и Валентин Инцко нису били толико радикални али само њихово дјеловање и постојање уливало је политичку неизвјесност постојања БиХ. Из свих тих разлога изворни Дејтон је претрпио огромне измјене и различита тумачења.
Дакле, потребно је створити наду и перспективу, комуницирати и договарати а не самовољно радити. Амбасадор Русије Петар Иванцов јуче изјави како се један дио ПИК-а залаже за затварање ОХР-а и да су неке земље из ЕУ. Мислим да би домаћа јавност хтјела да чује које су то земље ЕУ па да се зна "кога имати за саговорника". Због будућности, треба управо радити са онима који имају слуха, разумјевања и који предност дају договору, а не са страним факторима који својим дјеловањем наносе ненадокнадиву штету својом самовољом.
Постојање ОХР-а и ПИК-а данас за мене лично није проблем ако ће се они на неки начин трансформисати у дипломатске институције који комуникацијом и договором помажу БиХ. Међутим, у овом формату, у којем они имају бонска овлашћења и који се третирају као врховни тумачи Дејтонског мировног споразума, њихово постојање је бесмислено. Ако једна земља тежи ка добијању статуса кандидата за чланство у ЕУ онда је јасно да се она мора (прије или касније) рјешити "страних тутора" да би могла напредовати самостално.
Многи кажу да је вријеме кажњавања у бх политици прошло. Привремено јесте, али ко гарантује да се некада поново неће појавити нови Ешдаун? Ко уопште може гарантовати да ће се на упитник из Европске комисије одговорити на вријеме и да ће сви актери у механизму координације бити кооперативни?
Декларативно и реторички сви су јаки, али дијела су та која остају, која се памте и која се записују у историју.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар