Да живимо у нормалној земљи, сигуран сам да би у року од седам дана могли да добијемо најквалитетнију студију изводљивости и саобраћајну руту за аутопут Београд-Сарајево, али нажалост опструкцијама и блокадама никад краја.
Пише: Стефан Драгичевић
Дакле: Транспорт, економија, привреда, размјена роба и услуга, туризам, јачање регионалне сарадње и што је једна од кључних политичких порука - отпочети процес нормализације односа између Срба и Бошњака у 21. вијеку - није приоритет одређених политика у БиХ него само продубљивање кризе како би се политички манипулисало. Нажалост, овдје нема визије и нема храбрости да се коначно посветимо животним питањима, а да политикантство које се увијек надовезује на трагичне деведесете године оставимо по страни.
Док Србија и турски инвеститор чекају да се политика у БиХ договори да ли је најбоља рута Сарајево - Пале - Рогатица - Вишеград - Вардиште или друга могућност која повезује Сарајево, Тузлу, Брчко и Бијељину и даље повезивање на аутопут Београд - Загреб до тада траје политичко-пројектна сапуница између Републике Српске и Федерације које у свему виде неки свој интерес. Интереси су легитимни то нико не оспорава, али је ли нормално да се у трогулу Република Српска - Федерација - заједнички ниво никако не могу договорити којом ће трасом будући брзи пут или аутопут да пролази? Умјесто да сви нешто добију и да свако има користи од тога - овдје се очигледно воде оном старом опробаном логиком - све или ништа. Као да смо у 1996. , а не у 2017. години.
Не разумијем таква размишљања јер ово је инфраструктурни, а не политички пројекат који у будућности треба да допринесе да се развијају локалне заједнице нарочито на истоку Републике Српске чији су демографски подаци више него забрињавајући. Треба напоменути да је идеја за пројекат повезивања Београда и Сарајева потекла од бившег премијера, а сада предсједника Србије Александра Вучића који је на овај начин хтио да пошаље и другачију врсту поруке, а то је да треба градити нормалне и комшијске односе Срба и Бошњака који деценијама живе једни поред других и који не требају стално да се враћају у прошлост која је више него трагична.
Друга ствар, изградњом аутопута Београд - Сарајево неће преко ноћи потећи мед и млијеко али ће се упутити јасна порука иностраним партнернима, међународној заједници, страним предузећима заинтересованим за улагање да је подручје стабилно и да мора имати перспективу ради будућих генерација. Сит сам приче о сахранама и џеназама - вријеме је коначно да људи живе нормално јер је апсурдно да 22 године послије Дејтона овдје влада страх од неког политичког надгласавања, прегласавања, већине и мањине. Будимо једном озбиљни, искрени људи и погледајмо на шта личи друштво у коме живимо. Пензионери су нам највећа популација; радници у реалном сектору су у мањини јер суштински реални сектор у БиХ је у катастрофалном стању; јавни сектор на свим нивоима је балон који пријети да ће пукнути сваког тренутка због јавне потрошње и кредита од страних повјерилаца који се добијају за крпљење буџетских рупа; социјалних случајева све више... дакле, горе стање од овога не може.
У овом случају, због недостатка комуникације у домаћој политици ми нисмо способни да изградимо на својој територији 70 километара аутопута уз сву могућу помоћ инвеститора, кредитора, пројектаната итд... морамо једном да се запитамо као људи у чему је проблем јер нећу да прихватим да се и овај важан инфраструктурни пројекат излаже класичном "националном политиканству" којем смо највише склони.
Читава ова прича подсјећа ме на Транспортну заједницу гдје је БиХ због непотписивања уговора суспендовано пола милијарди КМ за вриједне капиталне пројекте од стране ЕУ, док све остале земље западног Балкана "добију средства за која су се залагала". Главни проблем проистиче због недостатка комуникације и због тога што одређени људи у политици на позицијама имају огромне анимозитете једни према другима, а гдје се посљедице свале на леђа грађана ове напаћене земље.
Оног тренутка када схватимо као људи колико је значајан један аутопут који подразумјева повезивање, развој и запошљавање тек тада ћемо разумијети да су политикантске приче попут покушаја за ревизију тужбе за геноцид и разне декларације биле пуцање у празно од којих нико није имао никакве користи.
Оног тренутка када схватимо као људи колико је значајан један аутопут који подразумјева повезивање, развој и запошљавање тек тада ћемо разумијети да су политикантске приче попут покушаја за ревизију тужбе за геноцид и разне декларације биле пуцање у празно од којих нико није имао никакве користи.
(крај)
