недеља, 1. април 2018.

Драгичевић: Бриселски споразум - омча око врата Србији по питању Косова

Све ово што се дешавало и што ће се дешавати на Косову и Метохији је посљедица усвајања Бриселског споразума из 2013. године када је тадашње руководство Србије  званично прихватило измјештање косовског питања из УН у пристрасни Брисел односно ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Кад кажем пристрасан то је из разлога што је већина земаља чланица ЕУ признала независност Косова и из тог разлога је потпуно нејасно - како су "неке мудре главе" у тадашњој Влади Србије могле да закључе да ће Брисел бити бољи посредник од УН гдје је својевремено донијета резолуција 1244 која гарантује Србији суверенитет над покрајином? Друга ствар, тим Бриселским споразумом је дефинисано укидање правосуђа Србије (на сјеверу Косова гдје су Срби већина), а заузврат је Србима обећана Заједница српских општина познатија под скраћеницом ЗСО, коју албански политички представници ни тада, а ни сада нису нити имају намјеру да покрену са мртве тачке, иако се ради о потписаном међународном уговору. Дакле, ишло се свјесно на укидање ефективне власти зарад ЗСО.

Оно што је, по мени, кључно да се схвати садашња проблематика "сваког облика насиља и политичких препуцавања на Косову" је управо чињеница да је стављањем потписа на Бриселски споразум од стране Србије стављен коначни ударац институционалном присуству Србије у покрајини јер су све институције државе у покрајини називане паралелним од стране Приштине. За то "паралелно називање" била је задужена тада дежурни јавни говорник Едита Тахири, који је нажалост уродио плодом те је Србија под притиском запада и ЕУ укинула своје задње и кључно институционално присуство у замјену за ЗСО који би функционисао по тзв. косовском уставу.

Вучић и СНС су овај врућ кромпир приликом преузимања власти наслиједили од остатака ДОС-а, првенствено тадашњег преговарача, чувеног - Борка Стефановића, Бориса Тадића па и самог Ивице Дачића који је тада више био сива еминенција "друга Бориса", а чији се премијерски потпис још увијек није осушио са бриселског споразума. Суштински, Вучићева власт и дан данас трпи посљедице по питању Косова од потпуно анти-уставне политике тадашњих остатака ДОС-а прије шест година, јер то је главни узрок ослабљене међународне позиције гдје се српска дипломатија увијек нешто мора правдати. Додатно уље на ватру направио је тадашњи министар спољних послова Србије, Вук Јеремић (тада ДС и близак сарадник Тадића), који је инсистирајући на тражењу савјетодавног мишљења Међународном суду правде око проглашења једностране независности Косова - Србију довео у незавидну позицију јер је суд донио одлуку у корист Приштине.

Након потписивања Бриселског споразума, написао сам и један текст по том питању, а кључна основа је била та да су остаци ДОС-а прекршили највиши правни акт Србије - устав, јер су практично својим политичким акробацијама укинули сваки вид институционалног присуства Србије у покрајини. Без елемената ефективне власти, без институција (занемарујући војску и полицију због резолуције 1244) - каква сте ви то држава на одређеном дјелу територије?

Дакле, недавна дешавања око насилног упада приштинске самозавне полиције у салу у Косовској Митровици гдје се одржавао састанак оно унутрашњег дијалога о будућем статусу Косова - видим као посљедицу правног хаоса у коме се налази статус Косова. С једне стране, Устав Србије каже да је Косово саставни и неотуђиви дио државе Србије и да је она покрајина, а тзв. косовски устав којег је Приштина донијела каже да је Косово независна држава. Није тешко закључити да се ради о врло осјетљивим стварима, јер се управо због оваквих сукоба надлежности "лако може десити неконтролисано насиље које се с времена на вријеме и деси".

Привођењем Марка Ђурића, директора канцеларија за КиМ, приштинске власти хтјеле су да демонстрирају силу али истовремено и да покажу "да је Приштина та која суверено влада на читавој територији Косова и Метохије", што опет ствара недоумице, из разлога што се у сваким преговорима и разговорима на међународном нивоу сјевер Косова увијек сматрао јединственим. Како због већинског српског становништва тако и због територијалне близине централне Србије. Није тајна ни то да се сјевер сматра главном окосницом будуће ЗСО, али је питање када и како ће се она формирати будући да ту има пуно опструкција из Приштине која неизвршава своју једину обавезу из Бриселског споразума кријући се иза неких одлука својих судских инстанци.

Начин како су приштинске полицијске снаге привеле преговарача за Косово у име Србије, Марка Ђурића, дивљачки и понизно, говори о томе како они мисле да преговарају и разговарају, али се из понашања њихових политичких званичника сваки пут када се деси неки инцидент - види страх од могуће интервенције Војске Србије, знајући да ово није 1999. него 2018. година те да су се многе политичке околности у свијету промјениле.

Било како било, није само висока политика у питању јер треба разумјети и Србе који живе на Косову, посебно оне јужно од ријеке Ибар, који се свакодневно суочавају са различитим проблемима од безбједносних, економских, социјалних питања до локалне политике. Њима треба омогућити колико-толико достојанствен живот, јер живјети у свакодневном страху је ризичан живот гдје ви увијек морате да мислите "шта би се сутра могло десити мојој кући, имовини, дјеци итд...".

По мени, једини прави пут за статус Косова је замрзнути конфликт посебно након доношења Бриселског споразума, јер све друго је или у корист Приштине или довођење српског народа који живи у покрајини у опасност.

Мир се треба сачувати по сваку цијену, и истовремено покушати поништити Бриселски споразум и вратити проблематику Косова у УН гдје Србија има много већи спољно-политички простор за одбрану својих државних интереса, првенствено због Русије и Кине.

(крај)