Прије него што ће се одржати
изборна скупштина СДС-а 10. маја јавност у Републици Српској (од медија до
грађана) давала је двосмислене погледе који су ишли од подјеле на двије струје
до демократичности која треба бити примјер другим политичким партијама.
Пише: Стефан Драгичевић
Оно чиме се мали број странака на
политичком небу Републике Српске па и саме БиХ може похвалити је управо оно што
већ годинама гаји Српска демократска странка која је и основана са задатаком да
демократски и одлукама већине доноси најважније одлуке за партију и чланство у
цјелини. Без обзира што је њен идентитет везан за национални покрет српског
народа у БиХ и првог предсједника како странке тако и Републике Српске -
Радована Караџића - она је и у најтежим тренуцима доносила одлуке на демократски
начин, а примјер је одбацивање Венс-Овеновог плана и одлука о оснивању Српске
Републике БиХ. То је главна разлика по којој се СДС и данас издваја од свих
политичких партија како у Републици Српској тако и у Федерацији БиХ јер она
није лидерска странка већ странка колективитета у којој се поштује и уважава
став сваког појединца и њеног члана.
Међутим, тај колективни начин
одлучивања који је својствен за модерне европске политичке партије (с десна на
лијево, с лијева на десно) којима тежи СДС, народ на овим просторима још увијек
у довољној мјери не разумије што је директна посљедица комунизма, једноумља,
једнопартијског система и ауторитивне власти Јосипа Броза Тита. Ти окови
југословенства и пет пуних деценија под "комунизмом и социјализмом"
доводе у ситуацију да већина не може да схвати трендове којима читав савремени
свијет данас тежи. Колико год се чинило да је Ангела Меркел симбол Њемачке у
21. вијеку она одлуке доноси на колективној бази њених демохришћана који се
усаглашавају и са коалиционим партнерима ЦДУ. Слична ситуација је и у САД-у у
којој постоје републиканци и демократе - и који на бази консензуса доносе све
најважније одлуке унутар својих политичких база (од гувернера до предсједничких
номинација) што се касније прелило на Сенат и Конгрес. Барак Обама као
предсједник САД како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану не може
донијети ниједну одлуку, а да се не питају републиканци који имају доминантну
већину у Конгресу.
Као члан СДС-а и делегат на
изборној скупштини од бројних пријатеља и познаника сам добијао различите
поруке о томе како они виде унутарстраначку борбу у СДС-у гдје велики број њих
не схвата како би требала да функционише једна модерна политичка партија десног
центра. То видим и као потребу за вођом или лидером који ће неприкословено да
влада и у коме ће бити концетрисана сва власт и моћ. То није нормална потреба
јер кад се један човјек осили онда то иде у тешку и неизлијечиву болест која се
зове похлепа.
Наш посљедњи лидер је био Слободан Милошевић па смо видјели шта је било с њим
али и са српским интересима у Републици Српској Крајини, већим дјелом некадашње
СР БиХ и
Косова и Метохије. У 21. вијеку Србима су најмање потребне вође. Србима је
потребан широк спектар људи који ће својим знањем и умјећем да политиком
управљају у интересу народа, а не свог лично.
За СДС је сасвим нормално да на сваким унутарстраначким изборима постоји
више кандидата за предсједничку функцију као и за чланове Главног одбора јер то
је снага коју вуче демократија али и странка са собом.
Младен Босић и Мићо Мићић су
одмјерили снаге, Босић је побједио (266 гласова за Босића и 167 за Мићића),
послије избора један другом су пружили руку са обећањем да настављају даље да
раде на политичком јачању СДС-а. То је политичка зрелост и доказ да су два
човјека која су се видјела у улози предсједника у функцији Српске демократске
странке, а не себе појединачно.
Младен Босић се показао као личност која
шансу даје странци у цјелини и који је уједно највише заслужан што је странка у
протеклом периоду стално расла, остваривала све боље изборне резултате и тиме
се ослободила лоших политика 2006. године. Од тада па до данас СДС је
консолидована партија која дјелује веома активно у зависности од нивоа власти –
гдје је власт, а гдје је опозиција. Никако не треба занемарити чињеницу да је
2006. СДС за Народну скупштину имао око 103.000 гласова, а 2014. на последњим
изборима 173.000 гласова. За Представнички дом Парламента БиХ изборни резултат
2006. био је 108.000 гласова, а 2014. 211.000 гласова. Од 17 начелника до 2012.
године колико је странка имала, данас СДС има 31 начелника/градоначелника.
Резултати и статистика су неуморни јер они довољно показују колико је сам
предсједник Босић допринио да СДС нађе свој пут политичког раста.
Мићо Мићић је био озбиљан политички
кандидат за предсједника странке јер он као „кнез од Семберије“ који је веома
цијењен и поштован је постизао најбоље резултате СДС-а на свим нивоима у
Бијељини што је уједно допринијело да странка буде најјача у изборној јединици
6. Због резултата које је странка постигла на задњим општим изборима изборна
јединица 6 је постала прави бастион СДС-а у коме је њена структура доминантна у
свим општинама ове регије (Бијељина, Брчко, Шамац, Доњи Жабар, Угљевик и
Лопаре). Дакле, Мићић није био никакав лажни кандидат већ напротив веома
неугодан и јак политички фактор који има велико повјерење како унутар странке
тако и међу грађанима.
Цијели овај изборни процес је добио нови
замах – а то је нови политички квалитет СДС-а који је овим начином провођења
унутарстраначких избора показао како треба да изгледа једна озбиљна политичка
организација. То се види и кроз усвјену декларацију о „Обнови друштва за
сигурну будућност Републике Српске“ у којој поред главних проблема у РС и БиХ
се наводи приврженост Дејтонском споразуму и тренутној уставној структури
земље. За разлику од СНСД-а који поново прича на свом посљедњем сабору о
референдуму, самосталности, независности и који Српску могу довести до
безбједносног проблема са становишта њихове усвојене декларације. То нам није
потребно јер прича о независности неће рјешити огромну незапосленост и
покренути привреду, чак напротив може бити само контрапродуктивна јер које
државе у свијету ће да признају Републику Српску као независнку државу? Чак ни
Србија се по овом питању никада није огласила јер причу сматра неозбиљном и
неутемељном. Не би ме чудило да на исти начин размишљају и у Русији. Свако
излажење из Дејтонског оквира за Републику Српску може бити само опасност за
њен опстанак и будућност становништва те се зато не треба и не смије играти са
тим што је СДС јасно поцртао у својој декларацији.
Један од значајнијих позиција у усвојеној
декларацији СДС-а је свакако тачка везана за децентрализацију и европске
интеграције. Наиме, свједоци смо да админинстративни апарат у Републици Српској
који је строго централизован не дозовљава развој локалних заједница без уплива
Владе. Строга централизована власт не може да одговори свим потребама грађана
Српске јер не може Бања Лука боље да зна шта је потребно Требињу или Источном
Сарајеву или Бијељини од самих грађана ових општина и градова. Из тог али
бројних других неопходно је извршити равномјерну децентрализацију система и
дати већа овлашћења локалним заједницама. Посебан аспект за који се СДС сада и
званично обавезао јесте чланство у ЕУ који је дефинисан као циљ странке због
географског положаја, окружења, мира, безбједности и просперитета друштва.
Политичко
тржиште и разлика
Да је нормална ситуација у земљи
и да је демократија жива и у другим политичким партијама као што су СНСД, ХДЗ
или СББ - и они би ишли сличним путем као што је то урадила СДС јер су овако
саборе и скупштине претворили у већ унапријед изрежирану представу за јавност
гдје се унапријед зна апсолутно све - и ко је предсједник и ко су уједно челни
људи. Дакле, остали
су привржени идеји култа личности гдје ће одговорност за странку али и земљу да
води један човјек. У СДС-у до самог избора предсједника странке се није
знало ко ће то бити јер је свјест људи па и самих делегата била у смислу
"биће густо; бориће се до задњег гласа" што је и било тако. Имали смо праве
унутарстраначке изборе. Свако онај ко би рекао другачије може слободно
да се оквалификује као „комадант-аналитичар
послије битке“ када је догађај већ добио своју јавну и историјску тежину.
СДС у наредном периоду на челу са
предсједником Босићем наставља са процесом модернизације јер посао се мора
завршити да би странка као организација била јака и моћна те да се на најбољи
начин понуди грађанима већ на наредним локалним изборима 2016. године. Значајне
трансформације које је доживио СДС скоро ниједна озбиљна странка у Српској и
БиХ није прошла и зато је посебна пажња управо на њеној консолидацији и снази
коју ће моћи да црпи из тих промјена. Она има потенцијал за раст и развој што
је доказала на предходним локалним и општим изборима.
Реална политика коју води СДС је многима
трн у оку јер не знају како да се понашају према том политичком курсу озбиљне
странке која није популистичка. Та реална политика је управо снага странке јер
њени људи је проводе, а не појединац. Да се појединац пита, СДС се ни по чему
не би разликовала од осталих политичких субјеката и зато је за њену будућност
неопходно да производи још квалитетних кадрова који ће моћи носити политику
странке.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар