Антифашистистички међусобни сукоб без помирења

Највећи проблем нас Срба у 21. вијеку је што нажалост из историје ништа нисмо научили, а она је, доказано, права учитељица живота у којој је обједињена прошлост да би се схватила садашњост и имале реалне визије будућности. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Више од 70 година је прошло од краја Другог свјетског рата, толике деценије су иза нас, упловили смо у ново вријеме, нови вијек, дивљи капитализам - али то за нас Србе ништа не значи јер народ се није помирио сам са собом. И даље се дјелимо на сљедбенике четника и партизана, и даље постоји тихи, а понекада и јавни сукоб два антифашистичка покрета која би данас послије толико трагедија које је доживио српски народ требали да буду главни покретачи мира и слоге. 

Након што је Драгољуб Михаиловић и званично рехабилитован 14. маја од стране Вишег суда у Београду није се дуго чекало на реакцију његових сљедбеника и противника. Испред суда рехабилитација је дочекана са одушвљењем равногораца док су с друге стране љевичари тј. сљедбеници партизанског покрета протествовали против овакве одлуке. Вербални сукоб који је тада избио је само показатељ да двије стране нису спремне на помирење што додатно дјели народ али и потврђује да је будућност Срба на дуже стазе неизвјесна. 

Колико смо ми чудан народ доказују историјски примјери других у коме су заједнички језик и помирење послије Другог свјетског рата нашли Французи и Њемци, Њемци и Руси, Италијани и Американци, Американци и Јапанци - а ми Срби који смо по броју становништва у свијету на нивоу статистичке грешке се дјелимо унутар свог националног корпуса као да смо крвни непријатељи. То није нормална ситуација и то доказује да је у народу посађена клица раздора која онемогућава било какав вид јединства по кључним националним питањима. Отуда и она изрека "Не дај Боже да се Срби сложе". 

Докле ћемо тако функционисати? Све дотле док будуће генерације буду вјеровали у приче својих најближих чији су дједови и баке били на једној или другој страни антифашистичке борбе. Све дотле док се буде у народу причало, као што често и од политичара можемо да чујемо, о унутрашњим непријатељима, издајницима и квислинзима. То су ти ланци око врата нашем народу који му не дају да дише. Само природном снагом разума и покушаја да схватимо да је заједничка будућност пред нама, можемо да се ослободимо тог "крвавог" историјског ланца који није попустио ни до дана даншњег.

Али да се вратимо мало на Михаиловића. 17. јула 1946. године био је осуђен на смрт стрељањем као фашистички сарадник и коме су одузета сва грађанска права. Комунистички суд који тада није ни дефинисао по ком правном принципу функционише, суђење Михаиловићу је вршио овако: без права на свједоке одбране, без права на жалбу, малтретирање и понижавање. Након ликвидације, нигдје нема ознаке гробног мјеста нити записника. И лаик овдје може да закључи да суд није судио по праву већ по политици јер тадашња комунистичка пропагандна машинерија је била на врхунцу. Пристрасност очигледна, јавност зачуђена (јер је још увијек Југословенска војска у отаџбини уживала велико повјерење српског народа) а герилац Дража погубљен.  

Како је Драгољуб постао издајник и отпадник антифашистичке борбе? Тако што је спасио оборене америчке пилоте? Или можда зато што је 1943. одликован Ратним крстом од стране Шарла де Гола, једним од најистакнутијих француских генерала икада у историји? Или тиме што је Двајт Ајзенхауер одликовао Михаиловића највишим орденом који један странац може да добије? То је само доказ да комунистичка машинерија као "побједничка" након уласка Црвене Армије у Београд није ни од чега презала јер је знала да је Михаиловић главни конкурент Јосипу Брозу на мјесто предсједника тадашње Југославије.  

Михаиловић  није био никакав зликовац нити злочинац он је био само жртва двије идеологије које су поражене. Једна, која је поражена одмах послије избјегличке краљевске Владе која је отишла у Лондон, а друга, комунистичка, која је своју судбину зацементирала осамдесетих година прошлог вијека недуго након смрти великог вође Броза Тита. Одбивши да капитулира пред окупатором он је формирао свој покрет, познатији као четнички и очигледно због не тако благонаколног гледања СССР и комуниста на све то, он је постао и мета за партизане. Од тада па до смрти српски народ се кроз призму четника сатанизовао из различитих углова.

Поређење са Павелићем и Недићем

Драгољуб Михаиловић се не може поредити са Павелићем или са Недићем. Недић је био њемачки квислинг, док је Павелић стварао и формирао етнички чисту НДХ чији је био предсједник. Драгољуб је био само комадант краљевске војске или боље речено једног покрета који је напуштен од стране Владе која је побјегла у Велику Британију. Он није имао пуни суверенитет над територијом коју је покривао док Павелић сву власт под НДХ.  

Михаиловић може бити одговоран зато што није у потпуности контролисао свој покрет, али никако не може бити исти ниво као што је то био Анте Павелић. Четници за разлику од усташа нису стварали концентрационе логоре и нису стварали звјерску и дивљу идеологију као што то јесте радила власт НДХ која је била гора него нацистичка Њемачка по обиму злочина и геноцида који је у њено име почињен.

Закључак

Послије рехабилитације Михаиловића, а тиме и четничког антифашистичког покрета, вријеме је да српски народ се загледа у заједничку будућност. Јер, су сада оба покрета, и четнички и партизански, и званично антифашистички. Поуке које смо извуки из свих ратова треба да нам буду смјернице да се у будућности морамо држати заједно јер и мали раздор може да доведе до великих неспоразума. 

Вријеме је да будемо нормалан и уједињен народ.

 (крај)