Да ли ће српска културна баштина на Косову и Метохији оличена у великом броју манастира и цркава послије уласка тзв. "независног Косова" у чланству у УНЕСКО бити албанска имовина, најчешће је постављено питање данас у српској јавности.
Пише: Стефан Драгичевић
Не треба заборавити да су приштинске власти издејствовале да самопроглашено Косово постане чланица многобројних свјетских организација и да би им улазак у УНЕСКО био круцијалан успјех јер је управо ова организација под покровитељством Уједнињених нација. Ово је важно нагласити јер се црвене линије државне политике Србије према приштинским властима управо налазе у УН гдје се не смије допустити да на мала врата "Косово са звјездицом" уопште дође у позицију да се о нечему пита или да евентуално одлучује.
Нарочито је то битно напоменути због тога што се на територији Косова и Метохије налази велики број цркава, манастира и цјелокупне имовине Српске Православне Цркве а која може бити предмет спорења са приштинским властима уколико Косово са звјездицом постане члан УНЕСКО. Српски народ је свјестан, а нарочито онај јужно од Ибра, да само тамо гдје су цркве и манастири има живота за српско становништво, а све изван тога је ризик најчешће по безбједност људи.
Лично ми је незамисливо да Пећка патријаршија, Дечани или Грачаница буду дио неке косовске, а не српске културне баштине, али вријеме у којем живимо нас учи да је у данашњој политици све могуће. Зато треба бити спреман на све изазове и реаговати у тренутку када ствар измиче контроли, а измицаће све до оног момента док сама Приштина не постане чланица УНЕСКО и других међународних организација под покровитељством УН.
Зашто?
Па зато што су у УН само међународно признате суверене државе, а Косово то није. Оно се за Уједињенице нације и даље води као покрајина у саставу међународно признате државе Србије која је под међународном јурисдикцијом по резолуцији 1244. Сваки дипломатски корак приштинских власти у намјери да се докопају УН је пораз Србије и зато српска дипломатија мора своје ресурсе да усмјери ка једном приоритетном циљу, а то је онемогућити Косово да добија међународна признања јер све то води ка њиховом крајњем циљу - добијање столице у УН.
Улазак непризнатог Косова у УНЕСКО значило би и фалсификовање историје. У сваком погледу зна се шта је Србима Косово као света земља и колико су Срби као народ поднијели жртава да би одбранили хришћанство управо на подручју читавог Косова кроз вјекове. Када већ нема народа онда о томе свједоче споменици и манастири који говоре о хиљадугодишњем присуству српског народа. На Косову нема нити једног важнијег албанског споменика или било каквог вјерског објекта саграђеног од 17. до средине 19. вијека. Џамије су отоманско наслијеђе. 1999. године уништено је 170 духовних и вјерских споменика српског народа на Косову, 56 гробаља. И сада Приштина након свега покушава да присвоји преосталу културну баштину себи? То је ниво свјетског лицемјерства у којем се мора јасно и гласно рећи да Приштини није мјесто у УНЕСКО.
Све до оног момента док Приштина буде имала званичну подршку Вашинготона она ће успјевати у подухватима везаним за чланства у међународним организацијама па тако и УНЕСКО, јер за пријем нових чланова у овој организацији се гласа већином гласова. У Извршном савјету као органу УНЕСКО гдје се прво одлучује - већина земаља је признала Косово, а крајњи исход пријема добија се на Генералној скупштини организације. Дакле, правда и правичност не постоје. Постоји само политика јачег и ако још постоји свјетска сила која ти чува леђа онда је 90 посто вјероватноће да ће се успјети у политичком науму.
Уједињене нације су одмах након Другог свјетског рата изгубили сваки кредибилитет јер се зна да њом управљају свјетске силе које одлучују о свјетској будућности. Но без обзира, оне су важне из формалног разлога, јер није исто бити међународно признат и непризнат. И у том погледу је јасна српска спољна политика која мора бити далеко активнија ако жели да направи бар неко дугорочно рјешење за статус Косова. Сматрам да је потпуно бесмислено писање Дачића генералном секретару УН Бан Ки Муну поводом намјера Косова за улазак у УНЕСКО јер Мун је само фигура на шаховској табли. Он нема никакав политички капацитет нити тежину јер да се не лажемо - низашта се не пита.
Зашто сматрам да српска спољна политика не може постићи никакав резултат по питању онемогућавања косовског пријема у међународне организације? Зато што се Бриселским споразумом, којег годинама критикујем као потпуни пораз државне политике Србије према Косову, Србија обавезала да неће блокирати чланство самопроглашеног Косова у међународним организацијама, а правних механизама конкретно у УНЕСКО нема да би се пријем блокирао ако је то воља већине држава чланица.
Због погубне државне политике Србије према Косову, СПЦ нема никакву политичку заштиту за своју имовину која је огромна и непроцјењиве духовне вриједности. Колико је политичка заштита битна видјели смо на примјеру од 23. јула када је Приштина хтјела да одузме право на имовину манастиру Високи Дечани, српској светињи из 14. вијека, која је на списку Свјетског културног наслијеђа.
Укратко, тамо гдје се не сачува религија не може се сачувати ни народ.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар