Крајем августа у Бечу би се требала
одржати регионална конференција о западном Балкану, а у центру пажње је
Вучићева иницијатива за заједничким даном сјећања на све жртве протеклог рата
на подручју бивше Југославије.
Пише: Стефан Драгичевић
Како је посјета чувеног трочланог
Предсједништва БиХ Београду и премијеру Србије Александру Вучићу у знак
извињења због инцидента у меморијалном центру Поточари отишла полако у заборав,
на ред долази нова прилика за нове сусрете и разговоре око будућности односа у
региону - овог пута у Бечу.
Било би заиста неумјесно да се ова
конференција искључиво посвети помирењу јер није помирење једини извор проблема
за грађане земаља
западног Балкана. Чак бих се усудио рећи да није примаран проблем ако се зна да
грађани живе у веома тешким економско-социјалним условима. Главно је рјешити те
горуће животне проблеме грађанства, развијати реални сектор, довести важне
инвеститоре, упослити омладину као најпродуктивнији дио становништва, а послије
могу на ред да долазе политички. Политички проблеми су много комплекснији јер у
питању су читави једни национални корпуси који су годинама медијски тровани
мржњом, а које данас треба увјерити да није све тако црно-бијело.
Да су ти политички проблеми тешко
проводиви говоре и саме реакције на идеју Александра Вучића о заједничком дану
сјећања на све жртве 90-их година које су негативне. Идеја је по мени потпуно у
складу са временом у коме живимо, јер од завршетка тих трагичних година прошло
је 20 година и крајње је вријеме да преко једног симболичног чина као што би
био заједнички дан сјећања на све жртве протеклог рата пусти се јединствена
порука о неопходности гледања у будућност. Од прошлости се не живи и та
прошлост нама данас не дозвољава да разговарамо као људи, већ искључиво да се
третирамо по националном кључу "Срби, Бошњаци и Хрвати". Ако смо
реални људи схватићемо да живимо једни поред других, да зависимо једни од
других и да никако не може бити боље једном народу ако је другом лоше. Кад то
схватимо као национални корпуси можемо да градимо будућност, а све док је
обрнуто, док смо заробљеници прошлости, биће овако како и јесте данас - никако
и жалосно.
Заједничким даном сјећања на жртве 90-их
потврдило би се постојање жртава на свим странама и нико не би могао њима да
манипулише као што се то данас ради. То је само један од разлога зашто
подржавам ову иницијативу јер је сматрам добронамјерном и нормалном према
сваком човјеку који жели да прихвати руку помирења и прије свега суживота. Зар
не би било лијепо када би у један тај заједнички дан сјећања уврстили
Јасеновац, Братунац, Сребреницу, Сарајево, Овчару и бројна друга стратишта и да
сви одамо пошту свим жртвама рата и тако бар једанпут годишње?
Умјесто
да иницијатива добије подршку региона, све је завршило негодовањем прво
хрватског премијера Милановића, а онда Тачија и Изетбеговића. Од ове тројице
лидера једино не знам чему оглашавање Хашима Тачија, који је врло сумњивог
морала и људских карактеристика али и због његовог учешћа у рату на Косову на
страни ОВК. Формирањем специјалног суда за ратне злочине ОВК спекулише се да ће
управо Тачи бити један од осумњичених тако да му заиста није паметно да даје
коментаре на једну добронамјерну иницијативу. Што се тиче Милановића и
Изетбеговића, јасно је да они имају политичку блокаду по овом питању, јер како
ће они објаснити свом народу „да иако су Срби били агресори, ето они данас
предлажу заједнички дан сјећања на све жртве 90-их година којег смо ми
прихватили“. Кад би то прихватили, они би на следећим изборима доживјели
политички дебакл јер су хрватска и муслиманска бирачка тијела најосјетљивија по
питању ратних дешавања. То само говори да многи политичари свој опстанак на
политичкој сцени заснивају на конфликтима из прошлости јер да воде другачију
политику њих не би било ни у траговима.
Да
иницијатива долази из Њемачке, Велике Британије, САД или неке друге западне
силе мислим да не би било дилеме да ли би иницијативу прихватили, али овако
пошто је то Вучићева идеја од тога, наравно, нема ништа. Само зато што је то
иницијатива једног Србина пропушта се прилика да се успостави трајни мир,
поштовање и стабилност у региону али какав нам је балкански менталитет то не
треба нешто претјерано да нас чуди. Важно је да сви имамо своје жртве, своје
парастосе да смо чврсто у својим националним рововима, да стално ископавамо
ратне сјекире не би ли оптужили друге како су злочинци и геноцидаши. Нема шта,
најбољи начин да се иде у будућност и да се граде нормални односи!
У
360 дана у години ми не можемо наћи један дан када ћемо обиљежити заједничи дан
сјећања на све жртве бивше Југославије предходно се не мјешајући у националне
дане сјећања? Па то је трагедија која може бити својствена само за Балкан али и
политичке лидере који не могу да се ослободе национализма и теорија завјере.
Зашто би српска жртва била мање вриједна од муслиманске и хрватске и обрнуто? Дакле,
иницијатива никоме неће донијети политички пораз, али хоће спекулације оних
који све што је добро за народе одбацују јер се боје реакације шовинистичких
елемената у својој држави. Да је иницијатива добра говори и подршка коју су
неке дипломате већ дале попут Франка Фратинија, Данијела Сервера, Вилијама
Монтгомерија и других.
У
свему томе најинтересантнија ми је изјава предсједника Странке за БиХ (СБиХ)
Амера Јерлагића који је реаговао након Иванићеве подршке Вучићевој иницијативи
који каже, цитирам „Рат у Хрватској, напримјер, нису водили Бошњаци и Албанци
са Хрватима, него Срби. Затим агресију на Босну и Херцеговину је водила поново
српска политика. Рат на Косову није био између Хрвата и Бошњака с једне стране
и Албанаца с друге, него између Срба и Албанаца. Заједнички именилац свих
ратова на простору бивше Југославије била је београдска политика“. Дакле,
господин Јерлагић уопште не жели да схвати да су Срби живјели у Хрватској и то
у великом броју, и како неко ко живи у својој кући и на свом огњишту може бити
агресор на своју земљу? Идентична ситуација је и са БиХ у којој је и прије рата
живио велики број Срба, а што се Косова тиче то је ексклузивни амерички
пројекат који је био изнад сукоба Срба и Албанаца, а чекао се само разлог да
америчка политика надвлада ради интереса којег су видјели појединци за себе
попут Мадлин Олбрајт и Веслија Кларка у виду екслопатација и остваривања екстра
профита. Због оваквих размишљања као што је Јерлагић ми смо овдје гдје јесмо, а
то је лоша порука за регион и свијет јер говори да не постоји спремност за
истинско помирење.
Охрабрује чињеница да се на конференцији
у Бечу неће причати само о
помирењу већ и о могућим капиталним пројектима који требају бити у функцији
повезивања народа и држава као што је то реконструкција пруге Београд-Сарајево.
Добро је то што је и Денис Звиздић предсједавајући Савјета
министара БиХ похвалио овај пројекат, да не испадне да је и ово, не дај Боже,
једнонационална иницијатива која долази од Вучића и Иванића.
Било
како било, чињенице стоје да Балкан има вишак политиканата и демагога а мањак
државника. То је доказ да не постоји храброст у политици оних који би тиме
требали највише да се диче јер политика јесте дјелатност која представља ствар
могућег али оних који имају визију. Вријеме људи у политици из 90-их година је
истекло и прави тренутак је да дођу честити, озбиљни људи са визијом
неоптерећени прошлошћу како би ово подручје учинили бољим мјестом за живот
сваког човјека.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар