Асад између запада и истока

Да ће ситуација у Сирији кулминирати знало се још од када је почело Арапско прољеће средином 2011. године у Тунису. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Огроман број племенских и вјерских подјела који је карактеристичан за Сирију представљали су прије свега њену дугогодишњу мултикултуралност у свијету. Али управо на бази племена, породичним лозама и вјерским подјелама требао је само неко да "упаљачем потпали мржњу и нетрпељивост" и да се све промјени за 180 степени те да практично мултикултуралност и висока вјерска толеранција буду потпуно избрисани. 

Управо је то урадила САД у сарадњи прије свега са Турском, али и  са осталим западним силама које су хтјеле да збаце са власти непослушног вођу сиријског народа Башара ел Асада. Разним политичким средствима су се користили како би Асада оптужили да је употријебио хемијско оружје против тадашње побуњене опозиције у предграђима Дамаска и како би га оптужили за масовно убијање цивила. Хемијско оружје, утврђено је да је коришћено, али ни до дана данашњег није утврђено да ли су то оружје употријебили побуњеници или регуларна сиријска војска.

Асаду је већ унапријед била приписана судбина Милошевића, Садама Хусеина, Мубарака па и самог Гадафија, али су га спасили његови пријатељи Иран и Русија. Да њих није било, САД би збрисала са лица земље како самог Асада тако и сву његову власт. 

Из тог разлога, али и војног и стратешког, Русија подржава Асада не би ли на тај начин задржали своје присуство у том дјелу свијета. Посебно је важно напоменути да Русија има своју поморску базу у луци Тартус тако да је и то један од стратешких интереса Русије да не губи своје геостратешке позиције, а опет има излаз на Средоземно море. Дакле, док год Русија подржава Асада, он ће бити на власти, јер практично је немогуће извршити државни удар од стране Исламске државе која није ништа друго до једна класична терористичка организација.

Такође оно што ми стално смета у свакој врсти конфликта у свијету јесте поређење Русије са САД. Када САД помаже опозицији или својим марионетама на власти у новцу, војно и политички онда је то у реду, а када то исто ради Русија онда је то кршење резолуција, конвенција о људским правима и бројним другим актима. Зар није мало дегутантно говорити о томе да се двије најјаче војне силе етикетирају на различите начине? А и једна и друга имају своје војно присуство у свијету? Ако УН жели да буде објективна међународна институција онда нека етикетирају и једне и друге по једнаком третману.

Тако нешто се управо десило почетком септембра када је Русија испоручила Сирији одређену количину војне технике како би се борила против тероризма, тачније против Исламске државе. И умјесто УН да похвале то што Русија показује најбољу намјеру да се тероризам побједи и завлада мир у Сирији, на сва уста долазе оптужбе из свијета о руском присуству у Сирији. Мислим да је то игра двоструких аршина и да то ништа неће добро донијети свијету. Ко је помогао наоружавању ОВК током сукоба на Косову 1999. године? Ко је давао ваздушну подршку побуњеницима у Либији да би се збацио Моамер ел Гадафи с власти? То су ти двоструки аршини који се различито тумаче и који показују да међународна правила не важе за све једнако.

Стално се прича о некој заједничкој коалицији западних земаља и Русије у борби против Исламске државе у Сирији, али то се само показује као још један пробни балон да би се испитао однос Русије према Башару ел Асаду. Како објаснити свјетској јавности да САД бомбардују положаје Исламске државе у Сирији, а истовремено им смета када Русија пошаље Асаду одређену количину наоружања да се бори против тих истих терориста? Филозофија САД у овом сукобу је очигледно таква да се једним ударцем убију двије муве, а колико је то остварљиво велико је питање, будући да Русија штити Асада.

Дозу хумора у читаву ову причу унио је средином септембра Барак Обама који је рекао „да би Русија у сиријском сукобу требала да буде мало паметнија“. У преводу, то паметније значи да се руска војна логистика потпуно повуче из Сирије и да остави Асада на милост и немилост Исламској држави и САД. У том контексту, стално се доводи у јавности питање „зашто је Русија присутна у Сирији“, а никада до сада нисам чуо да је неко довео у питање америчко војно присуство у и око Сирије. Дакле, ако и медијски се жели бити објективан онда се узимају обје стране за примјер, а не само једна... али је проблем тај што су свјетски медији подјељени на оне са запада и оне са истока (претежно из Русије).

Једно је сигурно, рат у Сирији се неће моћи зауставити без подршке Русије, САД и читаве међународне коалиције. Колико ће рат трајати, као и свугдје у свијету, зависиће од тога када се свјетске силе о томе договоре.

До тада, сиријске избјеглице које бјеже у западну Европу ће се све више повећавати па ће бити врло интересантно видјети демографску слику Европе за неких 5 до 6 година, а нарочито Њемачке.

(крај)