Пораз Националног фронта или немоћ социјалиста?

Сви се у свијету чуде како је у првом кругу регионалних избора у Француској Национални фронт тако добро прошао, а нико се не пита шта је узрок томе.

Пише: Стефан Драгичевић

Узрок је тотална европска анархија по питању мигрантске кризе, политичка незаинтересованост Француске за рјешавање овог великог проблема, терористички напад од овог последњег гдје је погинуло 130 људи па до оног раније са редакцијом "Шарли ебдо", али и све израженијег проблема са наталитетом гдје је евидентно да се број изворних Француза смањује у односу на муслиманску популацију и остале мигранте који су се населили у тој земљи. 

Из свих тих разлога, јасно је да ће националисти и уопштено ултра-десница која се по идеологији граничи са фашизмом, добити "погонско гориво" за изборе што се и десило у Француској. Лидерка Марин ле Пен годинама не одустаје од своје политике да Француска припада једино Французима и да је у "политичком рату" против ЕУ, досељеника и људи који покушавају да униште традиционалну француску државу и културу.  

Иако је дјеловало да је Национални фронт послије првог круга регионалних избора постао прва политичка снага Француске, то се на крају није десило јер су се у другом кругу, против њих буквално удружили Саркозијеви републиканци и Оландови социјалисти што је за рубрику вјеровали или не, јер су и они љути политички противници. На тај начин они су хтјели да пошаљу поруку да земља једнакости и слободе остаје оно по чему је Француска препознатљива у свијету, директно се суочивши са идејом Марин ле Пен која тражи потпуни повратак суверенитета и територијалног интегритета земље и излазак из ЕУ.

Међутим, да ли је Национални фронт заиста поражен у другом кругу регионалних избора у Француској? По мом дубоком увјерењу није, а разлог је тај што су се социјалисти у даљем изборном такмичењу потпуно повукли из игре јавно подржавши Саркозија и њихове републиканце. Да су завршили регуларно читав овај процес, сматрам да би 2-3 процента била више на страни Националног фронта у односу на републиканце и социјалисте, а овако је Оланд Саркозију учинио велику услугу тако што му је препустио огромну политичку власт те практично социјалисте гурнуо у трећи план. Говорило се да је Оланду скочио рејтинг јер је одмах послије терористичких напада у Паризу послао бомбардере у Сирији против Исламске државе, али сама Социјалистичка партија од тога није имала никакав ефекат на овим изборима, чак напротив! Дакле, по мом убјеђењу, највећи политички губитници су социјалисти јер је само у првом кругу регионалних избора у њиховим упориштима, а да не причам о регионима де Кале и том лучком граду гдје их је Ле Пенова буквално политички прегазила по броју гласова. 

Из тог страха Оланда од губитка традиционалних региона који су га подржавали он је Саркозија већ промовисао у новог-старог предсједника Француске. 

Разумијем да је и то политика, али владајућа партија као што је Социјалистичка партија у Француској да тако "широм отшкрине врата" власти великој десничарској опозицији је више него чудно у изборном процесу, осим ако притајено негдје и неко није примио огромну суму новца па да све постане евидентно због чега је то тако. Треба напоменути да љевичари у Европи од великих земаља, једино су још на власти у Француској те ако и ту изгубе политички капацитет онда им пријети тотални распад широм Европе одакле ће се тешко вратити у политичку борбу за власт.

Друго, пораз Националног фронта на регионалним изборима нема неки Бог зна какав утицај на предстојеће предсједничке изборе који ће се одржати 2017. године, али је једно јасно око одмјеравања политичке снаге: Марин ле Пен са оваквом подршком и дисциплином коју држи у сопственој партији може очекивати добре резултате у односу на садашњег Франсоу Оланда који непримјетно завршава свој предсједнички мандат. Зашто непримјетно? Па зато што му је радничка класа окренула леђа, а то је највеће бирачко тијело љевичарских партија; затим човјек иза себе оставља хаотичну јавну сцену у земљи у којој су терористички напади постали чести и за ову власт потпуно непредвидиви; недореченост око вазудшне акције против Исламске државе у Сирији и бројих других проблема са којима се нација суочава. 

С друге стране, оправдан ми је захтјев Марин ле Пен да француско држављанство могу да добију само они који говоре француски језик, а такође ми је разумљив њен захтјев за преуизмање контроле над француским границама, но мислим да је он нереалан јер је Француска дио ЕУ и Шенгенског споразума. Оно што ми није разумљиво је да тражи затварање, како она каже "радикалних џамија". Радикалне џамије у свијету не постоје, то су вјерски објекти као и сви остали, али проблем јесу радикални вјерски поглавари или лидери који могу позвати народ на неке активности које су антицивилизацијски мада поглвар па биo он и радикалан неће на то јавно позвати.

Конзервативци освајањем седам региона, а социјалисти пет не показује никакав кредибилан омјер снага пред наступајуће предсједничке изборе јер у питању је избор за личност, а не за партију. Регионални избори као такви јесу одраз тренутних политичких снага у земљи, али ме нико не може убједити да ће Национални фронт бити губитничка партија само због своје идеологије. Она може бити губитничка само у случају да је преузуму компромитовани и неморални људи који не могу остварити значајан политички резултат. 

Све у свему, сложена политичка ситуација у земљи у којој се диче демократијом, слободама и људским правима. Но та политичка ситуација је само одраз политике једних "да не буду сви тако ксенофобични и антиимигрантски расположени" наспрам других, као што су то људи из НФ иако прикривено имају сви исти став као Марин ле Пен о мигрантима, муслиманима и традиционалној Европи. Поред политички нестабилне климе треба напоменути да је Француска још увијек у ванредном стању па ће за Божић и новогодишње празнике полиција и војска са дугим цјевима да патролирају улицама.

Заиста, идилична прича о политичкој и безбједносној ситуацији у земљи које је само срце Европе те нам још само фале бомбастичне информације са Блиског истока и успјесима француске авијације против исламиста у Сирији па да заокружимо причу о стабилној, јакој и неподјељеној Француској. 

(крај)