У Великој Британији послије неуспјелог референдума о независности Шкотске, на реду је 23. јуна ове године нови референдум, а у питању је излазак Уједињеног краљевства из ЕУ.
Пише: Стефан Драгичевић
Колико је ова прича политичка, толико је можемо сматрати и дослиједним остварењем предизборног обећања британског премијера Дејвида Камерона који је још почетком 2015. године рекао да ће се таква врста референдума одржати ако на изборима побједи његова Конзервативна странка. Пошто је дао "крупно обећање", на чему је очигледно и доминантно добио још један мандат на челу британске Владе, сада је дошло вријеме да то и реализује.
Оно што сматрам да је Камерон лоше процјенио, то је расположење чланства унутар своје странке око овог важног питања јер колико има евроскептика толико има и еврофанатика. Тако с једне стране Камерон мора да се бори са изузетно јаким и утицајним бившим градоначелником Лондона, Борисом Џонсоном, који је за излазак из ЕУ и који је чак одустао од још једног мандата у британској престоници само да би водио кампању за брегзит. С друге стране постоји већина посланика у британском парламенту (конзервативци, наравно) која по сваку цијену заговара останак у ЕУ.
Дакле, из саме поставке читаве атмосфере у владајућој партији пред референдум о остану или изласку из Европске уније видимо "да су политички односи итекако нарушени" те да ако свако настави да вуче на своју страну то може да значи подјелу самог бирачког тијела које је вишемилионско. То једино може да иде на руку конкурентским Лабуристима или Најџелу Фаражу који имају потпуно другачију визију вођења спољне политике у односу на Камерона и људе окупљене око њега. Баш из тих подјела који "тињају" у владајућим круговима биће врло интересантно гледати како ће се заснивати кампања око референдума јер оно што буде одговарало Камерону неће одговарати Џонсону и обрнуто.
Не треба заборавити да је Дејвид Камерон за питање референдума добио подршку чак и од енглеске краљице Елизабете II која је традиционално увијек била више привржена конзервативној опцији и њиховим политичким приједлозима, али је питање да ли Камерон има политичку моћ да то питање доведе до краја. Друго, његови састанци са Оландом и Меркеловом умногоме могу да утичу и на његов политички став јер не треба заборавити да се спољнотрговинска размјена у троуглу Британија-Њемачка-Француска процјењује на више милијарди евра кроз годину дана.
У читавој овој причи, интересантна ми је једна политичка личност, а то је шеф британске дипломатије Филип Хамонд који се по овом питању још увијек није јавно изјаснио. Будући да шеф дипломатије у Великој Британији има у народу велики углед питање је, да ли би његово сврставање на једну или другу страну значило да је могуће предвидјети резултате референдума. У разлоге расписивања референдума не желим да улазим детаљно, али ако је иницијална каписла било "смањење социјалних давања имигрантима у Великој Британији од стране ЕУ" или враћање контроле над слободном трговином - онда је референдум потпуно бесмислен. Када би свака чланица ЕУ на тај начин поступала "због тренутних криза" онда Европске уније не би ни било.
Зато је потребно гледати дугорочно, али све је сада џаба причати када је Камерон на том предизборном обећању добио изборе. Ако га не проведе он је на следећим изборима вишеструки губитник, а питање је и да ли ће му партија остати консолидована.
Шта народ у Великој Британији одлучи 23. јуна на референдуму тако ће и бити. Ако Британија изађе из ЕУ, та заједница више никада неће бити иста јер ће се унутар ње појавити друге чланице попут Мађарске или Чешке (већ се назиру њихови независни приоритети) који ће "условљавати Њемачку". Уосталом, почетком фебруара чешки премијер Борислав Соботка је рекао да ће се покренути парламентарна расправа за излазак из ЕУ ако то учини Велика Британија што само по себи говори да ово није "само питање Британаца" већ се "ланчано" надовезују и друге чланице које се питају куда европски брод плови.
У међувремену британска престоница добила је први пут у историји муслиманског градоначелника Лондона Садика Кана. Не би било лоше да и Кан каже своје мишљење о Брегзиту јер ако је Лондон Бориса Џонсона лансирао у "политичку орбиту" по питању референдума, онда ће Кан још више да добије на утицају јер долази из мањинске заједнице који добија подршку свих.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар