Народни скупови у режији политике

За разлику од бројних најава да ће се политички скупови позиције и опозиције заказаних за 14. мај у Бањалуци отказати из безбједносних разлога, ипак је јавност имала прилику да види оба политичка скупа у Републици Српској.

Пише: Стефан Драгичевић 

Оно што се по порукама послатих са скупова може закључити, то је да се власт више бавила високом политиком, односима са Сарајевом и опстанком Републике Српске док се опозиција порукама више усредсредила на тежак живот у Републици Српској, незапосленост, сиромаштво, демобилисане борце и гдје су све категорије становништва угрожене.

Када се висока политика и економско-социјално стање нације "склопе" у једно, видјећемо да је то заправо реалност Републике Српске гдје су и једни и други дужни да стање поправљају како би народ живио боље. Да ли је то могуће у оваквим међусобним односима позиције и опозиције у Српској? Тешко. Када једни кажу да су они други "издајници", а онда други кажу да су они први "криминалци" онда не постоји ни минимална могућност компромиса око било чега. 

Да ни једни ни други нису одустали од својих политичких порука које се у континуитету од последњих општих избора врте, говоре и називи ових скупова као што је "Ослободимо Српску" и "Срцем за Српску - стоп издаји".

Сигуран сам да би народу највише одговарало када би се политичари у Републици Српској бар мало почели договорати око различитих тема и питања које оптерећују живот обичног човјека, јер од прозивања, оптуживања, препуцавања и етикетирања нико неће имати користи. Да је Република Српска политичким скуповима показала свој демократски потенцијал, јесте, јер су се чуле поруке и власти и опозиције, али не смије се остати само на ријечима. Ријечи је потребно превести у дјела јер напаћеном народу је доста празне приче и демагогије која се "просипа" више од 20 година. 

Зато је по мени неопходно да око најосновнијих ствари у Републици Српској треба да постоји национални консензус јер живот на трусном подручју какав је Балкан увијек може да буде кобан за онај народ који је слаб, разједињен и упропаштен. За мене лично, највећи успјех српских политичара у БиХ је био тај што су у предходном сазиву Парламента БиХ СДС и СНСД обезбједили национално јединство те да су једним гласом одлучивали у име Срба. Тада сам наивно мислио да је дошло вријеме српског разумијевања и гдје се никада неће више причати "како ће Срби ударити на Србе". Нажалост, "српска посла" у политици су због локалних избора 2012. године одрадила своје, те су то јединство трајно онемогућили тамо гдје је то најпотребније. 

Често сам слушао од пријатеља и познаника пред ове народне скупове "да ће бити сукоба у Бањалуци". Ја сам био увјерен да неће из разлога што би тај "народни сукоб" који подржавају два завађена политичка блока, значио националну катастрофу за Србе западно од Дрине. То би такође значило да Срби као народ нису ништа научили из историје која од Косовсог боја, Првог и Другог српског устанка, Првог и Другог свјетског рата па све до овог задњег рата из 90-их година обилује подјелама и унутрашњим националним сукобима.

Да је Република Српска економски стабилна, да је њен народ задовољан и да нове генерације имају перспективу ја бих разумио сваку могућност политичких сукобљавања и борбе за власт, али у садашњим условима то је доведено до потпуног апсурда зато што је народ обесправљен и сиромашан. И зато би политичари без обзира били они у позицији или опозицији требали више рачуна да поведу о обичном човјеку.

Желим да кажем да је од патријарха Иринеја било сасвим довољно, као вјерског поглавара, да народ позове на мир, поштовање и слогу али није његово било да каже "да  политичке скупове треба отказати". Црква као саборни дио једног народа чија је главна одлика оданост Богу и Духу светом, не смије и не треба јавно да улази у дневну политику јер онда је то контрапродуктивно за саму СПЦ гдје ће један дио народа да је сматра политички пристрасном.

На крају, моја порука јавности Републике Српске иде у том правцу да се српски политички представници престану оптуживати и дијелити на издајнике и криминалце јер то само може даље да води ка продубљивању српско-српског сукоба гдје неће страдати политичари већ подјељени народ који подржава један или други политички блок.

(крај)