Многи свјетски званичници су остали затечени и разочарани избором Доналда Трампа за новог предсједника САД иако врло добро знају да је предсједник више симболична функција у Америци чије стварне политичке потезе повлачи Стејт Департмент, службе безбједности и Пентагон.
Пише: Стефан Драгичевић
Слушајући предсједника Европске комисије и Европског савјета Жан Клод Јункера и Доналда Туска стиче се утисак као да се Европа плаши Трампове политике и његових будућих потеза. Њих двојица, сигуран сам, дубоко у себи имају размишљања слична као Трамп по питању миграната, граница, царине, тржишта и потекционистичке политике државе, оружја, забране абортуса и другог али једноставно су се "стопили" у глобалистичке оквире које запад диктира годинама и деценијама уназад. Када би хтјели да се извуку из те приче били би окарактерисани као одпадници новог свјетског поретка.
Оно што је реалност то је да је Трамп изабран за предсједника САД (45. по реду) легитимно на изборима, свиђало се то некоме или не. Његовим избором пресјечена је осмогодишња владавина демократа Бијелом кућом и потврђено да је народ у Америци, с једне стране уплашен свјетским кризама и ратовима које је САД покренула, а с друге стране, жељан је искрености у политици и бескомпромисне борбе против чиновничког јавашлука и растрошности.
Колики год јаз био између демократа и републиканаца сигуран сам да ће се они и у Сенату и у Конгресу лако договорити за оно што сматрају да је амерички национални интерес. Ако примјера ради, безбједносне службе у САД (ФБИ и ЦИА) процјене да Мексико угрожава САД сталним илегалним мигрантима на граници и трговцима дрогом, они ће подићи зид и бодљикаву жицу. То није ништа друго него остварење предизборног обећања Доналда Трампа који се у кампањи тако страствено залагао за то. Трамп јесте десничар али је исто тако чињеница да ће држава кад-тад морати примјенити неку конзервативну мјеру како би заштитила своју безбједност. Најбољи примјер тога је Мађарска, Виктор Орбан и градња ограде на граници према Србији због миграната са Блиског истока.
Може причати шта год ко хоће, али државом се не може владати без чврсте руке. Ако имаш власт подразумјева се да имаш моћ и народ иза себе, те да би нешто остварио мораш да будеш лидер. То ће бити Трамп у наредне четири године као што је то већ одавно Путин у Русији или Ердоган у Турској. Слажем се, владавина права и правна држава мора да буде присутна али политика је та коју народ бира и она проводи развој или стагнацију државе. Политика поставља и именује функционере у име власти. Политика је та која се пита о спољнополитичким приоритетима. И политика је та која одлучује у име народа.
Позитивно је то што већина свјетске јавности "спушта лопту" према Трампу послије избора и покушава јавности да објасни "да треба сачекати први Трампов политички потез", па тек онда да се суди о њему је ли он политичка нада или илузија већине Американаца. Чак шта више, први међу демократама, Барак Обама и Хилари Клинтон, су честитали и пружили руку Трампу како би био извршен миран пренос власти. Дакле, ко смо ми, који смо удаљени хиљадама километара и који нисмо држављани САД да судимо о томе да ли је Трамп добро или лоше рјешење? Амерички бирачи су рекли своје, Обама и Клинтон су пружили руку сарадње, и зато око "задовољства или незадовољства" избором Трампа, треба ставити тачку.
Такође, европски ултра десничари попут Марин ле Пен или Герта Вилдерса који "трљају руке" избором Доналда Трампа би требали мало да стану на лопту од превеликог узбуђења. Опште позната је чињеница да америчку спољну политику воде искључиво Стејт Департмент и Пентагон, а да је предсједник буквално играч који само одобрава њихове активности. То смо видјели на примјеру Барака Обаме, који није први "истрчао" у борби против Гадафија (Либија), Мубарака (Египат) или Башара ел Асада (Сирија) већ Пентагон и НАТО. Они су ти који су повели ваздушне ударе против легитимних власти које су тада имале подршку народа и они су ти који су "чистили пут" побуњеницима односно ДАЕШ-у да јуришају на институције. Исход Арапског прољећа знамо, осим Сирије која се данас као држава може поистовјетити са Стаљинградом у току Другог свјетског рата или Чернобилом послије нуклеарне катастрофе.
Управо у Сирији сматрам да ће Доналд Трамп да повуче први озбиљнији политички потез, јер не треба заборавити његове предизборне говоре када је говорио "да треба сарађивати са Москвом како би тероризам био побјеђен и истријебљен из човјечанства". То у преводу значи да би он са Путином могао да се договори да очисти ДАЕШ и Исламску државу, али опет се поставља питање "колико ће он бити самосталан у свом одлучивању, баш из разлога што се зна ко највећим дијелом стоји иза Исламске државе".
"Make America great again" - слоган је којим је Трамп побједио на предсједничким изборима. Уколико као предсједник буде самостално доносио одлуке и проводио предизборна обећања која значе повратак традиционализму и конзервативном гледању на свијет, учиниће САД поново великом, у супротном, ако падне под утицај "моћних институција" попут Пентагона и Стејт Департмента учиниће да САД додатно ослаби и дефинитивно изгуби спољнополитичку позицију број један коју је имала највећим дијелом 20. и почетком 21. вијека.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар