Гласајући за уставне промјене који Турску требају да трансформишу у предсједнички систем, народ у овој земљи је показао дубоку подјељеност.
Пише: Стефан Драгичевић
Једна од кључних земаља НАТО савеза сада и формално добија једну врсту аутократске власти гдје је огромна политичка моћ концентрисана у рукама предсједника тј. Реџепа Тајипа Ердогана. Да ли је то дугорочно добро? Наравно да није, јер не постоји никакав ефективан надзор над предсједником државе нити се он овим уставним промјенама дефинише. У већини земаља које имају парламентарну демократију, скупштина надзире рад владе и кроз скупштину суштински пролази именовање и разрјешавање владе укључујући премијера и све његове министре. У Турској се то гаси.
Резултати референдума о уставним промјенама гдје је 51.21 гласача било "за", а 48.79 било "против" недвосмислено показује да је турско друштво подјељено по овом питању. Неко ће рећи да се побједи "никада не гледа у зубе", али, ради се о држави која има преко 75 милиона становника. То је велика држава, па сад замислите да је скоро половина изашлог пунољетног становништва било против Ердоганове жеље да прошири своје предсједничке надлежности укључујући највеће турске градове - Анкару, Истанбул и Измир. Велико је питање како ће се ова "против" половина становништа понашати према Ердогану у будућности јер познавајући турски менталитет, они се неће либити да своје незадовољство јавно и покажу.
Ердоган уставним промјенама у земљи је, народним језиком речено, добио од већине турског народа подршку да буде султан 21. вијека, с тим што је под своју контролу ставио и војску која се годинама опирала и критиковала његову власт. Потпуно је јасно да ће након проведеног референдума Ердоган укинути функцију премијера јер ће формално он да поставља министре; он ће да буде носилац извршне власти; он ће да поставља судије; он ће да распушта парламент; да командује војском; уводи ванредно стање... дакле, ефективна власт је потпуно под његовом контролом. Када се томе свему дода да ће Ердогану бити омогућено да буде и предсједник владајуће политичке партије, онда је сасвим јасно чему се тежило и шта се остварило.
Не треба заборавити да је Ердоган власти Њемачке и Холандије називао нацистима јер ове двије државе нису дозволиле да се на њеним територијама води кампања за уставним промјенама што је потпуно уназадило односе Турске и ЕУ. Ни до дана данашњег ти се односи нису стабилизовали, тако да је све остало на тешким ријечима које могу да значе свашта у међусобним односима у будућности.
С друге стране, прича око увођења смртне казне у Турској посебно се интензивирала након неуспјелог војног пуча прошле године, тако да ће то, уколико се уведе, бити мјера коју ће власт користити за различите политичке обрачуне. Ту свакако мислим на присталице Фетулаха Гулена који су у Турској проглашени одпадницима и екстремистима али и на друге политичке и вјерске организације које се оштро противе Ердогану и његовој апсолутној власти. Уколико уведе смртну казну само зато да би се обрачунао са пучистима и неистомишљеницима, Ердоган трајно затвара врата ЕУ што му као аутократи и одговара. Питање свих питања је колико одустајање од чланства у ЕУ одговара турском народу јер под аутократском влашћу за 3-4 године може пуно тога негативног да се деси.
Читам и слушам различите стране аналитичаре који говоре о томе "да ли је дошао крај демократији у Турској?". Свако ко прати геополитичка дешавања у протеклих намјање 15 година схватио је да демократија никада није ни заживјела у Турској и да је то основна полуга којом се манипулише ради политичких поена. Но, дефинитивно је то да је овим референдумом око увођења предсједничког система угашена било каква нада да би она могла бити примјењена и формализована.
Као закључак, сматрам да је Ердоган увијек владао чврстом руком али да по први пут добија уставне надлежности које му омогућавају да се понаша као прави аутократа иза кога стоји држава и читав систем власти. Дугорочно то није добро јер превише је моћи у рукама једног човјека што у овом случају може потпуно да уништи онај позитивни дио секуларне традиције који је Турску увијек разликовао од Саудијске Арабије.
(крај)
