Када ме је те чувене изборне 2012. године у Србији један мој добар пријатељ из Аранђеловца питао "шта мислим о изборима и ко ће побједити" док је тадашњи ДС још увијек био јака политичка организација, рекао сам му "да је превелик значај ДС дао парламентарним у односу на предсједничке изборе и да ће због тога изгубити власт".
Пише: Стефан Драгичевић
То није било моје визионарско, већ краткорочно размишљање у том тренутку, зато што се странка у јавности удаљила од подршке свом тадашњем неприкословеном шефу Борису Тадићу на терену, мислећи да он сам може да изнесе побједу против предсједника тадашњег опозиционог СНС-а Томислава Николића, па су се концентрисали искључиво на број мандата у Скупштини Србије. Тадашња коалиција "Избор за бољи живот - Борис Тадић" је као странка освојила сасвим пристојних 22 посто подршке за парламент што им је обезбједило 67 посланичких мандата, али је Тадић остао сам у предсједничкој трци против читаве опозиционе СНС. То је скупо коштало тадашњу моћну Демократску странку, јер су из увјерења да ће Тадић почистити Николића у предсједничкој трци, заборавили ко даје последњу ријеч за мандатара за састав Владе - а то је предсједник државе.
Та 2012. година је са моје садашње дистанце гледишта - преломна политичка година у Србији, када је дошло до потпуног краха свих остатака ДОС-а, јер све након тог периода имамо мање-више сличну констелацију политичких односа и огромну подршку коју народ даје Вучићу и СНС-у у континуитету. Тај период, добро се сјећам, је био кључан и по још једној важној чињеници, а то је "Дачићево мудро приклањање предсједничком побједнику Николићу и СНС-у, јер је он био тас на ваги између два велика политичка блока, те потпуни отклон од Бориса Тадића кога је до губитка предсједничких избора хвалио и уздизао гдје год је могао".
Дакле, Томислав Николић је омогућио СНС-у власт и моћ у Србији, и он је најзаслужнији за ово што СНС данас има - а то је, буквално, самосталну власт, са натполовичном већином у парламенту, гдје им нико од других парламентарних политичких партија не треба. Својевремено сам пред предсједничке изборе у Србији прошле године написао текст под називом УНАПРИЈЕД ПОЗНАТИ РЕЗУЛТАТИ ПРЕДСЈЕДНИЧКИХ ИЗБОРА У СРБИЈИ , гдје и данас дан сматрам да није фер и политички коректно од чланства СНС-а што минимизирају улогу Томислава Николића без којег сигурно СНС не би био ово што јесте данас.
С друге стране, након губитка избора и пораза Бориса Тадића, креће агонија у ДС-у који је за веома кратак временски период промјенио чак четири предсједника. Послије Тадића, дошао је Драган Ђилас, након Ђиласа Бојан Пајтић и послије Пајтића Драган Шутановац који је због катастрофалних резултата на београдским изборима, гдје је ДС остао далеко испод цензуса, поднио оставку. Сви претходни које сам навео, сем Тадића, су поднијели оставке зато што их је Вучић потукао до ногу и због тога што нису имали снаге да на вријеме реорганизују странку.
Ту шансу први је прокоцкао Драган Ђилас који је наслиједио Тадића, јер је морао и требао да консолидује још солидни ДС у оном смјеру да чланство озбиљно схвати опозиционо дјеловање које се морало навикнути да више нема "убирања плодова власти". Нажалост, по ономе што сам виђао тада у јавности, нити је Ђилас разумио чланство нити је чланство разумијело њега јер није лако послије 12 година власти прилагодити се новонасталим политичким околностима и бити класична опозиција. Бојан Пајтић је искључиво трпио посљедице Ђиласовог неспособног вођења странке гдје није успио "политику усмјерити ка суштини", а Шутановца и његово вођење ДС-а - заиста не бих коментарисао јер је свака ријеч сувишна послије дебакла на београдским локалним изборима.
Садашњи ДС политички дјелује потпуно дезоријентисано и понекада сматрам да они немају циљ коме теже као политичка организација. За протеклих најмање пет година ДС се више бавила појединцима који су напустили њене редове попут Бориса Тадића и Вука Јеремића или комплетном опозицијом, те су потпуно "отупили" опозициону оштрицу која увијек мора бити синхронизована и да погађа мету онда када највише треба. ДС ме данас највише подсјећа на ДСС тадашњег Војислава Коштунице који је доживио тежак пораз за парламент прије неколико година, који је након останка испод цензуса почео да се бави само собом и нерашчишћеним унутарпартијским рачунима који су данас ту странку довели до политичког дна. Иста ситуација је и са некадашњим Г17+ Млађена Динкића - "врсног финансијског стручњака", а ни Чедин ЛДП није далеко од тога. Имам осјећај, да ако се оваква атмосфера настави и у ДС-у да ће судбина бити више него слична.
Искрено ми је жао ово што видим у и око ДС-а, јер сам велики поштовалац лика и дјела покојног Зорана Ђинђића, али овај ДС одавно нема више никакве додирне тачке ни са њим нити са некадашњом политичком машинеријом демократа. Не треба заборавити и саму историјску улогу ове странке која је званично основана 1919. године од чувених политичара Милана Грола и Љубомира Давидовића. Сујета, завист, љубомора и недостатак власти учинили су ДС данас у јавности непрепознатљивим гдје се више прича о Љубиши Прелетачевићу Белом него о њима и њиховим политичким активностима.
Нестанак ДС-а са политичке сцене ће значити дефинитивни нестанак и последњег важног елемента ДОС-а, што имплицира да та политичка епоха чији су коријени из 90их година 20. вијека одлази у модерну српску историју заједно са Слободаном Милошевићем.
Нестанак ДС-а са политичке сцене ће значити дефинитивни нестанак и последњег важног елемента ДОС-а, што имплицира да та политичка епоха чији су коријени из 90их година 20. вијека одлази у модерну српску историју заједно са Слободаном Милошевићем.
(крај)
