Маргарет Тачер

Маргарет Хилда Тачер, бароница Тачер (Грантхам,  1925. - ) је британска политичарка и бивша прва жена на положају премијера Уједињеног Краљевства, позната као Челична лејди (енг. Ирон Лејди).

Рођена је 1925. у браку Алфреда и Беатрице Робертс у малом трговачком мјесту Грантхам на истоку Енглеске. Породица је имала малу трговину која се налазила у кућу у којој су и живјели Маргарет је похађала мјесну државну школу све док се није уписала на студиј хемије на Оxфорду. Њена менторица била је Доротхy Ходгкин, пионирка у кристалографији X зрака, која ће за свој рад 1964. добити и Нобелову награду.

Промишљајући о својој будућности Маргарет је хемију стављала у други план.Од хемије више ју је занимала политика с којом је већ имала додирних тачака јер је њен отац на локалном нивоу био активан у Конзервативној странци. Током студија изабрана је за предсједницу студентског удружења конзервативаца на оxфордском универзитету. У својим средњим двадесетим годинама кандидовала се се на листи Конзервативне странке на локалним изборима у Дартфорду (1950. и 1951.). Била је тада најмлађа кадидаткиња на изборима у Великој Британији икад. Оба је пута изгубила, али је у Дартфорду упознала свог будућег супруга Дениса Тачера. Денис је био мјесни пословни човјек који је водио породично предузеће. Вјенчали су се 1951. и двије године касније (1953.) добили близанце (син Марк и ћерка Карол).

Током педесетих година прошлог вијека Маргарет се школовала за адвоката. Политички рад није запустила и 1959. успјела је постати чланица локлане скупиштине Финцхлеyа. Када су се конзервативци вратили на власт 1970. и премијер постао Едwард Хеатх добила је мјесто министрице образовања. На мјесту министрице имала је тешке дане јер је почетком седамдесетих Британију захватио вал студентског радикализма. Сваки пут кад би се појавила на протестима извиждали би је, а опозиција је користила сваку прилику да јој оспори способност ношења с проблемима. Комплетна политичка сцена и друштвено расположење у Британији скретали су улијево што се Конзервативној страници нити мало није свиђало. На концу конзервативци су изгубили власт 1974. године. Након овог пораза у Конзервативној је странци почело сазријевати мишљење како су промјене унутар странке нужне. На унутарстранчким изборима дојучерашња блиска Хеатхова сарадница кандидовала се за мјесто предсједнице странке насупрот Хеатху и у другом кругу побиједила. Постала је тако прва предсједница Конзервативне странке и прва жена вођа британске опозиције.

Након четверогодишње владавине лабуриста на општим изборима 1979. поновно побјеђује Конзервативна странка и Тачер постаје прва предсједница владе Велике Британије, који је положај држала од  1979. до 1990. године, што је најдужи мандат једног предсједника владе Уједињеног краљевства од 1827. године. Дошавши на мјесто премијерке одмах је предузела болне и нужне резове јер проблеми с којима се морала суочити били су велики. Број незапослених достизао је три милиона, инфлација је расла, велик дио прерађивачке индустрије је пропао, а државни буџет је био у минусу. У прољеће 1981. британска привреда почела се опорављати и премијерки је популарност расла. Изненада 1982. појавили су се проблеми и на спољнополитичком плану јер је аргентинска војска заузела Фокланде, острва уз аргентинску обалу које је контролисала Велика Британија. Премијерка Тачер није дуго оклијевала - послала је британску војску да успостави надзор на острвима. Фокланди су опет били под британском влашћу.

Оста ће забиљежена као једна од најконтроверзнијих политичарки 20. вијека са подједнаким бројем оних који је идеализују и оних који је оспоравају. Оно што јој, међутим, нико не може оспорити јест чињеница да је показала више одлучности него било који други политичар њене генерације. Позната је по одличним односима са Роналдом Реаганом, који ју је изузетно цијенио и сматрао својим најближим савјетником те по начину на који је Уједињено Краљевство одвела у Фалкландски рат 1982. године.

Када се почело причати о уједињену двије Њемачке Маргарет Тачер је оштро протестовала на томе да до уједињена не дође.То је потврдио и њемачки канцелар Кохл с којим се посвађала на сусрет у Паризу сматрајући да је уједињена Њемачка преснажна за остатак Европе те да слаби Совјетски Савез. Кохл је послије тврдио да је цијело вријеме сусрета била изразито бијесна и лупала ногом у под. Након унутарстраначког превирања поднијела је оставку на премијерско мјесто 1990. и са сузама у очима обратила се британској јавности саопштивши јој ту одлуку. Након 11 и по година непрекинут власт на премијерском мјесту наслиједио ју је Јохн Мајор.