Државна блокада

Дејтонска држава БиХ је од свог настанка и међународног признања у потпуној унутрашњој блокади.

Пише: Стефан Драгичевић 

То је у једну руку и схватљиво ако се узме у обзир да су овакву државну конструкцију кројили „амерички експерти“ под покровитељством админинстрације бившег америчког предсједника Била Клинтона, али није у ширeм контексту наших односа, јер ми који живимо овдје смо изгледа процијенили да је најбоље да будемо амерички затвореници, њиховог чувеног дејтонског пројекта.

Држава која се формирала из ратних разарања и сукоба, која има пет предсједника, 13 премијера, више од 139 министара, више од 760 посланика и 148 општина; која има ненормални облик заједничких институција са више од 22.000 запослених; која има безброј агенција и института који ништа не раде, а узимају огроман новац из буџета за покриће својих трошкова (част изузецима који раде); која нема привреду и производњу; која има огромну јавну потрошњу; чија власт зна само за ријеч задуживање; која нема политички консензус око најбаналнијих ствари; која има накарадну политичку сцену у којој буквално сваки дан сијевају варнице као да ће сутра бити избори; у којој не функционише ама баш ништа што би ову државу похвалило, а посебан случај је дефинитивно и Фудбалски савез БиХ; која је по развијености иза једне брдовите и неперспективне Албаније... Зар из свега овога нико од релевантних политичких представника није устао и предложио већ давно познату причу „БиХ ЈЕ ПОТРЕБНА МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА НА КОЈОЈ ЋЕ СЕ РАСПРАВЉАТИ О ЊЕНОЈ БУДУЋНОСТИ“, а о којој сам писао у својој предходној анализи „НОВИ БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС“?

Закључак се сам по себи намеће, али очигледно наша политичка сцена функционише у смислу аутоматског пилота и прихватања страних налога који ову државу и ове народе држе тако чврсто у својим канџама, да би било право чудо када би се домаћа интелектуална елита о нечему питала за добробит овог друштва у цјелини.

Сва прича која се своди о некој доброј будућности за ову земљу пада у воду, а они који гаје такву политичку опцију уз помоћ добро истрениране реторике,  политички су лаици или плаћеници који не желе да схвате реалност на терену, а која показује да је све више оних који губе сваку наду у „боље сутра“ и желе пошто-пото да оду у иностранство у потрази за бољим животом. Наша омладина, наша покретачка снага, овдје не види перспективу; наши млади научници овдје не успијевају, маргинализовани су, али су зато радо виђени у развијеним западно-европским државама попут Њемачке, Француске, В. Британије...

Што се прије суочимо са реалношћу знаћемо да донесемо корјените и болне реформе за ово друштво, али итекако неопходне. Неопходне за будућност нових генерација, нових нараштаја, који ће се у супротном питати: „ко им је оставио овакву изоловану и дисфункционалну државну творевину у којој влада потпуна анархија“.
Овакав облик државе је идеалан за оне који мисле да криминалом стекну огромно богатство јер овдје не постоји правна држава, не постоје надлежни органи који ће бити тако храбри да крупне рибе похватају и покажу их народу на оптуженичкој клупи. Овдје је такво стање да само мудрим, сналажљивим, промишљеним и јасним потезима и ставовима дођеш до неког свог циља, иначе, све је узалуд и увијек си ''доњи''.

Актуелни проблеми

Актуелности које се у посљједње вријеме дешавају у БиХ могу се слободно свести на горуће проблеме који су очигледно неријешиви за актуелне политичке снаге у држави, гдје свака настоји да кроз нека рјешења ушићари и задовољи своје страначке апетите. Боље речено, свака се поставља тако да има што бољу стартну позицију пред наступајуће локалне изборе.

Од судске пресуде Сејдић-Финци која се провлачи дуги низ година и остаје само мртво слово на папиру, од „свјеже теме“ мапе пута за добијање статуса кандидата до краја године (а сва ја прилика да од тога нема ништа); политичке турбуленције и сукоби у Федерацији између СДА и СДП-а; кризе на нивоу БиХ која је настала покретањем виталног националног интереса од стране делегата из СДА како би спријечила смјену својих министара; иступање Жељка Комшића из СДП-а... Све ово показује у каквој се ситуацији налази ова држава и са колико објективних проблема се суочава због политике која све зауставља и кочи. Умјесто да 2012. годину посветимо борби са економском кризом, са алармантном ситуацијом у реалном и друштвеном сектору, са криминалом и корупцијом, политика се бави питањима које спадају у домен пуког политиканства.

Да ли је важно ко ће бити министар безбједности у држави која ће за који мјесец  имати удио дуга у БДП-у већим од 50 одсто? Да ли је важно да се толико времена троши на жучне политичке расправе у односу на све већи јавни дуг ентитета? Да ли је толико важно ко ће да учествује у државној власти (СББ или СДА) када имамо све статистичке показатеље да када Хрватска уђе у ЕУ (излазак те државе из ЦЕФТА споразума) нећемо моћи извозити своје главне брендове, понајвише пољопривредне, због поскупљења царина, такси и осталих намета? Брине ли то некога у овој земљи или је борба за фотељу циљ свих циљева?! Очигледно да не брине, међутим исти ти који се и рукама и ногама боре да се нађу у власти ће први почети напуштати брод који тоне.

Разумије се, политика и ради све то да би прикрила реално стање у држави и финансијама у коме је главни циљ да се народу прикаже „како, ето, нешто бар ради“. Али народ није глуп. Народ види да је стање далеко од доброг и зато тражи одговорност и промјене, а не демагошке утјехе.

Сејдић-Финци

Око судске пресуде из Стразбура Сејдић-Финци подигла се толика прашина када се чуло да ЕУ једино још то захтјева од БиХ да би добила статус кандидата, пошто је претходно ријешено питање војне (државне) имовине и пописа становништва. И умјесто да се нађе рјешење, да се стално трага за компромисним рјешењима, да се састају сваки дан ако треба, политичке странке из Федерације поново долазе са недефинисаним ставовима, са дијаметралном политиком која је потпуно неразумна за оне који врше власт...

У чему је проблем асиметричног рјешења? Није ли и сама БиХ асиметрична и децентрализована држава? Шта је проблем ако ће се у Републици Српској (1 члан Предсједништва, не децидно Србин) бирати директним путем на изборима, а у Федерацији индиректно кроз Парламентарну скупштину БиХ (двоје, наравно)?

Није РС крива што је Вашингтонски споразум ујединио Бошњаке и Хрвате у једну и само њихову Федерацију,у којој су сами хрватски политички представници прихватили да данас буду дискриминсани када је изборни систем у питању, због њихове мањине у односу на већинске Бошњаке. И то је апсурдна ситуација јер је рјешење ту, али је питање коме асиметрија неодговара. Неки кажу СДА, неки СББ, неки потпуно недефинисан став странака из Федерације по овом питању... Данас причамо о систему координације, а „федералци“ нису способни ни да се договоре око битних ствари и питања. И онда као шлаг на торту долази закључак ГО СДП-а у коме се траже опширне уставне промјене, а ни пресуда Сејдић-Финци није рјешена. Па то може само да се дешава у БиХ.

Једини спас и нада за деблокирање државе лежи у новој међународној конференцији на којој ће се одлучити о уређењу и структури БиХ јер са оволико проблема у коме се не зна ни ко пије ни ко плаћа ово друштво тоне у све дубље блато без икакве наде у боље сутра. Ни нама који живимо у овој држави није лако схватити дешавања у истој, а камоли то приближити и објаснити људима који не живе и нису довољно упућени у политичка збивања у БиХ.

Извор: Фронтал.СРБ