Српска јавност сваке године 11. и 12. марта обиљежава помен сјећања на
двије истакнуте политичке личности у новијој историји Србије.
Пише: Стефан Драгичевић
Данас, у другој деценији 21. вијека Срби се као и обично кроз историју
(само овог пута не на четнике и партизане) дјеле у политичком смислу, на
присталице Милошевићеве и Ђинђићеве политике.
Слободан Милошевић бивши предсједник СР Југославије (преминуо 11. марта
2006. године у хашкој ћелији) који сем Дејтонског споразума није имао било
какве запаженије политичке резултате током крвавог распада бивше Југославије, а
словио је као отац "српске државности" и Зорана Ђинђића бивши
премијер Владе Србије (убијен 12. марта 2003. године) који је имао визију
модерне Србије 21. вијека - словили су као двије личности који су су били вође
два супротстављена политичка блока окупљених око СПС-а и ДОС-а.
Као човјек који је увијек хтио да буде реалан и објективан, у овом тексту
схватићете ме, нажалост, као пристрасног јер моји ставови око личности
Милошевића и Ђинђића се сврставају искључиво у позитивну и негативну страну,
без могућности тражења нечега "између" или тзв. златне средине.
Наиме, Слободан Милошевић из мог политичког угла је народу нанио
ненадокнадиву штету својим политичким дјеловањем у пресудним тренуцима када се
одлучивало о будућности српског народа на простору бивше Југославије. Као
држављанин Републике Српске, НИКАДА нећу Милошевићу опростити то што је у августу
1994. године завео блокаду на Дрини, када се судбоносно одлучивало о Србима у
БиХ. Затим, НИКАДА му нећу заборавити, а ни опростити то што је заједно са
својом свитом окупљеним око Булатовића, Ћосића и осталом политичком елитом
Србије вршио страховити притисак на руководство Републике Српске и СДС-а да
прихвате Венс-Овенов план за БиХ по којем Република Српска не би ни била
створена, а гдје би се минимизирале све српске жртаве.
Дакле, Милошевић за мене није био политички вјешт политичар него је
напросто хтио да буде и српски краљ својим националним говорима у покушају
придобијања народне масе (сјетимо се његовог говора на Газиместану) и да глуми
Тита својим непоколебљивим ставовима, што једно с другим није спојиво. Такође
сматрам да Слободан Милошевић није схватао значај међународне политике јер да
јесте он би радио све како би бар ублажио политичке ставове, тада великих сила
попут Француске, Њемачке и Велике Британије које су биле непријатељски
расположени према његовој политици, а које су се у већини ствари око будућности
бивших Југословенских држава итекако питали.
Под Милошевићевом политиком Срби су изгубили Републику Српску Крајину
одакле је у хрватској акцији "Олуја" и "Бљесак" протјерано
око 250.000 Срба (ма каква да је политика била Книна он је морао крајишке Србе
да заштити); један је од главних криваца за пад многих западнокрајишких
општина; главни је политички кривац јер није разумио да се политика не води
силом већ вјештом дипломатијом; главни је кривац што није формирао лобистичке
кругове при америчком Сенату и Конгресу гдје би се лобирало за српске
националне интересе, а што су вјешто користили прије свега Хрвати и Албанци;
главни је кривац за отворене подјеле које су владале у врховима војне и
полицијске структуре СР Југославије која је произвела јединице као што је ЈСО;
главни је кривац за губитак Косова јер са Албанцима политички није тражио
рјешење, а они су већ обезбједили подршку САД и НАТО-а за своје циљеве и
интересе што је тада било више него довољно да не одступају од својих ставова.
Као успјех му се приписује потписивање Дејтонског споразума, али већина
његових "спин доктора" и аналитичара многе релевантне чињенице
заборављају или покушавају сакрити. Наиме, најзаслужнији за долазак до
преговарачког стола у Дејтону била је Српска демократска странка предвођена
Караџићем, Кољевићем и Крајишником који су имали визију стварања Републике
Српске. Да СДС-а није било и његове тадашње надмоћне скупштинске већине,
Милошевић би потписао Венс-Овенов план и тиме потпуно обесмислио идеју о
међународној верификацији Републике Српске у БиХ. То се на сву срећу није
десило и зато Дејтонски споразум НЕ МОЖЕ да се припише као заслуга
Милошевићу.
Резолуција 1244 УН око Косова као "такође заслуга Милошевића"
је мртво слово на папиру јер та резолуција у пракси не постоји. У пракси данас
постоји Косово које је добило скоро па све елементе државности захваљујући свим
властима у Србији од 2000. до данашњег дана, а само јој још фали међународна
верификација и међународни позивни број и они су онда и формално независни.
Умногоме за тај свој "успјех" Милошевић да је жив, требао би
захвалити свом пулену Ивици Дачићу.
Ђинђић
Уништеној и растуреној Србији и региону, појавио се трачак наде у лику
Зорана Ђинђића који је покушавао да изгради добре односе и са Западом и са
Истоком, а такође и тада потпуно посвађаном региону. Имао је визију уређене и
модерне независне Србије која мора да рашчисти са криминалом ако хоће да иде
напријед.
Хтио је да Србија брзо препроди патње, сјећања на жртве и разарања те да
је уведе у нови друштвено-економски систем; покушавао је да од младих направи
идејне предузетнике које би држава подржала на почетку; хтио је да обезбједи да
Срби живе у миру и сарадњи са свима без обзира на националност и политичке
ставове; хтио је одмах на почетку мандата да направи одређена рјешења са
потенцијалним инвеститорима као што су Мајкрософт и Епл; покушавао је да
менталитет народа прилагоди капиталистичком начину размишљања...
Нажалост, смрт га је предухитрила у намјери да оствари своју визију
уређене, нормалне, скромне и пристојне Србије.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар