Недвосмислена подршка Русије и лично Владимира Путина демократски изабраној турској власти на челу са њеним лидером Ердоганом након покушаја војног удара у тој земљи, говори о томе да се двије велике и моћне државе зближавају.
Пише: Стефан Драгичевић
Када посматрамо те односе са војно-стратешког угла, морам признати да је то за мене изненађујуће јер не треба заборавити да је Турска веома активна чланица НАТО и да је са те тачке гледишта она политички ближа Вашингтону и Бриселу него Москви. Из економско-друштвеног угла посматрања, Турска је ближа Москви јер поред најављеног грађења гасовода "Турски ток" не треба заборавити милионе које турски привредници зарађују извозом разних руда, меса, уља, грађевинског сектора у Русију, а са друге стране посебна прича је туризам јер велики број руских држављана одмор тражи управо на турским обалама Медитерана.
Када све то узмемо у обзир, видимо да је Турска као регионална сила са веома добрим геостратешким положајем интересантна како за Вашингтон и Брисел тако и за Москву. Ако знамо "и за буре барута" звано Блиски исток, а притом знајући да је Турска у том граничном дјелу стабилна и веома јака држава ниједној од поменуте три стране "не би сметало" да имају свог доброг полицајца за чување јавног реда и мира "у немирном региону".
Послије неуспјелог војног пуча у Турској против власти Реџепа Тајипа Ердогана реакције подршке са Запада биле су млаке и неубједљиве, док је из Русије стизала политичка али и обавјештајна подршка свим активностима којим је Ердоганова власт, практично, очистила јавни сектор (админинстрацију, правосуђе, полицију, војску, цивилну заштиту...) од оних који су покушали да изведу војни пуч и удар против народне воље. Не треба такође заборавити да је прва држава коју је Ердоган посјетио након "политичких турбуленција" у земљи била Русија гдје је у Санкт Петербургу са Путином најавио наставак изградње "Турског тока" и зближавање у војној сарадњи. То би заиста требало да буде забрињавајуће за НАТО и западне земље јер су од некада вјерног, лојалног и важног савезника сада добили "познаника на папиру" који се зближава са највећом њиховом конкуренцијом.
Градњом "Турског тока" Анкара постаје геостратешки веома значајна за Русију и Гаспром јер ће, поред вишемилионских зарада мјесечно, главни вентили за проток гаса према Европи са те стране, бити у Русији и Турској. Управо због најављене градње гасовода, сматрам да ће у ближој будућности Русија и Турска постати веома значајни партнери, гдје не бих искључио могућност да Турска изађе из политичко-војног блока запада који се у последње вријеме претвара у главни политички терет турској држави.
Питате се зашто се претвара у "политички терет"?
Прва ствар је везано за мигранте (већином муслиманско становништво са Блиског истока) гдје Брисел тражи од Турске да својом унутрашњом политиком спријечи даљи њихов прилив на европско тло. Врло је незахвално од некога тражити да спријечи хиљаде људи који се третирају као избјеглице да стану и укопају се у шаторе те да то траје годинама. Друго, ти људи бјеже од рата, страха, неимаштине... а не од тога зато што им је лијепо да гледају како им се градови и насеља претварају у рушевине.
Друга ствар - Турска 14 година има статус кандидата за улазак у ЕУ. Да није смијешно било би жалосно, али толико о тој наводној причи како Брисел и Вашингтон гледају Анкару као свог оданог савезника.
Трећа ствар - кад год загусти у Сирији и Ираку, НАТО тражи од Турске да војно реагује, иако по НАТО базама има и британских, америчких, француских или њемачких војника.
Четврта ствар - турске власти од САД траже изручење муслиманског свештеника Фетулаха Гулена који се оптужује да стоји иза покушаја пуча изведеног 15. јула, али мало је вјероватно да ће до изручења заиста и доћи.
Дакле, све то иде у прилог тези да се у политичком смислу НАТО и Запад удаљио од Турске, а што може да има несагледиве посљедице у будућности по питању њихових међусобних односа.
Опроштено обарање авиона и јачање билатералних односа
Да су односи између Русије и Турске у узлазном тренду довољно говори и чињеница да министарства двије привреде желе да подигну годишњу трговинску размјену на 100 милијарди долара. Не треба заборавити и да је Путин обећао постепено смањивање санкција на пољопривредне производе из Турске као знак прихватања извињења због обарања руског борбеног авиона Су-24 прошлог новембра.
Ако се још свему томе дода и "Турски ток" онда је јасно да су Путин и Ердоган постали блиски савезници који су политичке несугласице оставили по страни како би двије државе имале отворену сарадњу по многим важним питањима.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар