У жижи интерсовања цијеле регије ових дана представља вијест скоре рехабилитације гелерала Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића.
Доста је оних који овај чин осуђују као „непожељни повратак идеологије српског хегемонизма из Другог свијетског рата“ занемарујући многе релевантне чињенице које говоре управо супротно томе. Нормално је да се глас „против“ чује од једног социјал-демократе какав је Иво Јосиповић који припада политичкој партији која је наслиједила основне принципе и одлике Комунистичке партије, исте оне која је генерала Михаиловића на суду у Београду 1946. године осудила на смрт због сарадње са окупатором. Вјероватно не би исте реакције видјели да је неки српски званичник поставио питање у вези Алојзија Степинца, који је 1998. године од стране папе Јована Павла II проглашен блаженим.
Нормално је да данас у сваком дјелу бивше државе се буде „Титови пионири“ који су слијепом послушношћу пратили комунистичке идеале и који су из године у годину свјесно или несвјесно уништавали и изједали националне идентитете, културу и вјеру сваког народа који живи на територији бивше СФРЈ.
Међутим, има ли истинске воље за сагледавање историје? Чему стално потпаљивање неким историјским догађајима међу политичарима ако се истина стално крије и скупља прашину у архивама судова? Одавно су данашњи политичари научили да живе на демагогији, међутим мало ко од њих би се истински ухватио у коштац и када би схватио да није у праву.
Оно што неко неће или не жели да схвати јесте чињеница да је генерал Дража Михаиловић у рату предводио тада регуларну краљевску војску Југославије која је имала потпуни легитимитет да брани земљу од било ког потенцијалног агресора. Дакле, једина права војна формација која се могла назвати антифашистичком и која је морала заштити становништво. Немогуће је након овога подвлачити паралелу Дража-Тито јер то су дијаметрално супротне личности у сваком погледу.
Први је дао своју заклетву за одбрану отаџбине и краљевине, а други је зарад власти био спреман да жртвује цијелу своју војску, али и народ, кроз познату једначину „за једног убијеног Нијемца 100 срба“. Каква коинциденција па су у партизанима били већински Срби. Ако томе додамо Титову историјску позадину у злогласном НКВД и какве је све злочине правио широм Европе да би добио подршку Стаљина због Комунистичке партије и комитета у Југославији онда ништа више не може да буде чудно „зашто је Југославија и кројена на уштрб једног већинског народа“.
Не треба ни да нас изненађује зашто је 1941. године тадашњи већински српски народ био против комуниста који су на све начине покушавали да исјеку везе на којима су се заснивале друштвене вриједности тог доба. На неки начин су и успјели, али првенствено захваљујући политици Стаљина који је средином рата у Југославији видио велики штит од Нациста и Фашиста.
Зашто је Тито себи давао неоправдане заслуге у рату? Веома једноставно, да би придобио повјерење српског народа, јер српски народ и послије рата није давао велико повјерење Титу, већ искључиво генералу Михаиловићу и краљу Карађорђевићу. Отуда се и развио онај страховити политички дискурс Совјета и Тита да како знају и умију скину и униште генерала Михаиловића јер им је он био главни политички опонент за престо у тадашњој разореној и уништеној Југославији. На сва уста у завршници рата Комунисти Југославије су прозивали четнике и Дражу како сарађују са окупатором, како деградирају све оно у чему су партизани успјели да би извршили невјероватан притисак на свјетску сцену у коме би се Дража приказао као злочинац и нечовјек. Зашто су то радили?
Прво, генерал Михаиловић је имао одличне односе са званичним Лондоном, чак га је тамошља ратна команда хвалила како је одлучан и поуздан генерал. У часопису „Тајм“ 1942. био је написан чланак о Дражи који је приказан и на насловној страни. Даље, одликовање од стране генерала Шарл де Гола који је генерала Михаиловића одликовао ратним крстом; Постхумно одликовање од стране америчког предсједника Хари Трумана због учествовања у операцији спашавања америчких пилота који су били оборени изнад Југославије; Америчке обавјештајне службе заједно са Југословенском војском у отаџбини спроводе операцију „Холјард“ чији је циљ био евакуација 15. Ваздухополовне америчке армије... Зар је ово сарадња са фашистима? Је ли ово највише иритирало старјешине КП или чињеница да је Дража заједно са краљем уживао велико повјерење сопственог народа?
Исти ти комунисти су на сва уста говорили како су баш они ослободили цијелу Србију, међутим, иоле ко је упознат са дешавањима током Другог свијетског рата зна да је највећи дио Србије заједно са Београдом ослободила Црвена армија која је дошла и са још једним задатком – Постављање Тита као врховног комаданта.
Врховни командат није чекао ни презао, па је одмах желио да удари на Нијемце који се повлаче и то формирајући Сремски фронт, тако славну битку за комунисте у коме је изгинуло око 13.000 српских омладинаца. Забранио хришћанима да се моле Богу у цркви, уништио САНУ, уништио српску традицију... Прави правцати марксиста!
Четири ипо деценије народи су живјели под марксистом који је онако „ниском и жалосном“ судском побједом над генералом себи омогућио нову монархију оличеном у социјалном нагону гдје је новац добијан од различитих међународних финансијских институција користио за бесплатне факултете, здравствену заштиту за сваког становника Југославије.
Краља и Драже се ослободио, али умало да добије и по носу и по прстима од свог „некадашњег“ великог пријатеља из СССР-а – Јосифа Стаљина. Права је штета што до тога није дошло јер би данас народи живјели слободније и нормалније.
Дио фељтона из Пресса од 24.03.2012.
Обраћање Драже Михаиловића пред комунистичким судом
Још у марту четрдесет и треће готово цијели партизански врх, осим Тита, нашао се у Загребу и склопио са Нијемцима и усташама пакт о међусобном ненападању и заједничком нападању на моје снаге. Тај споразум су крваво платили и мој народ и моја војска. Ипак, никада нисам ни помислио да се домогнем њемачке помоћи у обрачуну са партизанима, иако ми је често нуђена. Знао сам да је циљ окупатора био да уништи обје гериле, а прије свега ову коју сам ја предводио јер је била бројнија и по Нијемце много опаснија. Васпитан сам и у свом дому и у свом позиву да Нијемцима не вјерујем, чак ни онда када би нам доносили поклоне, а не бомбе. Осјећање према њима из Првог свијетског рата пренио сам и у Други, и то с једнаком одлучношћу, радило се о Кајзеровим или Хитлеровим генералима.
Ако су неки локални комаданти који су се китили мојим именом покушавали да Нијемце или Италијане придобију за савезнике против партизана, немилосрдно сам реаговао и кажњавао. По том питању, разумјевања или гледања кроз прсте никада није било. Избјегавао сам непотребе сударе са окупатором, унапријед осуђене на неуспјех и страшне одмазде над цивилима, и спремао стратегију општег и муњевитог удара по свим непријатељским гарнизонима и сили. Сукоба са Нијемцима било је, наравно, непрестано и наносили смо им више губитака него ико у окупираној Европи. Они партизане нису ни осјећали. За вријеме битке код Ел Аламејна, у сјеверној Африци, моје су снаге мјесецима чврсто држале пругу Београд-Ниш-Скопље-Солун и спријечили десетине хиљада хитлероваца да притекну у помоћ Ромелу.
То је Србију у црно завило. Што на бојном пољу што при њемачким репресијама, живот је изгубило више од стотину и педесет хиљада Срба. Само у логору на Бањици и у Јајницима однијели десетине хиљада глава. Савезничка команда је упућивала прогласе патриотама Европе да се не залијећу, да чувају животе и чекају осдудни позив за одсудни бој. Истовремено, од мене је захтјевано да се не уздржавам и да не штедим српске животе. Штедио сам дјецу и домаћине Србије колико год сам могао, унапријед знајући да ће ми то и Енглези и Американци и Руси узети за зло. Никада се нећу покајати због тога што нисам голоруке тјерао на бункере и тенкове, него сам ударао кад је то имало смисла и циља. Да не бјеше партизана, а после Черчилове и Стаљинове завјере против Срба, ја бих са Нијемцима завршио још `41, а са Павелићем сигурно и много раније. У једном дану, који сам спремао, затресао би се Балкан под мојом војском и сва Хитлерова сила од Солуна до Љубљане била би оборена на плећа.
Извор: Фронтал.РС
Нема коментара:
Постави коментар