Јован Ристић (Крагујевац, 4. јануар 1831 – Београд, 23. август (јулијански)/4. септембар (грегоријански) 1899) је био политичар, државник и историчар. Уз Илију Гарашанина и Николу Пашића спада у ред највећих државника Србије 19. века. Био је оснивач и вођа Народнолибералне странке, два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића, а 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.
Ристић – дипломата и политичар
Будући несигуран, кнез Милан није волео Ристића, бојао га се. Волео је једног другог дипломату, Јована Мариновића. Зато што се није петљао у власт. Тако да је владала конкуренција између те две личности, али Мариновић није био куражан, повлачио се. Управо захваљујући Ристићу Србија је добила независност на Берлинском конгресу.
Будући да је Српско-турски рат 1877 — 1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. На Ристићевој влади било је да донесе одлуку o војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.
Српско-бугарске свађе, углавном око граница, које су изазвали глупост и про-бугарска пристрасност одговорних руских званичника, развиле су се у смртно непријатељство. Кнез Черкаскиј подржава максималне бугарске претензије. Читаво подручје које су заузеле српске трупе он означава као бугарске, додељујући Бугарској Призрен и Приштину, чак и нишки округ.
[уреди]Санстефански споразум
Премда никад није спроведен, Санстефански споразум имао је далекосежне последице за Јужне Словене и њихове односе c Русијом. Споразум је Србији дао независност, али је испуњен тек делић њених територијалних захтева. За српску јавност и политичке лидере ово је била велика неправда, коју су наметнули Руси a чије разлоге Срби нису могли да разумеју. Ристић је био озлојеђен одлукама из Сан Стефана. Прилику да Србија изађе из готово безнадежне ситуације видео је у незадовољству Беча и Лондона Санстефанским уговором. Две велике силе биле су решене да минирају споразум, посебно његов кључ: велику Бугарску. Српске војничке победе и Ристићева вешта дипломатија учинили су да се добије сагласност Русије o задржавању постојеће војне ситуације, до постизања дефинитивног решења. „Не смемо пристати на улогу пиона која нам је дата“, написао је Ристић шефу српског генералштаба Кости Протићу у марту 1878.
Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи уБеч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.
[уреди]Берлински конгрес
Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је прокљувио да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољ-на политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.
Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнута је незванично, иза затворених врата. Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, a од Русије да препусти области око Пирота и Трна Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима. Преузимањем контроле над јужноморавском долином Србија је постала владар главних праваца из Европе на Балкан, a отворен је и правац долином Вардара. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Османским царством. Такође, дао је темељан допринос уставном развоју Србије својом одлучујућом улогом у припреми устава од 1869. и 1888. Ови документи подстакли су јачање демократских институција у Србији и истакли је у прве редове балканских земаља. Стога Ристић заслужно спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века.
Научни рад
Бавио се и историјом и написао:
- Спољашњи одношаји Србије од 1848-1872
- Дипломатска историја Србије 1875 – 1878
Нема коментара:
Постави коментар