Џозеф Штиглиц, професор економије, открива како моћне западне банке и ММФ изазивају социјалне немире у многим сиромашним земљама које „помажу“.
Перфидно смишљени сценарио је следећи: Прво се сними и детаљно анализира привредно и кадровско стање сваке државе која затражи финансијску помоћ за свој развитак или опстанак.
Након тога Свјетска банка за обнову и развој влади дотичне земље уручује истовјетан типски програм који садржи четири обавезна корака, пише Штиглиц за Обзервер.
Текст је објављен у јануару, али актуелан је као стално упозорење свим државама, које би, по Штиглицу, могле постати жртве ММФ.
Прво што влада земље-жртве треба да спроведе без одлагања је приватизација, а посебно великих јавних и кључних индустријских предузећа која чине кичму привреде.
Уместо да се аргументовано противе захтјеву за брзоплету продају јавних предузећа многи су политичари пожурили у радосну (рас)продају електропривреде, нафтне индустрије и водопривреде као да је ријеч о привредном императиву.
Да би ућуткали трезвене критичаре таквог непромишљеног поступка с тешким далекосежним последицама они се позивају на императивне захтјеве Свјетске банке за обнову и развој.
„Можете видјети како им се рашире очи на могућност добијања провизије ако се у процјени вриједности имовине великих јавних предузећа и кључних индустријских предузећа скине која милијарда или барем неколико стотина милиона долара“, каже Штиглиц.
Након кампањски спроведене приватизације обавезно слиједи доношење законске регулативе о либерализацији тржишног капитала.
Тај потез, теоријски гледано, омогућује инвестиционом капиталу несметан улазак и излазак из земље.
При томе, како показује искуство, у земљу-жртву, улази релативно мало капитала, а кудикамо највећи дио расположивог капитала на „законит“ начин несметано излази из земље.
Тај процес извлачења капитала је у економији познат под именом „круг врућег новца“.
Новац или, тачније речено пљачкашки капитал улази у земљу-жртву првенствено ради шпекулација некретнинама и валутом, а затим попут плашљиве дивљачи, бјежи главом без обзира већ на први знак надолазећих невоља које би могле било како угрозити његову сигурност.
У том паничном бијегу капитала државне резерве могу „пресушити“ за само неколико дана. Након таквог вјешто инсценираног бијега капитала ММФ обавезно тражи од владе земље-жртве да одмах драстично повећа каматне стопе на 30, 50 или чак 80 % како би велике свјетске шпекуланте привукла на поврат исисаног државног капитала.
„Резултат таквог потеза владе, која најчешће нема другог излаза, је предвидљив“, каже Штиглиц.
Астрономске каматне стопе, наравно, брзо привуку одбегли капитал, док с друге стране оне системски разарају индустријску производњу и дефинитивно исушују националну ризницу земље-жртве.
ММФ земљу-жртву која је на издисају хладнокрвно увлачи у трећи корак – такозвано „тржишно одређивање цијена“. То је лијеп израз за драматично дизање цијена хране, енергената, воде и осталих комуналних услуга.
Земља-жртва дословице бачена „на кољена“ и „де фацто“ се налази пред првередним уништењем.
У тим драматичним околностима ММФ из ње злочиначком хладнокрвношћу извлачи и последње капи крви.
Програмирано појачава „ватру“ и подиже социјалну температуру док напокон цијели котао не експлодира.
Тиме је отворено само предворје пакла. Еклатантан пример за то је Индонезија 1998. којој је ММФ безобзирно укинуо субвенције за храну и гориво за сиромашно народ, након чега су посвуда букнули жестоки протести и немири.
Постоји ли земља која је избјегла овакву несретну судбину? „Да“ – каже професор Штиглиц.
„Боцвана!“ „Одлучно су рекли менаџерима ММФ-а и Свјетске банке: Марш кући.
Нема коментара:
Постави коментар