У условима када привреда једне земље нема основу за свој развој она полако али сигурно постаје домаћи феуд чији је власник странац.
Тако у најсликовитијем примјеру можемо описати ову данашњу бх привреду која показује сву немоћ према увозничком лобију, према страним корпорацијама, према страном капиталу и према цјелокупној ЕУ (60% свих донација, кредита, бесповратних средстава, ИПА фондова...).
Наиме, основни проблем нашег друштва, а тако и наше привреде јесте недостатак дугорочне стратегије и стратешког развоја. Овај недостатак је теоријски рак рана, а практично подразумјева економски суноврат са несагледивим послиједицама. Најбоља поука недостатка стратегије и визије може се извући из чињенице да ова држава има скоро маргиналан учинак производње у самој структури БДП.
С друге стране, потрошња јавних институција и тзв. агенција на нивоу БиХ је превисок и она мора да се сведе на минимум ако се има и мало жеље за отвореношћу према домаћој привреди. Домаћа привреда мора доћи до даха јер она „вјештачким дисањем“ не може да опстане на дугорочан рок. Разлози њеног сталног гушења јесу непостојање скоро никаквих подстицаја од државе и стално задуживање које посебно куца на врата малим и средњим предузећима.
Систем који није заснован на производњи има веома кратак вијек трајања. Ако се узме у обзир да већина малих и неразвијених државица своју политику заснивају на сталним задужењима, а не на реалном сектору и производњи онда друштво у цјелини слаби, а животни стандард галопирајуће пада. Економска филозофија каже „што више узимаш зајма, више си туђи“, али очигледно да је то капиталистичка филозофија држава које не желе своју економску стабилност, монетарну и фискалну самосталност. Срамотно је само и прочитати званични податак да цјелокупни простор бивше Југославије дугује свјетским „финансијерима“ 186 милијарди, у којима убједљиво предњачи Хрватска са укупним ино дугом од око 70 милијарди.
Да ли је боље диктирати, или пратити нечији (успјешнији) темпо?
На први поглед врло једноставно питање, а заправо је комплексно јер људи не желе да схвате колико је суштина заправо у једном независном и самосталном привредном систему. У мојој предходној анализи „Перспектива земље у евроазијској Унији“ јасно сам желио ставити до знања да је кључ развоја самосталне и слободне државе либерализовано регионално тржиште. Данас нико не жели да поднесе иницијативу за отварање регионалног тржишта екс-ЈУ (не ЦЕФТА) који би имао јединствене тржишне услове за све државе у развоју или оне који већ дуже вријеме називају „у виртуелној транзицији“ у коме је и наша БиХ, коју квалификују као политички нестабилну и нефункционалну заједницу за развој малог и средњег бизниса.
Регионално тржиште би на постепен начин креирало производњу, изњедрило мале пољопривредне задруге, формирало заједничке девизне резерве и на тај начин потпуно заокружило један простор. Коме је то лоше? Лоше је феудалцима са запада јер они желе јефитну радну снагу, а Балкан је идеалан да се иста пронађе на „јадном“ тржишту капитала. Апсолутно им не би одговарало да имају домаћу конкуренцију за њихове производе јер би им то урушило пословну политику за инострана тржишта. Наша радна снага је у већини случајева недовољно образована, едукована и она се мора прилагођавати, слично нешто што се приписује за 600 радника „Фијата“ у Крагујевцу.
Зашто смо се убиједили да не може
Ми као народ понекада занемарујемо своје интелектуалне могућности, стално их потцјењујемо, а заправо се у њима крију највећи пројекти који би за мало рада и труда створили праву, функционалну и стабилну пословну заједницу. Зар није велики успјех када једно српско предузеће попут „Нектар“ купи успјешни словеначки „Фруктал“? Зар није успјех када војна индустрија Србије извезе оружја за мегаломантске цифре? Када Телеком откупи 30 одсто акција туђег предузећа и поврати свој углед и сјај са новим менаџментом? Када се „Симпо“ пробије на руско тржиште? Када се поједини самостални предузетници разноликим идејама пробију и на инострана тржишта? Када Електропривреда опстаје и по свему судећи, данас представља главни потенцијал ових простора? То су најочигледнији примјери, најбољи примјери привредне стране, али њих треба да буде неупоредиво више.
Наша земља је плодна земља, она тражи да се обрађује, а за такве идеална ствар је формирање пољопривредних задруга у коме би општина или држава откупљивала од сељака производе које он предаје за државне резерве. На тај начин би се Влада обезбједила у случају суша или поплава, а сељак добио средства за егзистенцију своје породице. Наравно, све то мора да прати стабилна и одговарајућа политика Владе.
Често се запитамо „како су француски или њемачки производи тако квалитетни, а за њихова извозна предузећа и јефтини“? Врло једноставно, франуска и њемачка Влада субвенционишу извоз својих предузећа, па је тако и сам успијех загарантован. Наша предузећа немају иза себе политику подстицаја јер је потрошња велика, па и покриће долази понекада као немогућа мисија.
Приједлог и ријешење са моје стране јесте формирање либерализованог регионалног тржишта који би објединио процес производње са посебно наглашеном борбом за развој наших производних и трговачких предузећа. За исту би требало формирати посебна монетарна правила која би била кључ тржишне конкуренције са монополским акционарским друштвима са запада.
Идејно рјешење би било да и сами закључимо колико су иновације са запада штетне нашим малим произвођачима, из простог разлога што својим патентираним експериментима нас свакодневно купују. То морамо зауставити, а излаз морамо тражити у домаћој робној производњи, да покажемо зубе увозничком лобију и да на крају за све имамо резултате у облику стабилног домаћег тржишта.
Нема коментара:
Постави коментар