Када се погледа и анализира политичка сцена Србије у тзв. коалиционом смислу, јасно долазимо до закључка да најмањи капацитет за постизборну коалицију има управо СПС Ивице Дачића.
Пише: Стефан Драгичевић
Наиме, ако не узимамо у обзир Војислава Шешеља и СРС који су отворено рекли да им је циљ да поново врате парламентарни статус и гдје је свима јасно да им "не гине" опозиција, сам Дачић али и већина СПС-а се замјерила како са опозицијом тако и са њиховим партнерима у власти предвођеним СНС-ом. Ако узмемо само ту чињеницу јасно ћемо установити да СПС има веома мале шансе да се и послије ових најављених ванредних парламентарних избора у Србији нађе у владајућем строју, ма ко да побједи.
С једне стране оваквом "танком" коалиционом капацитету Ивице Дачића и самог СПС-а говори прошлост која каже да је Дачић био у коалицији чак и са десном Владом предвођеном Војиславом Коштуницом, затим био је у власти са Борисом Тадићем коме је окренуо леђа 2012. године и од 2012. па ево до данашњих дана у власти је са СНС-ом и Александром Вучићем. С друге стране, ако се погледају отровне стрелице које упућује Ивица Дачић опозиционим првацима види се да он највише циља Тадића, Јовановића и Пајтића покушавајући тиме да се приближи Вучићу гарантујући лојалност СПС-а и након избора.
Ако се само узме у обзир да је Дачић буквално етикетиран као персона нон грата у опозицији, а таквих директних удара нема баш од свих из опозиционих редова на Вучића, онда је јасно да је Дачић први на линији ватре. Оптужбе су на рачун Дачића јуче пљуштале у дневној штампи "Политика" како са стране напредњака тако и од стране опозиције и у том смислу он је већ сада у неким политичким круговима одбачен као могући коалициони партнер. Дачић се не либи да понижава опозиционе лидере па је тако за Бориса Тадића рекао да је "манекен пропале политике", а ДСС и СРС назвао је опасним и неконтролисаним националистима.
Из мог угла гледања, са оваквим начином иступања у јавности, Дачић и његова екипа из СПС-а која се политички обрачунава преко медија и са напредњацима и са опозицијом, сами себи, народски речено, пуцају у ногу. Колико им је то паметно видјећемо послије ванаредних парламентарних избора, али сам убјеђења да својим јавним иступима сами себи праве ненадокнадиву штету. И није само ту Дачић у првом плану него су то и његови политички пулени као што су Милутин Мркоњић и Бранко Ружић.
Дачићева политика, која је по мом дубоком увјерењу прочитана, представља мач са двије оштрице јер је већина чланства Српске напредне странке против коалиције са социјалистима, па остаје једино да се он покуша убацити у будућу власт на бази персоналних односа које има са, тренутно најутицајнијим човјеком у Србији, Александром Вучићем. Ослањати се само на Вучићеву одлуку, а при томе занемаривати прваке СНС-а Небојшу Стефановића, Зорану Михајловић или Зорана Бабића мислим да није добра идеја јер је врло лако могуће да ако Главни одбор СНС-а буде одлучивао око постизборне коалиције - да изгласа одлуку која је ПРОТИВ коалиције са социјалистима Ивице Дачића.
Цензус СПС-а није споран јер у коалицији са пензионерима и Јединственом Србијом, то варира негдје око 10 до 11 процената, али је споран изборни резултат који ће сам СПС да оствари. Не бих искључио ни могућност да коалиција СПС-ПУПС-ЈС буду поново тас на ваги као што су били 2012. године, али овај пут мислим да ће и СНС и опозиција ићи на то да од СПС-а "откину" ПУПС и ЈС неким примамљивим политичким понудама које ови не би могли да одбију. На тај начин би Дачића гурнули у опозиционе редове. Колико је то реално, ево, нека вријеме суди.
Дакле, можемо сумирати да је Дачић од одласка Милошевића у Хаг преузимајући СПС улазио у коалиције са сваким ко му је понудио "бар нешто" и са те стране гледајући не пише му се добро у данашњој констелацији политичких снага, поготову јер му је већина од "пријашњих коалиционих партнера" сада непријатељ које он назива свакаквим именима. За многе ствари он је и сам крив јер је својим непромишљеним дјеловањем у јавности нанио штету и себи и СПС-у, а поготову са тог коалиционог аспекта посматрања. Не треба заборавити да се за Дачића и СПС вежу одређене афере, а које ће тешко заташкати или опструисати ако нису на власти.
Циљ сваке политичке странке је да дође на власт, јер да би проводила зацртане идеје и визије неопходна јој је моћ и механизам одлучивања. У опозицију се иде само онда када сте неспособан преговарач, када сте на "ратној нози" са најјачом политичком партијом у земљи и онда као, што ће евидентно бити након парламентарних избора у Србији, непожљеан коалициони партнер.
Вријеме ће да каже да ли је моја процјена била основана или не.
(крај)
Нема коментара:
Постави коментар