Стефан Драгичевић: Савјет Европе и предсједавање

БиХ од маја наредне године преузима улогу предсједавајуће чланице Савјета Европе што може да има колико-толико позитивне ефекте за међународну афирмацију.

Пише: Стефан Драгичевић

У једној таквој институцији гдје су донесени универзални акти попут Европске конвенције о људским правима (1950. год) те гдје је основан Европски суд за људска права (1998. год) подразумјева се да земља која предсједава мора да искористи своју улогу за максималну промоцију. Сам Савјет сигурно нема без разлога сједиште у Стразбуру јер управо овај град симобилише повезаност двије најјаче европске државе - Њемачку и Француску. Дакле, земље од којих већински зависи економска стабилност и одрживост старог континента.

Чињеница да у склопу Савјета Европе функционише чак пет институција (Парламент, региони, разни министри и секретари, комесар за људска права и Европски суд за људска права) говори колики значај и снагу има ова кровна организација.

Нови Савјет министара БиХ предсједавање Савјетом Европе мора веома озбиљно да схвати и да једном покаже да се Срби, Бошњаци и Хрвати слажу око спољне политике која мора да се обавља на добробит свих, а не само за једну национално-политичку страну. Вођење спољне политике земље у вријеме мандата Лагумџије и Алкалаја није донијела никакве резултате, а то је посљедица нефункционисања заједничких органа који су таоци разних политика и интереса. То ни на који начин не оправдава неспособност ове двојице "бх дипломата" чији мандати су обиљежени политичким скандалима. Никада се више не поновио актуелни Савјет министара у мандату 2010 - 2014 који нема никакве резултате иза себе јер се цјело вријеме бавио смјенама, вишом политиком и промјенама унутар власти.

Сама чињеница да ће Србија преузети предсједавање ОЕБС-ом, а БиХ Савјетом Европе говори да западни Балкан има прилику да се докаже и покаже. Показивање се прије свега мисли на то да својим радом и политиком покажу да могу да воде важне међународне институције, а не да увијек буду тачка дневног реда о којој ће се расправљати. То је прилика да презентујемо своје привредне, културне и природне потенцијале; да организујемо разне манифестације; те да из свега тога покушамо да придобијемо пажњу европских инвеститора не би ли свој капитал и пословање проширили како у БиХ тако и на читав западни Балкан. Једноставно требамо да им објаснимо да су земље изашле из постконфликтног времена, да сви тежимо ка уласку у ЕУ и да кроз сваку врсту промоције покушамо да их заинтересујемо за улагање и запошљавање домаће радне снаге која је објективно за велике корпорације и јефтина.

Социјална карта нам је суморна како у погледу незапослесности тако и у погледу животног стандарда (плате и пензије) који је најнижи у Европи. Јавна предузећа као једини ресурс у кога се гурају страначки подобници постали су губиташи. Све више предузећа ставља катанац на браву. Опште незадовољство из дана у дан се повећава. Морамо промјенити слику о нама да би кренули напријед. Морамо политику конфликта и непријатељства замјенити договорима и конкретним рјешењима између нас самих. Јер, када било који политичар уђе у вербални сукоб са неким западним амбасадором то има далекосежне посљедице по народ и грађане. Редовним извјештајима које поједине амбасаде шаљу својим матичним земљама остављају трајни утисак да смо неозбиљни и нестабилни као друштво, што између осталог, одвраћа понтенцијалне инвеститоре да дођу овдје. Има ту и бирократије, и бројних других админинстративних проблема али је од пресудне важности политичка стабилност коју БиХ од потписивања Дејтонског споразума до данас никако не може да направи. Можемо ми о западу да мислимо шта хоћемо, да их кудимо и критикујемо, али је чињеница да из земаља ЕУ у БиХ улази 50 посто свјежег капитала којег државни апарат на свим нивоима поједе за два до три мјесеца.

Да постоји политичка воља за растерећење државног апарата и да се бар дио добијених бесповратних средстава и кредита уложи у привреду ми би данас као друштво изгледали сасвим другачије. Нажалост, наше админинстрације умјесто да кредите узимају за привреду и отварање радних мјеста оне узимају кредите да би закрпили рупе у буџетима и фондовима. То је дугорочно неодржива економска политика која води у колапс система. Кредит узет за привреду значи да ће се кроз новостворену вриједност отплаћивати рата кредита, а админинстрација нема од чега да врати јер државни службеник ништа не ствара он само троши. Дакле, дугорочно, јавља се проблем као и у предузећу - проблем неликвидности и несолвентности.

Сви наши макроекономски показатељи су лоши, међународна репутација нам је на дну. Једини излаз из изузетно лоше ситуације у земљи видим кроз људе који државу и систем сматрају озбиљним стварима. Који ће се ухватити у коштац са великим изазовима, економско-социјалним реформама и који ће вратити вјеру у политику. То по мом дубоком увјерењу могу да ураде нове генерације које дјелимично нису оптерећене прошлошћу и које имају снаге да разговарају и преговарају са свима о свим важним темама за народ и државу у цјелини.

Консолидација и напредак

Тек када се консолидујемо у својим редовима можемо да тражимо подршку других. Савјет Европе је идеална прилика да се покажемо у најбољем свијетлу како би Европи и свијету показали да на Балкану не живе дивљаци, ратници и хулигани већ европски народи који његују своје традиционалне вриједности. Географија мора да нам буде повод да се као људи освјестимо и да видимо да припадамо Европи.

Ако се уважвамо и ако имамо реалну основу за договор око неког питања, хајде да то примјенимо у Савјету Европе. Када будемо предсједавали организујмо економске и инвестиционе форуме; направимо презентације о земљи да нас странци виде и чују, ко смо и шта смо; направимо коктеле за уважене личности из свијета бизниса, банкарства и политике; направимо радионице о нашим туристичким и друштвеним атракцијама; позовимо што више људи из бизниса широм Европе и објаснимо им ситуацију у земљи; позовимо наше музичке младе таленте са инструментима да одсвирају неку своју пјесму... једном рјечју будимо креативни и покажимо да смо дио те Европе којој тежимо. Кошта? Наравно да кошта, али боље и у овакве ствари уложити новац када имамо прилику зато, него бацати и расипати новац за нека дипломатска представништва широм свијета која немају никакав запажен резултат.

Упорно говоримо о људским правима и о томе колико су она универзална. Колико ми прихватимо само тезу универзалности људских права и то јавно кажемо у Савјету Европе, ми смо већ једном активношћу дали сигнал да странци почну истраживати наше просторе и колике се заправо људска права поштују. Не морамо се ми постављати у улогу неког домаћина, већ будимо квалитетан модератор који држи пажњу веома важне међународне публике која је веома важна за наш опстанак и развој.

Штајнмајер и Хамонд

Шефови дипломатије Њемачке и В. Британије су ових дана послали јасну поруку да они желе да виде перспективу БиХ ка путу у ЕУ што само по себи обавезује. Ако се направи помак у механизму координације и око Сејдић-Финција ми по обећању Штајнмајера и Хамонда имамо одблокиран приступ финансијским средствима из фондова ЕУ + подршка за апликацију за чланство у ЕУ. Видјели смо на примјеру Србије како се та средства из ИПА програма успјешно примјењују за разне пројекте, што значи да је ово обећање Њемачке и В. Британије а не неког локалног политичара који се чак не може ни сјетити шта је све народу обећао у предизборној кампањи.

Можемо ми бити филозофи па говорити "ови желе да нас искористе", али постављам питање, да ли ми као друштво већ нисмо искориштени? Не да смо искориштени (кроз криминал, пословне намјештаљке и приватизацију) већ смо дотакли дно у сваком смислу. И да нас искористе, шта губимо? Боље бити њемачка колонија и имати животни стандард као један од њених региона него бити сопствена омча око врата коју из мјесеца у мјесец све више стежемо.

Зар није срамота и понижење за све нас када чујемо да једна брдовита Албанија на свим међународним бонитетним рејтинзима боље стоји од нас? Шта то Албанци имају што ми овдје немамо? Имају политичку стабилност, договарају се и рјешавају националне проблеме заједно и у ходу. И када замислимо само једну Албанију да је испред нас, поставља се питање зашто смо то дозволили? Зашто сами себе уништавамо? Умјесто да искористимо своје природне потенцијале, све оно што нам је Бог дао, умјесто да се усаглашавамо и сарађујемо на свим нивоима власти, умјесто да нађемо модус сарадње - ми то препуштамо корумпираним политичарима који су двадесет и више година на политичком небу ове напаћене земље и који немају осјећај да неке ствари треба мјењати, реформисати и уопштено редефинисати односе међу људима.