Politika prikupljanja političkih i marketinških poena na demagogiji

Danas je običnom građaninu RS vrlo teško shvatljivo da politički "Iznogudi" u javnosti mogu da se bave analizama političkih aktivnosti druge stranke i da je u javnosti blate i pričaju o njoj notorne neistine i prodaju proste političke demagoške fraze, umjesto da se pozabave realnim građanskim problemima, a to je ekonomija i socijalni problemi kako RS tako i BiH. Očito je pojedincima više stalo da govore o političkoj sceni "i da preouveličaju" svoj štab osvojenim glasovima na izborima nego da rade na riješavanju pitanja 200.000 nezaposlenih u RS. Kako Dragan Čavić lijepo može da kaže u jednom nastupu na BN televiziji (emisija Puls) ove godine prije izbora "da ne voli da priča o stranci koja mu je dala hljeb i koja mu je dala javni život" tako ta ista sfera djelovanja dobija drugu konotaciju, a to je da, odmah pošto su završili izbori krenuo u napad na SDS sa uzrečicom "da je njegova DP jedina prava opozicija u RS". Vjerovatno mu previše odgovara ta 3 poslanička mandata (ostao je ubrzo bez jednog) pa sada RS "ima relevantnu opoziciju" sadašnjoj vladajućoj eliti u parlamentu. Da ne bude zabune, u 2006. godini tokom predsjedavanja strankom Dragan Čavić je postigao najlošiji ikada rezultat SDS-a od njenog postojanja. Sve je to odraz kako se Dragan Čavić pripremao za izlazak iz stranke "koja ga je stvorila u javnosti". Međutim, vrlo je teško shvatiti Čavića, da li on stvarno misli da je jedini pravi i najrelevantniji politički subjekt za kritikovanje vlasti ? Mislim da je posredi pokušaj djelovanja "da se njegova DP dobro pozicionira kao parlamentarna stranka u RS u narednom periodu, a na grbači kritikovanja SDS-a zato što je napravio zajedničku platformu za djelovanje u zajedničkim organima sa SNSD-om". Prevashodni cilj cijeve ove priče jeste "da se stvori jedan faktor kojeg se treba optužiti, a na taj način neko će profitirati". Zašto Čaviću smeta jedinstvo Srba na nivou BiH? Zašto mu smeta da RS prvi put nakon rata ima definisanu nacionalnu politiku? Zašto Čaviću smeta što je SDS napravila platformu sa SNSD, i zašto ne kaže šta ne valja u toj platformi? Kako to da mu nije smetala njegova koalicija sa SNSD kada su zajedno prenosili nadležnosti, ostavili RS bez vojske, obavještajnih agencija, za razliku do te koalicije koja je bila protiv interesa RS ova današnja je za RS.
Bio je predsjednik RS četiri godine, zašto za te četiri godine nikada nije rekao - hajde da vidimo kakvu RS želimo i kako da do toga dođemo, i oko toga okupio sve relevantne partije. Da je to uradio RS bi još prije osam godina bila kreator političkih prilika u BiH, a ne neko ko je odgovarao na poteze Sarajeva, i to uvijek na štetu RS.

U intervjuu dnevnom listu Press ( 19. 11. 2010) je izjavio "da je još proljetos upozoravao na postizanje sporazuma između SDS-a i SNSD-a za zajedničko djelovanje." Prvo, proljetos nije rekao nijednu jedinu riječ o SDS-u (jedino ako je pričao iza očiju javnosti i medija pred marginalnom prisutnošću publike), a drugo, što nikako nije mogao unaprijed znati kakvi će biti rezultati izbora za parlament BiH.
Ono što je još čudnije u cijeloj ovoj priči jeste izjava Dragana Čavića "da je SDS izigrao svoje birače". Kako može neko da izigra svoje birače kada se, faktički, usvaja platforma za koju se cijelo vrijeme SDS zalagao i prije izbora i na izborima ? Onaj ko ne pročita nacrt deklaracija, a očigledno je Čavić jedan od njih, mogu da melju praznu slamu i na taj način da razuvjere naivne građane o "nekim trzavicama u SDS-u". Platforma: http://www.sdsrs.com/sajt/dokumenti/Platforma_SDS_SNSD.pdf
Druga stvar, što neko misli da zajedničko djelovanje SDS-SNSD u zajedničkim organima može preslikati i na RS, tj. gdje je SDS opozicija ? To razmišljanju samo oni naivni i neupućeni kojima je po važnosti isto pitanje "Ulaska BiH u NATO" sa pitanjem "izgradnje dionice autoputa Banja Luka - Doboj" ; ili "Riješavanje državne i vojne imovine" sa pitanjem "saniranja šteta poslije poplava u Semberiji". Pitanja su drastično različite težine, ali ima pojedinaca koji na taj način razmišljaju i prezentuju javnosti lažnu sliku u relevantnom vremenu i stanju u kome živimo.
Međutim, ne libi se previše poznati "Čava" da udari na stranku, koja ga je, kako kaže, stvorila. Da je bogdom to što priča pametno i istinito rekli bi ljudi nešto, ovako pretvorio se u prostog demagoga koji jedino tako i radi, prikuplja poene, opstaje, a sada i djeluje u NSRS.
Da je toliki poznavalac ustava BiH, teško bi se reklo, jer onda bi trebao da zna da je za pokretanje zaštite vitalnog nacionalnog interesa i za sprečavanje određenih odluka na uštrb jedne strane ili naroda potrebno 10 ruku "protiv" ili "za".
Kao što je već rekao predsjednik SDS-a Mladen Bosić, u Sarajevu je reprezentacija, gdje je htio da pokaže i pojasni "da nema razjedinjavanja i eventualnih međustranačkih sukoba". Shvatanje je teško, ali politika nije ljubav, nego interes i stvar mogućeg što očito ne razumije parlamentarac Čavić. O kakvom demagogu je riječ, vrijeme će pokazati na slijedećim lokalnim izborima... mada, ako on sebe smatra i svoj DP kao najrelevantniju opoziciju, onda on više nije na zemlji već lebdi u nekim vizijama i nadrealnostima.
Čavić je tokom 2008. godine optuživao Bosića da vodi ''politiku Šešeljevih radikala'', da je ''izolovao SDS'' i da sa SDS-om niko neće da priča, ni stranci ni domaće partije.
Danas, SDS nije ni pedlja odstupio od svojih staova iz 2008. godine, a sa nama pričaju sve partije iz RS, pa i one iz Federacije, u našu stranku dolaze ambasadori SAD i drugih zapadnih zemalja. Da li je Čavić u stvari ljubomiran jer mu je Mladen Bosić pokazao da je moguće biti dosljedan i nacionalno odgovoran političar, i prihvatljiv svima? Čavić bi iz Bosićevog primjera mogao da nauči da stranci uvijek prvo nastoje slomiti nekog, a kada im to ne uspije onda ga uvažavaju kao ravnopravnog sagovornika, ako im pak uspije (kao što je bio to slučaj kod Čavića ) takav političar im posluži kao paloma maramica. Da li se Čavić boji Bosića, da predsjednik SDS zna šta je Čavić svojevremeno obećavao svojim mentorima?
Činjenice govore da su poslanici SDS-a jedini pravi i načelni ljudi da brane stavove srpskog naroda i svog biračkog tjela (SDS i njegovo biračko tjelo je 1/3 RS), a što oni iz dana u dan pokazuju u NSRS korektnim kritikama i konkretnim prijedlozima i amandmanima. SDS želi stabilnost i prosperitet ove Republike koja treba da ima rezultate, a ne da se ona gradi na demagogiji i neke vizije za budućnost koja nalazi samo "mrak u beskonačnom tunelu".
Za SDS je najvažniji princip odbrana RS zato što je ona ideološki stvaralac nje. Sa druge strane, SDS nikoga na političkoj sceni ne smatra svojim neprijateljem već političkim oponentnima, a tu je drastična razlika koju Čavić i ostala kompanija ne mogu dovoljno dobro da shvate.

Na kraju, želim da kažem i svoje viđenje stvari danas, a koji neminovno pokazuju da iza sadašnjeg predsjednika SDS-a Mladena Bosića stoje rezultati. To su rezultati koji su SDS-u vratili sjaj političke stranke i vratili povjerenje naroda u stranku. Naravno, potrebno je vrijeme da još više ljudi u RS shvati suštinu zašta se SDS zalaže ; da shvati da su u njoj čestiti i pošteni ljudi za koje se ne veže nijedna kriminalna afera ; da se otarasi vremena iz 2006. kada su pojedini funkcioneri u stranci bili samo radi lične koristi, a koji su kasnije izašli iz stranke.. ispostavilo se kasnije da je to bilo odlično za stranku jer se vratilo povjerenje naroda.
To sve znači da je SDS jedna državotvorna stranka koja ima jak kolektiv, a ne pojedince kao većina stranaka danas u RS.

Međunarodna manifestacija (ne)moći nad jednim čovjekom

Ko i kada je čuo za Džulijana Asanža ? Jedni, koji su sa njim djelili školske i fakultetske klupe kažu da je on vrlo harizmatična i svestrana osoba, a drugi tj. studenti o njemu imaju mišljenje "invididualnog samuvjerenstva". Međutim, mi u cijeloj ovoj priči govorimo o jednom novinaru i vrhunskom istraživaču sa sjajnim kolegijumom. Danas ga SAD kao i njeni istomišljenici poput vlasti V. Britanije optužuju da je njegov sajt Wikileaks obelodanio preko stotinu hiljada dokumenata i podataka koji nisu smjeli da "iscure" u javnost. Čemu protivljenje vlastodržaca ? Podaci su prikupljeni, a čovjek samo profesionalno obavlja svoj posao. Da je više političke mudrosti i jasnijih odluka, vlast bi bila iznad svih, a ovako očigledna je pojava nesposobnosti istih kao i kažnjavanje onih koji su sposobni i koji žele svijetu da prikažu "šta se radi iza očiju javnosti i međunarodne scene". Ne kažem, nije dobro da se objavljuju državne tajne od visokog značaja (npr. nuklearno oružje), ali stotinu hiljada dokumenata da ima to obilježje mislim da je samo po sebi apsurdno i diskutabilno.
Dokumenti koji su objavljeni od strane Wikileaksa nemaju neku specifičnu vojnu ili političku snagu, ali imaju znatnu ulogu u kreiranju međunarodnog kredibiliteta pojedinih država. Upravo su dokumenti Wikilileaksa pokazali kako se ponašaju vrhunske diplomate State Departmenta i kako na vrlo loš način prezentuju sliku države u kojoj izvršavaju svoj diplomatski mandat. Takođe, dokumenti o stanju iz Iraka i Avganistana su još jedan pokazatelj koliko jedna svijetska sila poput SAD može tako radikalno da se obruši na jednog pojedinca da to prevazilazi osnovno američko načelo "demokratiju". Iz toga možemo zaključiti da je demokratija imaginarni element proistekao iz američke želje za prosperitetom i vođstvom svijetskog publiciteta. Stvar nije u linčovanju pojedinca poput ovog jer je ona prosto nemoguća, iz jednostavog razloga - svijetska javnost je na strani gospodina Asanža. Izjave mogu biti različite težine, ali one koji su davali američki diplomate u slanju svojih poruka centrali u State Departmentu o pojedinim državnim činovnicima je naprosto za žaljenje. Kao što reče predsjednik Rusije Dmitrij Medvedev "U ruskom diplomatskom koru svi ljudi daju svoja kulturna i specifična mišljenja o nekome i nečemu, a zaista ne znam kako funkcioniše diplomatija u SAD-u ako se ona svodi na riječi: glup, talac, naivan, bezveze, bez uticaja..."
I dok tako Američka javnost živi u diplomatskoj sramoti sopstvene zemlje, dotle američki vlastodržački milje daje nalog da se Džulijan Asanž uhapsi i da mu se namjesti silovanje dvije djevojke u Švedskoj, a pritom se momentalno izdaje crvena interpolova potjernica za istim... Crvena interpolova potjernica i tužba u istom roku i danu ? Pa samo neupućeni ljudi ne mogu da shvate da je ovdje riječ o klasičnoj podvali da bi se Asanž izručio SAD i da bi tamo izdržavao doživotnu robiju ili ko zna... možda osuđen na smrt (U SAD nije ukinuta smrtna kazna). Potpuno je tendenciozno da jedna vlast od bruke i sramote želi sebe da opravda stavljanjem iza rešetaka čovjeka koji je obelodanio svijetu stvarnost kako obavljaju dužnost prvo američke diplomate, a onda i kako se ponaša zvanični Pentagon prema Iraku i Avganistanu i kako se ponaša prema tamošnjem civilnom stanovništvu.
Amerika ako želi da izvuče svoj međunarodni kredibilitet na pozitivan status biće joj potrebni različiti mehanizmi da bi zataškala silne dokumente od strane Wikileaksa... a što je još gore po njihovu stranu Wikileaks i dalje namjerava da obelodanjuje i druge dokumente od značaja za SAD i njenu spoljnu politiku ukoliko se nešto "zvaničnom direktoru sajta Wikileaks-a nešto desi".
Osim što je "pukla tikva" u američkom pogledu prema Rusiji, nažalost Amerika je značajno urušila i svoj status u ostalim razvijenim državama poput Njemačke, Italije i Francuske. Sve to dovodi do jednog vrlo nezgodnog predviđanja u budućnosti koji se lako može preliti i u novi hladni rat ako SAD nastavi da insistira na protivraketnoj odbrani u Poljskoj i Češkoj, odnedavno i u Turskoj i na taj način potpuno dovede do zaoštravanja odnosa sa Rusijom.

Vladimir Putin: "Na ponovljeno pitanje o istoj temi – da li Gejts greši kada tvrdi da Rusijom upravljaju tajne službe, Putin je uzvratio kontranapadom, podsećajući da je američki sistem demokratije omogućio da neki predsednici budu izabrani iako nisu imali većinu biračkih glasova. „Kad smo našim američkim prijateljima skretali pažnju da imaju sistemske probleme, odgovarali su nam da se ne mešamo u njihova posla... Želeo bih da se ni oni ne mešaju u naša”..."

Istraživanje Wikileaksa ustvari je pokazalo i neke određene elemente kako su se ponašali prijašnji američki zvaničnici State Departmenta i Pentagona prema Balkanu, a posebno do izražaja dolazi Danijel Server, Piter Galbrajt kao i prijašnji predstavnik SAD za Balkan. Svi koraci su usmjereni na Kosovo i BiH, a gdje za Kosovo prizivaju možda i najrealniju opciju - podjela Kosova. Granica bi bila rijeka Ibar koja razdvaja sjeverni od južnog djela Mitrovice i na taj način bila bi uspostavljena teritorija pod patronatom i teritorijom Srbije. Na taj način SAD bi pristale na onu formulu 50:50 gdje nijedna od strana neće biti nezadovoljna... Sa druge strane, konkretnog riješenja za Srbe južno od Ibra niko nije ni ponudio, kao i tamošnje manastire koji su u okviru SPC-a. Doduše možda su oni i rekli svoju poslijednju riječ Beogradu i Srbiji izlaskom na vanredne izbore koje su raspisale Prištinske vlasti i na taj način birali legitimne predstavnike Srba u skupštini Kosova kao i za borbu dva ministarska mjesta u vladi.

Različiti scenariji su mogući po svim pitanjima... ali je jedno jako bitno i važno - Wikileaks ostaje
da se vidi ponašanje "kulturnih američkih diplomata" ; ostaje da bi pokazao kako se nehumano ponaša prema civilnom stanovništvu Iraka i Avganistana ; ostaje da bi prikazao političke tenzije ; ostaje da javnosti prikaže bar djelimičnu istinu Američke spoljne politike. Iza svega ovoga doćiće kao poslijedica ukidanje domena wikileaks-ovim sajtovima širom svijeta, ali borba za istinom će se sigurno preliti na drugi način u vidu štampanih medija gdje će se nastaviti pravična borba za prikazivanjem stanja onakvim kakvim on, zapravo jeste.

Pravda za gospodina Džulijana Asanža.

http://mirror.wikileaks.info/

NASTAVIĆE SE...

Младен Босић и дјеловање СДС-а послије избора

Вријеме и држава у коме живимо је далеко од идеалног, о политици и политичкој ситуацији да не говорим, али када говоримо о култури, мудрости, политичкој компетентности и коректности онда се ту издваја само један политички чинилац и политички субјекат - господин Младен Босић.

Да ли је овакав човијек фалио политичком животу у БиХ ? Мислим да јесте много раније од 2006. године. Зашто ? Да би имали стабилност у било ком смислу, неопходно је да имате јаку политичку сцену са јаким странкама, а не блоковима. Када кажем странке мислим на почетну фазу у коме су сви свакоме конкуренција и тзв. политички опоненти, а не крвни непријатељи.. већ када говоримо о блоковима то су супротстављене стране што никако није добро за РС, будући да у њој не постоје странке екстремне љевице што значи да сви могу међусобно да сарађују.
Међутим, многи су СДС осуђивали "како може да сарађује са СНСД-ом" у општини у којој ја живим Брчко дистрикту. То није сарадња у елементу да се пореди са коалицијом због тога што се није могла формирати локална власт, јер се није имало парламентарне већине. У Брчком је специфична ситуација, гдје у власти морате да имате странке из свих конститутивних народа, али се на прошлим локалним изборима ишло са циљем да се СДП и Ђапо макну са власти управо зато што је Брчко за вријеме њиховог мандата било најкорумпиранија општина у БиХ. Будући да се нису могла наћи ријешења за формирање већине, сам тадашњи супервизор за Брчко Рафи Грегоријан је пресјекао гордијев чвор и направио концентрациону владу у коме су све парламентарне странке. До ових општих избора, господин Босић заједно са осталим посланицима СДС-а је здушно бранио ставове српског народа у Брчком кроз скупштину дистрикта и једини су они били ти, без подршке РС који су жељели да српски народ не буде данас дискриминсан у Брчком. Кроз свој став и понашање господин Босић је попримио многе симпатије грађана и управо због тога је био најјачи политичар из Брчког (од свих кандидата и из редова остала два конститутивна народа) који је отишао у парламент БиХ са освојених више од 4.000 гласова. Не мислим да је он само у Брчком цијењен као личност, али сматрам да његова толерантност и култура довољно показују Републици Српској да је овакав човијек сада и најпотребнији како РС тако и БиХ.

Као лидер СДС-а успио је да увећа подршку грађана РС овој странци (више од 130.000 гласова) и на тај начин показао да је политика Драгана Чавића и појединих функционера из 2006. године била погрешна и политички неисправно вођење странке. Касније се показало да њиховим одласком СДС нагло ојачава и шири свој политички диапазон.

И ево... дошли смо до оне кључне тачке.. заједничка платформа и сарадња СДС и СНСД у заједничким органима БиХ.
Од приче која је потекла прије пет седмица, у јавности се свашта спекулисало. Од тога да је "СДС обмануо своје бираче ; да је издао идеологију ; да јој пријети пропаст ; рушење и осипање кадрова" - показује се као један чин жеље појединаца да уруше кредибилитет ове странке. Међутим, нико се овдје није запитао шта пише у заједничкој платформи са СНСД-ом, а ту јасно стоје сви они циљеви и елементи које је СДС и поставио у току кампање. Почев од расписивања референдума у РС када је ријеч о НАТО-у, заштита ентитетског гласања, расподјела државне имовине итд... дакле, из саме платформе се не види ниједна ствар гдје је СДС обмануо бираче.. но то је само дјелић онога што сам ја намјеравао презентовати, а вјероватно ће многи рећи "платформа није разлог да СДС сарађује са Додиком", тачно, а заштита интереса РС у заједничким органима - уједињено или разједињено ?
Појавили су се многи критичари Младена Босића и у званичном усвајању платформе, међутим, вјероватно неко није добро информисан и упознат да о битним и виталним стварима о странци одлучује главни одбор странке, а не појединац.

Бошњаци ликују због коалиције СДП-СДА, на помолу коалиција ХДЗ-ХДЗ 1990, а Срби (појединци) критикују СДС и СНСД када је у питању заједнички наступ у заједничким органима БиХ.
Вјероватно је нашем народу у крви да буде разједињен, подјељен, киван на неког свог.. али је потпуно апсурдно, да послије толике историје и протеклог рата многи нису извукли поуке "колико нас је та подјељеност коштала". Колико живота, економије, социјале, државе, територија ?! Зар нисмо могли да извучемо основе и разлоге да данас будемо просперитетнији и уједињен народ, а поготову ми у РС ?
Зашто Бошњаци и бошњачки медији здушно и недвосмислено подржавају свој блок СДП-СДА, зашто су Хрвати уједињени и чврсти у одлуци за трећеим ентитетом али и овом будућом коалицијом ХДЗ-ХДЗ 1990, а зашто су само Срби и српски медији кивни када се жели једним гласом бранити интерес РС у заједничким органима ? Је ли то нека клетва, болест ... ? Не желим ни да помислим и да размишљам о томе, али желим јасно да кажем, не може да се брани РС у заједничким органима без јединственог става свих странака и она се не може бранити страначки, она се брани уједињено. За заштиту виталног националног интереса потребно је 10 руку, и када би се водили страначком логиком опет би смо имали проблема и још горих подјела. То не смијемо себи дозволити, не смијемо дозволити да нас неко дјели и распирује.
У заједничким органима БиХ, тј. парламенту БиХ постављаће се питање уласка у НАТО, евентуалне промјене устава БиХ, промјена уставности и легитимности појединих одлука ентитетских прије свега, расподјела државне имовине, непокретне војне имовине, попис становништва, систем одбране и Оружаних снага БиХ, систем индиректног опорезивања, систем правосудних институција БиХ, укључујући ВСТС, Суд и Тужилаштво БиХ, функционисање и организацију система вођења спољне политике.. итд..
Зар по овим питањима СДС и СНСД треба да дјелују разједињено и "страначки" ? Е па они који тако размишљају немају представу брањења интереса РС, напротив, желе јој све најгоре.

Даље, неко ће од критичара још рећи, "па како СДС у коалицији са СНСД-ом на нивоу БиХ, а вамо хоће да буде у РС јака и оштра опозиција".
Да ли појединци размишљају уопште када повезују ове двије ствари ? Да ли је њима исто питање по тежини НАТО-а и питање дионице аутопута Бања Лука - Добој ? Да ли је њима исто питање по тежини заштите ентитетског гласања од броја незапослених у РС ?
Само необразовани, неинформисани и незрели људи спајају ова питања у исти кош, а ја желим да вјерујем да је мој народ паметан и разборит.

Противракетне жеље и циљеви

Шеф руске дипломатије Сергеј Лавров изађе у јавност као из ведра неба и рече "да је Русија спремна за противракетну сарадњу са НАТО-ом". Одкуд сад такав приједлог, када су управо Руси највећи критичари постављања противракетне и друге ПВО опреме у Пољској, а недавно и у Бугарској од стране НАТО ? Вјероватно и Руси схватају да им Амери косе интересе у источној Европи па их покушавају приволити на сарадњу. Са друге стране, опет Пентагон игра кључну улогу јер се опет нашао у причи која није ни мало угодна - наиме, многе анализе потврђују тезу да, евентуалном сарадњом са Русијом по питању противракетне одбране то драстично може умањити повјерење европских држава чланица НАТО према САД-у. Да ли је у интересу Пентагону да пољуља повјерење неке велике европске државе (нпр. Њемачке) зарад сарадње са конкурентом - чија конкуренција вуче још из времена хладног рата ? Мислим да није, али наставак ове приче ће неминовно у нашој ближој будућности бити ријешење које ће показати којим путем иду "војни и политички интереси развијених земаља свијета". Као што нпр. велика предузећа попут "Интела" или "Ејпла" који су словили за велике конкуренте на тржишту - сада дјелују заједно и неприкословени су на свијетском тржишту.
Суштинско питање овог проблема јесте - да ли Русија схвата да јој Америка у источној Европи узима примат ? Ако узмемо у обзир чињеницу да је Александар Лукашенко односно Бјелрусија још прошле године промјенио/ла курс према Русији, ако имамо нетрпељивост Руса у Пољској која датира још из другог свијетског рата, ако имамо отворено непријатељство Руса и Грузина односно Русије и Грузије издејствоване због једностраног отцијепљења двије Грузијске области - Јужна Осетија и Абхазија, ако имамо дипломатски сукоб Москве и Токија због Курилских Острва - онда то дефинитивно показује да званични Кремљ губи формалну сарадњу са својим сусједима.. То је врло лоше, будући да се ниво задовољства политичке елите мјери економском сарадњом и трговинском размјеном. Не мислим да ће због овога Русија бити слаба као држава, али ће се неминовно умањити њен међународни кредибилитет.
Којим путем ће поћи Русија по овом сада отвореном питању, остаје да се види, ако званични НАТО уопште и одговори. Интересна зона коју жели Москва за себе, вјероватно неким будућим споразумом неће имати неких запажених резултата по питању извршења интересних тачака да поново "постсовјетски простор" буде под њеном палицом. Будући да су још увијек недовршена питања Абхазије и Јужне Осетије, а са друге стране САД подржава Грузију у настојању да очува свој суверенитет и територијални интегритет - не видим начина нити механизма да и по овом изазову имају неку будућу безбједносну сарадњу.
Ипак, ствар безбједности Европе од наводних ракета из Ирана и Сјеверне Кореје служи као основни повод да се гради противракетна одбрана, а да ли је у интересу самој Русији да се та противракетна одбрана размјешта близу њених граница и када би се постигао неки споразум са Сјеверноатланском алијансом о заједничком вођењу те одбране ? Дакле, опет Русија изиграва "мету" која сарадњом односно договором жели да ријеши сопствени проблем угрожених интереса на постсовјетском простору.
Како рече министар спољних послова Русије Сергеј Лавров "Да НАТО као војна организација није пријетња Русији, већ планови Алијансе ширења на исток". Е сад.. кад ове двије ствари повежете као цијелину немогуће их је дјелити, тако да је ова изјава господина Лаврова, по мени, доста комична.

Не желим да прејудицирам ствар унапријед, али са оваквим елементима и условима - основа за разговор није могућа односно није прихватљива за НАТО у глобалу. Потребно је доста времена, политичке воље, пажње и заједничких тачака које би могле да доведу до безбједносне сарадње двије силе. До тада постсовјетски простор остаје замрзнут, а до када, видјећемо.

Обама са два лица

Познавајући оног првог Обаму који је побједио на изборима 2008. године и оне силне, страсне и емотивне говоре што нацији прија - сада полако, али по обичају тоне у заборав. Зашто је то тако ? Гдје је онај Обама који се бори за демократску Америку ? Гдје је онај Обама који је најавио повлачење америчке војске из Ирака и Авганистана истовремено ? Гдје је онај Обама који ће пресјећи гордијев чвор и рећи, "да, здравствена реформа је успјела и око тога више нема никакве полемике у конгресу и сенату" ? Гдје је онај Обама који ће структурно и корјенито промјенити Волстрит ? Сва најављена обећања су на чекању, док је око 10% американаца незапослено, а око 13,5 % без сталног запослења.
Први афроамериканац на престолу САД јесте потицај за нацију да разријеши односно умањи расне подјеле у Америци, али суштински Обама никакав значајан потез није урадио по том питању, будући да се нпр. у Колораду и даље људи запошљавају по расној основи односно присутна је расна подјела. Није суштина додати у историју првог црнца у Америци, већ је питање каквог човјека (са којим квалификацијама) се доводи на чело прве војне и економске силе свијета.
Када се само присјетим какве је говоре некада држао Обама, не само на јавним трибинама него и на ТВ-у и са каквим обећањима је приступио самим грађанима - ја сам очекивао Америку која ће у толико сутра заборавити политику Регена, Клинтона и Буша млађег и да ће то бити Америка која ће дефинитивно ударити темеље 21. вијека са потпуно новим цивилизацијским приступом свијету... али од свега оста само демагогија и систем који није ништа другачији од Републиканског приступа било ком проблему.
По свему се да примјетити да поново главну политичку палицу носи Пентагон, а да су Бијела Кућа и Стејт Департмент нижи државни органи који су му надређени.
Да размјештање противракетне одбране и ракетних система "Стелт" у источној и југоисточној Европи није масло Пентагона било би политичко наивисање, јер сам Обама по свом култ личном погледу никада не би дигао оружје, а поготову близу руских граница гдје му је његов драги пријатељ Медведев. Да не спомињем сада заврзламе око Ирака гдје се повукло око 50.000 америчких војника који нису отишли кући, него отишли у нове своје бараке и касабе званој - таргет - Авганистан.

Да је политика изгубљеног курса на видјелу, говори и чињеница да Обама губи повјерење грађана из дана у дан, а што га је коштало Конгреса. По неким анализама основа пораза Обаме на конгресним изборима била је неадекватна економија и неадекватне економске мјере које нису дале резултате. Тако сада већ одабрани предсједник Представничког дома
Џон Бејнер најављује укидање здравствене реформе која је изгласана у предходном сазиву Конгреса. Републиканци су добили још око 60 нових конгресмена на овим изборима, тако да ће у новом сазиву имати велику подршку у самом Конгресу.
Свако ће рећи "да је у политици природно да се падне", да, наравно.. али није природно да један предсједник чија је странка у сталној конкуренцији - Демократска странка доживи прави дебакл на овим конгресним изборима. Све је то одраз колико се грађанима Америке скупило свега, скупило дугова и трошкова да не могу нормално да живе.. камоли да трошкарају новац као прије кризе када им је куповна моћ и потрошачка корпа била највећа на свијету. Тачно, није за вријеме Обаминог мандата почела рецесија, али је он имао задатак да заједно са централном банком покуша да надокнади пропусте и да кризу сведе на минимум, а мислим да су му Кинези довољно припомогли куповином државних вриједносих папира процјењеним у милионима долара. Касније, класична политичка оптужба Америке била је да кинеска валута нагло јача и да зато долар као и све остале валуте каскају за Јуаном. Ко је крив свијету што Кинези воде одличну спољну трговину и остварују невјероватне суфиците од извоза ? Валута ту дође као "оптужба" за инфлацију код државе која није могла да конкурише Јуану на берзи валута.
Но, како било... важно је да први афроамериканац на челу САД добије нобелову награду за мир, иако конкретан разлог додјељивања није познат.

Док Америка чека да предсједник Обама покаже да је истинит предсједник прве силе свијета, до тада држави невјероватне и астрономске трошкове прави рат у Авганистану, невиђена незапосленост (није виђена ни 1929. године за вријеме прве економске кризе), невиђени отпор Републиканаца... Како ће изгледати реформски филм Обаме, заиста не знам нити се трудим да знам, али ако не одигра паметно и не увјери народ у промишљене потезе власти који морају дати резултате - онда је најбоље да узме за руку своју жену Мишел, да се врати у Чикаго и да се врати свом старом, додуше, уздрманом локалном сенаторском мјесту којег је годину дана дрмао његов велики човјек од повјерења - Род Благојевић.

Тренутно је Барак на турнеји по Индији, Индонезији, Јужној Кореји и Јапану - па ћемо видјети да ли од његове колумне " Тешко је заобићи значај Азије за нашу економску будућност" има вајде или се САД враћа у дефицитарно стање државног буџета.

Због Курилских острва опет захлађење односа Москве и Токија

Систем вриједности и добросусједских односа између Руске Федерације и Јапана одавно не функционише на прави начин.
Нова тачка спорења због чега је дошло до "дипломатског" захлађења односа двије стране, јесте посјета руског предсједника Дмитрија Медведева Курилским острвима. Његова посјета је уједно и прва званична посјета руског предсједника Курилским острвима који вуку тачку спорења двије државе.
Русија и Јапан се споре око ових острва од 1945. године када је тадашњи СССР припојио ова острва алудирајући на кажњавање Јапана "за све жртве током другог свијетског рата". Уједно је то и разлог непотписивања мировног споразума који би широм отворио нови почетак односа Русије и Јапана и трајно ријешио питање непријатељства из рата. Преговори око острва били су поново организовани 1991. године али до данас дан никакви резултати нису постигнути.

Предсједник РФ Дмитриј Медведев је своју посјету станционирао на острво Кунашир које припада по руском Јужним Курилским острвима, а по јапанском Сјеверна територија. Разговарао је са локалним становништвом, обишао пар предузећа и посјетио једну породицу. Међутим, и четири сата су била довољна (колико је Медведев боравио на Кунаширу) да јапанска страна се огласи и каже "да је посјета руског предсједника за жаљење" и одмах позвали руског амбасадора на разговор. Претпоставка да то није званични разговор већ приговор јапанске стране зато што сматра да се "деградира њен суверенитет доласком предсједника друге државе без најаве".
Острва која су највише у жижи спора двије стране су Итуруп, Кунашир, Шикотан и Хабомаи . Јапанска страна се позива на споразум о трговинама и границама из 1855. године који служи као аргумент да су спорна острва њена.
Са друге стране, Руси сматрају да су послије другог свијетског рата Јужни Курили ушли у састав СССР, а касније и њене правне наслиједнице Руске Федерације.
У димензијама када се посматра "одузимање територија" без сагласности обје стране - логично да долази до спорења и једне врсте политичке изолације, али је важно напоменути да је идентично Совјетска страна (такође послије другог свијетског рата) присвојила и острво Карелијом од Финске.

Да је ово један од главних проблема Русије и Јапана говори и податак о врло ниској међусобној трговинској размјени и економској присутности предузећа на оба тржишта. Никако не треба да буде изненађујуће реторика и једних и других, будући да једна врста нетрпељивости на политичком нивоу постоји већ дуже вријеме, а сами државни званичници нису спремни на дијалог и реалном ријешењу за проблем Курилских острва. Тачније, нису спремни на обнову дијалога из 1991. године.
На овај начин "политичка кафа" одавно кључа, а обични становници спорних острва и даље морају да живе под неким страхом, под неком изгубљеношћу... уопштено не знајући којој стварној држави припадају и коме су надређени.

Биће интересантно гледати сусрет министара иностраних послова Сергеја Лаврова и Сеиђи Маехара на некој међународној или регионалној маргини јер ће имати што-шта један другом да кажу под лупом Дмитрија Медведева и Наото Кана.

Политичке карте интереса Александра Лукашенка

Многи се у свјетској јавности питају "да ли ће икада доћи вријеме када ће Русија и Бјелорусија разбити фаму најбољих пријатеља". Вјероватно "уздрмани" Руси и "раздрмани" Бјелорусији размишљају у смјеру да је читав овај "шатл-политички" сукоб на релацији Медведев-Лукашенко проистеко из небриге за економском сфером живота како Руса тако и Бјелоруса. Дакле, не сукоб два иста народа, него сукоб на предсједничком нивоу који је попримио ознаке тоталне политичке подјеле и одвојености двије земље "које су словиле без јаке границе".
Предсједник Руске Федерације Дмитриј Медведев нимало није био благ у критикама називајући гест и причу Лукашенка "хистеричном, антируском и политичким бешчашћем". Оно што је врло нејасна ствар у цијелој овој причи јесте "одкуд такав радикалан заокрет политике Лукашенка према званичној Москви"... да ли је то одговор Лукашенка зато што ће слиједеће године Минск плаћати 210 долара за 1.000 кубних метара гаса ? Да потсјетим, Бјелорусија је имала различите врсте олакшица при куповини руског гаса тако да га је она куповала без царинских баријера али већ од идуће године плаћаће пуну цијену гаса, као и све остале државе које снабдјева Русија односно њени предузетнички гиганти када је ријеч о руском гасу и плину.
Да је ово највећа тачка спорења и највећи разлог због кога долазе конфликти на релацији Минск-Москва најбоље показује примјер овог љета када су обје земље жељеле да пређу на заједничку валуту и када је основа спора настала због такси за транспорт и неплаћених дугова.
Такође би потсјетио на чињеницу да је руски "Гаспром" једини енергетски снабдијевач Бјелорусије и држи половину власништва бјелоруског "Белтранзгаз-а" и то довољно говори колико је сама Бјелорусија енергетски и економски зависна од Русије. С друге стране самој Бјелорусији нимало не би одговарало да прекине проток плина и гаса до Европе јер би то трајно пореметило односе са Русијом и трајно изоловало Бјелоруску економију.
Друга опција која може да буде у игри јесте напор и притисак Америке и Запада на Минск да одустане од тако "присних" односа са Московом. Зашто је то Америци у интересу ? Веома јасна ствар - да би имала одријешене руке за размијештање противракетне и ракетне елементе система "Стелт" у земљама источне и југоисточне Европе које би могле да досегну до Москве.
Многе су предпоставке у оптицају али је врло сумњиво само понашање Лукашенка који је до јуче говорио "да му је Путин, Русија и руски народ најбољи пријатељ". Како то увијек бива у политици "пријатеља нема" има "интереса" па се тако пријатељство може претворити у непријатељство за један дан.

Будући да је и сам Медведев споменуо да Лукашенку недостају "елементарне људске вриједности" поставља се питање "да ли сваки сукоб" мора да гаси Путин или ни он више не жели нити може да утиче на њих двојицу ?

19. новембра су званични предсједнички избори у Бјелорусији, а по свим анализама и проведеним истраживањима убједљиви побједник је Лукашенко. Та анализа ни мало није ретроактивна јер показује да народ подржава предсједника и његову политику иако је он промјенио свој званични курс према Русији.
Међутим, да Лукашенко није глуп и незналица у политичком животу, временом се показује да он игра на веома мудру политичку карту. Наиме, он политичким манервисањем јавношћу показује да му је Медведев неприступачан и да му не одговара такав саговорник, али је самом Путину (садашњем премијеру Русије) послао честитку поводом његовог 58 рођендана, и то му се обратио овим ријечима, " Увијерен сам да ће Ваше богато искуство и ауторитет руководиоца, и надаље доприносити учвршћивању партнерских односа у духу узајамног уважавања и плодне сарадње". То све довољно показује личне сујете и сегрегацију два лика на двије државне функције. Да ли је циљ Лукашенка да посвађа два најважнија човијека Русије ? Вријеме ће показати, а политичка карта на коју ја сумњам јесте, да Лукашенко жели да Путин види Медведева који уништава све добре односе између држава и да потпирује раздор како према Бјелорусији тако и на трусном Кавказу гдје се налазе двије једнострано признате државе Јужне Осетије и Абхазије, а с друге стране непријатељ Русије и руске политике Грузија на челу са Михаелом Сакашвилијем. Задње истраживање јавности показује да руски народ и даље највеће повјерење даје Владимиру Путину што значи да он јесте важна политичка фигура који може да смакне сваког политичког неистомишљеника, а поготову оне који се налазе на државним функцијама.

Задње обраћање предсједника Медведева који је упутио Лукашенку преко видео-блога било је,
"Предсједник Лукашенко у својим изјавама излази далеко из овкира не само дипломатских правила, већ и елементарне људске пристојности. Узгред, ни то за мене није ништа ново. Сјећам се како сам био запањен, када је на нашем првом билатералном сусрету, умјесто да се сконцентрише на руско-бијелоруску сарадњу, он веома подробро и искључиво у негативном маниру, узео да разматра моје предходнике на функцији предсједника Русије - Бориса Јељцина и Владимира Путина. Морао сам да подсјетим тада колегу да су предмет наших преговора сасвим друге теме".

Уколико званични предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко не престане да даје изјаве против Москве највјероватније је да ће бити покушана његова смјена, као што је изгледало са Тимошенковом и Јушченком у Украјини на изборима, а на мјесто предсједника дошао проруски човијек Виктор Јанукович који заступа интересе Русије у тој држави.
Међутим, да је Лукашенко доста тврђи играч од Јушченка показује чињеница да он ужива велико повјерење народа, и да није толико окренут капитализму да би га уводио у сваки дио друштва. Веома мали број предузећа је приватизован у Бјелорусији и то све због огромне бирократије Бјелорусије која не дозвољава "уништење националне привреде".

"Баћка" како Лукашенка називају у Бјелорусији и Русији вјероватно ће тежити и даље на сукобима са Медведевом како би о њему створио лошу слику... уз све то по свему судећи ће му се прикључити бивши градоначелник Москве Јуриј Лужков који је један од модератора постављања Медведева на чело Русије.

Политичка карта заснована на интересу свако пријатељство руши, а то је очигледно основно опредељење Александра Лукашенка у 21. вијеку.

Одоше силне милијарде на оружје

"Саудијска Арабија и њена власт очигледно више воле оружје и војну област од свих осталих друштвених области и активности." Очигледно је господин Сервер ту био управу, као и многе његове колеге са познатих и признатих свјетских универзитета.
Шта се дешава са том земљом ? Јасно да као најбогатија држава Блиског Истока жели војну надмоћ над регионом, а тиме да потисне Израел са "листе неприкословених чувара мира" тих простора. Јелте, куповина нових 84 Ф-15 од САД није мала ствар... Шалу на страну - постаде Саудијска Арабија друга држава по снази авијације на "трусном" Блиском Истоку, бар по војним аналитичарима и експертима из САД, Ирана и Израела.
Да је богдом вијест "да Саудијци купују само 84 авиона Ф-15" не би то била толико шокантна и ударна вијест у свијетској јавности у вријеме економске кризе - иза тих 84 борбена авиона стоји још на куповном цијеновнику по жељама Саудијаца многе друге "војне скаламерије" : 50 балистичких ракета средњег домета ЦСС-2 кинеске производње (могу да носе нуклеарну бојеву главу), 72 борбена авиона "Тајфун", 100 авиона типа "Торнадо", набавка још британских школских авиона "Хоук", америкче "Апаче" и неке друге европске "хелиће", заинтересовани за куповину француског авиона "Рафал", заинтересовани за куповину нових бродова са најновијом "стелт" технологијом, 150 тенкова Т90С, 250 борбених возила пјешадије БМП-3, 120 хеликоптера Ми-17 и 30 хеликоптера Ми-28, руски ПВО систем С-400... Укупна цијена "жеља" богатих Саудијских власти је око 60 милијарди америчких долара.
Неки амерички војни лидери из Пентагона, поједини конгресмени и сенатори већ су овај дил назвали "највећи посао у историји америчког војног комплекса". Јавност још увијек није упозната са тренутним мишљењем и ставом министра одбране Робертом Гејтсом по овом питању, али не мислим да ће то "ћутање" дуго трајати десне руке предсједника Барака Обаме.
Иако је ова вијест стара нешто више од мјесец дана - опет се данас активирала због формалног тражења од стране Министарства одбране да се законом обавеже одобрење Конгреса да-да своју сагласност на овај "историјски војни дил".
Са великим нестрпљењем очекујем прво обраћање господина Роберта Гејтса по овом питању, као и узвратни одговор од стране саудијске владе.
Будући да Саудијска Арабија слови као најважнији партнер САД-у послије Израела на Блиском Истоку од овог посла "ако буде закључка" доминација ће бити непроцијењива ПРОамеричке орјентације.
Званични Ријад као главни град највеће државе на Блиском Истоку никада није стао на страну неке друге исламске државе у прокламацији "да Израел треба збрисати са лица земље - какав је став код већине држава у исламском свијету ; да треба умањити утицај САД на том подручју... итд". Увијек су се прећутно договарали и заједно сарађивали са Израелом... да не потсјећам оперативце и тајне агенте Саудијаца када су упали у Сирију и дали зелено свијетло израелским авионима "да бомбардују наводне циљеве Хезболаха". Дакле, суштина је веома јасна - Саудијска Арабија је значајан партнер Америци у уништењу исламских вриједности, окупацији и тортури других народа и нација на Блиском Истоку.

Зашто је то тако, најбоље показује чињеница да САД највише од Саудијске Арабије купује нафте по 3 пута мањој цијени од куповне, и вјероватно зато "што жели да има везе и сарадњу са свијетским силама".

Прођоше избори - прођоше малверзације у Брчком

И док једни славе изборни резултат, други тугују, трећи пропадају - а све у комплету представља политичко манервисање јавношћу. На овим изборима нит се шта спектакуларно обећавало, нит се баш превише нису искристализовала сва ријешења, нит су се откриле праве намјере одређених политичких субјеката.

Међутим, сасвим је јасно да једино малверзацијско и дискриминаторско мјесто цијеле ове државе Босне и Херцеговине лежи у Брчко дистрикту гдје се њени грађани понижавају, стављају у поданички однос и праве се најпростијим грађанима трећег реда. Многи од вас ће се питати зашто то кажем ? Кажем, зато што је Брчко на овим изборима било поданик и обични кмет ЦИК-а али и цијелокупног уставног и законског положаја и ријешења Брчког у оквиру БиХ.
Какво ентитетско држављанство грађанима Брчког треба да би они гласали ? Каква ентитетска опција ? Па то само може да постоји у главама послиједњих политичких фосила у заједничким органима ове БиХ као и цијелокупног бх устава крпљеног од Дејтона. Чуј, "потребно је купити ентитетско држављанство да би се могло гласати", па гдје се то Брчко налази па треба да купује држављанства ентитета ? Већина грађана Брчко дистрикта дефинитивно не би жељела да живи у оваквој држави у којој њене грађане подцјењују и праве их послиједњим неписменим људима трећег реда.
За овај проблем нико послије избора се није ни јавио да каже "што су направили проблем" који до ових избора није ни постојао, али је важно да се ЦИК сада бави неважећим листићима за које сам убјеђен, неће ни изаћи у јавност нити ће се суштина избора промјенити. Важно је да 30.000 пунољетних грађана Брчко дистрикта остане обесправљена и дискриминасана од стране неспособних заједничких институција које и даље настављају праксу доношења нефункционалних и иритирајућих закона.
Да напоменем, у Брчком је регистровано нешто више од 52.000 регистрованих бирача што од прије регистрованих бирача што од новорегистрованих, с тим да постоји 32.000 за РС и 19.000 за ФБиХ.
По већ устаљеној пракси СДС и СДП су најјаче политичке опције за које су грађани Брчког гласали, и то је већ постало нормално како на локалним тако и на општим изборима, али сам убјеђен да би подржка била и већа да политика диктата заједничких органа није умјешала своје прсте. Проблем је што у свим елементима друштвених дешавања цијеле БиХ увјек се изоставља Брчко... да ли намјерно или не намјерно, ја не знам, али тај дискриминаторски однос државе треба да буде прекинут.
Свакоме у Сарајеву, Бања Луци и Мостару треба да буде јасно да Брчко може без њих, јер имамо идеалне услове једне локалне заједнице, јер је грађанима Брчког доста политичких дисквалификација и посебних процедура које они морају да пролазе - тачније, посебнх процедура само за грађане Брчко дистрикта. Нама је доста бирократије државе и желимо да имамо третман као и свака друга локална заједница у БиХ.
Ми желимо само оно што се зове - поштивање нашег грађанског права и наших грађанских слободарских права у овој држави, а ако ми то морамо да остварујемо на посебан начин независтан од свих других локалних заједница онда Брчком припада још већа аутономија у оквиру БиХ, у којој није довољан само "дистрикт" већ широка аутономија одлучивања.
И ако нас већ не цијене и не гледају као и све друге грађане у свим локалним заједницама у БиХ онда ми требамо да узмемо своја права у своје руке и да проширимо надлежности статута Брчко дистрикта.

Грађанима Брчко дистрикта је доста бирократије и доста нам је неспособности заједничких органа и доста нам је небриге надлежних министарстава о нама.

Веома јасно поручујем - Ако желите да се отарасите нашег проблема - дајте нам још већу аутономију (већу од дистрикта и статута), укините нам право да гласамо на општим изборима (јер очито понижавању никад краја, а грађанима је доста свакодневних проблема) и онда нека се држава бави собом - а ми Брчаци собом.

Политичко лидерство у РС

Коме припада лидерска позиција у РС ? Да ли она треба бити обиљежена као лидерство без икакве шансе и потребе за компромисом и дијалогом или треба бити обиљежена као државотворни ентитет који дјелује демократски и који има значајну улогу у доношењу важних одлука за цијелокупно бх друштво ? Ако је већ опредељење за ово друго, онда је сасвим јасно који она има основни задатак - довођење на чело власт која има јасне циљеве и визије како РС тако и цијеле БиХ. Неопходно је да сви релевантни политички субјекти покажу "ко су и шта су и зашта се залажу". Политика није принципијелна ако једна страна се повлачи из сваких ТВ дебата и сваких ТВ дуела у току предизборне кампање, па чак није принципјелна ни дослиједна у сегменту када се проналазе "кандидати који апсолутно немају шта да понуде грађанима" него само демагогишу и сваки медијски микрофон и говорницу употребљавају да би демагогисали, а не говорили о реалним циљевима и задацима које ће евентуално остварити послије избора. Није то дезавуисање јавности, то је чисто политички однос јер су се многи овдје накостријешили и убиједили себе да су "изнад свих".
Вишепартијски систем одмах губи смисао када се од већине регистрованих и активних странака у БиХ не види идеолошки курс као и политичка опредељеност "љевица" или "десница". Увјеравање народа да долази "добро" њиховим доласком на власт није ништа друго до - политичко обмањивање грађана.
Политичка сцена у БиХ по много чему изгледа комично јер већина тзв. релативно младих странака себи умишља да може да освоји повјерење грађана и освоји што већи дио владајућег колача. Увијерен сам да послије ових избора (послије 3. октобра) долази вријеме када ће многе странке показати своје право лице, тј. "да они који су заговарали да никада са неким неће ући у коалицију" управо уђу не бирајући ни средство ни начин, а притом заборављајући шта су причали у току предизборне кампање. Изузев СДС-а, у РС ни код једне политичке партије није јасан политички курс и управо из тог разлога "не назире им се лијепа будућност", бар по мени.
Знате, када имате политичке опције са идентичним ставовима, а гдје се суштински нигдје не разликују, а као "политички опоненти су" онда они обично пропадају и природно губе идентитет.
Мислим да ће ови избори по много чему бити одлучујући као и одлучујући за позиционирање појединих политичких субјеката на сцени. Овдје се не доводи у питање легитимитет избора и право странака да се боре за власт него се доводи у питање оправданост њиховог учешћа.
Свима су на овим изборима пуна уста економије, социјале, инфраструктуре... све је то у реду, а да не спада у домен "чисто од љепота ријечника".
Политичка опција јесте важна са становиштва "да способни појединци" воде земљу и народ, само што се иста та политичка опција злоупотребљава од стране људи који су бескомпромисни, несналажљиви и неефикасни.

По мом мишљењу овој БиХ са таквим уставом који је "скројен Дејтоном" и чија државност зависи од њега ; са прегломазном админинстрацијом ; са прегршт бирократије ; са гомилу вјерских и националних проблема ; са гомилу законских рампи и заустављања, а притом сами заједнички органи су "доказани неспособњаковићи" ; са политиком мржње... једноставно речено - експеримент запада "који треба да послужи као пробни балон сличним друштвеним уређењима и дешавањима попут БиХ". Зато је неопходно да ова држава (и на нивоу заједничких органа и на нивоу ентитета) има најмање двије политичке опције из сваког народа који би достојно одржавали бригу за њеним грађанима и бригу за формирањем стабилног друштва, а не да се гласови расипају. Оваква админинстрација каква је у БиХ не постоји нигдје у свијету, мада су је многи упоређивали са Швајцерском и са Белгијом.. али то нису ни близу истовјетне подударности јер је БиХ настала на основу експеримента, а Швајцарска на основу воље њених грађана. Па и по самом уређењу ни у једној држави свијета не постоји оваква строга децентрализација која се подржава од друге стране, а од прве се захтијева унитаризација и централизација земље, а од треће још већа децентрализација која би омогућила стварање трећег ентитета што је директно излажење из оквира Дејтона.

Остаје на бирачима да покажу "шта и како виде БиХ заједно са РС и ФБиХ" и од њиховог гласа зависиће будућност ове земље. Ако буду гласали за исте као и на прошлим изборима - ништа се неће промјенити - сама БиХ иде у тоталну изолацију гдје је више драги Бог неће извући јер су се садашњи лидери показали бескомпромисни и потлачени међународном заједницом.
Други пут јесте онај - који отвара пут сарадњи и дијалогу, а то припада само оним странкама које су идеолошки ствараоци и који имају кандидате из народа.

Šta je trajna kategorija ?

Nije što me interesuje ali ono, čisto da znam šta znači kada se svakodnevno u političkim debatama koristi ta riječ od strane vlastodržaca. Naime, RS treba da ima trajnost po SNSD-u i njihovim funkcionerima, a po SDS-u Republika Srpska treba da ima vječnost. E sad.. dolazimo u situaciju kada nam predstavnici SNSD žele da uče pameti ideološkog stvaraoca RS (SDS) "šta ona znači". Prvenstveno, ideolog se ne demantuje, a drugo što je sasvim besmisleno da iz dana u dan slušamo od SNSD kako brani pozicije RS time što izlazi u javnost i kaže "RS je neupitna ; ona je trajna kategorija ; postojaće sve dok je srpski narod želi ; ona je kuća svih dobrih ljudi, a prvenstveno Srba" itd... stalno se vrte u krug, stalno ista priča, stalno ista demagogija iako to niko iz Sarajeva (međunarodna zajednica i bošnjačka politička scena), evo, u proteklih 2 mjeseca nije ništa negativno rekao u vezi RS, niti su se čak javno interesovali za nju i njen status. Zato, takve vrste izjava možemo da svedemo samo pod jedno, a to je prikupljanje političkih poena na račun prazne priče.

Kaže danas Nebojša Radmanović "da je RS trajna kategorija po otuda i slogan SNSD "Srpska zauvijek". Postavlja se pitanje kakva je to trajnost RS kada u obzir uzmemo činjenicu da danas, RS nema svog grba i himne; u protekle četiri godine prenijela je preko 20 nadležnosti na centralni nivo; unošenjem Brčkog kao distrikta u Ustav BiH, RS je i teritorijalno podjeljena na dva dijela tako da svaka pomisao na otcijepljenje postaje besmislena; BiH je primljena u MAP, i kako reče ministar inostranih poslova Sven Alkalaj: „Kada BiH bude primljena u NATO, sigurno će sačuvati svoj suverenitet i teritorijalni integritet“...
Ako je ovo trajnost o kome priča Radmanović i cijelokupna vladajuća garnitura onda je ta trajnost ravna političkom, teritorijalnom i ustavnom ubistvu Republike Srpske. Jedinu pobjedu koju oni slave kao "praznik pobjede vlade RS nad pritiscima iz Sarajeva i međunarodne zajednice" jeste reforma policije gdje su odbili da tu nadležnost prenesu na centralni nivo.. ali, ipak su imali malo i sreće.. ipak je tada na čelu visokog predstavnika bio Miroslav Lajčak koji je duboko podsticao dijalog domaćih lidera i koji nije bio toliko radikalan i potezao za bonskim ovlašćenjima što su radili mnogi njegovi predhodnici. Ali eto.. svakom prazniku dođe kraj, pa tako i političkom za čija se riješenja zdušno bore sadašnji politički subjekti na vlasti "kako bi pokazali narodu da su nešto uradili za dobrobit ove Republike".
No, kako to uvjek biva politika je nezgodna, pa sada narod sravnjuje račune o tome "šta su ispunili vlastodržci za ove 4 godine". Obećanja su jedno, a sticajem okolnosti i mnoge druge prilike koje se nađu u žiži javnosti za vrijeme provođenja vlasti su sasvim nešto drugo.

I pored političkog dezavuisanja javnosti od strane aktuelnog režima, njihova "trajnost RS" se ogleda i u ekonomskom i socijalnom smislu.

Samo u ovoj godini broj nezaposlenih je povećan na 50.000 i dostigao rekordnu cifru u poslednjih sedam godina.Suficit u budžetu koji je naslijedila ova vlast na kraju prošle godine prešao je u deficit od pola miliona maraka; u 2005. godini, krediti su činili jedan odsto budžeta, a danas čine 20 odsto budžeta RS; godišnja rata kredita u 2012. godini iznosiće 600 miliona KM; najprofitabilnija državna preduzeća „Šume RS“ i „Željeznice RS“ grcaju u gubicima i postala su nelikvidna; ugovor sa Čezom dobio je sudski epilog i ovo preduzeće na ime odštete traži 60 miliona evra plus kamate; propali ugovor sa „Štrabagom“ koji je trebalo da gradi mrežu autoputeva budžet RS koštaće 1,8 miliona evra; autoputeve koji su već trebali da budu u funkciji gradiće slovenački CMP, s kojim je potpisan predkoncesioni ugovor, a koji se nalazi u predstečajnom postupku; ko su stvarni kupci Rafinerije nafte i danas je nepoznato, jer je ugovor proglašen državnom tajnom, i jedino što se zna jeste da 60 odsto ruske kompanije „Njeftgezinkor“ posjeduju tri privatna lica...
Kad bih se tome dodala i silna predizborna obećanja iz 2006 godine na kojem su dobili izbore poput hidrocentrala na Drini, mreže autoputeva kroz cijelu RS, boljeg poslovnog ambijenta... dobije se epilog "trajnosti koja je RS koštala sunovrata, a čiji će oporavak teći narednih 20 godina".

Interesantna mi je bila i izjava premijera Milorada Dodika preključe na otvaranju mosta Rača. Tada je predsjednik vlade ustvari obelodanio "kako funkcionišu specijalni paralelni odnosi Srbije i RS". On je tom prilikom rekao samo tri važna projekta odrađena u saradnji sa Srbijom. To su most Rača, izgrađena škola pod nazivom "Srbija" i dovođenjem "vozića Ćire" u Višegrad.
Umjesto da se radilo na obimnoj ekonomskoj i socijalnoj saradnji, predstavnici dvije vlade su se paralelnim vezama ogradili od ozbiljnih projekata. Gdje su podsticaji privredi, gdje su najavljena preduzeća i trgovinski lanci iz Srbije, gdje je stvaranje boljeg ambijenta za investiranja, gdje je smanjenje birokratije ?!

Ostaje nam samo jedno... da razmišljamo o trajnosti RS i pola miliona gladnih u njoj. Amin.

Zbog čega smatram da Ognjen Tadić treba da bude predsjednik RS

Prije tri godine, kada je predsjednički kandidat SDS Ognjen Tadić poražen na vanrednim izborima u trci za predsjednika RS mnogi građani su se pitali "da li je pravedno da nas i u budućnosti vodi čovjek čiji je životni odnosno poslovni vijek istekao - Rajko Kuzmanović". Na to pitanje vrijeme daje odgovor. Kandidat SNSD-DNS-SP za predsjednika RS uz dužno poštovanje prema njegovom znanju, prema školskoj spremi, prema iskustvu smatram da nije ispunio glavni uslov da bude predsjednik RS - predstavljanje građana i aktivnost. Mišljenja sam da je Ognjen itekako sposobniji da vodi predsjedničku funkciju. Prije svega, zato što je on jako aktivan, dosta obilazi opštine, dosta razgovara o svakodnevnim problemima građana, dosta daje izjave za javnost u kome on upoznaje sa načelima, prijedlozima i aktivnostima kako stranke tako i njegovim ličnim odnosom prema poslu kojeg predstavlja, dosta kvalitetnih prijedloga poboljšanja ekonomske i socijalne sfere života u RS... On to i danas dan radi, bezobzira što je kampanja i što je vrijeme takvo da mnoge njegove aktivnosti mogu da dobiju kontraefekat u javnosti. Međutim, ljudi koji prate aktivnost i djelovanje Ognjena Tadića shvatiće njegovu poziciju i njegovu borbu za promjenama, a sa glavnim apostrofiranjem na iskorijenjavaju kriminala i korupcije i postavljanje RS na čvrste noge koje joj pripada.
Mi smo svjedoci činjenice kako je djelovao sadašnji predsjednik RS Rajko Kuzmanović. Rijetko se kada pojavljuje u javnosti, rijetko kada ima nešto novo da kaže građanima, rijetko kada ima potrebu za sastancima sa političkim subjektima - ambasadorima, praktično, kao da za ove tri godine mi nismo imali predsjednika RS. Rajko Kuzmanović je mnoge stvari zaboravljao da kaže građanima, zaboravljao da u ključnim trenucima kaže građanima u kakvoj se sve "ekonomskoj i socijalnoj sferi oni nalaze i uopšteno cijela Srpska". Naravno da je to veliki minus, a taj minus je nepremostiv. Građani su slijepo vjerovali vlastodržačkoj strukturi koja nas je dovela da za ove tri godine RS predstavlja samo vlada RS, tačnije predsjednik vlade Milorad Dodik.
U nedostatku pravog predsjednika mi smo dobili epilog mnogih otvorenih kriminalnih afera, mnogih neriješnih ustavno-sudskih riješenja, mnogih političkih kontroverzi, mnogih političkih sukobljavanja na relaciji Banja Luka - Sarajevo... Uvjeren sam da takva situacija ne bi bila, da je predsjedničko kormilo zauzeo Ognjen Tadić.
Nikako mi nije jasno kako su građani RS tako slijepo i naivno dali svoj glas na prošlim izborima tako da Kuzmanović dobije 97,298 glasova, na faktički, promašenoj predizbornoj kampanji. Da li je građane zasjenila činjenica što je on akademik, da li to što ima i previše godina za tako jednu važnu funkciju, da li to što je jedno vrijeme aktivno bio u inostranstvu - zaista ne znam, ali očigledno su se mnogi svojoj odluci pokajali. Na tim izborima gospodin Ognjen Tadić je dobio 72.729 glasova ili 33,28 što ga je uvrstilo kao drugoplasiranog u trci za predsjednika RS. Sasvim sam siguran da ovolika razlika nije mogla biti, ni u jednom obliku, a da malverzacije sa glasovima nije bilo.

Okrećemo novi list iako je ova vlast u mnogim stvarima zabrljala i napravila od RS privatnu teritoriju. Zato je neophodno da na čelo predsjedničke funkcije dođe čovjek kakav je Ognjen Tadić, sa jakim stavom odbrane interesa RS i odbrane načela RS koje će mu pripadati kao predsjedniku po ustavu. Krajnje je vrijeme da ova Republika doživi korjenite reforme, da dođe čovjek koji razumje mladu populaciju stanovništva, da se stvori pozitivan ambijent za strane poslovne ili državne zvaničnike, da stvorimo Republiku Srpsku za 21. vijek. Ne može ova republika da tapka u mjestu i da čeka "šta će neko prvi da uradi, a onda da čeka, pa da uzvrati". Jednog dana ona neće ni uspjeti uzvratiti ako je sami građani ne postave na čvrste noge. Zato, moramo da podržimo Ognjena, da imamo predsjednika RS koji je nezavistan od rada vlade, koji će uz kompromise da riješava sva otvorena pitanja. Takođe sam uvjeren da Ognjen Tadić neće ići u konfrontacije sa međunarodnom zajednicom, OHR, PIK, EU, SAD.. nego će probleme da riješava dijalogom i da sva sporna pitanja premosti u korist RS.
Ideje ne dolaze u sedamdesetim godinama, one dolaze u tridesetim ili četrdesetim, a to je vrijeme gdje Ognjen mora da pokaže svoju dominantnost u svim sferama i oblastima društvenog života nad protivkandidatima.

Promovisanje je takođe jedan oblik predizborne kampanje, ali to je prirodna stvar koju mnogi ne razumiju. Da vas podsjetim, Ognjen Tadić je jako aktivan na internetu preko Facebook-a, nedavno je otvorio svoju predizbornu stranicu za predsjednika RS koja je sažeta u kratkim crtama idejama i ciljevima kada dođe na predsjedničko kormilo, piše svoje kolumne na frontalu ; pored toga on je iznio svoj predizborni program, uskoro će biti napravljen odnosno sastavljen ekonomsko-socijalni program njegovog budućeg radnog mjesta ; svakodnevno izlazi u javnost sa novim prijedlozima i ciljevima poboljšanja životnog standarda stanovništva, a kao glavni cilj mu je RS postaviti i predstaviti kao političku, pravnu, ekonomsku i kulturno jaku teritoriju.

Interes Republike Srpske mora biti iznad svega sa jakim predsjednikom koji će u svakom trenutku da brani, da promoviše, da pomaže, da se bori za interese RS i zato masovno podržimo Ognjena Tadića za predsjednika RS i za predsjednika svih građana ove Republike za dobrobit svih nas.

Iskoristiću ovu priliku da kažem nešto i o proslavi 20 godina postojanja Srpske Demokratske Stranke u Brčkom. Prije svega, narodna atmosfera u kojoj je prisustvovalo preko 500 simpatizera SDS, a čiji su uvodničari bili predsjednik SDS Mladen Bosić i potpredsjednik stranke i kandidat za predsjednika RS Ognjen Tadić. Iz samih govora dva lidera iskazan je njihov intelektualni status. Intelektualni jer su držali takav govor da se narod koji je bio prisutan osjećao "kao svoji sa svojima i kao ljudi koji znaju koga podržavaju na pravičan način za dobrobit srpskog naroda" s jedne strane, s druge strane zato što njihova obrazovna struka govori o tome o kakvim se ljudima radi.

Nemojmo narode da živimo u nekom imaginarnom svijetu, u nekoj virtuelnosti.. hajde da podržimo prave ljude koji svojim postupcima pokazuju da žele korijenite reforme za dobrobit Republike i za dobrobit srpskog naroda, ali i svih ostalih etničkih zajednica. Ognjen Tadić je pokazao, dokazao i pokazuje i dokazuje iz dana u dan da je prava osoba za funkciju predsjednika RS i zato dajmo mu podršku, podršku političko-ekonomsko-socijalno-kulturnog oporavka Republike Srpske.

Politička magla Iračkog rata

Rat, okupacija, vladanje i iskorištavanje Iraka od strane SAD i koalicionih snaga trajala je punih 7 godina sa masovnim ubistvima, sukobima, atentatima od onih političkih pa do onih vjerskih ( sukob Šita i Sunita).
Kakav je cilj imao Džordž Buš, Pentangon i State Department da napadne Irak ? Mnogi analitičari, vojni i civilni stručnjaci smatraju da je to isključivo zbog prirodnih bogatstava Iraka - nafte, a sa druge strane imamo komentare da je invazija na Irak izvršena zbog napada terorista i proSadamovih ljudi na svjetske trgovinske centre u Njujorku 11. septembra 2001 godine. Kao povod za napad politika tadašnjeg predsjednika Sjedinjenih Američkih Država Buša bila je "da Irak posjeduje oružje za masovno uništenje" odnosno nuklearno oružje, te da Sadam Husein svakodnevno pomaže ogranke terorista koji će kasnije prerasti u velike terorističke organizacije. Međutim, politika i sukob koji je zadesio Irak od strane zapadnih sila nije moglo da prođe bez tradicionalnog Američkog partnera i saveznika V. Britanije i tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera koji je javno zagovarao intervenciju i napad na Irak zbog navodne činjenice "da se pod Sadamovim patronatom krši humanitarno pravo zbog čega je nastradalo 400.000 ljudi".

Uveliko se već spekulisalo o vojnoj intervenciji u UN i pored činjenice da je Hans Bliks (tadašnji izaslanik UMNOVIC inspetorata) rekao da Irak odlično sarađuje i da je vrlo konstruktivan partner u izdejstvovanju postojaćeg problema.
Ali sila jačeg pobjeđuje i međunarodno pravo, a čija težina prelazi preko UN i bez međunarodne saglanosti. SAD i V. Britanija su bile tolike zagovornice napada na Irak da sama međunarodna zajednica nije mogla ništa više da učini da bi zaštitila suverenost te svoje članice pa čak ni svojom "gumenom" rezolucijom 1441 gdje se iračka stranka obavezivala na razoružanje koju je Sadam i njegov režim duboko poštovao.
Zbog neuspjelog pokušaja SAD i V. Britanije da izdejstvuju rezoluciju u UN za intervenciju na Irak oni su krenuli jednostranim metodama ucjena, kao što je to bilo 17 marta 2003 godine kada su uputili ultimatum da Sadam Husein napusti Irak u roku od 48 sati. Budući da se to nije dogodilo SAD i koalicione snage kreću u odlučnu akciju "poravnanja računa" sa iračkom stranom pod izgovorom da se želi irački narod "osloboditi od diktature Sadama Huseina i stabilizuje regija".
Invazija je krenula 20. marta 2003 godine i nazvana je "Operacija sloboda Iraku". Za nepunih 8h od neispoštovanja Sadama Huseina i utimatuma koji su mu dali američki i zapadni saveznici, pala je i prva granata u Bagdadu od strane koalicionih snaga. Na početku invazije Amerika je sa saveznicima imala oko 263.000 vojnika koja je bila malobrojnija u odnosu na iračku koja je brojala oko 375.000. Ali ipak, savremenija tehnika i tehnologija, stalnim vazdušnim udarima i bombardovanja Iraka sama iračka vojska nije bila spremna niti je imala adekvatan odgovor. Postepeno je Amerika napredovala osvajanjem gradova Basra, Umm Kasr i Nassiriya, a kasnije 4 aprila osvaja se aerodrom u Bagdadu, a sam Bagdad je opkoljen sa svih strana.. ubrzo su mnogi irački vojnici napuštali svoje položaje, bježali, snalazili se kako su znali i umjeli.. opšta je panika zvalada u glavnom gradu Iraka. I konačno 10 aprila Amerika i koalicione snage su ušle u Bagdad i time prinudili Irak na kapitulaciju i prihvatanjem privremene strane vlasti. U početnim operacijama zauzimanja Iraka poginulo je oko 171 vojnik koalicije ( od toga 138 Amerikanaca, 33 Britanaca) te oko 2.300 vojnika u redovima iračke vojske. Iz mjeseca u mjesec, godine u godinu broj žrtava američkih vojnika naglo je počeo da raste. Od stalnih lokalnih sukoba, preko terorističkih i vjerskih ginuli su i jedni i drugi, tako da je Irak postao mjesto "životne katastrofe čovjeka".
U 2006 godini je objavljen podatak da je do oktobra iste godine poginulo 3.029 vojnika koalicije (od toga 2.791 američkih, 119 britanskih, 33 italijanskih, 18 ukrajinskih i dr.) dok je broj poginulih civila po nekim procjenama analitičara oko 100.000 .

Ono što je važno i karakteristično za period kada su koalicione snage kontrolisali cijeli Irak, jeste da iz dana u dan se sve više povećavao broj pljački, krađa istorijskih bogatstava Iraka stare Mezopotamije i Vavilona, da je životni standard građana i naroda Iraka naglo i drastično opao, a da se na sve to nadovezuju prisilna davanja koncesija stranim preduzećima da eksploatišu naftu odnosno najveće prirodno bogatstvo Iraka. To su vrlo povoljne koncesije za strana preduzeća koje je izdavala tehnička vlada u Iraku, a očigledan uticaj na to je imala SAD i V. Britanija.

Od početka 2009 godine strasti su se umnogome smirile očigledno zbog izbora Baraka Obame za predsjednika SAD, tako da je sve manje bilo incidenata i poginulih. Međutim, tu važi i ono predizborno obećanje predsjednika Obame koji je dao naznaku da će se do polovine 2011 godine povući sve američke trupe sa prostora Iraka i da će davati logističku podršku vladi Iraka kao i finansijsku ukoliko to bude neophodno.

Sama činjenica da je juče (19.08.2010) počelo povlačenje borbenih jedinica američke vojske dovoljno govori da Obama ozbiljno razmišlja da ispuni svoje predizborno obećanje. Jedinice koje su se povukle juče iz Iraka su sa punom borbenom gotovošću, tako da se predpostavlja da to nije cijelokupno povlačenje Amerike iz Iraka, jer se smatra da je ostalo još oko 50.000 američkih vojnika kao privremena podrška dok se bezbjednosne snage Iraka neosposobe da uvedu javni red i mir.

Interesantne su izjave američkih vojnika koji su se juče povukle:

Mark Omi - "Preći granicu sa svim svojim momcima je nevjerovatno dobar osjećaj"

Stiven Biror - "Najljepše što može da mi se desi - da u ovom trenutku definitivno odem svojoj porodici i da poslije jedne epizode života u Iraku nastavim porodični život"

Timoti Berena - "Osjećam nevjerovatno olakšanje. Poslije 12 mjeseci provedenih u tenku konačno izlazim".

Ron Bejzli - "Svaki dan mi je bio, nekako, neizvjestan. Bio sam u strahu jer su mnogi moji drugovi i saborci poginuli pored mene u akcijama. Psihološki, treba mi veliki odmor. Prvo što ću uraditi, to je da ću sa svojom djevojkom otići na Kubu i pokušati zaboraviti sve."

Ameriku kao državu je skupo koštao rat u Iraku čija cijena prevazilazi 700 milijardi američkih dolara samo direktnih troškova. Plus što je koštao ljudstvom, gdje je poginulo oko 4.415 američkih vojnika.

Turska u 21. vijeku - zemlja dubokog jaza između politike i vojske

Od države koja je uvjek nailazila na neku vrstu sporenja između država sa kojima se graniči, posebno sa Grčkom sa kojom ima istorijskih problema, od unutrašnjih problema sa Jermenima i ostalim nacionalnim manjinama, od stalnih preplitanja da li je ona demokratska država i da li ona želi biti evropska jednog dana, da li je režim dostojan demokratskim reformama koje zahtijeva EU do toga da je danas jedan od nezaobilaznih faktora i jedna vrsta mosta Evrope i Azije kao i važan politički i vojni faktor za NATO i SAD. Turska je u 21. vijeku jedan od najvećih saveznika SAD i zapada. Koliko istorija može da bude čudna poslije Otomanske imperije i pokoravanju hrišćanstva na Balkanu velikoj sili kakva je nekada bila Otomanska imperija dovoljno pokazuje vrijeme u kome živimo jer ju je zapad prihvatio, ali ne i deklerativno - nemaju status punopravnog članstva u EU.

Međutim, ono što je veoma zanimljivo jeste činjenica da je Turska danas druga država po snazi u NATO savezu koja izdvaja najviše svojih vojnika za učestvovanje u pojedinim misijama zajedno sa Amerikancima i Britancima. Od stalne saradnje sa Amerikom po pitanju Iraka, pa i određenih pritisaka na Iran zbog spornih nuklearnih ambicija, do "tajnog" savezništva sa Izraelom kao stubom i promoterom političkih interesa SAD na Bliskom Istoku. Iako je okršaj na civilnom brodu koji je imao turske državljane tzv. propalestince žestoko uzdrmao odnose Turske i Izraela, smatram da ipak to nije onaj državni oblik i odnos u punom kapacitetu kako se on danas prikazuje kroz različite vrlo neugodne i radikalne izjave Tajipa Erdogana s jedne strane, s druge strane Benjamina Netenijahua sa svojim šefom diplomatije Albertom Libermanom. Ipak su to dvije države od strateškog interesa za SAD, a vrlo dobro znamo u kakvim odnosima stoje dvije ili više država kada su pod pokroviteljstvom SAD ili neke druge velike sile.

Iz mog ugla viđenja Turska je država koja postepeno ostvaruje svoje spoljno-političke državne ciljeve. Jedan od primarnih, a danas i aktuelnih jeste povratak Turske na Balkan kroz različite vrste saradnje trojice šefova diplomatija Davatoglu-Jeremić-Alkalaj (Turska, Srbija, BiH). Nedavno je predsjednik Turske Abdulah Gul posjetio Srbiju, Beograd i Novi Pazar unaprijedio saradnju dvije države ; tu je takođe potpisnica poznate "Istanbulske deklaracije" ; kao i niz sastanaka na najvišem nivou Davatoglua, Jeremića i Alkalaja. Pitanje je, "koliko je u interesu Srbiji i BiH povratak Tuskog uticaja na Balkan". Obzirom da od Srbije i BiH faktički zavisi stabilnost Balkana, povratak Turske bi tu samo zamaglio riješenja i eventualno poboljšanje odnosa. Važno je razvijati sa Turskom ekonomsku i poslovnu saradnju, ali političku ili u krajnjem slučaju vojnu, mislim da nisu dobri za Balkan. Balkan treba da traži riješenja u onom obliku kojeg prihvataju sve države koje obuhvata Balkan, a ne da komplikuju stvar sa uplitanjem neke države sa strane, jer "lokal" je uvjek znao šta treba bolje da radi "od onog sporednog".

Takođe, važno je napomenuti i činjenicu da je Turska već 11 godina na statusu kandidata za ulazak u EU, što vrlo negativno utiče na klimu u samoj Turskoj. Mnogi analitičari u Turskoj su komentarisali "da Evropa ustvari ne želi muslimansku državu unutar svojih granica ; jedna vrsta plašenja od velikog nataliteta Muslimana u odnosu na Evropljane kod kojih je izražen mortalitet ; da ustvari Francusku uopšte ne interesuje Turska jer ionako u Francuskoj živi oko 6 miliona Muslimana" itd.. različiti su pogledi Evrope na Tursku, međutim, nesumnjivo je Turska veliki partner zapada po pitanju vojske i vojne oblasti koja na neki način popunjava odlazak vojnika iz redova Francuska, Njemačke, Španije, Italije.. U našoj bližoj budućnoti ukoliko Turska počne da insistira na ulasku u EU, a po mojim procjenama za to će nedvosmisleno dobiti podršku SAD onda možemo očekivati snažan zaokret u politici Evrope prema Turskoj. Javna inicijativa zvnačnika EU "da Turska nije ispunila očekivane reforme" nemora ništa da znači ukoliko ona dobije podršku SAD. Tu su moguće različite varijante, pa i onaj sada nezamislivi - konfrontacija Njemačke, Francuske, Italije, Španije protiv SAD ukoliko nastavi da podržava Tursku, a ove evropske države to kategorično odbijaju da Turska pristupi u EU. Važno je takođe istaći da su Muslimani najbrojniji u Francuskoj kojih ima oko 6 miliona, zatim Njemačka 3 miliona, Holandija 945.000, V. Britanija 1,6 miliona... pored toga u SAD Muslimana ima oko 9 miliona što takođe može da bude jedan od važnih interesnih tačaka SAD i State Departmenta. Po nekim mojim ličnim procjenama Turska može najviše da dobije od EU neku vrstu specijalnog statusa ili specijalne države unutar EU sa ograničenim nadležnostima koje obuhvataju ekonomiju, zdravstvu, kulturu, vojsku, policiju itd itd.. samo je pitanje da li bi pod takvim uslovima Turska prihvatila i da li bi se onda ponašala i vidjela sebe "kao uljez u cijeloj toj priči pristupanja u punopravno članstvo".Nesumnjivo da od država od kojih najviše zavisi EU (Njemačka, Francuska, Italija) neće dobiti zeleno svijetlo, bar kada je riječ o punopravnom članstvu.

U javnosti danas dosta slušamo o tome koliko je ustvari Turska "nacionalna država koja je za manjine i strance birokratska". Vrlo dobro znamo kakav odnos Turska i turski zvaničnici imaju prema Jermenima, gdje im zabranjuju javna djelovanja, zabranjuju rad političkih partija koje pripadaju Jermenima, zabranjuju njihova javna okupljanja, političke vođe koji su vrlo neugodni po izjavama za ustavno pravni poredak Turske se likvidiraju ili se osuđuju na robiju.. Jermeni su pravi primjer manjine koja na neki način nema svoja osnovna prava zagarantovana ustavom. Preko milion Jermena je između 1915 i 1917 pobijeno u ondašnjem Otomanskom carstvu, dakle jedan pravi genocid u samom svom smislu i riječi značenja. Zato sama Turska nema pravih načina da se dokaže kao demokratsko-pravna država iako tako želi da se prikaže svijetu.

Želio bih takođe da prokomentarišem svoje viđenje i ulogu Turske na unutrašnjem planu kada je riječ o političkoj i vojnoj strukturi vlasti. Prije par mjeseci počela je žestoka pobuna turskih oficira i generala koja je maltente dovela do usijanja Tursku - nagovještaj državnog udara. Međutim, sama vojna struktura je trebala odmah da zna da poslije II svijetskog rata vojska nije najjače "državno oružje" već politika i "politika oružja". Po nekim izjavama i kopanjem novinara došlo se do podatka samog plana državnog udara i preuzimanje vlasti od strane vojske. Plan je razrađivao da se obori par borbenih aviona Grčke koji se nađu u vazdušnom prostoru pri patroliranju svojih ostrva odnosno svojih granica, potom da se izvedu svi tenkovi iz svih baza na ulice najvećih gradova u Turskoj, a sama pješadija da gazi i pobija sve one koji se usprotive ulasku odnosno zbacivanju vlastodržaca. Takav plan još nije dobio i argumentacijsku verifikovanost i to je samo medijska spekulacija. Na kraju, sami oficiri i generali su podvili rep i ustuknuli protiv borbe na relaciji "vojska - politika". Svi oficiri i generali koji su se držali državnog udara su smjenjeni. Najznačajnije kadrovske promjene bile su na čelu vojske gdje su sada postavljeni Išak Kosaner (65) koji je do novog unaprijeđenja bio komadant pješadije i žandarmerije, a ranije je bio i komadant turskih snaga na sjevernom Kipru, a na čelo pješadije postavljen je Erdal Džejlanoglu.

Osvrnuo bi se i na samu politiku Turske prema Kipru. Naime, Turska je izvršila vojnu invaziju 1974 godine na Kipar, a i sada je Kipar najvažnija tema i najveća tačka sporenja Grčke i Turske. Turska vojska se nije smirila dok nije zauzela 37% teritorije Kipra. Prvi udar Turaka krenuo je od grada Kirenija. Poslije svega tri dana od uspostavljanja prekida vatre Turska je osvojila 3% teritorije Kipra. Zatim je još više kršila sporazum o prekidu vatre sve dok nije probila i proširila koridor do Nikozije. Na jednoj mirovnoj konferenciji Turska traži da se formira federalna država i da Turci dobiju 34% teritorije Kipra. Međutim, "oklijevanje i čekanje međunarodne zajednice i Grčke" nije zaustavila Tursku da već 15 avgusta pojača svoja vojna dejstva i proširi osvojenost teritorija, dok se ona nije popela na 37%. Zatim je bila sazvana vanredna sjednica SB UN ali bez uspjeha za grčku stranu, jer je Henri Kisindžer stavio veto na odluku da se zaustavi turska vojska. Poslije toga grad po grad, selo po selo pada pod turskom vojskom i stvara se turska uprava. Više od 200.000 Grka su postali izbjeglice u sopstvenoj državi zbog nesposobne politike Atine i njenog lobiranja, a s druge strane velika podrška SAD Turskoj, pogotovu Kisindžerov veto u SB UN.

Danas Turska djeluje tako-reći moćno, skoro svi kanali prevoza nafte, gasa, obilnih trgovinskih razmjena prolazi kroz tu zemlju. Naprosto Turska iz dana u dan postaje sve više tranzitna zemlja gdje mnogi strani investitori uviđaju svoj potencijal i pored velike birokratije. Pored toga turizam je jak, kultura i istorija su 1/5 turske snage gdje profitira. Kada se tome doda podrška SAD, pritom da je Turska veoma aktivna članica NATO, po nekim procjenama druga po snazi i po brojnosti armije dobijemo rezultat da Turska sve više ide ka gornjoj ljestvici najrazvijenijih i najprofitabilnijih država svijeta koja jednog dana može da postane super sila u svijetu.

Pad Krajine - interes i nesposobnost krajiških lidera

Hrvatska, 1990. godina prolazi u teškom radikalizmu stanja u toj, još uvjek tada, federalnoj jedinici SFRJ. Na vlast stupa HDZ na čelu sa Franjom Tuđmanom koji je dobio apsolutnu podršku građana. 19 maja 1991 godine većina birača od 93% stanovništva na referendumu biće orjentisana za nezavisnu i samostalnu državu Hrvatsku. Hrvatska je već 1992 godine primljena u UN tako da je ona već tada postala suverena i samostalna država. Međutim, sukobi koji su nastali već uveliko 1991 godine, progonom i sa jedne i sa druge strane civilnog stanovništva, etničkog čišćenja nije se više moglo zaustaviti sem da neka od velikih sila kaže "dosta je". Svaki dan je prolazio u neizvjesnosti i sve je više bilo žrtava, tako da se nikako sukob nije mogao okvalifikovati kao "privremeni sukob" kako ga je nekada zvao lord Oven.

Na početku sukoba jedinice RSK i JNA su daleko bile opremljenije i sposobnije za borbena dejstva protiv hrvatske vojske i policije, međutim sukobi koji su se dešavali u našoj bliskoj prošlosti, nisu se dešavali oružjem ili ispunjenom mržnjom već politikom. Politika je kumovala procesima koji su odavno bili znani na zapadu. I dok je JNA zajedno sa vojskom RSK razrađivala plan po kojim šavovima treba udariti Hrvate, dotle su se hrvatske jedinice tako snažno naoružale i opremile da do Zagreba kopneno nisi mogao prići. Kao prvi predsjednik RSK bio je Milan Babić, čovjek koji je zajedno sa Martićem smatrao da RSK može biti sastavni dio SR Jugoslavije, iako teritorija nije cijelovita (istočna i zapadna Slavonija). Tu vrstu avanture ni sam Milošević nije shvatao tako da pojedini nesporazumi i nisu bili neko veliko čudo.

Od kada je Hrvatska proglasila svoju samostalnost i nezavisnost, a poslije i 1992 dobila međunarodno priznanje, srpsko stanovništvo koje se protivilo otcijepljenju Hrvatske od SFRJ, zabarikadirao je djelove oko Knina i ostalih opština pod većinskom kontrolom Srba. Bageri, drveća, saobraćjni znak "stop", na naslovu opština brisanje latinice, a ostavljanje ćiriličnih slova naziva mjesta.. Praktično, Knin nije imao više nikakve veze sa Zagrebom, a nedugo zatim i Srbi u RSK održavaju referendum gdje proglašavaju svoju nezavisnost od Hrvatske, s određenim vremenskim razdobljem priključenja sa Srbijom odnosno SR Jugoslavijom. Interesantno, tu nezavisnost niko nije prihvatao pa ni sam Milošević.

Lideri krajiških Srba evidentno nisu donosili svoje samostalne odluke, već pod patronatom Beograda Miloševića, Jovice Staništića, Kadijevića i ostalih.. zato je Babić zbog neposlušnosti prema Miloševiću bio smjenjen, a na to mjesto postavljen je Milan Martić. I dok je odbijen plan Lorda Ovena od strane krajiških Srba, od tada počinje stezanje obruča, a sve više jačanje vojne i svih drugih vidova operative i logistike Zagreba, koji je iz dana u dan dobijao podršku Vatikana i Vašingtona, a kasnije i skoro svih zapadnih država na čelu sa Njemačkom.

Prvo su oružane snage Hrvatske tukle snažno oko Zadra gdje je bila vrlo tanka sprega sjevernog sa južnim djelom zemlje, te tako da se postigne povezanost teritorija. Tu je glavnu ulogu igrao general Janko Bobetko koji je neizmjenično stalno artiljerijskom vatrom pucao na položaje vojske RSK. Poslije se desio Medački Džep, Kordun i sl. sve se to desilo zbog nesposobnosti lidera RSK da političkim djelovanjem usmjere svoj mozak na pregovore, a ne na stalno gledanje u Beograd.

Kako je vrijeme sve više odmicalo i radilo za Hrvatsku i njene oružane snage, a civilno stanovništvo i jednih i drugih koji su se našli u središtu sukoba evakuisali, tako je svima postajalo jasno da RSK gubi teritorijalnosti i cijelovitost, kao i povjerenje zvaničnog Beograda i SR Jugoslavije.

Ne treba previše lupati glavu i razmišljati "kako je vojska RSK sve više slabila" jer glavni razlog stoji u starosnoj godini pripadnika vojske RSK koja se kretala oko 47,5 godina što su već srednje godine, dok je Hrvatska na svojoj strani imala pripadnike starosne godine 33 godine života. Pored toga, u Hrvatsku vojsku su dolazili mladi dobrovoljci, rodoljubi koji su po svaku cijenu željeli da odbrane svoju državu, a sa druge strane imamo Arkana, dobrovoljce SRS, Pume itd.. koji su u Hrvatsku došli samo da bi pljačkali i obogaćivali se na tuđi račun i na tuđoj bjedi i neimaštini. Dok su pametni intelektualci u RSK kojih je bilo vrlo malo, na vrijeme spakovali stvari, već 1993, dotle su pristizali puni kamioni nakita i kulturnog blaga iz Hrvatske prema Srbiji. Martić, Mrkšić, Babić su ljudi koji su nemo posmatrali cijeli slijed događaja i nisu donosili ključne odluke za odbranu srpskog naroda u Hrvatskoj.

Poslije svega, i poslije svih događaja, napada i defanzive dolazi Piter Galbrajt sa svojim prijedlogom Kontakt grupe: SAD, Rusija, EZ (Evropska zajednica) i UN. Inače prijedlog je poznat po svom nazivu Z-4.

Ovaj plan stvarao je od RSK državu u državi sa Hrvatskom, sa PREširokom autonomijom za jedan region ili prirodni entitet. Grb, zastava, predsjednik, premijer, poseban bankarski sektor, policija, vojska... sve su to krajiški lideri odbili samo zbog jedne stvari, a koja je bila nemoguća još od 1990 godine - "Ne prihvatamo plan, jer planom mi ostajemo ujedinjeni sa Hrvatskom ustaškom i kvinslniškom državom". Poslije dan-noćnog razmišljanja, odlaska Martića kod Miloševića, Babića i njegovih sastanka sa Stanišićem, Mrkšićevim stalnim protivljenjem.. Lideri RSK odbijaju Z-4.

Hrvatska strana, do tada, nije znala kako da se ponaša prema planu Z-4 jer im je bilo ne shvatljivo da će Srbi dobiti takvu autonomiju koja je bila samo san svake regije u svijetu. Kada je Galbrajt došao sa prijedlogom Z-4 kod Tuđmana, Tuđman se sav pogubio i zacrvenio u licu. On je svojim saradnicima samo odmahivao rukom, kao "vi recite svoje mišljenje, ja ne znam šta ćemo sada". I konačna odluka je bila da će Tuđman obavjestiti za dan-dva Galbrajta da li prihvata ili ne prihvata plan, a do tada široka dejstva hrvatske oružane akcije još uvjek traje protiv RSK. Tadašnji predsjednik RSK Milan Martić je odbio da se sastane sa Piterom Galbrajtom još jednom, odbio je to i Mrkšić, tako da su uvalili samom Babiću da se nosi sa Galbrajtom kako zna i umje. Na kratko je bio prekinut sastanak gdje je Babić tražio konsultacije. Poslije, kada su se vratili u "odaje", Galbrajt je rekao nešto što ovi nisu shvatili nimalo ozbiljno niti su mislili da Galbrajt to ozbiljni misli, rekavši "Ako ne prihvatite plan Z-4, Srbima u Hrvatskoj će se nešto strašno desiti, a vi toga niste ni svjesni." Naravno, zna se našta je mislio, egzodus i ono što će kasnije usljediti :"Bljesak" i "Oluja". Na kraju, poslijednji put, Babić odrično kaže "NE" Piteru Galbrajtu.

Kada je to čula Hrvatska strana da su Srbi iz RSK odbili plan Z-4, dobili su podršku SAD i zapadnih zemalja, a onda je Tuđman svom saradniku smješkajući se rekao "Ništa, pripremite se, sutra ujutru krećemo".

Tačno u zoru, počinje invazija Hrvatske vojske na položaje vojske RSK zapadne Slavonije, tačnije onaj njen početak od Pakraca. "Bljesak" je počeo. Po nekim podacima Hrvatska vojska je imala oko 20.000 vojnika i policajaca u svojim redovima, a vojska RSK od 9500 kako se procjenjivalo da je imala od dobrovoljaca, Arkana i ostaih spala na 3000. Očajnički pokušaji su bili kada je granitiran Sisak i Zagreb, ali "Bljesak" je totalno potopio "početak Zapadne Slavonije". Pakrac je bio totalno opkoljen i zabarakadiran od strane hrvatskih snaga. Interesatno, dok je Pakrac padao vojska RS sa one strane Save su mirno posmatrali slijed događaja, i častili se rakijom i prasadima.

Iz te kolone, uhapšene i kasnije odvedenih u pritvor bio je i Veljko Džakula, čovjek koji je predvidio "Bljesak". On je kasnije prvi pušten iz zatvora na zahtijev Kine, a onda brzo otišao do Austrije gdje je htio svoje saradnike iz SRJ uvjeriti da RSK potpiše i prihvati plan Z-4. Čak u jednom intervju kaže da je klečio na koljenima, sklopljenih dlanova i molio predstavnike SRJ da uvjere Martića i Babića da potpišu plan Z-4.

Nakon izvjesnog vremena, Kontakt grupa je poslala dokument u 5 tačaka, a ključna je bila treća tačka koja govori o planu Z-4. Rukovdstvo RSK ga je prihvatilo u cijelosti. Međutim, isuviše kasno. Čak je Babić brzo sjurio u Beograd u američku ambasadu moleći očajnički Galbrajta da donese papir, da-da svoj potpis na Z-4. Na kraju je i potpisao, Galbrajt otišao u Zagreb, ali jedino što je mogao da nađe u Zagrebu jesu "Zaključana vrata gdje se nalazio predsjednik Hrvatske Franjo Tuđman sa svojim saradnicima".

Od 4 avgusta 1995 godine u zoru, kreće akcija "Oluja". Sa 130 000 vojnika, 350 tenkova, 800 topova, 30 aviona i helikoptera na krajnju destinaciju RSK - Knin. Pale su sve opštine koje su se našle usred udara hrvatske vojske. RSK je imala oko 30 000 vojnika, bez podrške vojske SRJ, bez podrške RS, ostavljena je da se brani kako zna i umje. Doduše, u tehnici nisi toliko odmicali za hrvatskom stranom, ali je osnovni problem RSK bio u nedostatku ljudstva. Hrvatska vojska je već bila osvojila u BiH Bosansko Grahovo i tako otvorila put Dinari gdje je Knin bio na dohvat ruke. Opkoljeni Knin, granate padaju, trese se zemlja kako od granata tako i od Hrvatske višenadmoćnije vojske, a Knin pade. Ulazak Hrvatske vojske u Knin bila je zadnja stanica, napušteni grad, napušteno rukovodstvo, napuštena Krajina.

Više od 250.000 srpskih izbgjelica se povlačilo prema RS i SRJ odnosno Srbiji, za gorivo su se snalazili kako znaju i umiju, od toga po podacima "Vertiasa" 2.000 ih je izgubilo život prilikom evakuacije.

Interesantno je bilo gledati očajnički pokušaj Martića da na telefon dobije Miloševića, koji ga je od nekih 20x koliko ga je zvao dobio vezu, i to upravo s Miloševićem. Pita Martić Miloševića "da pošalje samo malo aviona na Zagreb da prelete onako", to se naravno od Slobe odbija, a onda pita Martić Slobu "A šta ja predsjedniče sada da radim", a njemu Slobo reče "Ubij se".

I tako, pade Krajina, i tako ode i srpski živalj iz nje. Kako odlazi srpski živalj tako ostavlja svoje porušene kuće i svoja vjekovna ognjišta. Za sobom nosi tragična iskustva, stravične prizore koje su pratile njih i njihove najmilije.

Ko je kriv ? Po meni: drčnost, tvrdoglavost, život u izmišljenom svijetu, život u izolaciji, život u zabludama Milana Martića i Milana Babića čiji se avanturizam sa otsječenim teritorijama nije ostvario. Nije se ostvario ne prihvatanjem na vrijeme plana Z-4 gdje bi i do dan danas živio srpski narod u Hrvatskoj, i to u sadašnjoj Krajini pod istim tim nazivom i istim tim istorijskim naslijeđem. Sada samo što od srpskog stanovništva imamo u Hrvatskoj to su stari i iznemogli koji su na kraju svoga života. To je politika interesa i dogovora Tuđmana i Miloševića, a ujedno i nesposobnosti Martića i Babića da svojom glavom misle za dobrobit srpskog naroda u Krajini.

Autor: Stefan Dragičević

PLAN Z-4, PAŽLJIVO GA PROČITAJTE:

POGLAVLJE I: USPOSTAVLJANJE SRPSKE KRAJINE

1. Biæe uspostavljena autonomna Srpska Krajina ( u daljem tekstu "Krajina")
od teritorija oznaèenih na mapi u Aneksu A.*
2. U svakom trenutku nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma granice Krajine mogu biti promenjene dogovorom vlade Republike Hrvatske (što mora biti ozakonjeno odgovarajuæim pravnim propisima) i zakonodavnog tela Krajine. U periodu od šest meseci od stupanja na snagu ovog Sporazuma, komisija za sprovoðenje stvorena na osnovu Paragrafa 2 Èlana XVII ovlašæena je da promeni granice u dužini ne veæoj od 2 km u odnosu na Mapu 1 u Aneksu A, i pod uslovom da deluje na osnovu konsenzusa postignutog izmeðu vlada Republike Hrvatske i Krajine.
3. Izmeðu Krajine i drugih delova Republike Hrvatske neæe biti graniène kontrole.

Èlan I: 2. Primena zakona i vladinih uredbi

1. Zakoni usvojeni u Saboru Hrvatske primenjivaæe se u Krajini samo u meri u kojoj spadaju u iskljuèivu nadležnost centrale vlade, kao što je precizirano u Paragrafu 1 Èlana II. 1, ako su preneti na tu vladu u skladu sa Paragrafom 3 istog èlana, ili ako ih je potvrdilo zakonodavno telo Krajine.
2. Ustav Republike Hrvatske i svi zakoni primenjivi na Krajinu, u skladu sa Paragrafom 1, biæe verno sprovoðeni i primenjivani od strane kompetentnog organa vlade Krajine.
3. Sve postupke koje preduzimaju odgovorna tela vlade Republike Hrvatske vlada Krajine æe prihvatati kao važeæe i sve postupke koje preduzimaju odgovorna tela vlade Krajine vlada Republike Hrvatske prihvataæe kao važeæe.

Èlan I: 3. Zastave i grbovi

1. Krajina može usvojiti grb i zastavu koji se mogu isticati na njenoj teritoriji, ukljuèujuæi sve njene granice u skladu sa zakonima koje je usvojila Skupština Krajine.
2. Zastava i grb Republike Hrvatske mogu se isticati na teritoriji Krajine na objektima gde su smeštene institucije hrvatske vlasti, kao i na meðunarodnim granicama.
3. Pojedinci na bilo kom delu Republike Hrvatske slobodni su da istièu grb i zastavu Republike Hrvatske i Krajine.

Èlan I: 4. Jezik

1. Skupština Krajine može omoguæiti upoterbu srpskog jezika i æiriliènog pisma, pod uslovom da su interesi manjina u Krajini potpuno zaštiæeni u skladu sa Poglavljem XI.

Èlan I: 5. Domicil

1. Svaki graðanin Republike Hrvatske sa stalnim mestom boravka u Krajini ima pravo da od vlade Krajine dobije dokumentaciju koja o tome svedoèi i koja æe se izdavati u skladu sa propisima dogovorenim sa vladom Republike Hrvatske.

POGLAVLJE II: PODELA OVLAŠÆENJA IZMEÐU CENTRALNIH I KRAJINSKIH VLASTI U POGLEDU KRAJINE

Èlan II: 1. Opšta podela

1. Vlada Republike Hrvatske (ovde "centralne vlasti"), u pogledu Krajine, imaæe iskljuèiva ovlašæenja u sledeæem, izuzev ako nije drugaèije precizirano ili dopušteno sadašnjim sporazumom:
a) Voðenju spoljne politike, uzimajuæi u obzir Èlan II.2;
b) Odbrani Republike Hrvatske protiv spoljnih pretnji;
c) Državljanstvo Republike Hrvatske, prema èlanu XI;
d) Regulaciji, uz uslov da Krajina neæe biti neravnopravna u odnosu na druge delove Hrvatske:
I) meðunarodne trgovine, ukljuèujuæi carinu;
II) unutrašnje trgovine preko granica Krajine, ukljuèujuæi upotrebu glavnih putnih pravaca i pruga;
III) finansija;
IV) intelektualne svojine;
V) proizvodnih standarda;
VI) komunikacija;
e) Štampanju i kontroli novca, prema Èlanu II.3;
f) Raspodeli frenkvencija za radio, televiziju i druge svrhe, uz uslov da Krajini bude dodeljeno najmanje onoliko frenkvencija koliko ih trenutno koristi i za najmanje jednu televizijsku stanicu;
g) Poštanske poslove;
h) Zaštitu životne sredine, izuzev u okviru koji bi prelazio granice Krajine.

2. Krajinske vlasti æe imati sva ovlašæenja koja nisu obuhvaæena gornjim stavom 1, a posebno sledeæa, izuzev ako nije drugaèije precizirano ili dopušteno sadašnjim sporazumom:
a) Obrazovanje;
b) Kultura;
c) Stanogradnja;
d) Javne službe;
e) Biznis;
f) Dobrotvorne aktivnosti;
g) Energija;
h) Lokalno raspolaganje zemljištem;
i) Zaštita životne sredine Krajine, u skladu sa podstavom 1(h);
j) Prirodni resursi;
k) Radio i televizija;
l) Socijalna zaštita;
m) Turizam;
n) Potvrde o domicilu u Krajini, u skladu sa Èlanom 1.5;
o) Formiranje korporacija i drugih pravnih lica;
p) Policija, u skladu sa Poglavljem VI;
q) Poreska politika, u skladu sa Èlanom II.4.

3. Centralne i krajinske vlasti se mogu sporazumeti o meðusobnoj razmeni svojih predstavnika ili zajednièkoj upravi ili koordinaciji za svako od navedenih ovlašæenja. U tu

vrhu mogu formirati zajednièke komisije.

Èlan II. 2

Meðunarodni sporazumi i predstavništva

1. Vlada Krajine može sklapati sporazume u vezi sa obrazovanjem, kulturom, dobrotvornim aktivnostima, radijom i televizijom i turizmom sa drugim entitetima ili državama sa predominantno srpskim stanovništvom i može sklapati trgovaèke i poslovne sporazume sa takvim entitetima ili državama koji podležu podparagrafima 1 (d) (I–II) Èlana II.1 pod uslovom da svi ti sporazumi nisu u suprotnosti sa interesima Republike Hrvatske.
2. Vlada Krajine može sklapati i druge meðunarodne sporazume sa odobrenjem Centralne vlade, koje (odobrenje) neæe biti bezrazložno spreèavano.
3. Vlada Krajine može slati svoje predstavnike državama i meðunarodnim organizacijama.

Èlan II.3

Valuta

1. Centralna banka Hrvatske æe izdati specijalni novac (novèanice i metalne novèiæe) za Krajinu, èija æe vrednost biti jednaka valuti koju izdaje za ostatak Republike Hrvatske a èiji æe naziv i oblik utvrditi Vlada Krajine.
2. Od banaka i drugih finansijskih institucija širom Republike Hrvatske biæe zahtevano da primaju oba oblika valuta koje izdaje Centralna banka Hrvatske. Zakonito platežno sredstvo u okviru Hrvatske biæe novac izdat za Krajinu, a za plaæanja u okviru drugih delova Hrvatske biæe druga valuta koju izdaje Centralna banka. Pojedinci æe, saglasno ugovornim i drugim potrebama, biti slobodni da upotrebljavaju bilo koji ili oba oblika takvih valuta.

Èlan II.4

Oporezivanje

1. Centralna vlada neæe uvoditi a Vlada Krajine može uvesti poreze na:

a) imovinu koja se nalazi u Krajini (ukljuèujuæi poreze na nekretnine i nasledstvo);
b) transakcije koje se sprovode u okviru Krajine (ukljuèujuæi prodaju, poreze na promet i trošarinu);
c) dohodak koji su domaæa lica koja žive u Krajini stekla u Krajini (ukljuèujuæi poreze na socijalno osiguranje);
d) dohodak koji su u Krajini stekla pravna lica osnovana prema zakonima Krajine.

2. Centralna vlada i Vlada Krajine mogu sklopiti sporazume da spreèe ili umanje izbegavanja plaæanja poreza i dvostruko oporezivanje konsekventno uslovima i pragrafu 1.
3. Centralna vlada i Vlada Krajine mogu sklopiti sporazume za meðusobno prenošenje sa jedne na drugu bilo kakvih ovlašæenja za oporezivanje sadržanih u paragrafu 1. i za odgovarajuæi transfer Vladinih odgovornosti shodno paragrafu 3. Èlana II.1.

POGLAVLJE III

STRUKTURA VLADE KRAJINE

Èlan III. 1.

Zakonodavstvo

1. Zakonodavna tela Krajine biæe birana demokratski na propocionalnoj osnovi, na period od èetiri godine. Svi graðani Republike Hrvatske nastanjeni u Krajini, koji su stariji od 18 godina mogu glasati na izborima za zakonodavna tela i mogu biti kandidati za mesta u zakonodavnim telima.
2. Zakonodavna tela mogu usvojiti zakone koji se odnose na:
a) stvari koje su u okviru odgovornosti Vlade Krajine;
b) organizacije i funkcionisanje svih organa Vlade Krajine, ukljuèujuæi sve neophodne budžetske aranžmane i prikupljanje odgovarajuæih poreza.

Èlan III. 2.

Predsednik

1. Predsednik Krajine biæe biran demokratski na period od pet godina. Svi graðani Republike Hrvatske nastanjeni u Krajini, koji su stariji od 18 godina mogu glasati na izborima za predsednika i mogu biti kandidati za taj položaj.
2. Predsednik Krajine biæe odgovoran za izvršenje:
a) onih odredbi ovog Sporazuma koje su u okviru odgovornosti Vlade Krajine;
b) svih zakona i dekreta Centralne vlade koji se odnose na Krajinu;
c) svih zakona koje su usvojila zakonodavna tela Krajine;
d) svih dekreta koje objavljuje predsednik Krajine.
3. Predsednik Krajine može objavljivati dekrete dozvoljene zakonima Centralne vlade koji se primenjuju na Krajinu ili po zakonima usvojenim od zakonodavnih tela Krajine.
4. Predsednik Krajine æe imenovati ministre prema zakonima usvojenim od zakonodavnih tela Krajine, koje æe potvrditi ta zakonodavna tela i koji æe imati dužnosti, odgovornosti i ovlašæenja predviðena takvim zakonima. Svaki ministar može biti u svakom trenutku uklonjen od strane Predsednika i biæe uklonjen tako što æe zakonodavna tela glasati o nepoverenju. Ministri æe formirati Kabinet Krajine, koji æe se sastajati pod predsedavanjem ministra koga æe odrediti Predsednik i koji æe imati dužnosti, odgovornosti i ovlašæenja predviðena zakonom ili dekretom.

Èlan III. 3.

Sudovi

1. Sudska vlast u Krajini biæe utemeljena na prvostepenim sudovima i takvim apelacionim sudovima koji æe biti odreðeni zakonima usvojenim od zakonodavnih tela Krajine, a koji æe (zakoni) odrediti odgovarajuæu jurisdukciju ovih sudova, kao i plate i ostale uslove službe sudija. Sudije svih sudova u Krajini imenovaæe Predsednik Krajine a odobravaæe ih veæina u zakonodavnim telima i oni æe služiti do starosne granice od 70 godina, osim ako ne daju ostavku ili ne budu uklonjeni zbog nekog povoda o èemu æe odluèiti sudije istog suda konsenzusom.
2. Odluke apelacionih sudova Krajine mogu se podnositi specijalnom odeljenju Vrhovnog suda Republike Hrvatske, èije æe èlanove imenovati predsednik Specijalnog ustavnog suda izmeðu sudija Vrhovnog suda Hrvatske, i najvišeg apelacionog suda Krajine, uz konsultacije sa predsednikom Vrhunskog pravnog saveta Hrvatske i Predsednikom bilo kojeg odgovarajuæeg tela u Krajini.

Èlan III. 4.

Nezavisnost službenika

Nijednom èlanu ili službeniku zakonodavnih tela, predsedniku, ministrima, sudijama ili bilo kojim drugim organima Vlade Krajine neæe biti potrebno odobrenje bilo kog službenika ili organa Centralne vlade za njihovo postavljenje, i nijedan takav službenik ili organ neæe moæi da ukloni bilo kog èlana, službenika ili zvaniènika Vlade Krajine, pošto æe oni moæi da budu uklonjeni od strane Specijalnog ustavnog suda u sluèaju osude za zloèin koji podrazumeva zatvor.

Èlan III. 5.

Prelazni aranžmani

1 Izbori predviðeni u paragrafu 1. èlanova III.1. i u paragrafu I Èlana III.2. održaæe se najkasnije godinu dana nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma.
2. Za prelazni period dok se ne održe izbori pomenuti u paragrafu 1, ali ni u kom sluèaju kasnije od jedne godine nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma, funkcije organa i sliužbenika predviðenih èlanovima III. 1–3 obavljaæe odgovarajuæi organi i službenici koji sada obavljaju te funkcije u Krajini.

POGLAVLJE IV

UÈEŠÆE KRAJINE U CENTRALNOJ VLADI

Èlan IV. 1.

Izbori

1. Graðani Republike Hrvatske nastanjeni u Krajini uèestvovaæe na isti naèin kao i svi drugi graðani u biranju èlanova Centralne vlade, ukljuèujuæi i izbore za Hrvatski sabor i Predsednika.
2. Za svrhe izbora za Županijski dom Hrvatskog sabora, Krajina æe se sastojati od dva okruga, èije æe granice i naziv** odrediti zakonodavna tela Krajine.
3. Do novih izbora za Hrvatski sabor, zakonodavna tela Krajine imenovaæe deset èlanova u Zastupnièki dom Sabora i devet*** èlanova za Županijski dom.
4. Sva lica koja služe u bilo kom domu Hrvatskog sabora a koja se deklarišu kao Srbi po nacionalnosti saèinjavaæe Srpski odbor u Saboru.

Èlan IV. 2.

Imenovanje u službe Centralne vlade

Prilikom imenovanja u bilo kakve službe ili na bilo kakve položaje u Centralnoj vladi, ukljuèujuæi i one ministara i sudija, graðani Republike Hrvatske koji su Srbi nastanjeni u Krajini biæe tretirani na istoj osnovi kao i svi drugi graðani Hrvatske i ta zastupljenost po mestu stanovanja biæe predstavljena u službama i na položajima u odgovarajuæoj proporciji koju èine meðu svim graðanima. Najmanje jedan èlan Vlade Krajine biæe imenovan za èlana Centralne vlade.****

POGLAVLJE V

DEMILITARIZACIJA

Èlan V.1

Demilitarizacija Krajine

1. Krajina neæe osnivati, održavati ili dozvoliti formiranje bilo kakvih vojnih snaga.
2. Demilitarizacija Krajine zapoèeæe ne kasnije od tri godine nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma, i biæe završena ne kasnije od pet godina nakon stupanja na snagu istog. Sve oružje uklonjeno iz Krajine biæe uništeno od strane Unprofora ili pod njegovim nadzorom.
3. Osim u sluèaju predviðenom u paragrafu 3. Èlana V.2, vojne snage Centralne vlade neæe ulaziti u bilo koji deo Krajine, osim po specijalnom pozivu Predsednika Krajine.

Èlan V.2

Granica sa Bosnom i Hercegovinom

1. Vlada Republike Hrvatske nastojaæe da sklopi sporazum sa odgovarajuæim vlastima u Bosni i Hercegovini o demilitarizaciji njihove zajednièke granice.
2. Sve dok takav sporazum o demilitarizaciji sa Bosnom i Hercegovinom ne bude zakljuèen, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija može odluèiti da rasporedi snage Ujedinjenih nacija na deo granica koji èini granicu sa Krajinom.***** Sa odobrenjem Vlade Republike Hrvatske i Vlade Krajine, na deo te granice mogu biti rasporeðene snage drugih meðunarodnih organizacija ili država.
3. Ukoliko ne bude moguæe postiæi bilo demilitarizaciju ili rasporeðivanje bilo kakvih meðunarodnih ili stranih snaga na bilo koji deo krajinskog dela hrvatske granice sa Bosnom i Hercegovinom, Vlada Republike Hrvatske može rasporediti svoje vojne snage duž takvog dela granice pod uslovom da te snage ne budu rasporeðene dublje od pet kilometara od meðunarodne granice.

POGLAVLJE VI

POLICIJSKE SNAGE U KRAJINI

Èlan VI.1

Regularna policija

1. Policijske snage Krajine biæe osnovane u skladu Krajine i biæe pod kontrolom Predsednika Krajine i u skladu sa zakonima usvojenim od zakonodavnih tela preko ministra koga odreðuje Predsenik.
2. Etnièki sastav policijskih snaga odražavaæe sastav stanovništva Krajine onako kako je bio oznaèen u popisu iz 1991. dok ne bude okonèan buduæi popis širom zemlje, i bilo kakve policijske jedinice stacionirane u posebnim zajednicama odražavaæe etnièki sastav tih zajednica.
3. Policijske snage biæe opremljenje naoružanjem i vozilima istog ili odgovarajuæeg tipa koje koristi policija u drugim delovima republike Hrvatske.

Èlan VI:2

Granièna policija

Postaje na zvaniènim prelazima duž granice Krajine sa Bosnom i Hercegovinom biæe popunjene graniènom policijom Republike Hrvatske. Patrole duž te granice obavljaæe zajednièke jedinice hrvatske i krajinske graniène policije.

DRUGI DEO

ARANŽMANI KOJI SE TIÈU SLAVONIJE, JUŽNE BARANJE, ZAPADNOG SREMA I DRUGIH OBLASTI

POGLAVLJE VII

UPRAVLJANJE

Èlan VII.1

Opšti deo

Sve ove oblasti, izuzev onih koje su pokrivene Prvim delom, koje podležu zaštiti Ujedinjenih nacija shodno rezolucijama 743 (1992) i 762 (1992) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (u ovom tekstu dalje "Oblasti Drugog dela) biæe podložne upravljanju od strane Vlade Republike Hrvatske u skladu sa odredbama postavljenim ili pomenutim u ovom Delu.

POGLAVLJE VIII

PRELAZNE ODREDBE

Èlan VIII.1

Meðunarodne snage i posmatraèi

1. Podložno odlukama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ili kompetentnih organa drugih meðunarodnih organizacija prihvaæenih od Vlade Republike Hrvatske i Krajine, Unprofor ili druge meðunarodne snage, kao i civilne posmatraèke jedinice, biæe rasporeðene u svim ili nekim delovima Oblasti Drugog dela u prelaznom periodu od najmanje pet godina, kako bo se osigurala puna i verna primena Drugog dela i primenjivih odredbi Treæeg dela ovog Sporazuma, kao i "Vensov plan" izložen u Aneksu III u izveštaju Generalnog sekretara UN Savetu bezbednosti 11. decembra 1991. (S/23280).
2. Vlada Republike Hrvatske æe pružiti punu saradnju meðunarodnim snagama pomenutim u paragrafu 1, kako bi se olakšalo ostvarivanje njihovih ciljeva.

Èlan VIII.2

Demilitarizacija

1. Tokom prelaznog perioda pomenutog u paragrafu 1. Èlana VIII.1. Oblasti Drugog dela biæe demilitarizovane, izuzev što vojne snage Republike Hrvatske mogu biti stacionirane u oblasti do pet kilometara od meðunarodnih granica i mogu koristiti prilazne puteve do takvih granica po sporazumu i pod nadzorom meðunarodnih snaga oznaèenih u pomenutom paragrafu 1.
2. Demilitarizacija Oblasti Drugog dela zapoèeæe najkasnije jedan mesec nakon stupanja na snagu ovog Sporazuma i biæe okonèana najkasnije tri meseca nakon što taj Sporazum stupi na snagu. Sve oružje uklonjeno iz Oblasti biæe uništeno od strane Unprofora ili pod njegovim nadzorom.

Èlan VIII.3

Nadgledanje policije

Tokom prelaznog perioda odreðenog paragrafom 1. Èlana VIII.1 sastav i operacije svih policijskih snaga koje æe delovati u oblastima Drugog dela biæe podložni nadgledanju od strane policijskog dela meðunarodnih snaga pomenutih u tom paragrafu.

POGLAVLJE IX

SPECIJALNO UPRAVLJANJE I PODELA VLASTI U ISTOÈNOJ SLAVONIJI, JUŽNOJ BARANJI I ZAPADNOM SREMU

Èlan IX.1.

Specijalno upravljanje

1. Tokom prve dve godine prelaznog perioda opisanog u ovom delu, osim ako drugi period ne bude utvrðen od strane Saveta bezbednosti UN, Istoènom Slavonijom, Južnom Baranjom i Zapadnim Sremom (u tekstu dalje "Istoèna oblast), koji æe saèinjavati teritoriju oznaèenu na Mapi 2 Aneksa A, shodno odobrenju Saveta bezbednosti, upravljaæe Ujedinjene nacije u skladu sa odredbama Aneksa F.
2. Kako bi se dodatno obezbedilo miroljubivo upravljanje Istoènom oblašæu kao i primena prelaznih aranžmana u ovom delu, specijalni zadatak administracije biæe da:
a) ohrabruje i olakšava povratak osoba koje su bile prisiljene da napuste svoje domove u Istoènoj oblasti nakon 1. jula 1991.
b) organizuje izbore za službenike i zakonodavce koji æe, u skladu sa zakonima Republike Hrvatske, upravljati ili predstavljati Istoènu oblast nakon kraja specijalnog prelaznog perioda odreðenog u paragrafu 1.

Èlan IX.2.

Podela vlasti

Na kraju perioda administracije UN u skladu sa paragrafom 1. Èlana IX.1. sva sela, gradovi ili gradska naselja u Istoènoj oblasti u kojima Srbi saèinjavaju veæinu u znaèenju Èlana XI.1, imaæe samoupravu u skladu sa Èlanom XI.3.

POGLAVLJE X

POLICIJSKE SNAGE

Èlan X.1.

Sastav i naoružanje

1. Sve policijske snage u oblastima Drugog dela imaæe etnièki sastav koji æe odražavati sastav oblasti u kojima te snage operišu, prema popisu iz 1991. dok ne bude sproveden kasniji popis širom zemlje.
2. Policijske snage biæe opremljene oružjem i vozilima istog ili odgovarajuæeg tipa uobièajenim za policijske snage u evropskim državama.

TREÆI DEO

ZAJEDNIÈKE ODREDBE

POGLAVLJE XI.

LJUDSKA PRAVA I SLOBODE

Èlan XI.1.

Opšti deo

Primena najvišeg nivoa meðunarodno priznatih ljudskih prava i osnovnih sloboda predviðenih u Ustavu Republike Hrvatske, u Ustavnom zakonu o ljudskim pravima i slobodama i u Pravima nacionalnih i etnièkih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj u instrumentima nabrojanim u Aneksu B, biæe obezbeðeni u èitavoj Hrvatskoj, naroèito:
1. Sva lica u Republici Hrvatskoj uživaæe prava na:
a) život;
b) slobodu, u kojoj æe hapšenje i zatoèenje biti dozvoljeno samo zakonom;
c) jednakost pred zakonom;
d) slobodu od diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, polu, jeziku, religiji ili veroispovesti, politièkom ili drugom mišljenju, i nacionalnom ili socijalnom poreklu;
e) pravedan postupak u kriminalistièkoj proceduri;
f) slobodu od muèenja i surovog ili nehumanog tretitanja i kažnjavanja;
g) privatnost;
h) slobodu kretanja;

i) azil
j) zaštitu porodice i dece;
k) pravo na imovinu;
l) prava na osnovne slobode: slobodu govora i štampe; slobodu mišljenja, savesti i uverenja; slobodu religije, ukljuèujuæi privatne i javne molitve; slobodu okupljanja; slobodu udruživanja, ukljuèujuæi i formiranje i pripadanje radnièkim sindikatima i slobodu neudruživanja; i slobodu na rad;
m) obrazovanje
n) socijalnu zaštitu;
o) zdravlje;
p) ishranjenost;
q) zaštitu;
r) zaštitu manjina i ranjivih grupa.

2. Svi graðani Republike Hrvatske uživaæe prava:
a) na formiranje i pripadanje politièkim partijama;

b) uèešæe u javnim poslovima;
c) moguænost ravnopravnog pristupa javnim službama; i
d) glasanje i uèestvovanje u izborima.

Èlan XI.2.

Povratak izbeglica i izmeštenih lica

Sve izbeglice i izmeštena lica imaju pravo na slobodan povratak svojim domovima.

Èlan XI.3.

Državljanstvo

1. Svako lice koje je bilo gražanin Socijalistièke Republike Hrvatske u okviru Socijalistièke Federativne Republike Jugoslavije na dan 21. decembra 1990. biæe od tog datuma smatrano za državljanina Republike Hrvatske.
2. Dvojno državljanstvo biæe dozvoljeno:
a) nijedan graðanin Republike Hrvatske neæe moæi, bez sopstvene saglasnosti, da bude lišen prava na to državljanstvo samo zbog toga što ima i državljanstvo Savezne Republike Jugoslavije;
b) nijedan graðanin Savezne Republike Jugoslavije neæe moæi samo zbog razloga tog državljanstva da bude spreèen da dobije državljanstvo Republike Hrvatske ili da se od njega zahteva da se odrekne prvog državljanstva kao uslova da bi dobio drugo.

Èlan XI.4.

Vraæanje ili kompenzacija izgubljene imovine

Sva lica æe imati pravo, koje treba da bude primenjeno u skladu sa zakonodavstvom Republike Hrvatske, i tamo gde je moguæe, Krajine, na povratak bilo kakve imovine koje su bili lišeni tokom etnièkog èišæenja ili drugih nezakonitih akata ili da dobiju nadoknadu za bilo kakvu imovinu koja im ne može biti vraæena. Sve izjave ili obaveze uèinjene prinudom, naroèiti one koje se odnose na odricanje od prava na zemlju ili imovinu, tretiraæe se kao ništavne i nevažeæe.

Èlan XI.5.

Saglasnost Vladinih organa

Svi Vladini organi i administrativne agencije Republike Hrvatske i Krajine primenjivaæe i pridržavati se prava i sloboda predviðenih u Ustavu i Ustavnom zakonu kako to stoju u Èlanu XI.1, i onim drugaèije specifiranim u ovom poglavlju, ili u instrumentima nabrojanim u Aneksu B.

Èlan XI.6.

Sporazumi o ljudskim pravima

1. Republika Hrvatska æe što je pre moguæe potpisati sve meðunarodne ugovore nabrojane u Aneksu B.
2. Svi Vladini organi i administrativne agencije Republike Hrvatske i Krajine saraðivaæe sa bilo kojim nadzornim telima osnovanim od strane instrumenata nabrojanih u Aneksu B.

Èlan XI.7.

Sud za ljudska prava

Republika Hrvatska æe napraviti aranžman sa Savetom Evrope za osnivanje Suda za

ljudska prava Hrvatske u skladu sa Rezolucijom 93 (6) Komiteta ministara ovog Saveta i kako je to odreðeno u Aneksu C.

Èlan XI.8.

Ombudsmen

Vlada Republike Hrvatske omoguæiæe imenovanje Ombudsmena koji treba da pomaže primenu prava i sloboda pomenutih u ovom poglavlju. U poèetnom periodu od najmanje tri godine i sve dok ne bude usvojen odgovarajuæi zakon u Hrvatskom saboru sa pristankom Srpskog odbora u Saboru, odredbe u vezi sa imenovanjem i funkcijama Ombudsmena biæe postavljene u Aneksu D.

POGLAVLJE XII

SAMOUPRAVA ADMINISTRACIJA U OBLASTIMA S MANJINSKIM STANOVNIŠTVOM

Èlan XII.1.

Oblasti sa manjinskim stanovništvom

Kad god u nekom selu, naselju ili gradu u Krajini veæinu stanovništva èine Hrvati, ili Srbi u okviru Oblasti drugog dela (dalje u tekstu "oblast manjinskog stanovništva"), odredbe postavljene u ovom poglavlju primenjivaæe se kako bi se obezbedio maksimalni stepen samouprave za takvu lokalnu veæinu.

Èlan XII.2.

Granice Oblasti manjinskog stanovništva

Uzimajuæi u obzir sve odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i administraciji od 29. decembra 1992 (dalje u tekstu "Zakon o samoupravi") ili Zakona o teritorijama županija, gradova i naselja u Republici Hrvatskoj od 29. decembra 1992, granice oblasti manjinskog stanovništva biæe povuèene na taj naèin da ukljuèe što je moguæe više èlanova grupe za koju ta oblast treba da bude ustanovljena, a da njihov procenat ne sme da bude manji od 60 odsto.
2. Oblast manjinskog stanovništva ne može se sastojati od dve ili više oblasti koje se ne dodiruju.
3. Prilikom odreðivanja granica oblasti manjinskog stanovništva, vodiæe se raèuna o mišljenjima osoba koje bi mogle biti ukljuèene ili iskljuèene iz oblasti koja je u pitanju.
4. Granice oblasti manjinskog stanovništva mogu se menjati kao rezultat zvaniènog popisa.
5. Sporovi koji se tièu granica oblasti manjinskog stanovništva biæe rešavani na Specijalnom ustavnom sudu osnovanom po Èlanu XIII.1.

Èlan XIII.3.

Odredbe o upravljanju oblastima manjinskog stanovništva

1. Zakon o Samoupravi primenjivaæe se na oblasti manjinskog stanovništva sa sledeæim izuzecima:
a) Sve oblasti manjinskog stanovništva smartaæe se jedinicama lokalne vlade i samouprave;
b) O svim referencama za Ustavni sud Republike Hrvatske procenjivaæe Specijalni ustavni sud ustanovljen Èlanom XII.1.
c) Sva imenovanja službenika ili zvaniènika u oblastima manjinskog stanovništva, ukljuèujuæi i uèitelje, biæe vršena onako kako je predviðeno u Ustavu i primenjivim zakonima Hrvatske, pod uslovom da kad ta imenovanja nisu izvršile vlasti u toj oblasti, onda te vlasti mogu postaviti obrazloženo suprotstavljanje instanci koja je izvršila imenovanje i ako se ne može naæi rešenje zadovoljavajuæe i za jednu i za drugu vlast, onda stvar može razmatrati Specijalni ustavni sud. Kad god to bude izvodljivo, imenovanje æe se vršiti izmeðu pripadnika oblasti manjinskog stanovništva u kojoj oni treba da služe, a etnièki sastav svake grupe tih zvaniènika odražavaæe, koliko je to izvodljivo, sastav stanovništva te oblasti.
d) Èlan 65. ovog Zakona primenjivaæe se samo ako je lokalna jedinica deo iste oblasti manjinskog stanovništva, kao i opština, naselje ili grad na koji se poziva u tom Èlanu.
e) Èlanovi 71. i 82. i treæi paragraf Èlana 83. Zakona neæe se primenjivati.
f) Na raspuštanje predstavnièkog tela jedinice lokalne samouprave u skladu sa Èlanom 81, ili smenjivanje opštinskog prefekta ili gradonaèelnika u skladu sa treæim paragrafom Èlana 83. može se uputiti poziv od strane onih kojih se to tièe Specijalnom ustavnom sudu i u tom sluèaju takva odluka ne može stupiti na snagu dok sud tako ne odluèi.
g) Suspenziju opšteg akta shodno Èlanu 80. Zakona može jedino narediti, kao privremenu meru, Specijalni ustavni sud.
h) Sporovi u vezi sa drugom reèenicom drugog paragrafa Èlana 87. biæe podnošeni Specijalnom ustavnom sudu.

2. Pre nego što se neki spor ili predmet uputi Specijalnom ustavnom sudu shodno gornjem paragrafu 1, vlasti ili zainteresovane strane uèiniæe napor da razreše bilo kakve razlike zajednièkim sporazumom. Sud može u bilo koje vreme zahtevati da u tom pravcu budu izloženi dodatni napori.

POGLAVLJE XIII

SPECIJALNI USTAVNI SUD ZA KRAJINU I OBLASTI DRUGOG DELA

Èlan XIII.1.

Osnivanje, kompetencije i procedure

1. Za Krajinu i Oblasti drugog dela biæe ustanovljen Specijalni ustavni sud (u daljem tekstu "Specijalni ustavni sud" ili "Sud") kojem æe na konaèno rukovoðenje biti upuæivani svi sporovi koji mogu proiziæi iz ovog sporazuma (izuzev stvari o kojima se odluèuje shodno paragrafu 2. Èlana XVII.1), ukljuèujuæi bilo kakve sporove u vezi sa interpretacijom ili primenom bilo koje odredbe Ustava Republike Hrvatske, Ustavnog zakona o ljudskim pravima i slobodama i Pravima nacionalnih i etnièkih zajednica ili manjina u Republici Hrvatskoj, ili sa bilo kojim drugim zakonom ili zakonskim dekretom koji može biti dodat shodno ovom Sporazumu ili biti zahtevana njegova primena.
2. Izuzev ako nije drugaèije predviðeno ovim Sporazumom, sporove Specijalnom ustavnom sudu mogu podnositi Predsednik Republike Hrvatske ili njegov premijer, Predsednik ili zakonodavno telo Krajine i Predsedavajuæi Srpskog odbora u Saboru.
3. Specijalni ustavni sud æe ustanoviti sopstvenu proceduru, koja može ukljuèiti odredbe za osnivanje sudskih odeljenja i naèine za razmatranje žalbi na odluke takvih sudskih odeljenja.
4. Sve troškove Specijalnog ustavnog suda, ukljuèujuæi i plate sudija, koje ne mogu biti niže od onih koje imaju sudije Ustavnog suda Hrvatske, snosiæe Republika Hrvatska.

Èlan XIII.2.

Sastav

1. Specijalni ustavni sud sastojaæe se od:
a) dvojice sudija Ustavnog suda Hrvatske, koje odreðuje Predsednik tog Suda;
b) Dvojice sudija najvišeg ili višeg apelacionog suda Krajine, koje æe odrediti Predsednik tog Suda;
c) Trojice sudija koji neæe biti državljani Republike Hrvatske ili bilo koje susedne države, a koje æe imenovati Predsednik Suda pravde Evropske unije.******
2. Predsednik Specijalnog ustavnog suda biæe biran veæinom svih sudija ovog Suda, izmeðu onih izabranih shodno podparagrafu 1(c).

POGLAVLJE XIV

OPTUŽBE U VEZI SA SADAŠNJIM SUKOBOM

Èlan XIV.1.

Domaæe optužbe

1. Ni republika Hrvatska ni Krajina neæe sudskim putem goniti bilo koga za zloèine navodno uèinjene u vezi sa sukobom u Hrvatskoj nakon 1. avgusta 1990. izuzev onako kako je predviðeno u paragrafu 2.
2. Podložno paragrafu 2. Èlana XIV.2, optužbe æe ipak biti pokrenute protiv bilo kog lica optuženog za ozbiljno kršenje Ženevskih konvencija iz 1949, povrede zakona i obièaja rata, za genocid ili zloèine protiv èoveènosti******* prema bilo kojoj odredbi domaæeg prava koje dopušta takve optužnice.
3. Procese licima optuženim shodno paragrafu 2, iskljuèivo æe voditi Tribunal za ratne zloèine za Hrvatsku koji æe biti ustanovljen i koji æe raditi pod nadzorom Specijalnog ustavnog suda. Gonjenje sudskim putem u ovom Tribunalu mogu obavljati tužioci imenovani za tu svrhu bilo od strane Vlade Republike Hrvatske, bilo Vlade Krajine.

Èlan XIV.2.

Meðunarodne optužbe

1. Svi organi Vlade republike Hrvatske i Vlade Krajine saraðivaæe sa Meðunarodnim tribunalom za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede meðunarodnog humanitarnog prava poèinjene na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991, osnovanim Rezolucijom 827 (1993) Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, u sakupljanju ili dopuštanju Tužiocu Meðunarodnog tribunala da sakuplja dokaze o zloèinima u okviru jurisdikcije ovog Tribunala, tako što æe izruèivati svedoke ili optužena lica ili na bilo koji drugi naèin koji bude zatražen od kompentennih vlasti Tribunala.
2. Ukoliko to Meðunarodni tribunal formalno zatraži, Tribunal za ratne zloèine za Hrvatsku prikloniæe se kompetenciji prvog Tribunala ako je u pitanju bilo koji postupak.********

POGLAVLJE XV

AMANDMANI NA USTAV I ZAKONE HRVATSKE

Èlan XV.1.

Usvajanje amandmana

Ustav Republike Hrvatske, Ustavni zakon o ljudskim pravima i slobodama i Prava nacionalnih i etnièkih zajednica i manjina u Republici Hrvatskoj, kao i drugi zakoni i zakonski dekreti biæe menjani ili dopunjavani na naèin odreðen u Aneksu E, kako bi se primenile odredbe ovog Sporazuma.
2. Amandmani i zakoni koji moraju da budu usvojeni prema paragrafu 1, stupiæe na snagu najkasnije šest meseci nakon potpisivanja ovog Sporazuma.

Èlan XV.2.

Dalje promene u amandmanima

Amandmani i zakoni usvojeni shodno Èlanu XV.1, kao i postojeæe odredbe instrumenata koji se pominju u paragrafu 1. Èlana XV.1, koji se zahtevaju za primenu odredaba ovog Sporazuma, neæe biti menjani ili opozivani bez odobrenja zakonodavnih tela Krajine i saglasnosti Srpskog odbora Sabora.

POGLAVLJE XVI

NEDELJIVOST HRVATSKE

Èlan XVI.1.

Bez namera za promene

Ništa u ovom Sporazumu neæe biti tumaèeno na naèin koji bi promenio nedeljivu prirodu Republike Hrvatske odreðenu u Èlanu 1. njenog Ustava.

POGLAVLJE XVII

ZAVRŠNE ODREDBE

Èlan XVII.1.

Stupanje na snagu i primena

1. Ovaj Sporazum stupiæe na snagu pošto ga budu potpisale obe strane jedan mesec posle stupanja na snagu amandmana i zakona koji treba da budu usvojeni po paragrafu 1. Èlana XV.1 i nakon okonèanja aranžmana sa Savetom Evrope odreðenih u Èlanu XI.7.
2. O bilo kakvim pitanjima u vezi sa vremenskim rasporedom ili naèinima primene odredaba ovog Sporazuma može odluèivati Komisija za primenu koja æe se sastojati od po jednog predstavnika Ruske Federacije, Sjedinjenih Amerièkih Država, Ujedinjenih nacija i Evropske unije, od kojih æe poslednju dvojicu imenovati kopredsednici Stalnog komiteta Meðunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji.*********

Èlan XVII.2.

Jezici

Ovaj Sporazum biæe zakljuèen na engleskom, htvatskom i srpskom. U sluèajevima nepodudarnosti, odluèivaæe engleski tekst.
Završeno –––––––– dana ––––––––– 1995. u –––––––––– , u tri primerka.**********