Милановићева политика вријеђања и понижавања

Социјалдемократа (декларативно) који је идеолошки и реторички скренуо ултра десно - најблажи је мој лични опис политичке личности Зорана Милановића.

Пише: Стефан Драгичевић 

Каква је социјалдемократија коју проводи СДП у Хрватској можда најбоље одсликавају задње увреде на рачун Срба, Србије и БиХ које је изговорио њихов партијски шеф Зоран Милановић приликом сусрета са "хрватским бранитељима". Србе је као народ назвао "шаком јада", а БиХ је назвао земљом "биг шит". 

Да су ово ријечи неког маргиналног политичара ванпарламентарне странке у Хрватској овакве ствари би се већ сутра заборавиле, али пошто је ријеч о човјеку који претендује да поново буде премијер Хрватске, онда су последње увреде веома забрињавајуће не за регион већ за Хрватску као државу јер Хрвате треба да води неко ко је потпуно нарушио односе са два кључна територијална сусједа. Што је најгоре, Милановић уопште не осјећа потребу да се за било шта извињава, него напротив, покушава да идаље подиже тензије потпуно бесмисленим политичким дјеловањем за шта чак добија и подршку неких утицајних људи у хрватској политици као што је Стјепан Месић. 

Дакле, политичка реторика Зорана Милановића је: до подне сам партизан и антифашиста, а послије подне сам усташа. Гдје је ту "здрава логика" заиста не знам, али је очигледно да покушајем да игра на двије стране он жели да обезбједи изборну подршку и антифашиста и подржавалаца НДХ како би остварио свој сан о поновној премијерској позицији.

И да га оствари, поставља се питање - какви ће регионални односи бити Хрватске са Србијом и БиХ? Милановића као политичара већ су прекрижили Александар Вучић, Ивица Дачић и Бакир Изетбеговић тако да би заиста било невјероватно да једна чланица ЕУ као што је Хрватска буде непожељна у регионалним и билатералним односима. Такав имиџ који је о себи направио Милановић може само да иде у корист ХДЗ-у који поново може да буде изборни побједник. Милановић је крив сам себи јер је упао у "политичку јаму коју је он копао".

Лично сматрам да треба видјети реакцију Европске комисије и цијелокупе ЕУ на ове Милановићеве увреде јер је ненормално да се на овакве ствари не реагује. Ако се не реагује то значи да се овакве изјаве оправдавају и да су дозвољене као средство политичке борбе за власт. Ако Милановић оваквом реториком освоји велики број гласова, онда је то јасна потврда да се у Хрватској успјехом сматра напад на Србе и да једино тако политички субјекти постају значајни и утицајни.

Од оних који би тако жељно хтјели да виде грађански концепт на дјелу, волио бих да чујем шта мисле о СДП-у у Хрватској и лично Милановићу јер поставља се кључно питање, каква је то социјалдемократија у којој "цвјета" национализам, увреде и понижавања других народа и држава?!

Такође, било би интересантно питати Зорана Милановића "као будућег премијера" да ли оправдава усташки поклич "За дом спремни" јер ако га оправдава онда то значи да је Милановић прави правцати социјалдемократа који се може сматрати наслиједником "оца комунизма на овим просторима" Јосипа Броза Тита.

(крај)

Турска између САД, ЕУ и Русије

Недвосмислена подршка Русије и лично Владимира Путина демократски изабраној турској власти на челу са њеним лидером Ердоганом након покушаја војног удара у тој земљи, говори о томе да се двије велике и моћне државе зближавају.

Пише: Стефан Драгичевић 

Када посматрамо те односе са војно-стратешког угла, морам признати да је то за мене изненађујуће јер не треба заборавити да је Турска веома активна чланица НАТО и да је са те тачке гледишта она политички ближа Вашингтону и Бриселу него Москви. Из економско-друштвеног угла посматрања, Турска је ближа Москви јер поред најављеног грађења гасовода "Турски ток" не треба заборавити милионе које турски привредници зарађују извозом разних руда, меса, уља, грађевинског сектора у Русију, а са друге стране посебна прича је туризам јер велики број руских држављана одмор тражи управо на турским обалама Медитерана. 

Када све то узмемо у обзир, видимо да је Турска као регионална сила са веома добрим геостратешким положајем интересантна како за Вашингтон и Брисел тако и за Москву. Ако знамо "и за буре барута" звано Блиски исток, а притом знајући да је Турска у том граничном дјелу стабилна и веома јака држава ниједној од поменуте три стране "не би сметало" да имају свог доброг полицајца за чување јавног реда и мира "у немирном региону".

Послије неуспјелог војног пуча у Турској против власти Реџепа Тајипа Ердогана реакције подршке са Запада биле су млаке и неубједљиве, док је из Русије стизала политичка али и обавјештајна подршка свим активностима којим је Ердоганова власт, практично, очистила јавни сектор (админинстрацију, правосуђе, полицију, војску, цивилну заштиту...) од оних који су покушали да изведу војни пуч и удар против народне воље. Не треба такође заборавити да је прва држава коју је Ердоган посјетио након "политичких турбуленција" у земљи била Русија гдје је у Санкт Петербургу са Путином најавио наставак изградње "Турског тока" и зближавање у војној сарадњи. То би заиста требало да буде забрињавајуће за НАТО и западне земље јер су од некада вјерног, лојалног и важног савезника сада добили "познаника на папиру" који се зближава са највећом њиховом конкуренцијом. 

Градњом "Турског тока" Анкара постаје геостратешки веома значајна за Русију и Гаспром јер ће, поред вишемилионских зарада мјесечно, главни вентили за проток гаса према Европи са те стране, бити у Русији и Турској. Управо због најављене градње гасовода, сматрам да ће у ближој будућности Русија и Турска постати веома значајни партнери, гдје не бих искључио могућност да Турска изађе из политичко-војног блока запада који се у последње вријеме претвара у главни политички терет турској држави. 

Питате се зашто се претвара у "политички терет"? 

Прва ствар је везано за мигранте (већином муслиманско становништво са Блиског истока) гдје Брисел тражи од Турске да својом унутрашњом политиком спријечи даљи њихов прилив на европско тло. Врло је незахвално од некога тражити да спријечи хиљаде људи који се третирају као избјеглице да стану и укопају се у шаторе те да то траје годинама. Друго, ти људи бјеже од рата, страха, неимаштине... а не од тога зато што им је лијепо да гледају како им се градови и насеља претварају у рушевине.

Друга ствар - Турска 14 година има статус кандидата за улазак у ЕУ. Да није смијешно било би жалосно, али толико о тој наводној причи како Брисел и Вашингтон гледају Анкару као свог оданог савезника. 

Трећа ствар - кад год загусти у Сирији и Ираку, НАТО тражи од Турске да војно реагује, иако по НАТО базама има и британских, америчких, француских или њемачких војника.

Четврта ствар - турске власти од САД траже изручење муслиманског свештеника Фетулаха Гулена који се оптужује да стоји иза покушаја пуча изведеног 15. јула, али мало је вјероватно да ће до изручења заиста и доћи.

Дакле, све то иде у прилог тези да се у политичком смислу НАТО и Запад удаљио од Турске, а што може да има несагледиве посљедице у будућности по питању њихових међусобних односа.

Опроштено обарање авиона и јачање билатералних односа

Да су односи између Русије и Турске у узлазном тренду довољно говори и чињеница да министарства двије привреде желе да подигну годишњу трговинску размјену на 100 милијарди долара. Не треба заборавити и да је Путин обећао постепено смањивање санкција на пољопривредне производе из Турске као знак прихватања извињења због обарања руског борбеног авиона  Су-24 прошлог новембра.

Ако се још свему томе дода и "Турски ток" онда је јасно да су Путин и Ердоган постали блиски савезници који су политичке несугласице оставили по страни како би двије државе имале отворену сарадњу по многим важним питањима. 

(крај)

Механизам координације постао механизам несугласица

Састанак предсједника СНСД-а и СДА Милорада Додика и Бакира Изетбеговића у ресторану "Барка" гдје се "закључио неки споразум" око механизма координације и постигао договор око новог аранжмана са ММФ-ом, неодољиво ме подсјећа на састанчење чувене политичке шесторке прије неколико година која никако није успјела да нађе рјешење за фамозни случај Сејдић-Финци.

Пише: Стефан Драгичевић 

Свугдје се преговара (од ресторана, викендица, хотела, иностранства), посредује не зна се који више страни дипломата, врше се притисци и опструкције на све стране, али узалуд. Три стране остају "забетониране" у националне ровове и нико не одаје утисак да би се могло наћи неко компромисно рјешење. Пошто судски случај Сејдић-Финци до дана данашњег није рјешен, имам утисак да ако се овако настави договарати за кафанским столом и око механизма координације да ће и ово политичко питање доживјети неславну судбину међународне пресуде из Стразбура. 

Умјесто да се о државним и важним политичким питањима као што је механизам координације разговара и преговара у институцијама које треба да проводе европску политику земље, ми смо дошли до те фазе када о тим питањима политика одлучује у ресторанима. Могу да схватим и да су политичари од крви и меса, могу да схватим да су и они жива бића као и сви ми, али не могу да схватим да систем, институције и државу своде на ниво угоститељства. 

Да ли такво понашање има посљедица? Па наравно да има. Механизам координације у оваквој комплексној земљи као што је БиХ, треба да увеже све институције свих нивоа власти, а то значи да се мора чути по овом питању мишљење не само Додика, Изетбеговића, Цвијановићеве, Звиздића или Новалића већ и представника кантона, дистрикта али и оних на нивоу заједничких институција БиХ који на крају задњи требају да ставе потпис на усаглашени координациони механизам. Отуда и негодовање предсједника СДС-а и ХДЗ-а Младена Босића и Драгана Човића јер нико их не консултује, а они као дио власти на нивоу БиХ треба "да дижу руке" у нечему у чему нису учествовали. То није у реду и није политички коректно. 

Па да ли је ико размишљао о томе да на овакав један састанк треба позвати Драгана Човића (ХДЗ), Младена Босића (СДС), Бранислава Бореновића (ПДП), Младена Иванића (члана Предсједништва БиХ) и друге који представљају власт на нивоу БиХ и без којих се не може донијети не само механизам координације већ ни друге значајне политичке одлуке? Да ли у овој земљи све мора да се договара "у четири ока" иако сви ми знамо да се овдје ништа не може урадити без широког консензуса свих? Најлакше је блокирати процесе потребно је нешто урадити "како би откочили проблем" и бар мало обезбједили перспективе за ово напаћено друштво. Но, од тога нема ништа све док се политика заснива на формулацији "ја теби, ти мени".

Међународна заједница, а прије свега делегација ЕУ у БиХ уколико жели да буде конструктивна она у важне преговоре и састанке мора да укључи све релевантне политичке субјекте ако жели да закључци буду проводиви. Овако, механизам координације остаће мртво слово на папиру јер је неприхватљив прије свега за хрватску страну, те самим тим не може бити усвојен на Савјету министара.

Кантони и Брчко дистрикт маргинализовани

Свјесно или не, али улога кантона и Брчко дистрикта у Изетбеговић-Додиковом споразуму је маргинализована. Најспорнији дијелови су тачке два и три. Иако је предвиђено да представници кантона дају кворум за одржавање састанака и усвајање одлука, они не учествују у могућем преиспитивању тих одлука, док се Брчко дистрикт не спомиње ни у једном процесу одлучивања као да није дио БиХ.

У споразуму под тачком два пише: "Кворум за одржавање састанака и усвајање одлука у тијелима из члана 2. Став (4) ове Одлуке обавезно чине овлаштени представници: 1. представник Савјета министара БиХ, 2. представник Владе Републике Српске, 3. представник Владе Федерације БиХ и 4. кантона, а у складу са уставним надлежностима за материју која се разматра на сједници, односно која је предмет одлуке". 

Под тачком три пише: "Све одлуке усвојене у различитим тијелима система координаије, могу бити преиспитане пред вишим тијелом у систему координације у року од 10 дана од њиховог доношења, а од стране овлаштених представника Савјета министара, представника Владе Федерације и представника Владе Републике Српске." 

Из спорне двије тачке јасно је видљиво да су нижи нивои власти што више "остављени по страни" када је ријеч о процесу одлучивања, иако и кантони и Брчко дистрикт имају значајну аутономију и извршна овлаштења. Да ли је некога страх од могућих блокада, не знам, али је евидентно занемаривање надлежности кантона и дистрикта.

Закључак

Попис становништва, адаптација ССП, предстојећи референдум о Дану Републике Српске као и друга политичка питања укључујући и механизам координације само показују колико је БиХ сложена и компликована земља у којој нема једноставних политичких договора.

Ако икакву поуку из свега можемо да извучемо то је да без договора представника сва три конститутивних народа нема никаквог рјешења и да су преговори гдје учествују двије без треће стране осуђени на пропаст.

(крај)

Тахиријева и Устав Србије

Прије неки дан Едита Тахири, министарка за дијалог у непризнатој косовској влади, тражила је од Србије да из свог устава избаци Косово и Метохију као њен саставни дио како би се технички дијалог у Бриселу наставио.

Пише: Стефан Драгичевић

Да је безобразлук и цинизам у политичком смислу прешао све "границе пристојности" најбоље доказује овакав један јавни иступ, неког назови косовског функционера, који не преза ама баш ни од чега.

Политичким представницима Албанаца који су једностраном политиком уз помоћ запада "загосподарили" већим дијелом Косова, као да није довољно шта су све добили (од територија, институција, етнички чистих подручја, цивилне заштите, правосуђа, полиције, оружаних снага...), па би још да уцјењују и имају образа да уопште нешто траже од државе Србије. Посебно да траже промјену највишег правног акта једне међународно признате државе којом су силом (без одобрење УН) одузели суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији. 

Свако ко прати политичка дешавања на Косову, схвата да је сваки јавни наступ албанских политичара у сврху омаловажавања и обесмишљавања резолуције 1244 и покушај да се по сваку цијену Косово прикаже као независна држава са којом Србија треба "да његује добросусједске односе". То се и сада дешава, посебно пред наступајући дијалог у Бриселу када се пред Србију стално повлачи приступно Поглавље 35 које говори о добросусједским односима.

Да сам на мјесту премијера Вучића, ја бих јасно ставио до знања Могеринијевој "да о добросусједству са дијелом сопствене територије нема никаквог разговора" јер било каква полемика у том правцу значи да се Србија као држава одриче Косова. То значи управо оно што је Тахиријева и тражила, а то је да Србија из свог устава избаци Косово као свој неотуђиви дио. Као појединцу давно ми је било јасно да је Брисел пристрасна страна јер је већина чланица ЕУ признала независност Косова, али када је већ оваква ситуација каква јесте, ја бих замрзнуо даље приступање па таман се то доводило до сличности са турским и македонским примјером.

Иако је Србија у много чему попустила и пренијела техничке надлежности Приштини, она не смије у међународном формату да призна независност јер када би се то формално десило, то би значило и званично признање. У историји би било уписано "ко је то урадио", па сад, ко смије да политички поклекне и уведе Косово у УН, а заједно с тим и међународни позивни број зарад чланства у ЕУ, нека изволи. Сигуран сам да сем Чедомира Јовановића, ниједан политичар у Србији, ма ко био и какву политику заступао, не може да пређе ову црвену линију јер би се то граничило са националном велеиздајом.

Да приштинској страни итекако смета резолуција СБ УН 1244 довољно говори и задња реакција тзв. министра спољних послова из Приштине Енвера Хоџаја који је мисију Унмик оцјенио као непожељном јер она дјелује по директиви УН која каже да је Косово саставни дио Србије.

Заједница српских општина

С друге стране, колико је Београд спреман на компромис, толико Приштина све више затеже и условљава, а посебна прича је Заједница српских општина, познатија и као ЗСО.

Дакле, Приштина још увијек није почела да проводи Бриселски споразум у домену формирања ЗСО, а као хоће да разговара? Па шта имамо више да разговарамо када једна страна упорно договорене ствари игнорише да проведе па чак и да условљава?! Неки дан сам чуо од једног дипломатског извора, да приштинској страни више није препрека њен уставни суд за ЗСО већ то да она тим питањима уцјењује Србију рјешавањем позивног броја, реконструкцијом моста на Ибру у Косовској Митровици и да се демонтирају институције Србије у покрајини. 

На такву врсту политике нема одговора сем обуставити било какве разговоре до даљњег јер толики безобразлук у политици се не памти. Приштина није урадила ниједан једини политички корак од онога што је обећала, а то је да ће промјенити најмање 20-ак закона како би ЗСО био формиран. Врућ кромпир су пребацили уставном суду, који очигледно под притиском јавности и политичке елите све ово мора "да охлади" како би се видјело "како даље тражити уступке од Србије". 

Годину дана Бриселски споразум "тапка у мјесту" када је ријеч о ЗСО, и умјесто да ЕУ изврши притисак на Приштину она чека "неки дијалог". Ма какав дијалог, натјерајте их да проводе оно што су се двије делегације договориле и оно што су потписале!

Закључак

На крају, сматрам да је сваки даљи разговор са приштинским страном бесмислен, јер ако ће сузавци опозиције у скупштини да заустављају фундаментална питања која су од великог политичког значаја за обје стране, онда је то доказ да на једној страни имамо неозбиљног преговарача.

(крај)