Одлазак ветерана из политике

Послије 21 године активног бављења политиком један од првака бх политичке сцене напушта кормило своје Странке за БиХ и фактички напушта политички живот до даљњег.

Вјероватно је донио овакву одлуку због катастрофалних резултата странке на октобарским изборима, мада, није искључена ни могућност оног основног – жеља да се не осјећа одговорним за стање које преовладава данас у држави, а то је потпуна анархија и дерогирање институција БиХ. Наиме, господин Силајџић је по много чему специфичан у босанско-херцеговачкој јавности, а понајвише давањем „прелијепих комплимената“ на рачун РС попут оне – РС је геноцидна творевина ; настала на етничком чишћењу ; Србија креатор свих проблема у БиХ и низ других изјава. Никада није крио своје јасно опхођење како жели да види БиХ, а то је унитарну са клаузулом „један народ – један глас“. Иако је његова странка важила за фактора без којих се не може провести ниједна једина политичка одлука на заједничким органима у прошлом сазиву, изборни фијаско је тако снажно ударио странку да је натјерала њеног лидера на политичко пензионисање. Његово свакодневно политичко јављање у јавности увијек је означавало да је разлог Република Српска и све што долази из ње. Прославио се својим славним говорима у УН гдје је свакодневна мета напада била РС, Србија и неодрживост децентрализоване државе. Управо из тих изјава указивао је и на потребу „како се треба урадити“, а то је стоодсто БиХ без ентитета. Иако је и сам био убјеђења да је то немогуће остварити, непрекидно је инсистирао и црпио такву политичку енергију да је сваку прилику користио да изнесе своје визије и политичке идеје које иду у прилог централизованој и јединственој држави Босанаца и Херцеговаца. Остарјели Харис оде пут политичких ветерана, а и године га баш не служе, будући да са својих 66 година није успио да проведе своје главне идеале/циљеве, а вјероватно и нечије задатке. Тако је тихо напустио политику, да вјерујем да тако нешто нико није очекивао од политичара који није желио да одступи од својих ставова.

Такође, немогуће је избрисати из меморије како се снажно борио за муслимански ратни корпус и како је исти штитио од судског процесуирања. Сјетимо се случаја Ејупа Ганића када је првобитно био ухапшен у Лондону по српском интерполу. Истог дана када је Ганић притворен ето ти нашег Харкета у Лондон да га посјети. Тамо сигурно није ишао из убјеђења да је Ганић муслимански херој који је храбро и одважно одбранио Сарајево током повлачења ЈНА у познатој „Добровољачкој“ него из предсказања да овај нешто „не проговори“ јер ко зна колико је та веза дубока била и шта се крило „иза грма“. Штитећи с друге стране свог љубимца Атифа Дудаковића, комаданта петог корпуса Армије БиХ још једном је показао колико му је стало да неке ствари из рата не процуре у јавност. Чак је Атифа и „постраначио“ тако што га је увукао у своју странку вјероватно рачунајући да ће га тако заштити од Судског гоњења.

Епитет цијеле приче о Силајџићевом политичком ангажману може да се сведе на деструкцију БиХ, а уједно с тим провођењем уставне реформе уз помоћ међународне заједнице. С тим у вези своју причу је стално градио на Дејтонским принципима, а уствари га је рушио и на тај начин желио да БиХ направи по својим властитим методолошким нагонима проистеклим неоствареним циљевима из рата. Сталним тезама и грађењем свог култа на прошлости довело се до тога да уважено Предсједништво БиХ буквално није направило никакве резултате у 4 године њиховог мандата. Разилажење по многим питањима, сукоби, препуцавање преко медија, упирање прстом... све је то красило Предсједништво БиХ у периоду од 2006. До 2010 године.

Треба нагласити да је управо Силајџић био први који је покренуо питање државне имовине која је касније попримила такве политичке конотације да се умијешао и сам Валентин Инцко блокирајући примјену закона РС у вези располагања државном имовином која се налази на територији тог ентитета.

Замислите се у овој реченици која је мени дубоко остала у сјећању „Дејтонски споразум је прихватио и на неки начин легализовао етничко чишћење, геноцид и злочине против човјечности и ратне злочине. Међутим, јесте дао континуитет држави БиХ“. Шта је аутор хтио овим да каже ? Да ли је хтио да каже да је Дејтон дао правни основ легалности злочинима који су чињени, а заузврат тај исти споразум су потписали Изетбеговић, Туђман и Милошевић којег он здушно брани ? Можда би било најбоље да растумачимо цијелу смисао, а то је фокус жртве у Дејтонској БиХ. Из тумачења се да закључити да је кривац за Дејтон по Силајџићу очигледно покојни Ричард Холбрук.

Међутим, као и сваком политичком фактору и њему дође крај, а изборни и политички крах Силајџића поздравили су и они из Стејт Департмента. Остаје да се види колико је то „побратимство“ у СБиХ било чврсто и јако будући да је Свен Алкалај већ близу да напусти странку и придружи се СДП-у, а и многи други уважени чланови странке размишљају „о мјењању страначких дресова“. Као и увијек, поновило се оно што је у балканском вишестраначју обичај, а то је „када си на власти добар си својим кадровима, када те бирачи спусте не ваљаш никоме“. Оде Силајџић дође Лагумџија. Кратко – јасно.

БиХ - заробљеник прошлости

Свијет данас изгледа природније и нормалније него што је то био у првој, четвртој и задњој деценији 20. вијека. Не постоји званични сукоб суверених држава, не постоје отворени фронтови гдје гине пјешадија и омладина, не постоје терени по којима дјелују супротстављени тенкови. Постоји нешто што се зове ратовање против глобалног тероризма, пиратства и система који не признају спољно политичку власт неке велике силе.
Међутим, када у Европи највећем берзанском и тржишном гиганту, једног од носилаца модернизма и савременог свијета (техника, технологија) имате државу попут БиХ поставља се питање "ко гура ову државу, у оваквом капацитету у опстанак". Државу која не може да функционише, у којој основне државне институције не могу нормално да раде, у којој се све политизује, у којој се све подређује задирањем у национални интерес, у којој нема политичке снаге да се каже, "да, у прошлости је било то и то, сада окрећемо нови лист". Управо ова задња набројана ставка БиХ у мојим очима ставља у позицију хроничног болесника који се не може ослободити прошлости, а што је узрочно послиједично везано са данашњим изливом некаквог патриотизма и неке жеље за доказивањем у властитом народу. Чињеница је да сам становник ове државе која има најгломазнији админинстративни апарат у цијелом свијету, али слика државе и политике за мене су опште супротности са обичним људима. Ти обични људи ове државе су дволичне особе, које имају позитивну и негативну страну. Иако дволичност значи одлика "негативности код особе", када се говори за народ он може да има и предности и мане у том смислу. Дакле, и Срби и Хрвати и Бошњаци су у души прави весељаци, слободни, ништа их не ограничава у томе, али исто тако имамо ситуацију у којој исти ти људи имају ограничена размишљања и који у час могу да кажу "патриотско саосјећање са доказаним ратним злочинцем".
Ова држава не може да напредује из једног једноставног разлога - админинстративни и уставни капацитет је јако сложен који недозвољава већи маневарски простор за дијалог и ријешење. Поред тога, додатно доливање уља на ватру има и тај тзв. патриотски елемент да се не дај Боже за неког политичког чиниоца не каже да је издајица. Рат је психолошки и ментално промјенио мишљење и свијест народа у БиХ.
Ратни злочинци подижу прашину у медијима, реаговања је на стотине, а тиме се у други план стављају веома важна питања за будућност државе, као нпр. формирање власти на нивоу заједничких органа и органа ФБиХ. Послиједњи случај са Дивјаком је све обелоданио, а и потврдио тезу "да је за БиХ прошлост уствари садашњост". Подршка Сарајева, подршка од једног члана предсједништва БиХ, подршка министра спољних послова све довољно говори о ситуацији и прашини која се појавила поводом хапшења Дивјака. У први мах ме зачудило то што није Бакир Изетбеговић стао на страну подршке ослобађања Дивјака из затвора него је то учинио његов колега Жељко Комшић као хрватски члан предсједништва. Иста или идентична прашина у случају "Добровољачка" десила се и у случају Ганић. Ганић је био ухапшен у Лондону према Интерполовој потјерници коју је расписала Србија. Поражавајуће од свега јесте чињеница да када је у питању осумњичени ратни злочинац томе се придаје толико значаја у јавности да се све елементарне и добре теме за будућност земље ћушкају у другу страну. По обичају те добре теме за БиХ врло брзо исчезну јер исчекивања су велика, а резултати мали. На културном пољу умјесто да се погледа најбољи филм српске филмске индустрије "Монтевидео Бог те видео" због ратних злочинаца он се бојкотује.
Рад суда БиХ је поражавајући и сасвим се јасно види да нису сви народи једнаки него да се једни стављају у улоге злочинаца и зликоваца, а други у невинашца и жртве злочина. Дакле, јасно и врло прецизно се може одредити према суду БиХ - Дејтон га није предвидио ; иако је оформљен има врло слабе резултате ; очигледна подложност политичким притисцима и зато га је неопходно угасити. Далеко ефикаснији били би ентитетски судови у којима немају толики примат и значај сами странци.
Јако битно за данашњу БиХ јесте смјена генерација која мора бити извршена. Потребно је да БиХ воде људи који се нису рађали у времену мржње, отвореног непријатељства и конфликта, људи који су далеко образованији и принципијелнији од једне подршке неком лицу оптуженом за ратне злочине. С те стране, за БиХ се може предвидјети ближа будућност па и неопходне реофрме како би друштво било здравије. Да не буде стално онај стереотип политичке конфронтираности које ће БиХ у садашњем облику коштати наредних 4 године.
Ми као грађани морамо јасно да кажемо, да ли подржавамо овај облик државе у коме живимо ? У држави у коме на површину излазе главне теме ратних злочина који се на једној страни одобравају и бране, а на другој негодују и оптужују. Вријеме је за промјене и вријеме је да БиХ добије принципијелну власт која ће се базирати на здравој комуникацији и сарадњи.
Вријеме нам није најбољи савезник и зато реформе не смију да чекају. Не смијемо допустити да ратни злочинци преовладају нашим главама и да изгубимо тај смисао за бригу која се зове социјално-економска сфера друштвеног живота. Представници ЕУ нам стално сугеришу али ми и даље остајемо таоци једне политике којој је главно изједначавање времена из 1992. са 2011. годином.

Увијек ће ми на маргинама остати она изјава Дорис Пак "Балканци компромисе сматрају слабом тачком политичке воље чиме се аутоматски губи и политичко повјерење народа. Али компромисе чине мудри који желе своме друштву добро. Па, како би функционисала ЕУ сачињена од 27 чланица да не постоји воља за договорима и ријешењима ?"

Да би се направили потпуни политички и друштвени заокрети неопходно је да се склоне политичке фигуре 90-их, склони демагогија која пропагира нездрави патриотизам и склоне ствари које гаје осјећаје и жудње за прошлошћу.

Нема виртуелног патриотизма на грбачи народа

И када се формира накарадна власт на нивоу заједничких органа поставља се питање "шта радити са том владом и властодржцима". Има ли елемената и неког бољег, алтернативног општеприхватног ријешења за народе, или опет БиХ као и у прошлих 4 године стагнира и тапка у мјесту ? Иако је послије 3. октобра све изгледало и мирисало на један лијеп и добар оптимизам и флексибилизам код свих страна, "колица БиХ" иду назад умјесто да иду постепено напријед али сигурно и на задовољство свих. Од умјерених и помирљивих изјава Бакира Изетбеговића (извинио се за злочине у име Армије БиХ), преко подршке амбасадора као и европских парламентараца и високог представника, државници и поједини политички лидери са најбољим изборним резултатима не желе да се помире са чињеницом паритета, не желе да се договарају, а компромис је кључ сваког евентуалног успјеха БиХ који они врло добро знају, не желе оптимални либерализам који је пријеко потребан на политичкој сцени ове државе. Шта радити са овом државом у наредном периоду ? Да ли БиХ може у оваквом облику (и послије 5 мјесеци од завршених избора, а не формиране власти) да издржи све нагомилане проблеме економско-социјалне природе али и политичког интегрисања у евроатланске интеграције ? Ја вјерујем да не може, јер све оно што је сада пропуштено да се уради то је трајно изгубљено и трајно блокирано. Блокирана је помоћ односно редовне годишње донације ЕУ због политичке неспособности и нестабилности, блокиран је нови кредит од стране ММФ-а, В. Британија је недавно укинула своју редовну помоћ земљама западног Балкана, а тиме и БиХ... све то говори о једној слици која БиХ ћушка у један ћорсокак и један политички мрак у коме она неће моћи да изађе. Каква Грчка, какав Египат, какав Тунис и каква Либија! БиХ ако букне против власти на свим нивоима неће остати ниједна вишемилионска фотеља свих министара у свим владама (заједничких органа, РС, ФБиХ, кантона, дистрикта).. да не заборавим ту да додам и реновирање вишемилионске ћенифе у згради Парламентарне скупштине БиХ. Док се модернизују клозети у јавним институцијама, дотле више од пола милиона грађана нема од чега да живи. Хајде што јадне грађане социјала убија и што цијена основних намирница стално скаче к`о опарена, него се њима фактички све помјешало, од националне припадности до неких патриотских бумова које заговарају поједини политички фоскулаши. Ко је њима власт, ко је надређен, ко је за њих политички одговоран... на то питање БиХ као ни њени ентитети нису дали одговор, ево већ пуних 16 година од завршетка рата.
Шта је алтернатива ? За овакву пат ситуацију у којој се нашла политичка сцена БиХ у нормалним земљама би се ишло на ванредне изборе за нивое који се нису могли изабрати. Будући да БиХ и да њен изборни закон не предвиђа расписивање ванредних избора у случају немогућности формирања власти, држава се налази у тоталној политичкој деструкцији и сталном препуцавању странака у медијским чланцима. То је с једне стране разумљиво, да се свака прилика за било коју политичку странку искористи за прикупљање маркетиншких и пропагандних поена, али је за жаљење чињеница да многе НВО и многе грађанске организације и асоцијације ћуте на "класично убиство грађана БиХ" у социјалном смислу.
У једном моменту помислим "шта заправо хоће да постигну два ХДЗ-а" као политичке странке представника хрватског народа са највећим повјерењем и легитимитетом истог. Послије силних пребацивања лоптице "ко треба да попусти" СДП је у једном тренутку понудио разумно ријешење "двоглавом" ХДЗ-у за формирање власти на нивоу ФБиХ. Заиста је непримјерено и нелогично да цијела медијска слика државе сједи и ћути, а да већина није видјела да је СДП понудио ријешење које је ХДЗ могао и требао прихватити, а то је "учествовање у истој платформи", а у том случају ХДЗ би могао да коригује неке ствари ако мисли да нису уреду и складу са њиховим страначким принципима. Лако је послије тога могло да се деси да СДП "отпили" ХСП и Лијановића... Али то је оно што ја зовем недостатак визије бх политичара јер они су заслијепљеним неким изродом од патриотизма и заправо не знају ни шта хоће. СДС и СНСД с треће стране, разумљиво, не могу ништа да ураде да се стање у Федерацији поправи и да се крене са ријешавањем проблема око формирања власти. Но, зашто не би посредовали ? Зашто, рецимо, не би се нашао конструктиван приједог српске стране за ријешење проблема Федерације ? Па и то је принцип паритета.
Деструктивно је уопште гледати и анализирати стање, јер се за анализу нема времена. Вријеме не ради за БиХ, али исто то вријеме ради по живцима многих пољопривредника и предузетника у БиХ. Пољопривредницима се не дају никакве врсте подстицаја, субвенције (лијеп појам, али неостварљив), а цијена вјештачког ђубрива је достигла 70% праве вриједности. То је лудост, јер пољопривредници од тога не могу ништа да зараде. С друге стране, све више је предузећа (малих и средњих) која због немогућности одржавања ликвидности и солвентности иду у стечај, остављају раднике без посла, а онда држава кукумаче "влада ради у техничком мандату". Није ни послодавцима лако, далеко од тога... али када ви у држави имате тако један гломазни админинстративни апарат коме је бирократија само "што даље од реалности" онда и добијете прави одговор зашто капитализам у БиХ никада није ни заживио.

Треба напоменути да је ЕУ пред БиХ поставила јасне краткорочне услове које би она требала да испуни у наредном периоду, а то је спровођење одлуке у случају "Сједић - Финци", ријешавање питања државне и војне имовине као и извршење пописа становништва. Колика се сада јавља поновна доза политике изгубљености и неспремности довољно говори и то, да се као проблем појавио закон о катастру у РС коју високи представник жели да блокира, тј. његову примјену. Валентин Инцко је већ блокирао закон РС по питању располагања имовине на простору тог ентитета, а с друге стране поново опречне изјаве и поново у први план иду политичке теме. Жалосно је то да се сваки закон и свака област у бх јавности политизује, мада узимајући у обзир хомогеност друштва то и није нешто чудно.

Алтернативе у наредном периоду појединачно не постоје али треба јасно ставити на увид да конститутивност, легитимитет и кредибилитет народа не смије да се доводи у питање. Ако се те кључне ствари буду доводиле у питање БиХ наредне 4 године проводи у изолацији, то је свима јасно, али зато су потребна ријешења па и кадровска ако су и она већим дјелом захваћена. Једна од алтернатива садашњим политичарима и властодржцима треба да буде смјена генерација које треба да преузму лидерство али и одговорност да воде државу у правом смјеру. Генерације које се нису стварале у непријатељству и отвореним сукобима него генерације које су показале дозу спремности за промјенама и правичним ријешењима.

Ова држава и њени народи не смију да одступе од корјените реформе и не смију да одустану да БиХ уреде по најбољим мјерилима свих. Уз састанак се могу ријешити сви проблеми само ако преовлдава разум и флексибилност, а не виртуелни патриотизам.