Штајнмајер и Хамонд у дипломатској акцији званој БиХ

Након четири упропаштене године одлазеће власти на нивоу БиХ која није донијела ниједан битан закон за земљу, а камоли откочила проблем пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци и механизам координације – поставља се питање куда и како даље?

Пише: Стефан Драгичевић

На то питање одговор нам дају њемачки и британски шефови дипломатије Франк Валтер Штајмајер и Филип Хамонд у босанско-херцеговачкој јавности познато још као „Британско-њемачка иницијатива за БиХ“. Наиме, ради се о документу који од нове власти на нивоу БиХ тражи да се фокус пажње усредсреди приоритетно ка економским и социјалним питањима, па тек онда да се имплементира пресуда из Стразбура. Овај нови приступ постао је и званичан приступ цијеле ЕУ према БиХ.

Управо тај приступ ће показати колико власти у Сарајеву имају жеље, воље, мудрости и прагматичности да испуне услове како би се коначно одблокирао европски пут земље, а гдје су нам сусједи итекако поодмакли.

Зашто су нам поодмакли? Зато што бх политичари сматрају да су у перманентној изборној кампањи и да сваки дан треба прикупљати јефтине политичке поене тако што ће фокус свега бити национална трвења и препуцавања на релацији Бања Лука – Сарајево; зато што већина бх политичара има проблем са приказивањем имовине; зато што је криминал и корупција огромних размјера за овако малу земљу; и коначно зато што се боје напретка да не би у политичким круговима били оптужени да су слабићи. На тај начин политичари манипулацијом јавног мњења хране једни друге, а грађани све сиромашнији.

Докле ће тако бити, заиста је питање, али да је грађанска свијест била видљива показали су фебруарски протести у Федерацији гдје су грађани хтјели да поруче да им је доста лопова, и криминалаца који ништа не раде за грађане и да им је свеједно за судбине породица које немају од чега да живе.

Дуо Штајнмајер-Хамонд су подвукли да ће наредне четири године бити одлучујуће за БиХ, што и није далеко од истине, будући да се зна да је скоро пола милиона становника незапослено; да је привреда на кољенима; да су отплате рата иностраних кредита огромне;  правосуђе неефикасно и споро; криминал уништи све пред собом... Онај ко од политичара не буде сада засукао рукаве биће јасно гдје је кочница свега, а будући да је народу свега преко главе заиста ме ништа не би чудило да те исте политичке нераднике физички маса избаци из институција и стави их на стуб срама. Ако ћемо се позивати на демократију, онда можемо рећи да би то била „народна демократија“ у пуном смислу значења у коме народ кажњава политичаре који не раде свој посао зашта су изабрани и што су обећавали у кампањи.

У цијелом овом процесу треба поћи од усвајања антикоруптивних закона и укидања превеликих бирократских препрека како на нивоу заједничких органа тако и на нивоу ентитета те тада покушати изнаћи рјешења да се привреда растерети и омогући инвестициони циклус из иностранства. Такође, ургентно дипломатска представништва морају радити на побољшању политичке и друштвене слике БиХ у иностранству јер ће само на тај начин успјети разбити странцима приче „да је у БиХ још увијек рат“. Прва и основна ствар да би се привукао инвеститор из иностранства је „политичка стабилност“ без тога, ма какве фискалне и привредне олакшице ви њему нудили и ма колико имали јефтину радну снагу он неће доћи јер се боји за капитал који ће уложити да га не поједе „оружје и сукоб“.

Зато треба бити довољно прагматичан и посвећен да се ствари поставе онако како треба и да коначно једном представници српског, бошњачког и хрватског народа (првенствено СДС-а, СДА и ХДЗ) одреде економске и друштвене приоритете да би се знало „куда брод плови у наредне четири године“. Ако нема јасно дефинисан циљ онда ће тај исти брод да заврши у вртлогу као што су завршили и они од прије два мандата не постигавши никакве конкретне и опипљиве резултате на било ком пољу.

Свиђало се нама или не, ми зависимо од ЕУ. 50 посто свјежег иностраног капитала у БиХ долази из земаља из ЕУ (што донације, што фондови, што кредити) тако да у том погледу заједнички приоритет мора бити јасан – а то су европске интеграције. Ми немамо куд. Земља је презадужена, рате кредита су све веће, привреде немамо, криминал је појео све, незапосленост вртоглаво расте. Ако будемо на земљи, а не лебдјели у небесима и вјеровали у некакве митове, онда стратешки циљ свих треба да буде пут БиХ и оба њена ентитета према ЕУ – тамо гдје је већина европских народа уједињена и гдје теже и наши први сусједи.

Њемачко-британска иницијатива односно ЕУ од политичара у БиХ тражи да потпишу заједничку изјаву око реформи у земљи на свим нивоима како би се пут ка ЕУ тачно усмјерио без застоја. Будући је циљ јасно прецизиран, био би коначно ред да се политичка елита усмјери ка рјешавању оних услова који подразумјевају економске и социјалне реформе у интересу свих њених грађана јер то је услов да би се заједно са ЕУ радила мапа пута.

Сврха свега јесте да се одблокира Споразум о стабилизацији и придруживању те да сама БиХ и оба њена ентитета добију могућност кориштења европских фондова за капиталне пројекте и крпљење избушених пензионих фондова. Као о круни свега можемо говорити о подношењу кредибилне апликације за улазак у ЕУ од стране Савјета министара и Предсједништва БиХ што би био изузетно важан догађај за све грађане у овој напаћеној земљи јер отвара још шире врата за кориштење приступних фондова и издашну финансијску помоћ ЕУ.

Што би рекао Валентин Инцко када га новинари питају за бонска овлаштења и улогу ОХР-а „Више Брисела, а мање Дејтона“. Хоће да каже да је формула у демократском одлучивању и да представници народа доносе одлуке, а не да високи представник намеће законе и друге акте као што се то радило за вријеме Педија Ешдауна и осталих високих представника у прошлости.

Сејдић-Финци

Иако је Сејдић-Финци и даље један од најважнијих политичких услова за приближавање према ЕУ ово питање се отвара тек када БиХ поднесе апликацију за чланство а што би касније размотрила Европска комисија која је основни тумач да ли је земља кандидат испунила услове. То значи да се БиХ оставља простор да у први план стави економију и социјалу, а тек у другом (или коначном) политичке попут Сејдић-Финци.

То, по мом дубоком увјерењу, није лош приступ ЕУ према БиХ, чак напротив, мислим да је продуктиван и инспиративан јер тражи од власти да се посвети својим грађанима и основним проблемима – а то су незапосленост и радна мјеста у привреди, те да политичке стави „привремено“ по страни.

Дакле, имамо ситуацију да направимо одлучне кораке за будућност у ЕУ, као што то раде Србија, Црна Гора и Албанија и не смијемо дозволити да будемо изоловано острво у срцу Балкана које ће служити за националне/вјерске/политичке обрачуне.

Ако би све ишло по плану БиХ би чланица ЕУ постала 2025. године што је најоптималнији датум. Будимо реални, године брзо пролазе тако да ако се будемо фокусирали на основне ствари као што су законодавство, дјеловање извршне власти као и судова онда имамо шансу да циљ и остваримо. И да буде јасно, не би требало ово све да  радимо ради формалности „да би нешто испунили“ већ да би наши грађани осјетили промјене у друштву и да коначно крену нека боља времена. Треба да нам циљ буде како да задржимо омладину, факултетски и научно образоване људе, добре љекаре, техничаре, архитекте, правнике, економисте, да пољопривреди дамо нови замајац у развоју јер ми јесмо пољопривредна земља... а не да из године у годину имамо податке који су застрашујући за будућност ових простора због исељавања, напуштање села и уопштено напуштања земље.

Закључак

"Нашим новцем власт се одржава у животу. Ми дајемо за плате и пензије, крпимо буџетске рупе, издвојили смо огроман износ, већи него што сте очекивали, за санацију посљедица поплава. Ако ваши властодршци одбију реформе које тражимо, то значи да можете и без нашег новца ", рекао је прије три мјесеца један високи званичник ЕУ.

Да не би смо били отсјечени од Европе и првих сусједа (Србије, Хрватске и Црне Горе) вријеме је да се почне радити те да одговорност буде сврха доласка и опстанка на власти. Садашња одговорност за ред, рад и дисциплину у земљи је на СДА, СДС-у, ХДЗ-у, ДФ-у и ПДП-у – на њихова плећа падају наслијеђени проблеми али и кројење будућих односа између три конститутивна народа и припадника националних мањина.

  

Новац увијек оставља траг

Свака власт, ако има политичке воље, знања и ресурса, може релативно брзо и лако да открије како се, на који начин и коме, прослеђују велике паре мимо свих прописа

ИНТЕРВЈУ са Мирославом Миленовић; Извор: ПОЛИТИКА

Сваком динару се може ући у траг. Питање је само да ли за то постоје политичка воља, знање и ресурси. Иначе, новац, како год га прикривали, увек оставља траг. Поготово када су у питању кредити које банке одобравају.

Ту је све толико кристално чисто да само онај који неће нешто да види или открије у томе неће успети, каже за наш лист Мирослава Миленовић, форензични рачуновођа и члан Савета за борбу против корупције, одговарајући на питање може ли се ући у траг новцу из државних, али и других банака (од седам државних банака, четири су отишле у стечај због ненаплативих кредита политички подобним бизнисменима).

За то су већ у различитим поступцима осумњичени домаћи бизнисмени Мирослав Богићевић, власник „Фармакома МБ”, и Горан Перчевић, власник „Интеркомерца”. Упркос хапшењу, остало је питање где је тај новац завршио: на приватним рачунима у иностранству или на рачунима компанија скривеним у разним офшор зонама.

Могу ли се протоком времена затрти трагови новца из беле у сиву зону?

Не. Никако. Рекох једном и опет ћу поновити – токови новца увек остављају негде неки траг. Новац може да промени „агрегатно стање”, да из кредита пређе у имовину, из ње у готовину, а потом у хартију од вредности, па опет у готовину, јер се њиме најлакше оперише, али не може да „испари”. Да нестане. Негде нека информација о било којој трансакцији мора да остане записана. Ако то постоји, а хоћемо и имамо с ким да урадимо – питање је само времена до када се све може истерати на чистац.

Четири државне банке отишле су под лед одобравајући зајмове људима који, по свему судећи, нису ни хтели да их врате. Може ли се истражити куда су паре отишле и ко је у том финансијском ланцу од око милијарду евра најодговорнији?

Наравно да може. Но, пре тога, хајде да демистификујемо начин одобравања кредита у банкама. Први чин је – да предузеће НН затражи или, како би се то сада рекло, аплицира за кредит код банке. Први потез је да фирма достави банци своје финансијске извештаје. Ти папири веома често не одражавају праву слику стања. Најчешће имају „пренапумпану” активу, вредност имовине, не би ли тиме показали да су у сасвим доброј пословној „кондицији”. Уз финансијске извештаје иде и бизнис план из којег банка треба да види како ће се доћи до новца којим треба платити камату и вратити главницу. Ту су и колатерали, или средства обезбеђења (јемства, гаранције) за враћање кредита ако нешто крене по злу.

Који је следећи корак?

Сви папири које сам побројала служе за процену кредитне способности предузећа у било којој банци на овом свету, па и код нас. Најпре ризик процене, која мора да одговори на сасвим једноставно питање: Да ли је клијент способан да врати узајмљени динар?

Ко то ради?

Службеници, ако тако смем да кажем, релативно нижег, највише средњег ранга. Моја искуства кажу да су ти чиновници, на примеру Фонда за развој, увек и без грешке знали добро да процене све ризике и да менаџменту укажу на скривене замке. У једној реченици кажу – клијент је презадужен и не испуњава услове за кредит. Био би, по мом суду, страшан грех рећи да ти људи нису знали свој посао. Проблеми долазе тек касније, на много вишим инстанцама.

Директорским, управљачким?

Наравно. Не може ме нико убедити да банке већ на том нивоу одлучивања немају људе који могу да процене с ким имају посла само на основу финансијског извештаја и бизнис плана. Ту се све види. Осим ако неће. С Марса се може видети да ли је и колико „напумпана” актива у, рецимо, временској серији од три године.

Шта је следећи потез?

На основу свега уоченог, процењеног и провереног, чиновник даје препоруку да ли НН фирма може да добије кредит. Једноставно, он мора реално да сагледа бизнис план и својим менаџерима каже: ова идеја стоји на чврстим основама и тај посао може да направи паре за све нас – газду, државу и банку.

Је ли то најризичнији део посла, којим се неки могу аболирати, јер су бизнис планови ствар будућности?

Сагласићу се, условно, да је то доста ризичан део посла, у којем су могуће грешке. Ко је, рецимо, могао да претпостави да ће се овог маја догодити оне силне поплаве? Нико. Али, за искусне људе, какве готово све банке имају, највећи број бизнис планова једноставнији је од обичног буквара. И летимичним прегледом лако се долази до сазнања да је реч о фантастици која нема никаквог додира с реалношћу.

А колатерали? Шта с њима?

Они тек сада долазе на ред. И процена њихове вредности може бити плод субјективне оцене. На динар зајма уобичајено је да се тражи колатерал један, два до три пута већи од кредита. Реткост је један за један. За такве ствари за почетак је довољно здраворазумско процењивање. Не може сто за којим седимо да вреди милион евра, али ни динар. Можемо се, дакле, преварити у процени за десетак до 20 процената, али не и за хиљаду пута. Ако неко у процени омаши за мало, може му се прогледати кроз прсте, али ако за нешто каже да вреди сувог злата, онда није у питању незнање, него смишљена намера. Превара.

Чиновници све одраде. Шта следи?

Иде се на кредитни одбор. Ту, на том месту, већ могу да почну притисци и протежирања коме да се одобри кредит. Има, наравно, банака чије процедуре одмах елиминишу сваки такав гест, али код неких је пролазило. Коначно, сваки кредитни одбор у било којој банци има лимит до којег може да одобри позајмицу. Рецимо, до 500.000 евра. За све преко тога иде се на извршни, односно управни или надзорни одбор. На свим тим телима расправља се и разговара не само о висини кредита, већ и о ономе што су им њихови чиновници ставили на увид.

Где систем почиње да пуца?

Оног часа када се на месту извршног директора нађе човек који је добар војник своје странке на власти, а зајмове траже људи блиски тој власти или довољно моћни да својим именом и репутацијом то изборе. Још ако им за одобравање зајмова нису потребни ни папири, које су им чиновници уредно доставили, ви имате више него јасан систем политичке корупције.

Ко ту страда?

Власник имовине, односно новца у банци. А то је – кад су у питању Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд, а добрим делом и Универзал банка – држава.

Има ли ту личне одговорности?

Лична одговорност је ту чиста као дан. Ако су чиновници лоше обавили посао и све намерно преувеличали не би ли своје шефове довели у страшну заблуду, постоји, ипак, толико степеница у одлучивању да је немогуће да се кредит одобри ономе за кога се и на улици зна да није способан да га врати. Не верујем да је за неког од наших тајкуна с неког управног одбора враћен кредитни захтев на дораду, јер су чиновници рђаво обавили посао. Да се не заваравамо, нема великих кредита без директне умешаности кредитних и надзорних одбора тих и таквих банака.

Има ли у томе одговорности НБС?

Централна банка је банка над банкама. Ако су њеном гувернеру, као што је недавно изјавио Дејан Шошкић, руке везане у таквим ситуацијама, а ништа није предузео да их „одреши”, предлажући одговарајуће прописе и мере, ја не могу ништа другачије да закључим него да је и НБС својим нечињењем партиципирала у свему томе.
НБС не може некој банци да каже – одобри зајам Пери, али не дај Жики, али шта може – њена контрола мора стално да бди над адекватношћу капитала сваке банке и да прати њихове резервације за сваки зајам који одобравају. А резервације нису ништа друго до сигнал да нешто с наплатом кредита није како ваља и да су паре дате ризичном клијенту. Шта је с проценом колатерала? НБС може и мора свему томе да се посвети. Нема изненадних сломова банака. Догодило се? Не може.

И за крај – кључно питање. Тајкунима су одобрене стотине милиона, неки кажу и више од милијарде евра. Они грцају у дуговима. Плате радницима нису измиривали месецима. Порези годинама нису плаћани. Где су те паре узете од банака? Има ли им трага?

Има. Још како. Али, да не би све људе који су се зајмили код банака стрпали у исти кош, има примера и случајева да су предузетници све урадили како треба. И банка, што је до ње, али нека виша сила их је гурнула у проблем. Поплаве, рецимо.

Не причамо о њима. То се некако може разумети. Шта је с онима који су узели зајам да направе фабрику или набаве машине, а паре су нестале? Где су?

Има ту свакојаких модалитета, али суштина је у технологији пребацивања новца, рецимо за машину, с једне на другу фирму, које су међусобно повезане. Још ако је нека од њих у офшор зони – бог да те види. Па још ако је реч о половним машинама, фактуре се пумпају до неслућених размера. Те трансакције не виде се баш из авиона. Треба мало труда да се новцу уђе у траг. Слична је ствар кад се паре од кредита, опет за машину, уплате некој, обично својој, посредничкој фирми у свету, која ту машину никад не испоручи.

Је ли то прање новца?

Не. То је класично прављење црних фондова који служе за мито или корупцију. Готовина је за то најпогоднија и све се чини да се до ње дође јер је њене токове најтеже пратити.

Да ли је форензичару вашег калибра проблем да у све то проникне и открије све трагове новца?

Није проблем. Те финансијске операције не раде се од Славије до Калемегдана, већ углавном тамо где наши порезници не могу тек тако да завире. Потребни су, дакле, време, новац и стрпљење да се у све то уђе, али ништа од тога нема, понављам још једном, ако за то не постоје политичка воља, знање и ресурси.

Од Форбса до полиграфа

На овогодишњој листи утицајног америчког магазина, у групи од 10 најбогатијих Срба, налазе се Мирослав Богићевић и Горан Перчевић. Али, данас си на листи Форбса, сутра си на полиграфу. Прекосутра си у Це-Зеу.

Пише: Александар Апостоловски ; Извор: ПОЛИТИКА

Не желим да успостављам манир представника таблоидне елите који ових дана истражују унутрашње органе једни другима и да лицитирам с наредним хапшењима тајкуна. Али, ако је вјеровати неформалним кладионицама обавјештеног свијета, као сљедећи потенцијални кандидат високо се котира – презимењак среског шпијуна Алексе! То је, и коначно, права метафора успона и пада српских тајкуна. Она је, попут толиких овдашњих ствари, једноставно, нушићевска!

Међутим, ни тај занимљиви познавалац српске душе, у бити трагичар, а не писац класичних драмских комедија, каквим га погрешно сматрају, не би могао да замисли овакву конфузију: да се на овогодишњој листи утицајног америчког магазина „Форбс”, у групи од 10 најбогатијих Срба, налазе заједно и Мирослав Богићевић и Горан Перчевић.

Али тако је насликан групни портрет тајкуна. Данас си на листи „Форбса”, сутра си на полиграфу. Прекосутра си у Це-Зеу. Наизглед – чудно. Међутим, да би се ушло на „Форбсову” листу, потребно је да се оствари промет од барем пола милијарде евра, без обзира на задужења код банака, губитке и избегавање плаћања пореза – што класичним безобразлуком, што због скривања капитала кроз ол инклузив аранжмане по пореским рајевима, гдје се, махом, налази закопано српско благо!

Како је „Форбс” најутицајнији магазин неолиберала, помало је глупо чудити се зашто је избила свјетска економска катаклизма, настала на финансијским спекулацијама.

То, међутим, није утјеха ни за нас, ни за њих. Чак ни то што управо присуствујемо смјени генерација пословне елите, која је настала као еволутивно најиздржљивија младунчад транзиције, док је остатак популације, дакле, сви ми остали, доживио судбину побачаја. И свеједно је како су се породили. Неки од њих су изникли из примарних емисија, као људи за бројање шушки. Други су били новорођенчад инфлаторних кредита које су добијали као омиљене бебе Слобиних и Мириних људи.

Трећи су били спољнополитички представници „Генекса” или осталих спољнотрговинских фирми, заклоњених експозитура некадашњег Титовог моћног обавјештајног холдинга, спољне обавјештајне, који су на своје име отварали приватне рачуне како би увозили робу у доба санкција.

Пети, они најколоритнији, од којих неки заиста имају разлога да буду хепи, јер имају и телевизију с националном фреквенцијом, првобитну акумулацију капитала стицали су по Сурчину, Земуну и осталим пекамовским приградским насељима, претачући цистерне с нафтом, уз коришћење хеклера с пригушивачем као средством плаћања.

Сви ти јунаци из ере слобизма и епохе такозване демократије, дошли су до краја пута, ма како били фотошопирани у „Форбсу”. Разлог за то прост је к’о пасуљ. Државни салдо активе и пасиве показује како је процес њиховог богаћења завршен. Они су, наиме, у пакту с политичким странкама, приграбили апсолутно све. Остатак нације добио је апсолутно ништа. Или такозвано дупло голо, чиме је створено кастинско друштво које дјели провалија.

Имају ли политичке и пословне елите довољно мудрости, храбрости и мишића да Србију, док се она ноктима држи како се не би стровалила у амбис, у последњем часу извуку на сигурно? Или ће, када будемо падали заједно, главоње падати ипак нешто спорије, како бисмо прво треснули ми, а онда они на нас, на народни душек?

Али мјеста за такву врсту малициозности нема. Шта нам је, иначе, друго преостало, осим потпуне промјене курса и постављања амбициозних циљева, који ће нас пренути из свеопште националне наркозе? Уколико стање овакве меланхолије потраје, оно може донијети благостање само фармацеутској индустрији, чији профити скачу до неба продајом антидепресива Србима.

Дакле, умјесто да се ваљамо у блату, хајде да се рвемо у чоколади. Да ли је, међутим, пут оздрављења и рађања нове пословне елите на националном нивоу заиста остварив? Удобан живот у изобиљу био је тајкунска тајна коју су љубоморно држали само за себе. Може ли се, ипак, створити таква врста уређења, на путу ка земљи дембелији, подсвесном историјском сну сваког поштеног Србина?

Укратко, рађање друштва с пристојном ловом, али правилно распоређеном, може се постићи само консензусом свих друштвених група, уз поштовање минимума моралних кодекса. Да су наше политичке и пословне елите, умјесто Маркиза де Сада, читале Штиглица, вјероватно се социјална мапа Србије не би претворила у социјалу!

Не треба имати илузије. У српској транзиционој постмодерни, бизнис екипа се неће одрећи чистог интереса, с тим да мудрији дио богатог свијета мора да схвати како тај интерес није могућ на бездушној експлоатацији, какву су нам до сада продавали, као циглу! Да је у стара времена пословала таква жестока сорта неоконзервативаца, Адам Смит би, кладим се у последњу пару, постао делегат Прве интернационале, седећи у првом реду, између другова Карла и Фридриха.

Тај богати свијет у свом изопаченом систему вредности до сада никако није схватао да је неморално да размаженим радницима касни шест плата. Или да, ако је добијају редовно, она не прелази гигантских 200 евра, па шљакери обитавају као зомбији: према економским рачуницама они су одавно мртви. Али биолошки, они ходају, дишу и реже.

Паметнији међу богатима схватају да друштво по аланфордовском моделу од сатиричног стрипа убрзо може еволуирати ка Шекспиру, а од Сир Оливера до Ричарда Трећег. Историја је показала да, кад српска драма постане шекспировска, ту среће нема ни за лордове ни за пук.

Али, изучавање театрологије јесте потребно како би се успоставио консензус свих друштвених група. То не значи да ће пунише сада масовно да се возе шеснаестицом и да купују карте код возача. Зашто би, кад могу да купе себи аутобус?

Не, они душу немају. Идеја да ће пристати на праведнију расподелу друштвеног богатства кроз реформу пореског система, уз дељење слике Вучића који режи, као дела колективне терапије, може бити рецепт за нови друштвени договор полиграфских богаташа и сиротиње.

На то не мора да их подсјећа само актуелни вођа, као што су то, махом јалово, пробали да чине и Ђинђић и Воја и Борис, па се сада ту умјешао и Тома, својим алтруистичким приступом тим богатим душама.

Богаташе би морао да покрене само здрав разум. Каква им је, иначе, другачија опција? Добровољно пристајање на одрицање од дјела богатства ради општег напретка и амортизовања социјалних тензија, које могу да назову како хоће, филантропија или задужбинарство, разумнији је избор. И на то не мора да их подсјећа вожд кад му се смрачи пред очима док гледа јавни дуг, буџетски дефицит и прилив страних инвестиција, од којих је једна и – Војислав Шешељ.

Тајкуни могу изабрати и одржавање статуса кво. Дакле, њима и даље све, а нама и даље – ништа. Али, већ на кратак рок, то подразумева регрутовање ризичне масе која све мање прихвата улогу зомбија на бенсединима.

Шта нам, заиста, друго преостаје, да би се Србија коначно приказала онаквом каквом је сви желимо. Али, ето, не да нам се да буде таква: пристојна, богата и људска.

Можда о томе по коју реч може да каже млада, трочлана београдска екипа. Позајмили су пре три године 3.000 евра од ортака, изнајмили стан на Вождовцу и купили компјутере. После три године, имају фирму од 25 запослених на Сењаку и представништво у Дубаију. Баве се интернет маркетингом, андроид апликацијама и веб-дизајном. То је њихов виртуелни свет. У њиховој реалности, они се друже са шеицима. И, још једна ситница. Партнери су „Гугла”. Они су добар узор. Да, њих треба водити по телевизијама, као Пинкове звездице!

Али, док се ми узалуд боримо за мало разума, најбогатији људи у Србији су постали Ивица Тодорић и Емил Тедески. И то је сасвим у реду. У духу је регионалне сарадње и добросусједских односа. С тим да и на том плану показујемо мањак ИДЕА. Опет другима све, а нама ништа!

Југославија - српски ратни избор

Влада Србије представила, 7. децембра 1914. године, Народној скупштини у Нишу изјаву којом се први пут јасно опредјелила за југословенски програм. Нишка декларација означила је почетак историјског процеса стварања југословенске државе који ће се завршити 1. децембра 1918. формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хравтског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег повјерења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући лијеп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оцјенити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Увјерена у рјешеност цјелога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбједи успјешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успијех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.

У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се прије сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде вјеран израз те рјешености народне, и она ће, вјерна својим моћним и јуначким савезницима, с повјерењем у будућност чекати час побједе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики дио народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мјере да снабдјевање војске и њега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити.

У споразуму с Вама, Господо Посланици, рјешиће се и мјере којима ће се послије рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу.

Извор: РТС

Хан у Београду, Лајчак у Сарајеву и Бања Луци

Прије неколико дана Србију и БиХ су посјетили веома важни званичници који долазе из европског миљеа.

Јоханес Хан европски комесар за сусједство ЕУ боравио је у Београду у својој првој званичној посјети једној земљи изван уније, а с друге стране Мирослав Лајчак шеф словачке дипломатије је боравио у Сарајеву и Бања Луци који је босанско-херцеговачкој јавности остао упамћен као високи представник ОХР-а.

Шта овим посјетама Европа жели да поручи западном Балкану? Да ли то да жели да да обимнију дозволу за употребу европских финансијских фондова од стране Србије и БиХ и већи извозни потенцијал или жели да отргну ове двије државе из сфере руског геостратешког интереса? 

Недавно је канцеларка Меркел са самита Г-20 управо апострофирала враћање руског „стратешког интереса“ на Балкан, а као контра офанзиву Путин пореди Крим и Косово као два идентична политичка случаја. Таква врста реторике неминовно буди свјетска политичка интересовања за западни Балкан.

Када је ријеч о ЕУ све је под упитником јер се често дешава да европске дипломате једно причају у Београду и Сарајеву а сасвим друго када се врате у Брисел или када дају интервјуе домаћим медијима. Јоханес Хан је прије доласка у Србију рекао "да су привредне санкције према Русији обавеза Србије", да би у заједничком јавном наступу са премијером Србије Александром Вучићем рекао да то није обавеза оних земаља које нису чланице ЕУ. Дакле, једна контрадикција и недосљедност у ставу гдје се заправо не зна шта ЕУ тражи од Србије - да ли да уведе или не уведе санкције РФ.

До сада ниједан свјетски или европски званичник директно није позвао Србију да уведе санкције Русији што оставља простор за разна нагађања и питања. Ако нико јавно не позива Србију да уведе санкције Русији због украјинске кризе зашто се онда ово питање потеже на скоро сваком пријему или састанку са неким представником велике земље који дође у Београд? Или је до медија или се заиста "иза кулиса" то од Србије тражи, а да нико у јавности не зна како се тај страни званичник зове или коју институцију представља. 

У једној својој анализи написао сам оно што заиста одсликава стварно стање на терену. Када би Србија увела тзв. санцкије Русији, то би за Србију био економско-друштвено-политички геноцид, а ево и зашто:

Прво, Србија има споразум о слободној трговини са РФ, и ако би увела санкције – прије свега би она била на губитку које би се мјериле милионима евра у свим областима. Дакле, Србија би саму себе казнила чије посљедице ничим не би могла да надокнади.

Друго, пројекат „Јужни ток“ прије свега доноси профит српским грађевинским фирмама који ће бити кооперанти на том пројекту. На тај начин ће се отвирити нова радна мјеста, упослити оператива. Русија је имала најбољу намјеру да пројекат иде кроз Србију, а он је могао да иде сасвим другом рутом и сјеверно и јужно од Србије. То је прије свега одабир Гаспрома да „Јужни ток“ иде већ познатом рутом.

Треће, већински власник НИС-а у Србији је Рус који је од губиташа направио профитабилно предузеће.

Четврто, Србија није члан ЕУ па да мора да се понаша као и све њене чланице, а истина, многе се и не понашају исто.

И пето, најважније. Русија је историјски савезник Србије; Русија не дозвољава да Косово добије столицу у УН иако сви виде да је то независна држава; Русија није никада радила против интереса Србије нити јој је икада у историји направила било какво зло као што су неки којима трчи у загрљај; Руси и Срби су православни и братски народ; Руси никада нису водили освајачке већ одбрамбене ратове...

БиХ

Али оно што је такође интересантно око потезања приче о "санкцијама" према Русији, јесте, БиХ. Док у Србији скоро ниједна конференција за новинаре не може да прође без овог питања дотле у БиХ се уопште нико не оглашава тим поводом нити се о томе прича. Ни директно ни индиректно, а знамо да ни БиХ као ни и Србија није званично у пакету санкција "удружене Европе" против Русије. Србија има потписан споразум са Русијом о слободној трговини, БиХ не, али се потражња руског тржишта за неким пољопривредним производима сама од себе повећала јер се треба надомјестити недостатак европских извозника који су под руском блокадом. 

И умјесто да се то искористи, да пољопривредници из Републике Српске и Федерације добију већи простор за извоз својих произовда на руско тржиште - мљекари, свињари, сточари и остала удружења протестују на граничним прелазима широм БиХ због прекомјерног увоза истих производа из ЕУ. Држава умјесто да стане иза домаће производње и да ограничи увоз млијека, меса и осталог она се прави слијепа пред здравим очима. Дакле, један парадокс у којој држава не чини довољно за своје вриједне пољоприредике који само желе да живе од свог рада и чији су производи за домаће потребе доказано бољег квалитета од увозног али их уништи субвенционисана цијена из иностранства и немар надлежних органа.

Јасно је да Савјет министара и ресорно министарство за спољну трговину није урадило свој посао како би то требало, јер је руско тржиште отворено и спремно да прихвати наше производе. Умјесто тога сада имамо да се Савјет министара бави проблемом, а не рјешењем. Да је иоле радио било какав посао он би омогућио домаћим пољопривредницима да извезу производе, да подстакну домаћу производњу и да се оствари какав-такав резултат када је ријеч о ионако никаквом извозу. Али каква политика таква и држава.

Лајчак о формирању власти  у БиХ, Хан о преговорима Београда и Приштине

Поучен искуством из времена када је био високи представник у БиХ када су се дешавале бројне и свакодневне блокаде, Мирослав Лајчак тражи брзо формирање власти на свим нивоима. Колико год лично сматрао да је Лајчак био један од прагматичнијих и разумљивијих међународних представника у БиХ, сматрам да је недопустиво да он као дипломата шаље поруке око формирања власти.

Једноставно се мора разграничити шта је дипломатско понашање и који је њихов посао, а шта је посао домаћих политичких представника који су добили легитимитет на изборима. Ако политички субјекти сами нису свјесни у каквом је држава стању, то ће народ знати да казни јер је граница разумијевања давно пређена што се видјело у социјалном бунту у Федерацији када су запаљене бројне државне и кантоналне институције.

Сама та порука која је тада послата из БиХ је пуно рекла о томе шта народ мисли о раду и управљању од стране власти, и зато и Лајчак и ЕУ и цијела међународна заједница треба да остану по страни јер се одговорност домаће политичке елите мора видјети на дјелу.

Што се Јоханеса Хана тиче, добро је да жели да види напредак у односима Београда и Приштине али нејасно је шта он има сада са тим када он није искључиво комесар за проширење ЕУ, већ комесар за сусједство у Европској комисији. Дакле, у овом мандату Европске комисије сигурно не треба очекивати брзо приближавање западног Балкана према ЕУ, јер сам назив „комесаријата за сусједство“ а не изричито „за проширење“ довољно, само по себи говори. То је политика Жан Клод Јункера, садашњег предсједника ЕК, који је на таквом ставу и формирао нови тим око себе, те да нема уласка нових чланица у ЕУ док је његове Владе.

Према томе, Хан или Могеринијева немају ту снагу какву су имали Штефан Филе и Кетрин Ештон, јер што би они били неки важни модератори када ни Београд ни Приштина од тога неће имати користи у виду бржег приближавања ЕУ? А будимо реални, државни интерес и улог је велики.

Лијепо је на декларативном нивоу чути да се неко брине о овом трусном балканском подручју, али земљама требају финансијске и инвестиционе инекције, а не приче. Ко још од залагања живи? Нико. Извлачењем западног Балкана из живог блата у коме се налази више од двадесет година и транзиције била би велика заслуга, а чисто сумњам да ће то бити Јоханес Хан и Мирослав Лајчак. 

Свјесна политичка провокација Едија Раме

Албански премијер Еди Рама допутовао је у званичну посјету Београду прије неколико дана, што је прва посјета албанског државника након 68 година, када је у у посјети тадашњој Југославији био Енвер Хоџа.

Пише: Стефан Драгичевић

Након толико времена некомуникације двије дипломатије, Рама се толико политички дрзнуо да је у главном граду Србије рекао да је Косово независно и да би га Србија што прије требала међународно да призна. Да је ово рекао у Тирани или Приштини вјероватно би изјава била прихваћена као ствар навике, али у Београду то рећи а неочекивати контраодговор, заиста је чудно.

Није ово случајан инцидент јер као и са дроном на фудбалској утакмици Србија - Албанија и ово је свјесно исцениран наступ како би се изазвала реакција домаће стране, а притоме да се таква порука са одушевљењем прими код Албанаца. Наравно остварити јефтин политички поен и одушевити своје бирачко тјело и охрабрити своје симпатизере. То је намјена и сврха Рамине поруке из Београда што се итекако могло видјети у Прешеву када су га Албанци са југа Србије дочекали као "свог премијера". 

Након два инцидента са Рамом, Албанијом и утакмицом заиста је несхватљиво зашто градити некакве дипломатске односе са том земљом чији представници намјерно и јавно провоцирају не би ли изазвали инцидент који би водио ка поновној ескалацији мржње и нетрпељивости? Једноставно Балкан мора да изађе из те заоставштине 90-их година али не на начин да се важне ствари заборављају већ да се не потенцира непотребан сукоб у садашњости. Премијер Александар Вучић је хтио да се окрене нови лист у односима двије земље несхватајући да то у реалности не може бити примјењено у наредних 50 година, можда чак и више јер камен спотицања ће увијек бити 1999. година, Косово и директна подршка Албаније сепаратистичким тежњама политичком естабилишменту на Косову.

Балкански народи воле када виде "жестину" у политици као и вербалне окршаје у јавности што су показали како Срби у сјеверној Косовској Митровици тако и Албанци у Прешеву подржавајући своје премијере разним порукама,  билбордима и плакатима. Није лоше имати вербални сукоб мишљења у једној институцији два државника али јесте лоше за два народа којег представљају јер се додатно врши ионако већ јасна конфронтација међу Србима и Албанцима.

Ако желимо искорак у будућност, не морамо комуницирати, не морамо се ни поштовати, не морамо уопште обраћати пашњу једни на друге али не морамо ни забадати прст у око једни другима око националних питања. 

Реалност је таква да Срби и Србија неће дати никакве концесије за Косово када су у питању Уједињене нације и међународно признање јер практично онда Срби губе вјековни идентитет који управо потиче са Косова. С друге стране косовске власти и тамошњи Албанци више никада неће хтјети да буду у правном и политичком систему државе Србије што је такође чињеница од које се мора поћи у сваким објективним преговорима. Зашто сам ово рекао? Зато што су управо овакве ствари неријешиве за дужи временски период и са тог становишта је нелогично уопште освртање Раме на стање на Косову и Метохији. 

Да је Рама дошао у посјету некој азијској земљи која је признала косовску независност ја би и схватио разлог и намјену његове поруке, али у Србији у самом Београду говорити о Косову (као да су Срби јуче пали с Марса) и још износити проалбанске ставове по том питању за мене је потпуно нелеогично и непримјерено. 

Такође, нејасно је и то зашто Рама као премијер Албаније говори о Косову када Косово никада у историји није било дио албанске државе. Сви знамо како и када су Албанци дошли на Косово и уз чију политичку подршку су скоро па добили федералну јединицу унутар СФРЈ. 

И када знамо историју и односе земаља кроз вјекове и деценије, шта спомињање јужне српске покрајине треба да значи у односима двије суверене земље? Провокацију и инцидент.

Храброст

Рамина посјета се може да подведе под једноставан назив, а то је "Срби су видјели колико сам храбар и одважан, а сународници ће ме због овога дуго тапшати по рамену кући". Његова идеја водиља је очигледно била и остала да покаже вјештачке мишиће тамо гдје није ни вријеме ни мјесто за то. Када је видио да је претјерао покушао је прећи на спорт и о некаквој заједничкој утакмици која нема никакве везе са његовом посјетом. 

Но, на опште изненађење Рама није своју дрчност и "снагу" показивао у Прешеву пред многобројним окупљеним албанским живљем на југу Србије. Уопште није био онај Рама који је ишао Вучићу на пријем у Београд, очигледно сматрајући да је већ постигао задовољавајући ефекат за себе својом провокативном реториком. Човјек је у Прешеву говорио о Првом свјетском рату и помирењу. Невјероватно.

Помињући права Албанаца из прешевске долине остао је недоречен јер шта то Срби на сјеверу Косова имају што Албанци у Србији немају? Прешевска долина је регија, али ако се само зна колико је држава Србија из буџета до сада уложила у тај дио онда се може рећи да Албанци имају једну врсту финансијске аутономије у три општине - Прешево, Бујановац и Медвеђи. Шумадија и Санџак им сигурно и данас дан завиде. Али то је тако јер Србија мора чувати мир на том политички трусном подручју који се лако може отети контроли. 

С друге стране, Срби на сјеверу Косова још нису формирали дуго најављивани политички пројекат ЗСО (Заједница српских општина) тако да су права двије заједнице из двије регије потпуно различити и неупоредиви. 

Закључак

Као и у животу тако и у политици - све је лекција и све је наук за будућност. Из свега се треба извући поука и на крају доносити мудре и правилне одлуке. Рама је отишао, али се поново враћа у Београд 15. децембра на "премијерску конференцију". 

Политичког скандал мајстора овог пута би Србија требала да дочека спремно.

Савјет Европе и предсједавање

БиХ од маја наредне године преузима улогу предсједавајуће чланице Савјета Европе што може да има колико-толико позитивне ефекте за међународну афирмацију.

Пише: Стефан Драгичевић

У једној таквој институцији гдје су донесени универзални акти попут Европске конвенције о људским правима (1950. год) те гдје је основан Европски суд за људска права (1998. год) подразумјева се да земља која предсједава мора да искористи своју улогу за максималну промоцију. Сам Савјет сигурно нема без разлога сједиште у Стразбуру јер управо овај град симобилише повезаност двије најјаче европске државе - Њемачку и Француску. Дакле, земље од којих већински зависи економска стабилност и одрживост старог континента.

Чињеница да у склопу Савјета Европе функционише чак пет институција (Парламент, региони, разни министри и секретари, комесар за људска права и Европски суд за људска права) говори колики значај и снагу има ова кровна организација.

Нови Савјет министара БиХ предсједавање Савјетом Европе мора веома озбиљно да схвати и да једном покаже да се Срби, Бошњаци и Хрвати слажу око спољне политике која мора да се обавља на добробит свих, а не само за једну национално-политичку страну. Вођење спољне политике земље у вријеме мандата Лагумџије и Алкалаја није донијела никакве резултате, а то је посљедица нефункционисања заједничких органа који су таоци разних политика и интереса. То ни на који начин не оправдава неспособност ове двојице "бх дипломата" чији мандати су обиљежени политичким скандалима. Никада се више не поновио актуелни Савјет министара у мандату 2010 - 2014 који нема никакве резултате иза себе јер се цјело вријеме бавио смјенама, вишом политиком и промјенама унутар власти.

Сама чињеница да ће Србија преузети предсједавање ОЕБС-ом, а БиХ Савјетом Европе говори да западни Балкан има прилику да се докаже и покаже. Показивање се прије свега мисли на то да својим радом и политиком покажу да могу да воде важне међународне институције, а не да увијек буду тачка дневног реда о којој ће се расправљати. То је прилика да презентујемо своје привредне, културне и природне потенцијале; да организујемо разне манифестације; те да из свега тога покушамо да придобијемо пажњу европских инвеститора не би ли свој капитал и пословање проширили како у БиХ тако и на читав западни Балкан. Једноставно требамо да им објаснимо да су земље изашле из постконфликтног времена, да сви тежимо ка уласку у ЕУ и да кроз сваку врсту промоције покушамо да их заинтересујемо за улагање и запошљавање домаће радне снаге која је објективно за велике корпорације и јефтина. 

Социјална карта нам је суморна како у погледу незапослесности тако и у погледу животног стандарда (плате и пензије) који је најнижи у Европи. Јавна предузећа као једини ресурс у кога се гурају страначки подобници постали су губиташи. Све више предузећа ставља катанац на браву. Опште незадовољство из дана у дан се повећава. Морамо промјенити слику о нама да би кренули напријед. Морамо политику конфликта и непријатељства замјенити договорима и конкретним рјешењима између нас самих. Јер, када било који политичар уђе у вербални сукоб са неким западним амбасадором то има далекосежне посљедице по народ и грађане. Редовним извјештајима које поједине амбасаде шаљу својим матичним земљама остављају трајни утисак да смо неозбиљни и нестабилни као друштво, што између осталог, одвраћа понтенцијалне инвеститоре да дођу овдје. Има ту и бирократије, и бројних других админинстративних проблема али је од пресудне важности политичка стабилност коју БиХ од потписивања Дејтонског споразума до данас никако не може да направи. Можемо ми о западу да мислимо шта хоћемо, да их кудимо и критикујемо, али је чињеница да из земаља ЕУ у БиХ улази 50 посто свјежег капитала којег државни апарат на свим нивоима поједе за два до три мјесеца. 

Да постоји политичка воља за растерећење државног апарата и да се бар дио добијених бесповратних средстава и кредита уложи у привреду ми би данас као друштво изгледали сасвим другачије. Нажалост, наше админинстрације умјесто да кредите узимају за привреду и отварање радних мјеста оне узимају кредите да би закрпили рупе у буџетима и фондовима. То је дугорочно неодржива економска политика која води у колапс система. Кредит узет за привреду значи да ће се кроз новостворену вриједност отплаћивати рата кредита, а админинстрација нема од чега да врати јер државни службеник ништа не ствара он само троши. Дакле, дугорочно, јавља се проблем као и у предузећу - проблем неликвидности и несолвентности. 

Сви наши макроекономски показатељи су лоши, међународна репутација нам је на дну. Једини излаз из изузетно лоше ситуације у земљи видим кроз људе који државу и систем сматрају озбиљним стварима. Који ће се ухватити у коштац са великим изазовима, економско-социјалним реформама и који ће вратити вјеру у политику. То по мом дубоком увјерењу могу да ураде нове генерације које дјелимично нису оптерећене прошлошћу и које имају снаге да разговарају и преговарају са свима о свим важним темама за народ и државу у цјелини.

Консолидација и напредак

Тек када се консолидујемо у својим редовима можемо да тражимо подршку других. Савјет Европе је идеална прилика да се покажемо у најбољем свијетлу како би Европи и свијету показали да на Балкану не живе дивљаци, ратници и хулигани већ европски народи који његују своје традиционалне вриједности. Географија мора да нам буде повод да се као људи освјестимо и да видимо да припадамо Европи.

Ако се уважвамо и ако имамо реалну основу за договор око неког питања, хајде да то примјенимо у Савјету Европе. Када будемо предсједавали организујмо економске и инвестиционе форуме; направимо презентације о земљи да нас странци виде и чују, ко смо и шта смо; направимо коктеле за уважене личности из свијета бизниса, банкарства и политике; направимо радионице о нашим туристичким и друштвеним атракцијама; позовимо што више људи из бизниса широм Европе и објаснимо им ситуацију у земљи; позовимо наше музичке младе таленте са инструментима да одсвирају неку своју пјесму... једном рјечју будимо креативни и покажимо да смо дио те Европе којој тежимо. Кошта? Наравно да кошта, али боље и у овакве ствари уложити новац када имамо прилику зато, него бацати и расипати новац за нека дипломатска представништва широм свијета која немају никакав запажен резултат.

Упорно говоримо о људским правима и о томе колико су она универзална. Колико ми прихватимо само тезу универзалности људских права и то јавно кажемо у Савјету Европе, ми смо већ једном активношћу дали сигнал да странци почну истраживати наше просторе и колике се заправо људска права поштују. Не морамо се ми постављати у улогу неког домаћина, већ будимо квалитетан модератор који држи пажњу веома важне међународне публике која је веома важна за наш опстанак и развој.

Штајнмајер и Хамонд

Шефови дипломатије Њемачке и В. Британије су ових дана послали јасну поруку да они желе да виде перспективу БиХ ка путу у ЕУ што само по себи обавезује. Ако се направи помак у механизму координације и око Сејдић-Финција ми по обећању Штајнмајера и Хамонда имамо одблокиран приступ финансијским средствима из фондова ЕУ + подршка за апликацију за чланство у ЕУ. Видјели смо на примјеру Србије како се та средства из ИПА програма успјешно примјењују за разне пројекте, што значи да је ово обећање Њемачке и В. Британије а не неког локалног политичара који се чак не може ни сјетити шта је све народу обећао у предизборној кампањи. 

 Можемо ми бити филозофи па говорити "ови желе да нас искористе", али постављам питање, да ли ми као друштво већ нисмо искориштени? Не да смо искориштени (кроз криминал, пословне намјештаљке и приватизацију) већ смо дотакли дно у сваком смислу. И да нас искористе, шта губимо? Боље бити њемачка колонија и имати животни стандард као један од њених региона него бити сопствена омча око врата коју из мјесеца у мјесец све више стежемо.

Зар није срамота и понижење за све нас када чујемо да једна брдовита Албанија на свим међународним бонитетним рејтинзима боље стоји од нас? Шта то Албанци имају што ми овдје немамо? Имају политичку стабилност, договарају се и рјешавају националне проблеме заједно и у ходу. И када замислимо само једну Албанију да је испред нас, поставља се питање зашто смо то дозволили? Зашто сами себе уништавамо? Умјесто да искористимо своје природне потенцијале, све оно што нам је Бог дао, умјесто да се усаглашавамо и сарађујемо на свим нивоима власти, умјесто да нађемо модус сарадње - ми то препуштамо корумпираним политичарима који су двадесет и више година на политичком небу ове напаћене земље и који немају осјећај да неке ствари треба мјењати, реформисати и уопштено редефинисати односе међу људима.

Закључак   

Будућност свих нас зависи од нас самих. Морамо бити свјесни да политика зависи од народа, а не обрнуто. Права и једина моћ произилази из народа. 

Стефан Драгичевић: Садашњи и будући свјетски поредак

Када су амерички и бриселски политички душебрижници за свјетску безбједност говорили да је Косово посебан случај или sui generis већина свјетске јавности је рекла да од косовске посебности нема ништа и да је то класични преседан.

Пише: Стефан Драгичевић

Свијет је био у праву јер се у пракси показало да су послије Косова настале двије нове државе на Кавказу тј. Јужна Осетија и Абхазија које је признала Русија. Руска страна је признање правдала косовским преседаном и рекла „ако може Косово могу и други сепаратистчки дјелови у свијету да буду независни“. Изузев ратова који су се дешавали од Авганистана, Ирака преко „Арапског прољећа“ Либије и Сирије имали смо још и одвајање Крима од Украјине и припајање истог Руској Федерацији. Дакле, као и на Косову, и тамо су били оружани сукоби са крајњим исходом – одвајања од тадашње државе.

Кроз овај ланац конфликтних дешавања као и политичких и војних трвења, видимо хроничан недостатак међународног права и уопштено институционалне заштите УН. Оне су након Другог свјетског рата и биле основане да би чувале глобални поредак и мир у свијету, али су се једноставно претвориле у полицајца који не може да заведе ред нити да одбрани своје повеље, резолуције и уопштене оснивачке акте због којих су основани. Након распада СССР-а и источног блока, УН су постале потпуно некорисне јер се уопште не питају око суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава. Генерална скупштина и Савјет безбједности су се претворили у дебатне клубове амбасадора и представника држава у коме се доносе закључци који немају никакву снагу у пракси.

Немоћ УН искористиле су САД и земље чланице НАТО-а од бомбардовања СР Југославије преко Ирака до Либије. На тај начин запад је желио да пошаље поруку свијету да су само они ти који се питају о глобалном поретку и да им нико на том плану не може бити конкуренција.

Косово је постало примјер како и други требају кренути путем независности, јер уз подршку велике силе нема те међународне институције која може спријечити некога да оствари свој циљ. Не само што је утабан пут којим се треба кретати него је продубило наде и другима да се на миран начин путем референдума могу изјаснити о својој будућности и да је независност могућа. Пандорина кутија је отворена што можемо видјети кроз бројне сепаратистичке тежње широм свијета.

Онима који су дугорочно имали у плану независност, на миран и демократски начин то могу остварити путем референдума. Шкотска је на референдуму изабрала останак у Великој Британији, што не значи да ће на исти начин Каталонија, или Баскија, или Нагорно-Карабах, или јужни Тирол и остати у садашњим границама.

Шкотска и референдум

Шкотска проведеним референдумом ништа није изгубила, него је чак и добила. Лондон је обећао да ће велики дио овлаштења од финансија и привреде до безбједности бити пренесен на Единбург, што јача шкотску аутономију. То ће бити случај и са осталим дјеловима В. Британије – укључујући Велс и Сјеверну Ирску. Поука шкотског примјера говори нам да и ако референдум не успије на демократски начин, држава ће свакако морати да се одрекне дијела надлежности и да их пренесе на нижи ниво што значи да ће Шкоти о већини ствари везаних за своје животе одлучивати сами у својим институцијама.

Веома је заинимљиво како је текао процес до референдума у Шкотској јер су од самог почетка индиције биле такве да ће већина Шкота изабрати да остане у саставу В. Британије и тиме подржати унионисте и Алистера Дарлинга. С друге стране, шкотски премијер Алекс Салмонд је имао дугорочна очекивања као националиста да ће једнога дана ујутру да се пробуди у независној Шкотској са свим државним обиљежијма. При томе ниједног тренутка није доводио у питање да ће Шкоти ипак бити већински за његову идеју упркос и тадашњем расположењу грађана који су већински били привржени за останак у заједници са Лондоном.

Оно што упада у очи сваком озбиљнијем аналитичару то је та демократичност између Лондона и Единбурга. Они су се договорили да се референдум одржи. Дакле, нико никоме није пријетио, нису се дизале етничке тензије, нису се политичари гледали преко нишана... него су направили договор да народ одлучи о својој будућности. И одлучио је. Посљедица нема никаквих, осим што ће Салмонд због неуспјеха своје идеје као премијер да поднесе оставку на ту позицију.

Прије двије седмице одржана истраживања су показала да је на страни присталица отцјепљења од В. Британије 51 одсто у односу на 49 одсто присталица који су били на страни останка у УК. То је Лондон подигло на ноге, а посебно краљицу Елизабету и премијера Дејвида Камерона који су забринути и уплашени на све могуће начине покушавали да јачају табор Алистера Дарлинга. Укључио се и бивши премијер В. Британије Гордон Браун који је на сва уста обећавао Шкотима проширење аутономије,  нарочито по питању фискалне политике. Борис Џонсон, градоначелник Лондона је најавио катастрофу ако се Шкотска одвоји. Емотивно су сви на „острву“ везани за „јунион џек“ заставу која краси боје уједињене Енглеске, Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске тако да и по том питању корист иде на страну присталица останка у В. Британији.

С друге стране, Шкоте је плашила и Европска комисија која је јасно рекла да независна Шкотска неће моћи да остане у саставу ЕУ и да ће морати проћи уобичају процедуру за прикључење. То је додатно смањило популарност националиста јер се створио утисак да ће требати пасоши, прелазак на нову валуту, изградња новог пензионог и социјалног система... што је мукотрпан и тежак посао.

Све је то условило побједу униониста на референдуму са убједљивих 55,3 одсто подршке бирача у односу на присталице независности који су добили подршку 44,7 одсто.

Послије Шкотске, сљедеће статусно питање биће Каталонија

Шкотски референдум је буквално дао вјетар у леђа Каталонцима, који се за разлику од Шкота боре да уопште изађу на референдум и да се изјасне о свом будућем статусу. Међутим, не треба сметнути са ума да су веома велике разлике између сјевера и југа Европе (у менталитету и социјалном статусу), посебно зато што већина Каталонаца прижељкује независност, и само им је још потребно да званични Мадрид не упути апелацију Уставном суду јер Устав Шпаније не познаје могућност расписивања референдума у било којој регији те државе.

Но и поред те чињенице Артур Мас премијер Каталоније је неумољив и како је најавио ових дана ће кренути интензивно у припрему референдума како би се он одржао најкасније 9. новембра.

Куда иде свијет у будућности?

Свима је јасно да 20. вијек има јако мало додирних тачака са 21. Како по питању економије тако и по питању безбједности и политике. Утисак је да свијет и уопштено човјечанство све дубље упадају у један друштвено-политички вртлог из кога ће се тешко направити праведан и равноправан систем.

Док год постоје тензије и непријатељства, док постоје трајни сукоби, док постоје тежње да се нешто разгради, руши и уништи – неће бити добро за будућност људи и нових нараштаја. Стање хаоса у коме се не зна ко влада и ко се пита је стање анархије. Најважнији поредак који је трајао неколико година је био међународни поредак установљен 1878. на Берлинском конгресу, а други чак и важнији међународни поредак је створила САД након Другог свјетског рата када је озваничила „закон јачег“. Распад СССР је посљедица тога.

Данас немамо тај закон, али имамо замјену закона јачег – у закон силе који ствара атмосферу новог хладног рата. САД, већи дио европских земаља чланица НАТО-а, Русија, Кина, Индија своју снагу покушавају да манифестују прије свега оружаном снагом (војним маневрима) и економијом (колико ко зависи једних од других).

Пошто је јасно и евидентно да су земље данас међусобно зависне по многим питањима, а нарочито њихове економије и привредни раст, то значи да данас не постоји један главни центар развоја. Постоји више центара у различитим државама које због природних богатстава, развијености привреде и утицаја које имају могу да се дефинишу као земље које су мотор развоја политичких, друштвених и социјалних односа у свијету.
 

Извор: Фронтал.СРБ