Хан у Београду, Лајчак у Сарајеву и Бања Луци

Прије неколико дана Србију и БиХ су посјетили веома важни званичници који долазе из европског миљеа.

Јоханес Хан европски комесар за сусједство ЕУ боравио је у Београду у својој првој званичној посјети једној земљи изван уније, а с друге стране Мирослав Лајчак шеф словачке дипломатије је боравио у Сарајеву и Бања Луци који је босанско-херцеговачкој јавности остао упамћен као високи представник ОХР-а.

Шта овим посјетама Европа жели да поручи западном Балкану? Да ли то да жели да да обимнију дозволу за употребу европских финансијских фондова од стране Србије и БиХ и већи извозни потенцијал или жели да отргну ове двије државе из сфере руског геостратешког интереса? 

Недавно је канцеларка Меркел са самита Г-20 управо апострофирала враћање руског „стратешког интереса“ на Балкан, а као контра офанзиву Путин пореди Крим и Косово као два идентична политичка случаја. Таква врста реторике неминовно буди свјетска политичка интересовања за западни Балкан.

Када је ријеч о ЕУ све је под упитником јер се често дешава да европске дипломате једно причају у Београду и Сарајеву а сасвим друго када се врате у Брисел или када дају интервјуе домаћим медијима. Јоханес Хан је прије доласка у Србију рекао "да су привредне санкције према Русији обавеза Србије", да би у заједничком јавном наступу са премијером Србије Александром Вучићем рекао да то није обавеза оних земаља које нису чланице ЕУ. Дакле, једна контрадикција и недосљедност у ставу гдје се заправо не зна шта ЕУ тражи од Србије - да ли да уведе или не уведе санкције РФ.

До сада ниједан свјетски или европски званичник директно није позвао Србију да уведе санкције Русији што оставља простор за разна нагађања и питања. Ако нико јавно не позива Србију да уведе санкције Русији због украјинске кризе зашто се онда ово питање потеже на скоро сваком пријему или састанку са неким представником велике земље који дође у Београд? Или је до медија или се заиста "иза кулиса" то од Србије тражи, а да нико у јавности не зна како се тај страни званичник зове или коју институцију представља. 

У једној својој анализи написао сам оно што заиста одсликава стварно стање на терену. Када би Србија увела тзв. санцкије Русији, то би за Србију био економско-друштвено-политички геноцид, а ево и зашто:

Прво, Србија има споразум о слободној трговини са РФ, и ако би увела санкције – прије свега би она била на губитку које би се мјериле милионима евра у свим областима. Дакле, Србија би саму себе казнила чије посљедице ничим не би могла да надокнади.

Друго, пројекат „Јужни ток“ прије свега доноси профит српским грађевинским фирмама који ће бити кооперанти на том пројекту. На тај начин ће се отвирити нова радна мјеста, упослити оператива. Русија је имала најбољу намјеру да пројекат иде кроз Србију, а он је могао да иде сасвим другом рутом и сјеверно и јужно од Србије. То је прије свега одабир Гаспрома да „Јужни ток“ иде већ познатом рутом.

Треће, већински власник НИС-а у Србији је Рус који је од губиташа направио профитабилно предузеће.

Четврто, Србија није члан ЕУ па да мора да се понаша као и све њене чланице, а истина, многе се и не понашају исто.

И пето, најважније. Русија је историјски савезник Србије; Русија не дозвољава да Косово добије столицу у УН иако сви виде да је то независна држава; Русија није никада радила против интереса Србије нити јој је икада у историји направила било какво зло као што су неки којима трчи у загрљај; Руси и Срби су православни и братски народ; Руси никада нису водили освајачке већ одбрамбене ратове...

БиХ

Али оно што је такође интересантно око потезања приче о "санкцијама" према Русији, јесте, БиХ. Док у Србији скоро ниједна конференција за новинаре не може да прође без овог питања дотле у БиХ се уопште нико не оглашава тим поводом нити се о томе прича. Ни директно ни индиректно, а знамо да ни БиХ као ни и Србија није званично у пакету санкција "удружене Европе" против Русије. Србија има потписан споразум са Русијом о слободној трговини, БиХ не, али се потражња руског тржишта за неким пољопривредним производима сама од себе повећала јер се треба надомјестити недостатак европских извозника који су под руском блокадом. 

И умјесто да се то искористи, да пољопривредници из Републике Српске и Федерације добију већи простор за извоз својих произовда на руско тржиште - мљекари, свињари, сточари и остала удружења протестују на граничним прелазима широм БиХ због прекомјерног увоза истих производа из ЕУ. Држава умјесто да стане иза домаће производње и да ограничи увоз млијека, меса и осталог она се прави слијепа пред здравим очима. Дакле, један парадокс у којој држава не чини довољно за своје вриједне пољоприредике који само желе да живе од свог рада и чији су производи за домаће потребе доказано бољег квалитета од увозног али их уништи субвенционисана цијена из иностранства и немар надлежних органа.

Јасно је да Савјет министара и ресорно министарство за спољну трговину није урадило свој посао како би то требало, јер је руско тржиште отворено и спремно да прихвати наше производе. Умјесто тога сада имамо да се Савјет министара бави проблемом, а не рјешењем. Да је иоле радио било какав посао он би омогућио домаћим пољопривредницима да извезу производе, да подстакну домаћу производњу и да се оствари какав-такав резултат када је ријеч о ионако никаквом извозу. Али каква политика таква и држава.

Лајчак о формирању власти  у БиХ, Хан о преговорима Београда и Приштине

Поучен искуством из времена када је био високи представник у БиХ када су се дешавале бројне и свакодневне блокаде, Мирослав Лајчак тражи брзо формирање власти на свим нивоима. Колико год лично сматрао да је Лајчак био један од прагматичнијих и разумљивијих међународних представника у БиХ, сматрам да је недопустиво да он као дипломата шаље поруке око формирања власти.

Једноставно се мора разграничити шта је дипломатско понашање и који је њихов посао, а шта је посао домаћих политичких представника који су добили легитимитет на изборима. Ако политички субјекти сами нису свјесни у каквом је држава стању, то ће народ знати да казни јер је граница разумијевања давно пређена што се видјело у социјалном бунту у Федерацији када су запаљене бројне државне и кантоналне институције.

Сама та порука која је тада послата из БиХ је пуно рекла о томе шта народ мисли о раду и управљању од стране власти, и зато и Лајчак и ЕУ и цијела међународна заједница треба да остану по страни јер се одговорност домаће политичке елите мора видјети на дјелу.

Што се Јоханеса Хана тиче, добро је да жели да види напредак у односима Београда и Приштине али нејасно је шта он има сада са тим када он није искључиво комесар за проширење ЕУ, већ комесар за сусједство у Европској комисији. Дакле, у овом мандату Европске комисије сигурно не треба очекивати брзо приближавање западног Балкана према ЕУ, јер сам назив „комесаријата за сусједство“ а не изричито „за проширење“ довољно, само по себи говори. То је политика Жан Клод Јункера, садашњег предсједника ЕК, који је на таквом ставу и формирао нови тим око себе, те да нема уласка нових чланица у ЕУ док је његове Владе.

Према томе, Хан или Могеринијева немају ту снагу какву су имали Штефан Филе и Кетрин Ештон, јер што би они били неки важни модератори када ни Београд ни Приштина од тога неће имати користи у виду бржег приближавања ЕУ? А будимо реални, државни интерес и улог је велики.

Лијепо је на декларативном нивоу чути да се неко брине о овом трусном балканском подручју, али земљама требају финансијске и инвестиционе инекције, а не приче. Ко још од залагања живи? Нико. Извлачењем западног Балкана из живог блата у коме се налази више од двадесет година и транзиције била би велика заслуга, а чисто сумњам да ће то бити Јоханес Хан и Мирослав Лајчак. 

Свјесна политичка провокација Едија Раме

Албански премијер Еди Рама допутовао је у званичну посјету Београду прије неколико дана, што је прва посјета албанског државника након 68 година, када је у у посјети тадашњој Југославији био Енвер Хоџа.

Пише: Стефан Драгичевић

Након толико времена некомуникације двије дипломатије, Рама се толико политички дрзнуо да је у главном граду Србије рекао да је Косово независно и да би га Србија што прије требала међународно да призна. Да је ово рекао у Тирани или Приштини вјероватно би изјава била прихваћена као ствар навике, али у Београду то рећи а неочекивати контраодговор, заиста је чудно.

Није ово случајан инцидент јер као и са дроном на фудбалској утакмици Србија - Албанија и ово је свјесно исцениран наступ како би се изазвала реакција домаће стране, а притоме да се таква порука са одушевљењем прими код Албанаца. Наравно остварити јефтин политички поен и одушевити своје бирачко тјело и охрабрити своје симпатизере. То је намјена и сврха Рамине поруке из Београда што се итекако могло видјети у Прешеву када су га Албанци са југа Србије дочекали као "свог премијера". 

Након два инцидента са Рамом, Албанијом и утакмицом заиста је несхватљиво зашто градити некакве дипломатске односе са том земљом чији представници намјерно и јавно провоцирају не би ли изазвали инцидент који би водио ка поновној ескалацији мржње и нетрпељивости? Једноставно Балкан мора да изађе из те заоставштине 90-их година али не на начин да се важне ствари заборављају већ да се не потенцира непотребан сукоб у садашњости. Премијер Александар Вучић је хтио да се окрене нови лист у односима двије земље несхватајући да то у реалности не може бити примјењено у наредних 50 година, можда чак и више јер камен спотицања ће увијек бити 1999. година, Косово и директна подршка Албаније сепаратистичким тежњама политичком естабилишменту на Косову.

Балкански народи воле када виде "жестину" у политици као и вербалне окршаје у јавности што су показали како Срби у сјеверној Косовској Митровици тако и Албанци у Прешеву подржавајући своје премијере разним порукама,  билбордима и плакатима. Није лоше имати вербални сукоб мишљења у једној институцији два државника али јесте лоше за два народа којег представљају јер се додатно врши ионако већ јасна конфронтација међу Србима и Албанцима.

Ако желимо искорак у будућност, не морамо комуницирати, не морамо се ни поштовати, не морамо уопште обраћати пашњу једни на друге али не морамо ни забадати прст у око једни другима око националних питања. 

Реалност је таква да Срби и Србија неће дати никакве концесије за Косово када су у питању Уједињене нације и међународно признање јер практично онда Срби губе вјековни идентитет који управо потиче са Косова. С друге стране косовске власти и тамошњи Албанци више никада неће хтјети да буду у правном и политичком систему државе Србије што је такође чињеница од које се мора поћи у сваким објективним преговорима. Зашто сам ово рекао? Зато што су управо овакве ствари неријешиве за дужи временски период и са тог становишта је нелогично уопште освртање Раме на стање на Косову и Метохији. 

Да је Рама дошао у посјету некој азијској земљи која је признала косовску независност ја би и схватио разлог и намјену његове поруке, али у Србији у самом Београду говорити о Косову (као да су Срби јуче пали с Марса) и још износити проалбанске ставове по том питању за мене је потпуно нелеогично и непримјерено. 

Такође, нејасно је и то зашто Рама као премијер Албаније говори о Косову када Косово никада у историји није било дио албанске државе. Сви знамо како и када су Албанци дошли на Косово и уз чију политичку подршку су скоро па добили федералну јединицу унутар СФРЈ. 

И када знамо историју и односе земаља кроз вјекове и деценије, шта спомињање јужне српске покрајине треба да значи у односима двије суверене земље? Провокацију и инцидент.

Храброст

Рамина посјета се може да подведе под једноставан назив, а то је "Срби су видјели колико сам храбар и одважан, а сународници ће ме због овога дуго тапшати по рамену кући". Његова идеја водиља је очигледно била и остала да покаже вјештачке мишиће тамо гдје није ни вријеме ни мјесто за то. Када је видио да је претјерао покушао је прећи на спорт и о некаквој заједничкој утакмици која нема никакве везе са његовом посјетом. 

Но, на опште изненађење Рама није своју дрчност и "снагу" показивао у Прешеву пред многобројним окупљеним албанским живљем на југу Србије. Уопште није био онај Рама који је ишао Вучићу на пријем у Београд, очигледно сматрајући да је већ постигао задовољавајући ефекат за себе својом провокативном реториком. Човјек је у Прешеву говорио о Првом свјетском рату и помирењу. Невјероватно.

Помињући права Албанаца из прешевске долине остао је недоречен јер шта то Срби на сјеверу Косова имају што Албанци у Србији немају? Прешевска долина је регија, али ако се само зна колико је држава Србија из буџета до сада уложила у тај дио онда се може рећи да Албанци имају једну врсту финансијске аутономије у три општине - Прешево, Бујановац и Медвеђи. Шумадија и Санџак им сигурно и данас дан завиде. Али то је тако јер Србија мора чувати мир на том политички трусном подручју који се лако може отети контроли. 

С друге стране, Срби на сјеверу Косова још нису формирали дуго најављивани политички пројекат ЗСО (Заједница српских општина) тако да су права двије заједнице из двије регије потпуно различити и неупоредиви. 

Закључак

Као и у животу тако и у политици - све је лекција и све је наук за будућност. Из свега се треба извући поука и на крају доносити мудре и правилне одлуке. Рама је отишао, али се поново враћа у Београд 15. децембра на "премијерску конференцију". 

Политичког скандал мајстора овог пута би Србија требала да дочека спремно.

Савјет Европе и предсједавање

БиХ од маја наредне године преузима улогу предсједавајуће чланице Савјета Европе што може да има колико-толико позитивне ефекте за међународну афирмацију.

Пише: Стефан Драгичевић

У једној таквој институцији гдје су донесени универзални акти попут Европске конвенције о људским правима (1950. год) те гдје је основан Европски суд за људска права (1998. год) подразумјева се да земља која предсједава мора да искористи своју улогу за максималну промоцију. Сам Савјет сигурно нема без разлога сједиште у Стразбуру јер управо овај град симобилише повезаност двије најјаче европске државе - Њемачку и Француску. Дакле, земље од којих већински зависи економска стабилност и одрживост старог континента.

Чињеница да у склопу Савјета Европе функционише чак пет институција (Парламент, региони, разни министри и секретари, комесар за људска права и Европски суд за људска права) говори колики значај и снагу има ова кровна организација.

Нови Савјет министара БиХ предсједавање Савјетом Европе мора веома озбиљно да схвати и да једном покаже да се Срби, Бошњаци и Хрвати слажу око спољне политике која мора да се обавља на добробит свих, а не само за једну национално-политичку страну. Вођење спољне политике земље у вријеме мандата Лагумџије и Алкалаја није донијела никакве резултате, а то је посљедица нефункционисања заједничких органа који су таоци разних политика и интереса. То ни на који начин не оправдава неспособност ове двојице "бх дипломата" чији мандати су обиљежени политичким скандалима. Никада се више не поновио актуелни Савјет министара у мандату 2010 - 2014 који нема никакве резултате иза себе јер се цјело вријеме бавио смјенама, вишом политиком и промјенама унутар власти.

Сама чињеница да ће Србија преузети предсједавање ОЕБС-ом, а БиХ Савјетом Европе говори да западни Балкан има прилику да се докаже и покаже. Показивање се прије свега мисли на то да својим радом и политиком покажу да могу да воде важне међународне институције, а не да увијек буду тачка дневног реда о којој ће се расправљати. То је прилика да презентујемо своје привредне, културне и природне потенцијале; да организујемо разне манифестације; те да из свега тога покушамо да придобијемо пажњу европских инвеститора не би ли свој капитал и пословање проширили како у БиХ тако и на читав западни Балкан. Једноставно требамо да им објаснимо да су земље изашле из постконфликтног времена, да сви тежимо ка уласку у ЕУ и да кроз сваку врсту промоције покушамо да их заинтересујемо за улагање и запошљавање домаће радне снаге која је објективно за велике корпорације и јефтина. 

Социјална карта нам је суморна како у погледу незапослесности тако и у погледу животног стандарда (плате и пензије) који је најнижи у Европи. Јавна предузећа као једини ресурс у кога се гурају страначки подобници постали су губиташи. Све више предузећа ставља катанац на браву. Опште незадовољство из дана у дан се повећава. Морамо промјенити слику о нама да би кренули напријед. Морамо политику конфликта и непријатељства замјенити договорима и конкретним рјешењима између нас самих. Јер, када било који политичар уђе у вербални сукоб са неким западним амбасадором то има далекосежне посљедице по народ и грађане. Редовним извјештајима које поједине амбасаде шаљу својим матичним земљама остављају трајни утисак да смо неозбиљни и нестабилни као друштво, што између осталог, одвраћа понтенцијалне инвеститоре да дођу овдје. Има ту и бирократије, и бројних других админинстративних проблема али је од пресудне важности политичка стабилност коју БиХ од потписивања Дејтонског споразума до данас никако не може да направи. Можемо ми о западу да мислимо шта хоћемо, да их кудимо и критикујемо, али је чињеница да из земаља ЕУ у БиХ улази 50 посто свјежег капитала којег државни апарат на свим нивоима поједе за два до три мјесеца. 

Да постоји политичка воља за растерећење државног апарата и да се бар дио добијених бесповратних средстава и кредита уложи у привреду ми би данас као друштво изгледали сасвим другачије. Нажалост, наше админинстрације умјесто да кредите узимају за привреду и отварање радних мјеста оне узимају кредите да би закрпили рупе у буџетима и фондовима. То је дугорочно неодржива економска политика која води у колапс система. Кредит узет за привреду значи да ће се кроз новостворену вриједност отплаћивати рата кредита, а админинстрација нема од чега да врати јер државни службеник ништа не ствара он само троши. Дакле, дугорочно, јавља се проблем као и у предузећу - проблем неликвидности и несолвентности. 

Сви наши макроекономски показатељи су лоши, међународна репутација нам је на дну. Једини излаз из изузетно лоше ситуације у земљи видим кроз људе који државу и систем сматрају озбиљним стварима. Који ће се ухватити у коштац са великим изазовима, економско-социјалним реформама и који ће вратити вјеру у политику. То по мом дубоком увјерењу могу да ураде нове генерације које дјелимично нису оптерећене прошлошћу и које имају снаге да разговарају и преговарају са свима о свим важним темама за народ и државу у цјелини.

Консолидација и напредак

Тек када се консолидујемо у својим редовима можемо да тражимо подршку других. Савјет Европе је идеална прилика да се покажемо у најбољем свијетлу како би Европи и свијету показали да на Балкану не живе дивљаци, ратници и хулигани већ европски народи који његују своје традиционалне вриједности. Географија мора да нам буде повод да се као људи освјестимо и да видимо да припадамо Европи.

Ако се уважвамо и ако имамо реалну основу за договор око неког питања, хајде да то примјенимо у Савјету Европе. Када будемо предсједавали организујмо економске и инвестиционе форуме; направимо презентације о земљи да нас странци виде и чују, ко смо и шта смо; направимо коктеле за уважене личности из свијета бизниса, банкарства и политике; направимо радионице о нашим туристичким и друштвеним атракцијама; позовимо што више људи из бизниса широм Европе и објаснимо им ситуацију у земљи; позовимо наше музичке младе таленте са инструментима да одсвирају неку своју пјесму... једном рјечју будимо креативни и покажимо да смо дио те Европе којој тежимо. Кошта? Наравно да кошта, али боље и у овакве ствари уложити новац када имамо прилику зато, него бацати и расипати новац за нека дипломатска представништва широм свијета која немају никакав запажен резултат.

Упорно говоримо о људским правима и о томе колико су она универзална. Колико ми прихватимо само тезу универзалности људских права и то јавно кажемо у Савјету Европе, ми смо већ једном активношћу дали сигнал да странци почну истраживати наше просторе и колике се заправо људска права поштују. Не морамо се ми постављати у улогу неког домаћина, већ будимо квалитетан модератор који држи пажњу веома важне међународне публике која је веома важна за наш опстанак и развој.

Штајнмајер и Хамонд

Шефови дипломатије Њемачке и В. Британије су ових дана послали јасну поруку да они желе да виде перспективу БиХ ка путу у ЕУ што само по себи обавезује. Ако се направи помак у механизму координације и око Сејдић-Финција ми по обећању Штајнмајера и Хамонда имамо одблокиран приступ финансијским средствима из фондова ЕУ + подршка за апликацију за чланство у ЕУ. Видјели смо на примјеру Србије како се та средства из ИПА програма успјешно примјењују за разне пројекте, што значи да је ово обећање Њемачке и В. Британије а не неког локалног политичара који се чак не може ни сјетити шта је све народу обећао у предизборној кампањи. 

 Можемо ми бити филозофи па говорити "ови желе да нас искористе", али постављам питање, да ли ми као друштво већ нисмо искориштени? Не да смо искориштени (кроз криминал, пословне намјештаљке и приватизацију) већ смо дотакли дно у сваком смислу. И да нас искористе, шта губимо? Боље бити њемачка колонија и имати животни стандард као један од њених региона него бити сопствена омча око врата коју из мјесеца у мјесец све више стежемо.

Зар није срамота и понижење за све нас када чујемо да једна брдовита Албанија на свим међународним бонитетним рејтинзима боље стоји од нас? Шта то Албанци имају што ми овдје немамо? Имају политичку стабилност, договарају се и рјешавају националне проблеме заједно и у ходу. И када замислимо само једну Албанију да је испред нас, поставља се питање зашто смо то дозволили? Зашто сами себе уништавамо? Умјесто да искористимо своје природне потенцијале, све оно што нам је Бог дао, умјесто да се усаглашавамо и сарађујемо на свим нивоима власти, умјесто да нађемо модус сарадње - ми то препуштамо корумпираним политичарима који су двадесет и више година на политичком небу ове напаћене земље и који немају осјећај да неке ствари треба мјењати, реформисати и уопштено редефинисати односе међу људима.

Закључак   

Будућност свих нас зависи од нас самих. Морамо бити свјесни да политика зависи од народа, а не обрнуто. Права и једина моћ произилази из народа. 

Стефан Драгичевић: Садашњи и будући свјетски поредак

Када су амерички и бриселски политички душебрижници за свјетску безбједност говорили да је Косово посебан случај или sui generis већина свјетске јавности је рекла да од косовске посебности нема ништа и да је то класични преседан.

Пише: Стефан Драгичевић

Свијет је био у праву јер се у пракси показало да су послије Косова настале двије нове државе на Кавказу тј. Јужна Осетија и Абхазија које је признала Русија. Руска страна је признање правдала косовским преседаном и рекла „ако може Косово могу и други сепаратистчки дјелови у свијету да буду независни“. Изузев ратова који су се дешавали од Авганистана, Ирака преко „Арапског прољећа“ Либије и Сирије имали смо још и одвајање Крима од Украјине и припајање истог Руској Федерацији. Дакле, као и на Косову, и тамо су били оружани сукоби са крајњим исходом – одвајања од тадашње државе.

Кроз овај ланац конфликтних дешавања као и политичких и војних трвења, видимо хроничан недостатак међународног права и уопштено институционалне заштите УН. Оне су након Другог свјетског рата и биле основане да би чувале глобални поредак и мир у свијету, али су се једноставно претвориле у полицајца који не може да заведе ред нити да одбрани своје повеље, резолуције и уопштене оснивачке акте због којих су основани. Након распада СССР-а и источног блока, УН су постале потпуно некорисне јер се уопште не питају око суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава. Генерална скупштина и Савјет безбједности су се претворили у дебатне клубове амбасадора и представника држава у коме се доносе закључци који немају никакву снагу у пракси.

Немоћ УН искористиле су САД и земље чланице НАТО-а од бомбардовања СР Југославије преко Ирака до Либије. На тај начин запад је желио да пошаље поруку свијету да су само они ти који се питају о глобалном поретку и да им нико на том плану не може бити конкуренција.

Косово је постало примјер како и други требају кренути путем независности, јер уз подршку велике силе нема те међународне институције која може спријечити некога да оствари свој циљ. Не само што је утабан пут којим се треба кретати него је продубило наде и другима да се на миран начин путем референдума могу изјаснити о својој будућности и да је независност могућа. Пандорина кутија је отворена што можемо видјети кроз бројне сепаратистичке тежње широм свијета.

Онима који су дугорочно имали у плану независност, на миран и демократски начин то могу остварити путем референдума. Шкотска је на референдуму изабрала останак у Великој Британији, што не значи да ће на исти начин Каталонија, или Баскија, или Нагорно-Карабах, или јужни Тирол и остати у садашњим границама.

Шкотска и референдум

Шкотска проведеним референдумом ништа није изгубила, него је чак и добила. Лондон је обећао да ће велики дио овлаштења од финансија и привреде до безбједности бити пренесен на Единбург, што јача шкотску аутономију. То ће бити случај и са осталим дјеловима В. Британије – укључујући Велс и Сјеверну Ирску. Поука шкотског примјера говори нам да и ако референдум не успије на демократски начин, држава ће свакако морати да се одрекне дијела надлежности и да их пренесе на нижи ниво што значи да ће Шкоти о већини ствари везаних за своје животе одлучивати сами у својим институцијама.

Веома је заинимљиво како је текао процес до референдума у Шкотској јер су од самог почетка индиције биле такве да ће већина Шкота изабрати да остане у саставу В. Британије и тиме подржати унионисте и Алистера Дарлинга. С друге стране, шкотски премијер Алекс Салмонд је имао дугорочна очекивања као националиста да ће једнога дана ујутру да се пробуди у независној Шкотској са свим државним обиљежијма. При томе ниједног тренутка није доводио у питање да ће Шкоти ипак бити већински за његову идеју упркос и тадашњем расположењу грађана који су већински били привржени за останак у заједници са Лондоном.

Оно што упада у очи сваком озбиљнијем аналитичару то је та демократичност између Лондона и Единбурга. Они су се договорили да се референдум одржи. Дакле, нико никоме није пријетио, нису се дизале етничке тензије, нису се политичари гледали преко нишана... него су направили договор да народ одлучи о својој будућности. И одлучио је. Посљедица нема никаквих, осим што ће Салмонд због неуспјеха своје идеје као премијер да поднесе оставку на ту позицију.

Прије двије седмице одржана истраживања су показала да је на страни присталица отцјепљења од В. Британије 51 одсто у односу на 49 одсто присталица који су били на страни останка у УК. То је Лондон подигло на ноге, а посебно краљицу Елизабету и премијера Дејвида Камерона који су забринути и уплашени на све могуће начине покушавали да јачају табор Алистера Дарлинга. Укључио се и бивши премијер В. Британије Гордон Браун који је на сва уста обећавао Шкотима проширење аутономије,  нарочито по питању фискалне политике. Борис Џонсон, градоначелник Лондона је најавио катастрофу ако се Шкотска одвоји. Емотивно су сви на „острву“ везани за „јунион џек“ заставу која краси боје уједињене Енглеске, Шкотске, Велса и Сјеверне Ирске тако да и по том питању корист иде на страну присталица останка у В. Британији.

С друге стране, Шкоте је плашила и Европска комисија која је јасно рекла да независна Шкотска неће моћи да остане у саставу ЕУ и да ће морати проћи уобичају процедуру за прикључење. То је додатно смањило популарност националиста јер се створио утисак да ће требати пасоши, прелазак на нову валуту, изградња новог пензионог и социјалног система... што је мукотрпан и тежак посао.

Све је то условило побједу униониста на референдуму са убједљивих 55,3 одсто подршке бирача у односу на присталице независности који су добили подршку 44,7 одсто.

Послије Шкотске, сљедеће статусно питање биће Каталонија

Шкотски референдум је буквално дао вјетар у леђа Каталонцима, који се за разлику од Шкота боре да уопште изађу на референдум и да се изјасне о свом будућем статусу. Међутим, не треба сметнути са ума да су веома велике разлике између сјевера и југа Европе (у менталитету и социјалном статусу), посебно зато што већина Каталонаца прижељкује независност, и само им је још потребно да званични Мадрид не упути апелацију Уставном суду јер Устав Шпаније не познаје могућност расписивања референдума у било којој регији те државе.

Но и поред те чињенице Артур Мас премијер Каталоније је неумољив и како је најавио ових дана ће кренути интензивно у припрему референдума како би се он одржао најкасније 9. новембра.

Куда иде свијет у будућности?

Свима је јасно да 20. вијек има јако мало додирних тачака са 21. Како по питању економије тако и по питању безбједности и политике. Утисак је да свијет и уопштено човјечанство све дубље упадају у један друштвено-политички вртлог из кога ће се тешко направити праведан и равноправан систем.

Док год постоје тензије и непријатељства, док постоје трајни сукоби, док постоје тежње да се нешто разгради, руши и уништи – неће бити добро за будућност људи и нових нараштаја. Стање хаоса у коме се не зна ко влада и ко се пита је стање анархије. Најважнији поредак који је трајао неколико година је био међународни поредак установљен 1878. на Берлинском конгресу, а други чак и важнији међународни поредак је створила САД након Другог свјетског рата када је озваничила „закон јачег“. Распад СССР је посљедица тога.

Данас немамо тај закон, али имамо замјену закона јачег – у закон силе који ствара атмосферу новог хладног рата. САД, већи дио европских земаља чланица НАТО-а, Русија, Кина, Индија своју снагу покушавају да манифестују прије свега оружаном снагом (војним маневрима) и економијом (колико ко зависи једних од других).

Пошто је јасно и евидентно да су земље данас међусобно зависне по многим питањима, а нарочито њихове економије и привредни раст, то значи да данас не постоји један главни центар развоја. Постоји више центара у различитим државама које због природних богатстава, развијености привреде и утицаја које имају могу да се дефинишу као земље које су мотор развоја политичких, друштвених и социјалних односа у свијету.
 

Извор: Фронтал.СРБ 

Дејтонска творевина и конференција о западном Балкану

Кад год се организује нека међународна конференција званичницима на свим нивоима власти се диже коса на глави.

Пише: Стефан Драгичевић

Једнима зато што на конференције иду без икаквих резултата које би могли да презентују свјетској јавности и евентуално потенцијалним страним инвеститорима, а другима зато што стално оспоравајући персонално једни друге изгледају као раштимовани оркестар којима уопште није циљ побољшање ионако никавког имиџа земље из које долазе.

Најбољи примјер свега тога је предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда чији ће Савјет бити уписан у историју као најнеорганизованији, најслабији или у преводу најгора извршна власт коју је БиХ од Дејтона наовамо икада имала. Од проблема са пребивалиштем, ЈМБ, механизмом координације, државном имовином, Електропреносом, криминалом од двије милијарде КМ у УИО, са сићом коју су подијелили поплављенима као државни органи, са оспоравањем разних именовања на директорске функције (до сада најактуелнији случај са директором РАК-а) па до проблема са ионако крхким позицијама директора попут Горана Зубца, директора СИПА, против кога је покренут судски процес. Колико је Савјет министара преживио смјена министара то само драги Бог зна, јер се толико странака измијењало у власти и опозицији да се тамо више не зна ни ко пије ни ко плаћа. Једно је сигурно, изласком Радончићевог СББ из већине, практично извршна власт и не постоји, јер у Представничком дому нема већине за било које гласање. Додуше, избори су близу, па је питање да ли ће Парламент или Савјет министара уопште засједати.

У очигледној немогућности да било шта формулише као резултат пред берлинску конференцију о западном Балкану, Беванда иде на састанак са лидерима региона, (Хрватска, Албанија, Црна Гора и БиХ) не би ли неком иницијативом у виду јадранско-јонског аутопута покушао замаскирати политички хаос на нивоу заједничких, институција у којима ама баш ништа не функционише, осим Тужилаштва БиХ. И јасно, јадранско-јонски пут оста само на ријечима о „заједничком интересу“ и добром медијском опажању, а конкретне ефекте те дионице аутопута нико и не помиње. Дакле, јасно је да од тог пројекта неће бити ништа наредних 20-25 година.

Међутим, у цијелој овој причи о „путу ка Берлину“ не треба кривити само Беванду, већ све политичке актере који су у ових 4 године народе и грађане одвели у живо блато повећавајући јавни сектор, а реални, да се они питају може и да се сахрани. Само на нивоу заједничких институција налази се преко 22.000 запослених радника. Просто се поставља питање шта толики радници раде у јавном сектору на нивоу државе када се зна да је „оператива“ на ентитетима? Из тога се може извући само један закључак – да политичка елита на свим нивоима власти још увијек живи у самоуправном времену, лијепог нам социјализма чија је идеологија поражена распадом СССР-а 1991.

Треба примијетити да је премијер Србије Александар Вучић трећи пут у Берлину у последња три мјесеца. Питање које се поставља, колико су лидери из БиХ били пута у Берлину од почетка 2014. године? Колико су пута имали састанке са високим званичницима држава и ЕУ од које нам зависи плата, егзистенција и уопштено живот у земљи, јер су највећи кредитори и донатори? Колико су труда заложили да се крупна економска питања отворе на добробит свих народа у БиХ?

Умјесто да на конференцију коју организује Ангела Меркел идемо са јасним циљевима, приоритетима и задацима како привући њемачке инвеститоре – наши представници иду да просипају демагогију. Иначе, за напомену и ради јавности, на конференцији је било око 250 њемачких привредних представника. Док се у БиХ не створи та клима да је свака међународна конференција и са економским предзнаком једнака оној Дејтонској, дотле ће БиХ укључујући Републику Српску и Федерацију увијек бити на лошем гласу у међународној заједници. А коме то одговора? Корумпираним политичарима којима одговара стање безвлашћа и хаоса.

Лијепо каже канцеларка Меркел да јој је мотив формирања конференције био „живот балканских народа, једних са другима, а не једних против других“. Све то лијепо звучи, али канцеларка не може или неће да схвати да Балкан из финансијског и политичког мрака може да извуче само чврста рука неке велике силе која би неформално „државице“ гледала као своје колоније, а предсједнике држава и предсједнике влада као своје пионе, помоћу којих би се створио неки резултат.

Неоспорно је да земље настале распадом СФРЈ теже ка учлањењу у ЕУ, а разлог је једноставан: виде да не могу саме, ни финансијски ни политички, па им је зато брже боље потребан врховни лидер оличен у Европској комисији који ће им ваљати само онда када им одобри одређени износ кредита или бесповратних средстава не би ли напунили фондове да преживе још једну турбулентну социјалну годину.

Напредак у односима земаља у региону је минималан, не зато што то представници држава не желе, већ због тога што је овај дио западног Балкана и даље заробљен у прошлости и отворених рана из деведесетих. Колико год се представници народа грлили, љубакали, сједали, испијали кафе, ручали – реалност говори да још увијек национални корпуси нису спремни на потпуно помирење.

Конкретно, у ФБиХ имамо недавно отворени тунел „Први март“ који повезује Зеницу и Сарајево. То је одличан пројекат, један од највећих инфраструктурних пројеката у држави, скраћује вријеме путовања, велики успијех грађевинских предузећа из БиХ, али чему политички назив „Први март“ ако се зна да српски народ као конститутивни и равноправни не признаје тај датум? Због чега политички обојити економски успијех када ће се тим тунелом возити и Бошњаци и Хрвати и Срби и гастарбајтери и странци и једнако ће плаћати путарину? Назив неког свјетског научника или књижевника сасвим би био прикладан и нико се не би осјећао увријеђеним.

На дугом штапу је прикључење ЕУ, посебно када се види да од 2010. па до данас у БиХ имамо фазу стагнације у којој се мало шта урадило у смислу прилагођавања законодавству ЕУ. ЕК је јасно ставила до знања да ће кроз предприступне фондове за западни Балкан обезбиједити око 12 милијарди евра, а да би смо добили свој дио колача политички представници морају напорно да раде и да се домаћински понашају према сваком евру који дође у буџетску касу.

Слиједе нам избори 12. октобра тако да је веома мала вјероватноћа да ће неко засукати рукаве и почети одговорно да ради свој посао. Зато, народе, добро размисли коме ћеш дати своје повјерење јер за четири године мандата чуда се могу урадити ако се имају одговорни људи, одговорна политика и одговорна правила са јасним роковима реализације.

Извор: Фронтал.СРБ 

Стефан Драгичевић: Нови хладни рат, Русија и Србија

У хладном рату који је више него очигледан између Русије с једне стране и САД и ЕУ с друге стране због украјинске кризе, никако не би било добро да мали и неразвијени народи економски страдају.

Пише: Стефан Драгичеић

Јасно је да вербални и економски сукоб Запада и Русије око Украјине доминира у односу на војни (трка у наоружању) који је био оличење првог хладног рата између САД и тадашњег СССР. Наиме, данас ако економски ослабиш противника ти се брзо крећеш ка својој побједи, а све из разлога што је данашња економија повезана, увезана и заснива се на принципу зависности једних од других.

На почетку украјинске кризе, санкције су биле персоналне односно погађале су одређене личности из врха државе што и није био некекав проблем јер није стварао губитке, а већ када су уведене санкције Гаспрому, Гаспром банци и многим другим енергетским и финансијским гигантима онда је постало забрињавајуће.

Руско тржиште је зависно од разних технолошких достигнућа запада, ај-ти сектора, аутомобилске индустрије, филмско-продуцентских кућа, од финансијских предузећа и прије свега западних берзи на којима се тргује са акцијама и обвезницама огромне новчане вриједности. С друге стране, ЕУ је 70 посто приоритетно зависна од руског гаса, једним дјелом и нафте, а огромна спољно-трговинска размјена је и око војне индустрије на којој Русија зарађује милијарде.

Дакле, зависност једних од других је очигледна, а санкције које предузме једна страна подразумјева да штету трпе и једни и други. Ако постоји и реципроцитет, па још се на санкције одговори санкцијама, онда то води у потпуни економски рат гдје ће бити потребне године да би се обје стране опоравиле од посљедица.

У свему томе неминовно је страдање малих и неразвијених, јер управо ће они на својим плећима најтеже да поднесу економски сукоб великих сила од којих зависе, а често и од којих живе и одржавају какав-такав социјални мир у кући. Најбољи примјер овога су источно европске земље које су сада чланица ЕУ, а које морају да слиједе спољну политику уније уводећи санкције Русији. Русија је недавно забранила увоз свих пољопривредних производа из земаља ЕУ, а многе источно европске земље свој позитиван спољно-трговински биланс управо одржавају извозом пољопривредних производа у Русију, посебно земље које имају потписан споразум о слободној трговини.

Русија проблеме око пољопривреде скоро и да неће ни осјетити јер је „старе“ европске партнере замјенила новим у виду Бразила и других латиноамеричких држава којима је дала огроман простор за увоз на њену територију. Ту се не смије заборавити и Азија, посебно Индија и Пакистан којима су такође широм отворена врата увозу пољопривредних производа у Русију. Практично, бивше државе СССР-а, а сада ЕУ које су увеле санкције Русији су компензоване земљама са брзим економским развојем у свјету и још плус домаћи произвођачи добијају већи подстицај.

Невјероватна је ствар да тако лако земље губе своја традицонална тржишта и то само зато што је неко из Европске комисије рекао да се санкције морају увести. Као да земље немају свој суверенитет, своју независност, своју власт, своју економију, привреду... али се морају повиновати одлукама врха уније ако не желе да трпе још горе казне.

Грађански рат

Такође, треба примјетити да западна медијска пропаганда ствара огроман свјетски притисак на Русију. Нарочито када је у питању обарање малезијског путничког авиона у околини Доњецка са 298 путника када је Русија без истраге и без доказа унапријед већ била проглашена кривом. Чак су Путина поредили са Хитлером и Трећим рајхом. Сутра дан криви су руски побуњеници из Доњецка и Луганска. Дакле, запад не бира средства, а ни ријечи у својим прераним оптужбама. Истрага до данас дан није завршена, а нико озбиљан у остатку међународне заједнице није се ни удостојио да поведе озбиљну истрагу против украјинских власти на чијој се територији и десила несрећа. Све то говори о једној врсти пристрасности и необјективног извјештавања у коме се унапријед неко осуђује на злочин, као да смо на почетку 20. вијека.

Код ове теме требамо се присјетити рата на Косову 1998-1999 када су албански сепаратисти добили назив од западних медија – борци за слободу, а проруски активисти из Доњецка и Луганска називају се сепаратистима и терористима који крше територијални интегритет Украјине. За познаваоце ратних дешавања из СРЈ, затим Авганистана и Ирака, Либије и Сирије – ово не треба ништа да чуди јер се зна које је најјаче западно припремно оружје пред напад – медији.

Безобзира на медијске контрадикторности у вези тих фамозних назива пред сваки рат, треба рећи да Русија није Србија, ни Ирак, ни Либија, ни Сирија. Русија је сила која је војну одбрану свог народа изван своје територије већ примјенила у Грузији 2008. године када је заштитила Јужну Осетију и Абхазију и признала њихову независност, а само 30 километара (до Тбилисија) ју је дјелило да уништи и разори грузијску војску и да збаци са власти тадашњег авантуристичког предсједника Михаила Сакашвилија.

Тако и сада никога на свјету не треба да чуди када Русија нагомилава своје трупе, тешку артиљерију, авионе и сву војну снагу на руско-украјинској граници. Незванично, око 45.000 руских војника је на граници и спремно да уђе у отворени конфликт са украјинском војском и тиме заштити руско становништво које претежно живи на истоку Украјине, а које је под сталном неизвјесношћу новог бомбардовања. У свакој преамбули сваке озбиљне државе стоји да ће држава штити интерес и безбједност свога народа ма гдје он био, тако да ако би Русија и ушла у рат против Украјине – то би се прије свега могао тумачити као одбрамбени рат у коме је циљ заштити своје становништво.

Исто тако, јасно је да НАТО овим ратом у Украјини има нескривену жељу да оствари свој дугорочни циљ, а то је што више се приближити руским границама. На тај начин геостратешки европски дио Русије би био окупиран од стране НАТО-а, изузев на сјевероистоку гдје им је вјечни савезник Лукашенко и његова Бјелорусија. То ни у ком случају Русија не смије да дозволи, а посебно када се украјинска криза заврши. Русија ће у Украјини имати једног од највећих спољнополитичких непријатеља што није добро прије свега због гаса које Русија шаље Европи преко те земље.

Србија и земље западног Балкана

Оно што ми је најсмијешније када у нашим новинама читам питања „Да ли ће Србија увести санкције Русији“. Ми смо толико мали и небитни, да ми тога нисмо ни свјесни. Мени је јасно да медији у мјесецима јул-август немају пуно о чему да пишу, али инсистирати толико на том питању је за мене невјероватно.

Прво, Србија има споразум о слободној трговини са РФ, и ако би увела санкције – прије свега би она била на губитку које би се мјериле милионима евра у свим областима. Дакле, Србија би саму себе казнила чије посљедице ничим не би могла да надокнади.

Друго, пројекат „Јужни ток“ прије свега доноси профит српским грађевинским фирмама који ће бити кооперанти на том пројекту. На тај начин ће се отвирити нова радна мјеста, упослити оператива. Русија је имала најбољу намјеру да пројекат иде кроз Србију, а он је могао да иде сасвим другом рутом и сјеверно и јужно од Србије. То је прије свега одабир Гаспрома да „Јужни ток“ иде већ познатом рутом.

Треће, већински власник НИС-а у Србији је Рус који је од губиташа направио профитабилно предузеће.

Четврто, Србија није члан ЕУ па да мора да се понаша као и све њене чланице, а истина, многе се и не понашају исто.

И пето, најважније. Русија је историјски савезник Србије; Русија не дозвољава да Косово добије столицу у УН иако сви виде да је то независна држава; Русија није никада радила против интереса Србије нити јој је икада у историји направила било какво зло као што су неки којима трчи у загрљај; Руси и Срби су православни и братски народ; Руси никада нису водили освајачке већ одбрамбене ратове...

И поред свега да Србија уведе санкције Русији ма ко био на власти? Заиста би било депласирано.

Послије свега што се дешава, питам се, да ли је хладни рат икада и престајао.

Извор: Фронтал.СРБ

Стефан Драгичевић: Пандорина кутија се отворила у УИО

Након што су Републику Српску и Федерацију задесиле поплаве незабиљежених размјера чија се штета процјењује на преко 4 милијарде КМ, БиХ потресла је нова несрећа у виду афере организованог криминала у УИО.

Пише: Стефан Драгичевић

Сви који живе у БиХ су свјесни да је држава под канџама криминала; под сталним пријетњама исисавања животног ткива друштва; друштво у коме се веома често дешавају злоупотребе службеног положаја; друштво у коме криминал не може да се заустави ако држава, а прије свега тужилаштва на разним нивоима власти, не буду радили свој посао. До сада разноразне агенције су указивале на криминал у многим државним институцијама, од нивоа заједничких органа до ентитетских и кантоналних, али никада да се било шта предузме у циљу истрага и подизања оптужница. То нам само говори да су безбједносне и судско-тужилачке структуре немоћне да се обрачунају са најгором пошасти за једно друштво, а које се зове организовани криминал.

Управа за индиректно опорезивања (УИО) је преважна институција у овој земљи. Она је најважнија институција. У њој се налазе највеће количине новца које долазе у земљу по различитим основама – ПДВ, царине, акцизе и бројни други фискални намети. То је институција у којој је највећи износ јавних прихода државе БиХ и која у складу са својом пословном политиком распоређује прикупљене јавне приходе на нивое Републике Српске, Федерације и Брчко дистрикт по унапријед утврђеним коефицијентима. Шира јавност треба да зна да су индиректни порези које прикупља УИО много већи од директних пореза (пореза на имовину, на плате, добит...) и буквално ова држава живи од прикупљених индиректних пореза.

Када се у једној оваквој институцији дешава криминал који је негдје око двије милијарде КМ онда је то знак за узбуну и то такав знак који треба да укључи све безбједносне структуре у овој земљи у процесуирању оних који су имали снаге да се са јавним новцем играју како хоће. Овдје више нису у питању осумњичени јер они су имали своје менторе за чији налог су то радили; овдје је у питању цијела једна структура која је организовано пљачакала УИО. СИПА и Тужилаштво БиХ по питању овог случаја су показали висок ниво професионалности, али они не смију бити усамљени јер им је потребна асистенција свих безбједносних и информативних агенција како би се цијели овај посао успјешно привео крају.

Акција „Пандора“ је акција која заслужује сваки респект јер су људи који су радили на њеном предмету даноноћно проводили сате и сате истраге како би имали елементе за подизање оптужница. Ово је акција коју треба похвалити и то је само дјелић онога како једно друштво треба да функционише у будућности. Да сасјече оне који мисле да су изнад државе и изнад закона. Треба хапсити и дилере дрогом, марихуаном; разне шверцере; пљачкаше банака... ништа није спорно, али ако цијела земља зна да крупни криминал „царује“ више од ових минорних случајева, дајте онда да извршимо професионализацију безбједносних структура на свим нивоима и да политика трајно буде одстрањена у том погледу.

Једно од најпознатијих имена у УИО је свакако предсједник синдиката управе Мехмедалија Осмић који је годинама упозоравао на велики криминал у овој, најважнијој институцији БиХ. Сјећам се када су биле многобројне расправе у Представничком дому Парламента БиХ и када је управо Осмић упозоравао да се једном за сва времена криминалној хоботници у УИО мора стати у крај јер се ради о јавном, народном новцу који нестаје у огромним количинама. Дакле, већ тада се говорило о томе, а ускоро ће добити и свој судски почетак.

Неоспорно је да сваком спору кумује политика, а управо је она и дала зелено свијетло Тужилаштву и Горану Салиховићу да раде свој посао.

Илустроваћу то примјером Србије јер тамо када је дошло до промјене власти (ДС отишла у опозицију, СНС дошао на власт) Судови и Тужилаштва су почеле да раде крупне послове везане за криминал које у прошлости нису смијели ни да такну јер нису имали политичку подршку. Бројни су примјери: Од Агробанке, Војвођанске банке, Азотаре, Ветеринарског завода, бројна звучна бизнис-имена су похапшена... Сви тужиоци и судије су биле изабране у предходним мандатима власти, али су Вучићевом политичком подршком почеле да раде свој посао тек његовим доласком на власт.

То више не треба крити него јасно ставити до знања: СУДОВИ И ТУЖИЛАШТВА ПОЧИЊУ ДА РАДЕ СВОЈ ПОСАО КАДА ДОБИЈУ ЗЕЛЕНО СВИЈЕТЛО ПОЛИТИКЕ.

Нешто што прија сваком уху па тако и мом јер буди оптимизам, јесте изјава главог тужиоца БиХ Салиховића који је недавно изјавио „Оно што припада држави нико не смије одузети. Обрачун који смо направили у свим овим сегментима говори да алтернативе нема у борби против корупције. Кренуло се од случаја Кекеровић, а ово је до сада највећи предмет. У неким од предходних предмета имали смо случај одузимања имовине у вриједности од 32 милиона КМ“.

Пандорина кутија

Акција „Пандора“ је прије свега разоткрила штете по буџет које су прузроковане криминалом. То је суштинска ствар ове истраге јер су сем цифре изашле и имена оних који су га оштетили. Цијела штета која настане по буџет се касније надопуњује преко кредита. Дакле, кредити који се узимају од комерцијалних банака иду за текућу потрошњу, а не за покретање производње. И то је трагично. То у преводу значи, да криминал не допушта привреди да отвори радно мјесто иако данас у развијеним земљама реални сектор је неупоредиво већи, јачи и снажнији од админинстрације и која практично „храни“ ту исту админинстрацију.

БиХ се налази у чврстом загрљају криминала и док је то тако, док мафија води државу, не може бити просперитета за ово наше становништво у погледу отварања радних мјеста и покретања привредне активности. Кључ свега је да се админинстарација мора растеретити јер је у овом облику она неодржива. Не може админинстрација по запослености да буде у истој равни са реалним сектором или чак да буде и већа... то је просто економски геноцид. То значи да се држава мора задуживати за потрошњу јер реални сектор то не може да издржи у погледу фискалних намета. Зна се која је улога државе у погледу регулативе, а која је улога привреде.

УИО као професионална институција

Као што смо већ рекли, УИО је преважна институција за ову државу и са тог аспекта њу је неопходно деполитизовати. Не само на папиру, већ у пракси. У тој институцији треба да раде врхунски економски професионалнци, стручњаци и експерти који знају да управљају јавним новцем. Ту не смије да буде ни „П“ од политике него само и искључиво струка која ће на бази макроекономске политике да креира економску политику ове земље. У овом бх систему када монетарна политика практично и не постоји (јер је Централна банка у аранжману каренси борда) јер има само надлежност да мјери и контролише количину новца у оптицају, нужно је имати стабилну и ефикасну фискалну политику која треба да одговори савременим финансијским изазовима.

Колико је ова институција важна говори и информација да УИО годишње наплати прихода око 7 милијарди КМ. Дакле, институција која је алфа и омега и од које почиње почетак расподјеле новца.

Закључак

Како је могуће да толики новац (двије милијарде) буде покраден? Тамо гдје влада хаос у друштву, а то је БиХ, могуће је све па и то. Са износом од двије милијарде КМ комотно се могла санирати половина штете проузроковане од поплава, плус буџетске резерве, плус добијена средства из иностранства и плус донаторска конференција и санирана штета од полава.

Мене као појединца, уопште ова цифра није изненадила нити ме може изненадити узимајући у обзир у каквом нам је држава економском-психичком-менталном-националном стању. Остаје нада да ће Тужилаштво БиХ наставити да ради интензивно на крупним предметима привредног и државног криминала како би овај народ по окончању многобројних судских поступака могао да види свијетло на крају тунела.

Извор: Фронтал.СРБ  

Стефан Драгичевић: Исполитизовано пребивалиште

Политизација закона о пребивалишту на нивоу БиХ попримила је неслућене размјере.

Пише: Стефан Драгичевић

Овим питањем се жели не само манипулисати и подгријавати политичка атмосфера у земљи, већ и то да "пребивалиште" постане главни инструмент за изборни инжењеринг за предстојеће опште изборе у октобру мјесецу, баш као што је послужио за локалне изборе прије двије године. Јавност треба да зна да БиХ има надлежност за уређивање ове материје али због политичких размимоилажења три национална табора у Дому народа закон о пребивалишту и боравишту не може да ступи на снагу иако су му зелено свијетло дали како Савјет министара тако и Представнички дом Парламента БиХ.

Фиктивно пријављивање људи на адресе на којима не живе не само да није нормално већ није примјењиво нигдје у савременом свијету. Да ли постоји могућност да држављанин Француске пријави своје пребивалиште гдје је Ајфелов торањ? Или на Јелисејску палату или на било коју другу државну, вјерску, културну инстутицију? Наравно да не постоји и да није могуће.

Но, оно што није нормално у уређеним државама и системима могуће је у неуређеним земљама попут БиХ гдје уцјенама појединих невладиних организација закон који би се уређивао и транспарентно примјењивао на ту област, не може да прође парламентарну процедуру.

Прије двије године, пред изборе, имали смо масовно фиктивно пријављивање бирача на институцију попут ОХР-а, Предсједништва БиХ; на зграду општине и скупштине Сребреница; на кућу у којој стварно живи пет људи, а фиктивно се пријави на исту адресу двадесет и више људи, чак је и муфтија Муамер Зукорлић који је иначе из Санџака и држављанин је Србије гласао на локалним изборима фиктивно се пријавивши да живи у општини Сребреница. Дакле, ради се о чисто политичко обојеној манипулацији људима гдје је главни циљ да се изигра воља народа који стварно на том простору живи.

Како неко може причати да ако се усвоји закон о пребивалишту БиХ да ће се тиме прекројити могућност повратка у Републику Српску? Повратак и закон о пребивалишту су двије одвојене ствари, јер повратак избјеглих и расљених уређују ентитети унутар свог законодавства (Република Српска, Федерација и Брчко дистрикт), а закон о пребивалишту на нивоу БиХ уређује евиденцију и базу података. Држав, а нити закон о пребивалишту немају утицај на то колико ће ентитети и Брчко дистрикт из своје буџетске касе издвојити за обнову стамбених објеката и за свеукупан повратак становништва.

Таква изјава само показује колико је појединцима стало да утичу на дневну политику иако су и они сами свјесни да то што причају нема никакве логичке и правне основе.
Један овакав закон не само да спријечава манипулације око тога гдје људи живе; гдје бораве; већ рјешава и основно људско право - слободу кретања и нејасно је зашто федерално Сарајево не схвати да је овај закон виталан и суштински за сваку земљу па тако и БиХ. Проблематизовати нешто што треба да уведе ред је контрапродуктивно и баш због тога ће се многим појединцима и организацијама - политизација закона о пребивалишту обити о главу, кад-тад. Једнима на изборима, другима у послу, а трећима ће обесмислити рад тзв. невладиних организација попут 1. марта.

У Републици Српској је усвојена одлука Владе око вршења провјере тачности и истинитости података приликом пријаве пребивалишта. Нужност једне такве одлуке је неопходна за обављање свакодневних активности провјере и евидентирања становника, а управо како би се избјегло негативно искуство из 2012. године.

Иако су и позиција и опозиција око пребивалишта у Српској нашле заједнички језик, закон није поштеђен федералне критике као и критике појединих представника Бошњака у Вијећу народа Српске. Федералне странке су чак писале Инцку и многим страним званичницима да ставе ван снаге овај закон, а истовремено да се поништи одлука Владе око вршења провјере тачности и истинитости података приликом пријаве пребивалишта на територији Републике Српске. У критици предњачи СДА, тј. они који су главни кончничари у Дому народа око овог закона, а све под притиском коалиције 1. март.

Такође, не треба занемарити ни утицај Исламске вјерске заједнице која је имала јасан правац дјеловања око блокаде закона о пребивалишту у Дому народа.

То је једна парадоксална ситуација у којој су државне институције БиХ показале потпуну инертност по овом питању, док су Република Српска и Брчко дистрикт око пребивалишта само усвајали привремене одлуке док се сам закон не усвоји у Дому народа. До када ће те одлуке да важе је питање свих питања... јер, ако Уставни суд буде опет одлучивао, одлуку сигурно не требамо очекивати прије новембра-децембра мјесеца.

Суштински проблем

Суштински проблем око пребивалишта лежи у коалицији 1. март која условљава политичке партије у Федерацији како би бројним нерегуларностима створила могућност манипулације гласовима на изборима. Уколико би странке које подржавају 1. март биле компатибилне оне би максимално могле да освоје око 5 од укупно 14 мандата у Представничком дому БиХ из Републике Српске. То би значило потпуну деградацију и рушење ентитетског механизма заштите виталног националног интереса, а на које су се често позивали представници из Српске. Како би се то извело? Уколико би 1. март успио да региструје око 150.000 – 160.000 нових бирача, уз постојећих близу 70.000 тај план би се могао остварити, с тим да излазак српских бирача на изборе не пређе 50 посто.

С друге стране, ако би 1. март активирао и дијаспору у цијелу ову причу тј. ако би по њиховом налогу дипломатско-конзуларна представништва БиХ издавала фиктивне пријаве пребивалишта, а то све потврди ЦИК БиХ онда би то био веома озбиљан проблем гдје би било видљиво да систем и држава не постоје и не функционишу. На први поглед то изгледа немогуће, али ако српски представници остану пасивни као што су до сада увијек остајали по страни у иностранству, то би се могло десити.

На МУП-у Српске је огромна одговорност и само њиховим пуним и преданим радом овакве врсте малверзација се могу и морају спријечити. МУП не смије да буде усамљен јер иза њиховог рада треба да стоје све политичке партије, народ и наравно правда.

Све у свему избори нам се приближавају, позиције код свих остају на истом и веома је мала вјероватноћа да ће се у Дому народа до октобра мјесеца усвојити закон о пребивалишту и боравишту.

Ако се још узме у обзир да је Фахрудин Радончић смијењен са мјеста министра безбједности и да је СББ фактички изашао из већине - то значи да власт на ниву БиХ више и не постоји. Политички хаос на нивоу заједничких органа који траје још од 2010. године показује да људи нису спремни да налазе рјешења и да нису уопште у функцији грађана и народа које заступају. Они су само наставили да воде ово друштво у живо блато јер ниједна једина добра ствар није урађена у протеклих четири године мандата. Јасно се види да су то узалудно потрошене године; тј. године које нису ништа донијеле за опште добро већ само препуцавања и празне приче.

Извор: Фронтал.СРБ