Драгичевић: Демографски обновити Републику Српску

Интегрални текст мог обраћања на Скупштини Српске демократске странке од 01.09.2018. дворана Борик, Бања Лука.

Стефан Драгичевић

_____________________________

Поштовани делегати и присутни гости Српске демократске странке, помаже Бог.

Наша Република Српска је богата шумом, питком водом, рудом, ријекама, другим природним богатствима и прелијепим туристичким крајевима од Крајине до Херцеговине. Имамо територијалне услове за економски развој. Имамо одличан географски положај. Наша Република Српска има паметну, едуковану и способну омладину. Укратко – имамо ресурсе као мало која држава у свијету ове површине, а опет нам народ одлази јер не види перспективу за себе и своју дјецу. Природни, друштвени и људски ресурси којима располажемо нису данас у функцији развоја нашег друштва него су класични плијен појединаца који не дозвољавају да народ нормално живи и да здраворазумски размишља.

Као резултат свега тога, наша Република Српска је демографски све празнија, омладина свакодневно одлази, а такође боли и чињеница што нам одлазе стручни људи попут љекара, школовани људи за занат и они који имају изражен предузетнички дух. Домаћи демографи су израчунали да ћемо тренутном динамиком одласка младих нестати за 50 година што довољно говори да без младих нема ни опстанка. Свако извјештавање матичних служби који се појаве у јавности говоре нам да у Републици Српској има више умрлих него рођених; да је број уписаних студената мањи из године у годину, да је сваке године све мање уписаних ђака у прве разреде који је и ове године испод 10.000, у неким подручним одјељењима није уписано ниједно дијете...  За првих шест мјесеци ове године рођено је 4.180 беба док је умрло 7.645 становника Српске. У таквом хаосу највише долази до изражаја велика стопа незапослености, сива економија, неправда, несигурност, лош животни стандард који чак и остварене породице тјера да своју будућност потраже у иностранству.

Депопулацијом, исељавањем и ниским природним прираштајем обухваћена је читава Република Српска посебно је погођен њен источни дио (Од регије Бирач до Херцеговине) и због тога нам је неопходна хитна друштвена обнова, иначе ће демографско нестајање захватити преко 90 посто Српске. Дакле, наш највећи непријатељ у 21. вијеку је депопулација и ми морамо да се тим проблемом позабавимо - у супротном ово друштво ће бити друштво стараца, а то значи друштво без будућности. Ми немамо времена за чекање јер морамо реформисати друштво по дубини, хируршки прецизно, ако желимо да живот у Републици Српској буде нормалан и достојан човјека. 

Српска демократска странка је кроз свој Програм јасно дефинисала свој циљ да младима омогући останак у Републици Српској кроз одређене мјере које треба провести у циљу подизања наталитета: усвајањем породичног додатка у износу од пола просјечне плате за треће дијете и пуне просјечне плате за четврто дијете. 

Узимајући у обзир да смо државотворна странка којој је увијек на првом мјесту била Република Српска – ми ћемо демографски проблем рјешавати системски јер сваки други облик неће дати очекиване ефекте. 

1. Даћемо универзално право на дјечији додатак;

2. Матерински додатак за све незапослене мајке;

3. Значајно ћемо смањити ПДВ на дјечију храну, опрему и одјећу.

Као што је народ почетком 90их година схватио шта се спрема и одабрао Српску демократску странку да га предводи у борби за слободу и достојанство, тако исто данас, само другим средствима, морамо као народна странка да сачувамо народ те да му вратимо вјеру у бољу будућност. 

Да би се то десило морамо да направимо независне институције које ће радити свој посао часно, поштено и добронамјерно; да створимо послован амбијент за инвестиције и подршку привреди; да се политика схвата кроз општи интерес, а не као плијен; те да створимо правну државу која ће бити сервис грађана. Предуслов свега тога јесте потреба да се грађани осјећају безбједно и заштићено од стране државе и закона.

Вјерујем и знам да је то жеља огромне већине грађана Републике Српске, али за тако нешто неопходно је повјерење народа на изборима. Вјерујем да ће усвојени Програм СДС-а бити водич будућој Влади Републике Српске јер ће се само тако остварити сви нужни услови за опоравак и перспективу нашег друштва.

Хвала Вам на пажњи. 

Живјела Српска демократска странка и до побједе!

(крај)

Драгичевић: Домаћа политика није способна да изврши измјене изборног закона БиХ

У организацији Међународног Републиканског института (IRI) у периоду од 13. - 15. јула 2018. у Неуму, организована је конференција на тему: Од стабилизације до интеграције - Регионални дијалог и безбједност на Западном Балкану.

Конференцији су поред парламентараца из оба дома Парламентарне скупштине БиХ, парламентараца из сусједних држава и ЕУ учествовали и учесници АЛПИ програма за младе политичаре.

Организована су била два панела на теме: 1. Регионални парламенти: Улога и сарадња у интеграционим процесима на Западном Балкану 2. Дезинформације и кајбер пријетње демократијама у дигиталном добу.

У првобитној панел дискусији рекао сам да је један од главних проблема данас у БиХ - измјена изборног закона о којем се толико у јавности прича, а мало или ништа се не ради по том питању због немогућности постизања политичког договора.

"Чим отворите питања у јавности као што су: изборни праг, увођење могућности за ванредне парламентарне изборе, увођење другог круга гласања, отворене или затворене листе, скенирање, видео надзор и многих других проблема домаћег изборног законодавства који генерално има пуно недостатака - одмах дођете до зида јер се почну постављати максималичстички захтјеви у виду формирања нових изборних јединица односно трећег ентитета. Питање измјена изборног закона БиХ ме недвосмислено подсјећа на случај Сејдић-Финци који годинама уназад није ријешен због сличних блокада".

Нагласио сам да се баш због тих и таквих проблема не можемо као друштво кретати напријед јер увијек нечија политика, увријеђеност и сујета испливају на површину.

"Ми се стално вртимо у прошлости, а било каква иницијатива и разговор да се дође до неког квалитетног рјешења по питању измјена изборног закона у старту пропадају јер нико није спреман на компромис. Без разумијевања, уважавања једних других и без осјећаја свијести гдје живимо - не воде ово друштво нигдје него га задржавају на статусу кво". 

Позвао сам све панелисте-парламентарце који долазе из сусједних држава и ЕУ да нам помогну својим искуством, како би пронашли неко оптимално рјешење које би свима у овој земљи одговарало јер је евидентно да домаћа политика није способна да то уради.

"У БиХ, Републици Српској и Федерацији - генерално највише недостаје комуникације јер сви се боје да нешто не изгубе, а ако изгубе онда ће их народ казнити. Политика није посао којим се треба бавити ради популарности него напротив - да би се нешто урадило што би у ближој будућности донијело корист у интересу грађана ове земље, јер смо свједоци свакодневног исељавања и лошег животног стандарда".

Такође, узео сам учешће и на тему "Дезинформације и пријетње демократији у дигиталном добу" гдје сам нагласио да Регулаторна агенција за комуникације мора имати законски бољи надзор и контролу медија у читавој БиХ ради објективног и непристрасног извјештавања јавности.

(крај)

Драгичевић: Формирање царинске уније добар приједлог, али није практично остварив

У организацији Савјета Европе и делегације ЕУ у БиХ у периоду од 28. - 29. јуна организована је конференција под називом "Изазови регионалне сарадње на западном Балкану" у Влади Републике Српске.

Конференцију су отворили шефови делегација Савјета Европе и ЕУ у БиХ Драхослав Штефанек и Ларс Гунар Вигемарк те министар за економске односе и регионалну сарадњу у Влади Републике Српске Златан Клокић. Једни од панелиста били су Младен Иванић - српски члан Предсједништва БиХ, Жељка Цвијановић - премијер Српске и Кристиан Дан Преда извјестилац Европског парламента.

У првобитној панел дискусији нагласио сам  да се приједлог Александра Вучића о формирању царинске уније намеће као неко питање које тражи изјашњавање свих земаља западног Балкана, а све у контексту регионалне сарадње и економског повезивања.

"По мени, приједлог није лош ради растерећења граничних прелаза, лакшег протока роба и услуга и генерално растерећеније фискалне политике - али је питање колико је формирање такве једне уније реално јер ми сада имамо на снази ЦЕФТА споразум. Када се на то дода да смо се јавно обавезали да ћемо своје законодавство прилагођавати ЕУ стандардима онда мислим да прича о царинској унији дјелује нереално".

Такође сам додао да то има и своје политичке конотације, управо због чињенице што многи такав један приједлог виде као стварање мале Југославије.

У контексту изазова регионалне сарадње навео сам и актуелни проблем мигрантске кризе те дао своје мишљење поводом исте.

"Имамо ситуацију да нам у земљу нелегално улазе људи већином из земаља Блиског истока, без икаквих идентификационих докумената, без познавања језика и елементарне културе чији је једини циљ да дођу у Њемачку и западну Европу. Све земље од Грчке па према Србији, БиХ и Хрватској су неприпремљене, а проблем видим искључиво у институцијама ЕУ које не могу да дефинишу јасну политику према овом великом проблему са којим се Европа суочава".

Додао сам да ниједна земља западног Балкана (транзитна рута) није заслужила да буде неки прихватни мигрантски центар, управо због тога што многе државе ЕУ покушавају да затворе своје границе без одговора "шта даље и шта послије".

(крај)

Драгичевић: Тероризам не познаје ни вјеру ни нацију

Многи су данас склони да повјерују да је Исламска држава поражена зато што је побјеђена у својим главним упориштима као што су Сирија, Ирак и добар дио Блиског истока, али већина занемарује идеологију на којој та терористичка група и дан данас функциноише.

Пише: Стефан Драгичевић

Дакле, све до оног тренутка док се коријен проблема "не извади", а то је идеологија, проблем ће постојати и због тога уопште не треба занемаривати чињеницу да је тероризам данас опште-присутан у свијету кроз разне врсте својих ћелија. Организован одлазак читавих породица на страна ратишта као нека врста подршке мушким-одраслим члановима, говори у прилог тези да се ради о координисаној акцији чији је циљ да се заокружи дио територије како би се прогласио калифат. Кажем то, зато што је прије нешто више од четири године самозвани лидер ИСИЛ-а Абу Бакр ел-Багдади прогласио калифат у ирачком граду Мосулу, гдје су прије неколико мјесеци ирачке снаге безбједности протјерале терористе у крвавим уличним окршајима.

Највеће питање које се увијек и свуда провлачи када је у питању проблематика организованог тероризма - јесте и сама индоктринација која практично убјеђује појединца "да ради праву ствар". Зато се ти центри за обуку или како год се називали, морају идентификовати на вријеме, јер када се произведе 50-100 индоктринисаних појединаца којима је "испран мозак" онда је касно за реакцију јер су они већ постали пријетња по националну безбједност.

Када се само погледа спирала терористичких догађаја које су извели тзв. припадници Исламске државе у Европи само од 2015. године - ствар је више него алармантна. Од већ заборављеног напада на редакцију часописа "Шарли Ебдо-а" те харања улицама Париза због напада у Батаклан арени и шоферско-камион гажења цивила у Ници, преко разних убистава цивила у Лондону и Берлину до такође трагичног гажења цивила комбијем у туристички веома фреквентној улици Ла Рамблу у Барселони. Сви ти догађаји су показатељ да је безбједносни ниво и у најразвијенијим земљама свијета слаб, а обавјештајна структура (без обзира била увезана или не) - касно реагује јер је посљедица већ наступила. 

Свједоци смо да се често говори о "превенцији" како у домаћој тако и у свјетској јавности, али је исто тако и чињеница да колико год се о томе причало, ланац безбједносног система закаже када је најпотребније. 

Последњи подаци Европола кажу да је до сада око 800 присталица ИСИЛ-а са западног Балкана отишло да се прикључи Исламској држави на Блиском истоку, што само по себи говори о величини регионалног проблема на које државе немају одговор. Зашто и како немају - то је већ питање за њих, јер је просто несхватљиво да вам радикализовани грађани одлазе на страна ратишта, а ви не користите никакве државне механизме да их у томе спријечите, него кад погину упишете их "да више нису међу живима". Ваљда је свакој држави на свијету у интересу да покуша извршити превенцију и дерадикализацију тих људи јер није поента 21. вијека да се гине за некакву идеологију која нема везе ни са вјером ни са нацијом.

У БиХ конкретно је за придруживање терористичким организацијама на страним ратиштима законом предиђена казна до 10 година, а до сада су осуђене 23 особе на укупно 50 година затвора, гдје је највећа казна затвора која је била изречена - три године и шест мјесеци. Дакле, просјек изречених казни је око двије године што је реално гледајући врло блага казна за овај облик кривичног дјела. Будући да је БиХ уставно посматрајући врло компликована земља овакве ствари не требају да нас изненађују, јер смо навикнути да систем нефункционише нормално - што се одмах рефлектује и на само друштво.

Код нас је постала уобичајна пракса да се прво деси одређени терористички напад, па да се онда реагује што је крајње неозбиљно. Од напада на полицијску станицу у Бугојну 2010. , преко Мевлида Јашаревића и пуцања на америчку амбасаду, убиства војника ОС БиХ у Рајловцу до напада на полицијску станицу у Зворнику... ако ико до сада има искуства са тероризмом и радикализмом у Европи онда су то домаће безбједносне структуре и зато ми је потпуно нејасно - зашто и како до сада не постоји јасна и прецизна стратегија за борбу против тероризма који угрожава читаво наше становништво и које није од јуче?

Такође, и ова мигрантска криза која је због мађарског зида на српској граници промјенила руту, па је сада Албанија, Црна Гора и дио БиХ у фокусу... већина ће рећи "ма пусти, они желе да дођу у Њемачку и западну Европу, неће они овдје да остају"... ко грађанима БиХ, Републике Српске и Федерације гарантује да сви ти људи бјеже од рата у Сирији, када већина нема никакав идентификациони документ? Како ћете осигурати безбједност границе и државе ако не знате ко улази и ко излази из ваше земље? Како ћете одговорити на питање неког европског званичника на који начин пуштате "избјеглице" даље према Хрватској и ЕУ? Како ћете знати да неки од тих избјеглица није радикализован и прерушен у цивила, а све у циљу да дође до западне Европе? То су све питања на које се мора знати одговор, јер ако одговора нема онда држава не може да гарантује безбједност својим грађанима.

Читав проблем, увјерен сам, може да буде ријешен ако безбједносне структуре идентификују три главна фактора: индоктринација, начин финансирања и идеологија. Ако се та три фактора елиминишу и пресјеку, сигуран сам да је безбједносни систем како у региону тако и у свијету на добром путу да се тероризам побједи јер не постоји озбиљна организација која би могла да егзистира без та три кључна фактора.

(крај)

Драгичевић: Ново вријеме у политици тражи нове људе

У сарајевском хотелу "Новотел Бристол" 23. априла у организацији Савјета Европе и ЕУ делегације одржана је конференција на тему "Нова стратегија за западни Балкан и перспектива БиХ", гдје је ријечи било о ЕУ перспективи, владавини права, безбједности, миграцији, економском развоју, реформској агенди, помирењу и развоју билатералних односа у региону.

Конференцију су отворили шеф делегације ЕУ у БиХ Ларс Гунар Вигемарк, шеф делегације Савјета Европе у БиХ Драхослав  Штефанек те замјеник директора Генералне дирекције Европске комисије за сусједство и преговоре Маћеј Поповски. Након свечаног отварања услиједиле су сесије и дискусије по бројним темама.

У првобитној расправи о стратегији ЕУ за западни Балкан фокус својих дискусија усмјерио сам на наглашени "процес помирења", а који се спомиње у документу Европске комисије.

"Лично сматрам, што увијек и свуда истичем, да је ријеч "помирење" у контексту трагичне прошлости из 90их година изгубила смисао, јер 23 године су прошле, а ми се нисмо помјерили од чињенице да живимо у 21. вијеку и да је наступило ново вријеме за нове људе" - истакао сам и додао да младе генерације у великој мјери нису оптерећене прошлошћу те да због тога једино се са њима може и треба градити будућност.

"Немам ништа против да сваки народ обиљежи мјесто свог страдања на достојанствен начин у духу вјере и традиције, али нисам за то да се страдања политизују што се често дешава. Заговорник сам да се историчари, борачке организације, разни институти проистекли из рата заједно са судовима и тужилаштвима баве тим питањима, а да се политичари које је народ бирао баве реалношћу са визијом и погледом у будућност са акцентом на економији, сарадњи и развоју у сваком погледу".

У својој дискусији нагласио сам да је БиХ са Републиком Српском и Федерацијом заробљено друштво управо из разлога што многи садашњи политичари "вуку репове прошлости" и није им у интересу функционисање правне државе, а самим тим ни приближавање стандардима ЕУ.

"Ми данас немамо владавину институција или како правници воле да кажу владавину права - него напротив, имамо политичаре који сматрају да су изнад закона и који су само декларативно за ЕУ. Само се сјетите како се и са колико проблема усавајао механизам координације, као да је у питању формирање новог министарства. Дакле, њима одговара стање анархије и хаоса, као и уставна комплексност БиХ, а никако уређен систем".

Наглашавајући значај стварања правне државе посебно сам апострофирао на рад Високог судског и тужилачког савјета који мора да прави резултате јер то грађани очекују, а не да се баве глупостима и подметањима једних према другима.

"Ако се данашњи тужиоци воде паролом - да мора бити политичке воље за борбу против криминала и корупције - што је прије неколико година изјавио главни тужилац Републике Српске Махмут Шврака - онда смо ми у озбиљном проблему. Ако правосуђе по уставу треба бити непристрасно, онда нека тако и буде јер изјава господина Швраке је по мени индикатор по ком моделу тужиоци на свим нивоима функционишу, због тога што немају резултате. У протеклих најмање четири године ми нисмо чули да је било ко одговарао за проневјере милиона КМ, а сјетите се само бомбардовања јавности о пропасти Бобар банке, па Литванаца и извлачења пара из Алумине, па Балкан Инвестмент банка... Чаушевића и УИО те наводне милијарде КМ оштећеног буџета - сувишно је и коментарисати".

Задњу панел-сесију завршио сам са тезом да је у БиХ, Републици Српској и Федерацији јако тешко наћи средње рјешење између националног и грађанског концепта по чему смо јединствени у свијету. Када би постојало то средње рјешење дефинитивно не би било оволико блокада на свим нивоима власти, него би постојао неки модус који би натјерао домаће политичаре да се договарају и сарађују у општем интересу.

(крај)

Драгичевић: Ненасилни екстремизам због идеологије дугорочно опаснији од насилног

Учествујући на другом модулу Института за напредно лидерство у политици (ALPI) фокус мојих дискусија и полемика био је на темама: превенција и борба против насилног екстремизма; Напори БиХ у борби против насилног екстремизма и приступ ЕУ безбједносним изазовима на западном Балкану.

Други модул одржан је у хотелу "Вучко" на Јахорини и трајао је од 13. - 15. априла гдје је поред питања опште безбједности за младе организована и својеврсна симулација преговарања у политици.

Моје интересовање за наведене теме по питању безбједности било је веће управо из разлога што је из БиХ велики број људи отишао на сиријско и ирачко ратиште, а гдје се често дешавало да читаве породице одлазе у ту ратом захваћену земљу као нека врста подршке Исламској држави.

"Морамо констатовати да су ти људи на неки начин радикализовани, али је питање на који начин, јер је то узрок проблема гдје се често БиХ провлачи кроз стране медије и извјештаје као земља која има одређени дио људи који подржава ИСИЛ. Безбједносне службе на свим нивоима ако искрено желе да ријеше овај проблем у интересу грађана, морају да пронађу "коријен" проблема на домаћем терену јер тероризам данас не познаје ни вјеру ни нацију".

Додао сам да је ненасилни екстремизам дугорочно опаснији од насилног, јер кроз разну врсту индоктринације појединца - од њега се ствара живо топовско месо који због праћења неких  радикалних идеала угрожава све око себе.

"Домаћи примјери код нас о томе најбоље говоре и свједоче. Од онoг бомбашког напада прије неколико година на полицијску станицу у Бугојну, преко Мевлида Јашаревића и напада у Рајловцу до најновијег напада на полицијску станицу у Зворнику. Суштина је да таквим примјерима шаљемо поруку да наши грађани нису безбједни и баш из тог разлога сматрам да треба направити механизам координације свих полицијских тијела и обавјештајних структура у БиХ чије би се одјељење бавило искључиво борбом против тероризма и екстремизма како ниједан невин живот више не би био угашен".

Закључак моје дискусије био је, да колико год изгледало да је Исламска држава поражена на страним ратиштима, то никако не значи да је поражена и таква идеологија која има присталице широм свијета.

(крај)

Драгичевић: Гадафијева сјенка над Саркозијем

Док амерички предсједник Доналд Трамп пријети Сирији "лијепим, новим и паметним ракетама" због наводне употребе хемијског оружја од стране владиних снага, до тада се, више скривено од свјетске јавности, води судски процес против Николе Саркозија под сумњом да је за предизборну кампању 2007. године примио новац од Гадафија.

Пише: Стефан Драгичевић

Како ствари стоје, више није у питању "да ли је примио" прљави новац него колико је добио, тако да је евидентан и разлог зашто је Француска својевремено била главна заговорница напада на Либију и власт Моамера ел Гадафија. 

Уколико Саркози буде правоснажно осуђен по овом предмету то ће дефинитивно значити да је он био један од главних иницијатора "Арапског прољећа" гдје су смјењени бројни лидери од Гадафија, Бен Алија у Тунису, Мубарака у Египту, а читав тај ланац крвопролића зауставио се у Сирији јер је Русија стала уз Башара ал Асада. Чињеница јесте да су они владали (сем Асада који је и сада на власти) чврстом руком и да су више тежили ка неком аутократском моделу владања, али сама спознаја да су нпр. у Либији народи подјељени по племенском принципу довољно говори да се другачије том земљом није ни могло владати. 

Данас у Либији се прво не зна ко је на власти, друго - не зна се ко контролише коју паравојну формацију или тзв. милиције, треће - територијално свако племе има дио контроле над територијом (Бенгази једно, Триполи друго), а четврто - сама војска и полиција су, благо речено, ван употребе и без икакве снаге да заведу јавни ред и мир.

За самог Саркозија који је у оквиру НАТО алијансе био главни хушкач за војни напад на Либију и Гадафијеву власт, најбоље би било да престане да кука "како му је живот претворен у пакао" због судског процеса, јер је "захваљујући" њему и његовој политици уништено и протјерано на стотине хиљада становника Либије који су у својој земљи имали више него добар социјални статус. Данас је Либија земља у којој влада сиромаштво, дубока племенска подјељеност и практично непостојање суверене власти иако је та земља итекако богата нафтом.

Дакле, Саркозијев "приређени политички пакао" је оно што је он направио народу у Либији, а "његов лични пакао" је само посљедица тога. Нажалост, своју тадашњу политику силе коју је показао на војно-инфериорној Либији из политичког страха од Гадафија који га је финансијски држао у шаци, "демократа" из Француске је наставио да проводи широм арапских земаља и тиме поново покушао да успостави колонијални систем владања.

Да ли је у томе успио? Дјелимично, јер у игри је интерес великих корпорација и свјетских мултинационалних компанија чији је једини интерес профит, а сама транзиција као процес - је у ћорсокаку. Народ широм сјеверне Африке је подјељен, осјећа се изневјереним, изданим, небезбједним и превареним те самим тим не постоји систем који ће заштити обичног човјека јер нема државе. То су само неки разлози зашто народи са сјевера Африке желе да се домогну европског тла, а економске и социјалне разлоге је сувишно коментарисати и наводити. 

Данас се у јавности често може чути како је штета што је Гадафи убијен и што је његова "уређена Либија" уништена јер она није гарантовала само живот и посао становницима, него штитила Европу од најезде миграната који свакодневно долазе из Африке. Чиме ће се сада спречавати нелегална миграција? Оружјем? Ратним бродовима, авионима, тамахавк ракетама? Нема шта, права демократија и поштовање људских права су на видику!

Никола Саркози јесте политичка прошлост, али он не може да буде заборављен и одстрањен из свјетске политике све до оног тренутка док се не утврди његова повезаност са Гадафијем и причама да га је либијски новац (спекулише се око 50 милиона евра) увео у Јелисејску палату као предсједника Француске. То су више него озбиљне оптужбе и морају се темељно истражити. Када се све то разоткрије и почне јасно и гласно причати о посљедицама, онда ће се знати зашто је и сам Саркози толико инсистирао на бомбардовању Либије и свргавању Гадафија. 

Није логично да је Гадафи био "добар, паметан и шармантан" три године Саркозијеве власти, а већ у четвртој години мандата постоји намјера да се он физички ликвидира, очигледно из страха да нешто не проговори, а што би бившег француског предсједника ућуткало за читав живот.

Шта је резултат такве неразумне политике? Резултат је успон шеријата и појава Исламске државе (Либија је под Гадафијем била секуларна држава) те мигрантска криза са којом се свакодневно суочава ЕУ. Ако је то био жељени резултат сулуде европске "саркози" политике према лидерима "који владају чврстом руком" као што је био Гадафи онда је то само и искључиво њихов проблем који не смију и не требају да пребацују на друге. 

Тражили сте, гледајте.

(крај)

Драгичевић: Бриселски споразум - омча око врата Србији по питању Косова

Све ово што се дешавало и што ће се дешавати на Косову и Метохији је посљедица усвајања Бриселског споразума из 2013. године када је тадашње руководство Србије  званично прихватило измјештање косовског питања из УН у пристрасни Брисел односно ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Кад кажем пристрасан то је из разлога што је већина земаља чланица ЕУ признала независност Косова и из тог разлога је потпуно нејасно - како су "неке мудре главе" у тадашњој Влади Србије могле да закључе да ће Брисел бити бољи посредник од УН гдје је својевремено донијета резолуција 1244 која гарантује Србији суверенитет над покрајином? Друга ствар, тим Бриселским споразумом је дефинисано укидање правосуђа Србије (на сјеверу Косова гдје су Срби већина), а заузврат је Србима обећана Заједница српских општина познатија под скраћеницом ЗСО, коју албански политички представници ни тада, а ни сада нису нити имају намјеру да покрену са мртве тачке, иако се ради о потписаном међународном уговору. Дакле, ишло се свјесно на укидање ефективне власти зарад ЗСО.

Оно што је, по мени, кључно да се схвати садашња проблематика "сваког облика насиља и политичких препуцавања на Косову" је управо чињеница да је стављањем потписа на Бриселски споразум од стране Србије стављен коначни ударац институционалном присуству Србије у покрајини јер су све институције државе у покрајини називане паралелним од стране Приштине. За то "паралелно називање" била је задужена тада дежурни јавни говорник Едита Тахири, који је нажалост уродио плодом те је Србија под притиском запада и ЕУ укинула своје задње и кључно институционално присуство у замјену за ЗСО који би функционисао по тзв. косовском уставу.

Вучић и СНС су овај врућ кромпир приликом преузимања власти наслиједили од остатака ДОС-а, првенствено тадашњег преговарача, чувеног - Борка Стефановића, Бориса Тадића па и самог Ивице Дачића који је тада више био сива еминенција "друга Бориса", а чији се премијерски потпис још увијек није осушио са бриселског споразума. Суштински, Вучићева власт и дан данас трпи посљедице по питању Косова од потпуно анти-уставне политике тадашњих остатака ДОС-а прије шест година, јер то је главни узрок ослабљене међународне позиције гдје се српска дипломатија увијек нешто мора правдати. Додатно уље на ватру направио је тадашњи министар спољних послова Србије, Вук Јеремић (тада ДС и близак сарадник Тадића), који је инсистирајући на тражењу савјетодавног мишљења Међународном суду правде око проглашења једностране независности Косова - Србију довео у незавидну позицију јер је суд донио одлуку у корист Приштине.

Након потписивања Бриселског споразума, написао сам и један текст по том питању, а кључна основа је била та да су остаци ДОС-а прекршили највиши правни акт Србије - устав, јер су практично својим политичким акробацијама укинули сваки вид институционалног присуства Србије у покрајини. Без елемената ефективне власти, без институција (занемарујући војску и полицију због резолуције 1244) - каква сте ви то држава на одређеном дјелу територије?

Дакле, недавна дешавања око насилног упада приштинске самозавне полиције у салу у Косовској Митровици гдје се одржавао састанак оно унутрашњег дијалога о будућем статусу Косова - видим као посљедицу правног хаоса у коме се налази статус Косова. С једне стране, Устав Србије каже да је Косово саставни и неотуђиви дио државе Србије и да је она покрајина, а тзв. косовски устав којег је Приштина донијела каже да је Косово независна држава. Није тешко закључити да се ради о врло осјетљивим стварима, јер се управо због оваквих сукоба надлежности "лако може десити неконтролисано насиље које се с времена на вријеме и деси".

Привођењем Марка Ђурића, директора канцеларија за КиМ, приштинске власти хтјеле су да демонстрирају силу али истовремено и да покажу "да је Приштина та која суверено влада на читавој територији Косова и Метохије", што опет ствара недоумице, из разлога што се у сваким преговорима и разговорима на међународном нивоу сјевер Косова увијек сматрао јединственим. Како због већинског српског становништва тако и због територијалне близине централне Србије. Није тајна ни то да се сјевер сматра главном окосницом будуће ЗСО, али је питање када и како ће се она формирати будући да ту има пуно опструкција из Приштине која неизвршава своју једину обавезу из Бриселског споразума кријући се иза неких одлука својих судских инстанци.

Начин како су приштинске полицијске снаге привеле преговарача за Косово у име Србије, Марка Ђурића, дивљачки и понизно, говори о томе како они мисле да преговарају и разговарају, али се из понашања њихових политичких званичника сваки пут када се деси неки инцидент - види страх од могуће интервенције Војске Србије, знајући да ово није 1999. него 2018. година те да су се многе политичке околности у свијету промјениле.

Било како било, није само висока политика у питању јер треба разумјети и Србе који живе на Косову, посебно оне јужно од ријеке Ибар, који се свакодневно суочавају са различитим проблемима од безбједносних, економских, социјалних питања до локалне политике. Њима треба омогућити колико-толико достојанствен живот, јер живјети у свакодневном страху је ризичан живот гдје ви увијек морате да мислите "шта би се сутра могло десити мојој кући, имовини, дјеци итд...".

По мени, једини прави пут за статус Косова је замрзнути конфликт посебно након доношења Бриселског споразума, јер све друго је или у корист Приштине или довођење српског народа који живи у покрајини у опасност.

Мир се треба сачувати по сваку цијену, и истовремено покушати поништити Бриселски споразум и вратити проблематику Косова у УН гдје Србија има много већи спољно-политички простор за одбрану својих државних интереса, првенствено због Русије и Кине.

(крај)

Драгичевић: Изетбеговићево темпирано подизање националних тензија

Бављењем прошлошћу, страдањем, "чачкањем" по отвореним ранама народа и грађана, честим спомињањем мира и рата, разне апелације Уставном суду БиХ - су синоними који се вежу за Бакира Изетбеговића који непрестано ово друштво држи заробљеног у прошлости.

Пише: Стефан Драгичевић

Као младом човјеку који жели да живи пристојно и поштено од свог рада, који жели формирање породице коме тежи сваки нормалан човјек, који жели да ово друштво буде колико-толико нормално и стабилно - изјаве и тезе ратнохушачке садржине које темпирано пласира Изетбеговић непрестано "одзвањају" у ушима. И када само замислим како се грађани и народи осјећају кад чују било какве изјаве тог "ратног" типа (као да није доста трагедије са почетка 90их година прошлог вијека), могу само да замислим шта потенцијални инвеститори мисле о нама, генерално као БиХ, Републици Српској и Федерацији, без обзира на бирократију.

Сви се добро сјећају фијаска којег је Изетбеговић направио покушајем ревизије тужбе за геноцид против Србије (тема - прошлост) и његовом великом упорношћу да његова апелација буде прихваћена по питању укидања 9. јануара Дана Републике Српске, која је нажалост успјела захваљујући страним судијама (тема - прошлост) и додатно подјелила ионако лабаве и крхке међунационалне односе у БиХ. Послије само те двије теме, које су од домаће политичке сцене направиле хаос - поставља се питање, на чему се треба градити политика у овој земљи када не постоји ни трунка повјерења? Овдје постоји само подјељеност и страх од неког националног прегласавања, забадања ножа у леђа и генерално политике која се своди на тешку демагогију чији је циљ убирање јефтиних политичких поена.

Не треба заборавити да је Изетбеговић јавно признао да би БиХ признала независност Косова, свјесно провоцирајући Републику Српску и српске представнике који никада не би ставили потпис на тако нешто.

Некада помислим да Бакир често потпада под јак утицај људи којима је окружен, који му савјетују све и свашта, а онда ме реалност демантује и човјек јуче изјави ничим изазван "да нема отцјепљења, а да се не сруши мир". Јучерашњом изјавом да Србија и Хрватска нису никакви гаранти Дејтонског споразума, да су ове земље планирале подјелу БиХ, да је помињао Радована Караџића - говоре у прилог томе да је ријеч о политици прошлости. Како оваквој политици и реторици стати у крај у 21. вијеку? Како стати овом политичком лудилу у коме само самозвани лидери пливају и одржавају се на површини? Како реорганизовати "трули систем" који смрди од главе и направити неки реформски захват који ће омогућити развој идеја савременог друштва у коме се гледа у будућност? Једино смјеном генерација у политици, са младим људима који нису оптерећени прошлошћу и који имају жељу да у овој земљи подједнако свима буде добро, без обзира на националну припадност поштујући традицију сваког народа.

Бакирова обећања попут оне од 100.000 радних мјеста у оваквом друштвено-политичком амбијенту, сваког нормалног појединца доведу до питања "ко је овдје луд" и да ли политика иде толико далеко да се грађани ментално и психолошки потпуно слуде и доведу до поновног активног изучавања историјског развоја човјека, хомо сапиенса, неандерталце и каменог доба. То су таква понижавања људског ума, да је евидентно да манипулација не бира средства која нажалост још увијек код једног дјела грађана пролази. Мени је савршено јасно да су се овогодишњи општи избори примакли и да у недостатку резултата политичари попут Изетбеговића морају да пређу на демагошки терен, гдје се увијек има причати о другима и националним темама, а то како ће народ живјети и какав му је стандард - кога брига... важно је обезбједити још четири године мандата, па таман се иселило сво становништво из ове и овакве земље.

Највећа трагедија у новијој историји СДА је чињеница да им је преминуо политичар попут Сулејмана Тихића, који је покушајем да буде прагматичан политичар или човјек рјешења на себе навукао бијес одређеног дјела бирачког тијела. Сјећам се Тихићевог покушаја рјешавања питања Сејдић-Финци сада већ давне 2010. године гдје је предлагао многа рјешења за избор чланова Предсједништва БиХ, асиметричан, па и око индиректног модела када је у питању Федерација; сјећам се да је човјек предвидио проблем Мостара у дугорочном погледу; који је имао јасан начин политичког дјеловања и подјеле одговорности; немјешања у туђе послове и ствари; када је човјек великом енергијом хтио да разрјеши гордијев чвор око чувене "шесторке" за формирање власти на заједничком нивоу... и таквог политичара наслиједи Изетбеговић "млађи" који већину свог политичког дјеловања и дан данас усмјерава на политику конфликта. То је буквално промјена политика за 180 степени.

Да ли оваква СДА има будућност? Има, али ће њен политички капацитет бити драстично умањен. С једне стране, разлог је одређени број чланова који се не слажу са Изетбеговићевом политиком, с друге стране недостатак концепта или уопште идеје за шта се та странка бори, и са треће стране замор од свакодневне политике конфликта. Није нормално да јаки људи напусте странку у распону од пола године попут: бившег премијера Кантона Сарајево Елмедина Конаковића или веома утицајног, а смјењеног предсједника кантоналног одбора СДА тузланског кантона - Мирсада Кукића који је направио прекомпозицију власти у том кантону, или бивших веома јаких људи у јавном животу који су и сада посланици у Представничком дому као што су Сенад Шепић, Садик Ахметовић и Салко Соколовић... суспензија главног секретара Амира Зукића... дакле, у СДА се дешавају велике турбуленције међу чланством, а избори су за пар мјесеци.

У овој и оваквој земљи гдје постоји дубока подјељеност по питању националног и грађанског схватања БиХ, гдје постоје велике подјеле од националног до интересног основа, гдје се види недовршеност система на сваком кораку - најмање што је потребно овом друштву јесу политичари који нису спремни на компромис и здрава рјешења за све народе и грађане који живе на простору БиХ, Републике Српске и Федерације.

(крај)

Драгичевић: Ратнохушачка реторика демографски празни Републику Српску и БиХ

Активно учествујући на другом модулу Политичке академије СДС-а у Дервенти, занимао сам се и улазио у полемике са саговорницима и предавачима по бројним темама.

Други модул страначке политичке академије одржан је у хотелу "Бисер" и трајао је од 16.03. - 18.03.

Догађај је уз инспиративан говор отворио предсједник СДС-а Вукота Говедарица, а касније су са предавачима отваране дискусије по разлитичим темама.

Кључни фокус мојих дискусија је био усмјерен ка томе да ратнохушачка и етнички обојена реторика доминира јавним простором у односу на теме које свакодневно утичу на живот грађана у Републици Српској и да то дугорочно демографски празни ове просторе.

"Умјесто да као друштво анализирамо новонастало стање послије увођења акциза и њиховог утицаја на грађане; да видимо резултате смањења трошкова мобилне телефоније становништву коју је омогућила успјешна иницијатива замјеника предсједавајућег Представничког дома Младена Босића; да анализирамо посљедице исељавања становништва небитно које националности; да видимо зашто су нам плате и пензије најниже у Европи; зашто нам нестаје продуктивна радна снага; зашто се за све могуће пројекте кредитно задужујемо; зашто су нам фондови и јавна предузећа зависни од ММФ-а и Свјетске банке - политички представници се баве питањем формирања трећег ентитета, свјесно стварајући политичке конфликте".

Додао сам да је посљедица свега тога - недостатак правне државе гдје су појединци изнад институција и закона.

"У недостатку видљивих резултата за грађане, нашим политичарима је најлашке да подигну тензије на добро познатим темама које се укрштају у троуглу: унитарна БиХ, независна Република Српска и трећи ентитет - што доводи до тоталне друштвене конфузије, а гдје се убиру јефтини политички поени док све већи број грађана таква ситуација забрињава. Дакле, људи су очајни, треба им понудити перспективу, и то је разлог зашто се чак и остварене породице исељавају из Републике Српске и БиХ".

Закључак моје дискусије био је да мора доћи до хитне смјене генерација у политици, да дођу млади људи неоптерећени прошлошћу, иначе ће у овој и оваквој земљи остати само пензионери.

(крај)

Драгичевић: Kрај ДОС-а у Србији

Када ме је те чувене изборне 2012. године у Србији један мој добар пријатељ из Аранђеловца питао "шта мислим о изборима и ко ће побједити" док је тадашњи ДС још увијек био јака политичка организација, рекао сам му "да је превелик значај ДС дао парламентарним у односу на предсједничке изборе и да ће због тога изгубити власт".

Пише: Стефан Драгичевић 

То није било моје визионарско, већ краткорочно размишљање у том тренутку, зато што се странка у јавности удаљила од подршке свом тадашњем неприкословеном шефу Борису Тадићу на терену, мислећи да он сам може да изнесе побједу против предсједника тадашњег опозиционог СНС-а Томислава Николића, па су се концентрисали искључиво на број мандата у Скупштини Србије. Тадашња коалиција "Избор за бољи живот - Борис Тадић" је као странка освојила сасвим пристојних 22 посто подршке за парламент што им је обезбједило 67 посланичких мандата, али је Тадић остао сам у предсједничкој трци против читаве опозиционе СНС. То је скупо коштало тадашњу моћну Демократску странку, јер су из увјерења да ће Тадић почистити Николића у предсједничкој трци, заборавили ко даје последњу ријеч за мандатара за састав Владе - а то је предсједник државе.

Та 2012. година је са моје садашње дистанце гледишта - преломна политичка година у Србији,  када је дошло до потпуног краха свих остатака ДОС-а, јер све након тог периода имамо мање-више сличну констелацију политичких односа и огромну подршку коју народ даје Вучићу и СНС-у у континуитету. Тај период, добро се сјећам, је био кључан и по још једној важној чињеници, а то је "Дачићево мудро приклањање предсједничком побједнику Николићу и СНС-у, јер је он био тас на ваги између два велика политичка блока, те потпуни отклон од Бориса Тадића кога је до губитка предсједничких избора хвалио и уздизао гдје год је могао".

Дакле, Томислав Николић је омогућио СНС-у власт и моћ у Србији, и он је најзаслужнији за ово што СНС данас има - а то је, буквално, самосталну власт, са натполовичном већином у парламенту, гдје им нико од других парламентарних политичких партија не треба. Својевремено сам пред предсједничке изборе у Србији прошле године написао текст под називом УНАПРИЈЕД ПОЗНАТИ РЕЗУЛТАТИ ПРЕДСЈЕДНИЧКИХ ИЗБОРА У СРБИЈИ , гдје и данас дан сматрам да није фер и политички коректно од чланства СНС-а што минимизирају улогу Томислава Николића без којег сигурно СНС не би био ово што јесте данас.

С друге стране, након губитка избора и пораза Бориса Тадића, креће агонија у ДС-у који је за веома кратак временски период промјенио чак четири предсједника. Послије Тадића, дошао је Драган Ђилас, након Ђиласа Бојан Пајтић и послије Пајтића Драган Шутановац који је због катастрофалних резултата на београдским изборима, гдје је ДС остао далеко испод цензуса, поднио оставку. Сви претходни које сам навео, сем Тадића, су поднијели оставке зато што их је Вучић потукао до ногу и због тога што нису имали снаге да на вријеме реорганизују странку.

Ту шансу први је прокоцкао Драган Ђилас који је наслиједио Тадића, јер је морао и требао да консолидује још солидни ДС у оном смјеру да чланство озбиљно схвати опозиционо дјеловање које се морало навикнути да више нема "убирања плодова власти". Нажалост, по ономе што сам виђао тада у јавности, нити је Ђилас разумио чланство нити је чланство разумијело њега јер није лако послије 12 година власти прилагодити се новонасталим политичким околностима и бити класична опозиција. Бојан Пајтић је искључиво трпио посљедице Ђиласовог неспособног вођења странке гдје није успио "политику усмјерити ка суштини", а Шутановца и његово вођење ДС-а - заиста не бих коментарисао јер је свака ријеч сувишна послије дебакла на београдским локалним изборима.

Садашњи ДС политички дјелује потпуно дезоријентисано и понекада сматрам да они немају циљ коме теже као политичка организација. За протеклих најмање пет година ДС се више бавила појединцима који су напустили њене редове попут Бориса Тадића и Вука Јеремића или комплетном опозицијом, те су потпуно "отупили" опозициону оштрицу која увијек мора бити синхронизована и да погађа мету онда када највише треба. ДС ме данас највише подсјећа на ДСС тадашњег Војислава Коштунице који је доживио тежак пораз за парламент прије неколико година, који је након останка испод цензуса почео да се бави само собом и нерашчишћеним унутарпартијским рачунима који су данас ту странку довели до политичког дна. Иста ситуација је и са некадашњим Г17+ Млађена Динкића - "врсног финансијског стручњака", а ни Чедин ЛДП није далеко од тога. Имам осјећај, да ако се оваква атмосфера настави и у ДС-у да ће судбина бити више него слична.

Искрено ми је жао ово што видим у и око ДС-а, јер сам велики поштовалац лика и дјела покојног Зорана Ђинђића, али овај ДС одавно нема више никакве додирне тачке ни са њим нити са некадашњом политичком машинеријом демократа. Не треба заборавити и саму историјску улогу ове странке која је званично основана 1919. године од чувених политичара Милана Грола и Љубомира Давидовића. Сујета, завист, љубомора и недостатак власти учинили су ДС данас у јавности непрепознатљивим гдје се више прича о Љубиши Прелетачевићу Белом него о њима и њиховим политичким активностима.

Нестанак ДС-а са политичке сцене ће значити дефинитивни нестанак и последњег важног елемента ДОС-а, што имплицира да та политичка епоха чији су коријени из 90их година 20. вијека одлази у модерну српску историју заједно са Слободаном Милошевићем.

(крај)

Драгичевић: Јункерова прича и домаћи популизам

Седмица на измаку обиљежена је предајом европског упитника БиХ предсједнику Европске комисије - Жан Клод Јункеру у Сарајеву, али је евидентно да многим домаћим политичарима није било драго да чују ријечи "владавина права" и "правна држава" као једних од главних услова за чланство у ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Зашто? Па зато што појединим домаћим политичарима неодговара да институције буду носиоци једног система, него да то буду управо они, како би разним манифетлуцима и политичком трговином убирали јефтине политичке поене, првенствено запошљавањем на државне јасле чиме добијају сигурне гласове. Дакле, управо супротно, њима одговара анархија и хаос а који се производе етнонационалном манипулацијом која преко 20 година грађане и народе у овој земљи гуши и уништава како би скренули пажњу са главних проблема у друштву.

Логичан слијед догађаја је тај да због тога и не постоји жеља да се успостави правна држава јер то би значило да је држава изнад појединца и да се са државом не може играти "како се коме ћефне", ма колико појединац био моћан и имао снагу изборне воље грађана. Када би се успоставила правна држава, одређени политичари би радили сами против себе и одрекли се свог великог утицаја којег црпе из слабих институција, огромног бирокатског апарата и слуђеног друштва у цјелини. Зато огромној већини политичара и одговара да су декларативно за улазак у ЕУ, а суштински не желе да раде ништа по том питању зато што би "радили" против себе самих. 

О домаћем правосуђу је излишно било шта рећи, осим да у последњих најмање 8 година ниједну велику аферу нису привели крају. Кемала Чаушевића и фамозне милијарде КМ које су се вртили као опрани новац из буџета, а гдје је оштећена УИО - нико више и не помиње, те је евидентно да је само у том судском процесу правосуђе показало своју неспособност и немоћ. Пропаст три банке у Републици Српској (Бобар банка, Балкан Инвестмент и Банка Српске) такође нико више и не помиње нити је било ко јавно поставио једно врло логично и једноставно питање "Како је могуће да Агенција за банкарство која има надзорну улогу у банкарском сектору није упозорила наведене банке да су у зони неликвидности и алармирала друге надлежне институције?". Тзв. милијарде страног новца који се слио послије рата у дејтонску БиХ у виду донација - не зна им се ни гдје су завршиле нити гдје је тај стварни новац - тако да је то толико сумњиво да је евидентно да је тај новац опран и завршио у нечијим приватним џеповима, не би ме чудило по етничком принципу.

И када на све ове малверзације додате ВСТС који апсолутно ништа не ради и који нема никакве резултате - они ће изаћи у јавност са оправдањем у смислу "политика и јавност врше притисак на непристрасно правосуђе". Дакле, вртимо се у кругу, гдје нико ни зашта нема одговорност и то тако функционише у оваквом трулом друштвеном систему годинама, док све више људи одлази одавде главом без обзира, првенствено омладина. Не треба овдје бити превише информисан или стручан да се изведе само један и једини могућ закљуачак око правосуђа чију оцјену је прије неколико година дао главни тужилац Републике Српске: не постоји политичка воља за борбу против криминала и корупције. И то је суштина од које многи бјеже.

Многи у Републици Српској и Федерацији предају Упитника за стицање статуса кандидата су оцјенили као историјски датум за све у БиХ, али шта је овдје историјски? Да ли је историјски то што имамо два одговора на упитник, рецимо по питању пописа становништва који је за Србе споран? За 3.242 питања радило 1.083 државна службеника? Да ли је историјски то што нам је за одговоре на упитник требало 14 мјесеци, док је нпр. у Србији и Хрватској то трајало 2 односно 3 мјесеца? Ја овдје не видим ништа историјски, него напротив, видим тромост домаћег бирократског апарата гдје се надлежне институције на разним нивоима власти сукобљавању и блокирају.

Далеко смо ми од добијања статуса кандидата, јер са оваквим начином политичког дјеловања гдје су све институције заробљене у политичким канџама етнонационалне манипулације - тешко да се могу направити било какви видљиви резултати, а посебно мислим ту на правосуђе. Зато ми је остало у сјећању обраћање Јункера у Предсједништву БиХ када је рекао "суштина одговора и рада је важнија него датум за добијање статуса кандидата" или другим ријечима - ако не будете имали резултате нема ни статуса.

Будући да смо као друштво ушли прерано у изборну грозницу која ће се завршити тек у октобру ове године, са великим проблемом који се зове изборни закон - сматрам да и када би постојала енергија за неку врсту реформисања институција, она се не би могла проводити јер је просто немогуће. Већина је сада усредсређена на манипулацију народа и грађана, посебно по питању тога "да су повећане акцизе допринијеле инвестиционом циклусу", а грађани врло добро знају да су цијене скоро свих животних намириница, нафте и остале робе забрињавајуће порасле док су њихова примања остала на истом нивоу. Све се апсолутно политизује у овом друштву од личних карата, пасоша, ЈМБ до акциза и демографије што само по себи говори да је ово недовршено друштво.

Како рече одлазећи британски амбасадор из БиХ Едвард Фергусон прије неколико дана "након БиХ, све земље гдје будем радио ће ми бити досадне". Е то је наша реалност и доказ да је дејтонска БиХ класични експеримент међународне заједнице, гдје је свака логика и здрав разум искључен.

(крај)

Драгичевић: Стварни утицај и моћ међународне заједнице у БиХ

Измјене изборног закона БиХ, ступање на снагу сета закона о акцизама и аутопут Београд - Сарајево само су нека од актуелних друштвено-политичко-економских домаћих тема у којима значајну улогу има међународна заједница.

Пише: Стефан Драгичевић

Страни утицај на домаћу политику и друштво свакако није од јуче, али је врло симптоматично да они који се залажу за демократију, друштвене/универзалне вриједности, поштивање суверенитета и људских права се баве унутрашњим питањима туђе земље. Најбољи доказ томе је ова већ сада надувана прича око изборног закона која је толико исполитизована да једноставно није пожељно да се са стране додаје још "уља на ватру". Нормалном логиком увијек ће се поставити питање "шта међународна заједница има са изборним законом БиХ"? 

Умјесто да се око измјена изборног закона посао потпуно препусти домаћим политичарима, страни фактор оличен у ЕУ, разним амбасадама, организацијама/представништвима и ОХР покушава да утиче на крајњи исход преговора. И шта се десило у Бриселу прије неколико дана када је политичка тројка из Предсједнииштва (Човић-Иванић-Изетбеговић) отишла код Дола, Јункера и Могеринијеве? Апсолутно ништа. Разговори бар формални који су вођени - уопште нису били суштински везани за изборни закон него за општа питања и понеки помен "европског пута и кандидатског статуса". То је само још један од доказа да се вођење политике треба препустити домаћим политичарима које је народ бирао, а ако се они покажу као неспособни и без резултата - свакако их треба казнити на изборима, и то није спорно. 

Спорно је само и искључиво што се "посредништвом" међународног фактора око оваквих питања не може очекивати повољан резултат зато што странци не разумију у довољној мјери проблематику ове земље чија је срж проблема у немогућности зближавања националног и грађанског концепта функционисања БиХ. Било какво сврставање на једну или другу страну - направиће дугорочан проблем и зато треба тражити рјешење "негдје између". То је тешко схватити и за унутрашње политичке прилике, а камоли за странце који покушавајући да дођу до рјешења направе домино-ефекат. Прошло је вријеме Ричарда Холбрука, Дејвида Овена или Жозеа Кутиљера... ново вријеме тражи нове људе и нове приоритете.

Дакле, страно уплитање у измјене изборног закона је исто као када би неки дипломатски представник БиХ у Француској, Белгији или Великој Британији предлагао тамошњим законодавним тијелима "шта они требају урадити да би избори били фер и поштени". То је потпуно апсурдно и ван сваке памети, јер одкуд њему/њој право да се уплиће у унутрашњу политику туђе земље?

Мени је савршено јасно да је у многим центрима моћи - БиХ означена као неуспјела или недовршена земља али то није разлог да се продубљује проблем. Назвали ми ово земљом, државом, системом, експериментом - у њој живе људи и према томе, морају се правити компромиси и рјешења која су од општег интереса свих, а не само неких и повлашћених.

Примјер усвајања сета закона о акцизама је отишао предалеко јер се, као што је познато, скоро сва међународна заједница ангажовала да оне прођу у Парламенту, без икакве жеље да се нађе неко "средње рјешење" које неће у великој мјери оптеретити свакодневни живот грађана. И они који су се помирили са чињеницом да ће гориво поскупити, нису вјеровали да ће то повући са собом и повећање цијена основних животних намирница што је директно, народски речено, "завлачење руке у џепове грађана".

Водећи се здравом економском логиком - сасвим је јасно да ако је добављачу или кооперанту поскупило гориво за превоз робе, он ће морати повећати своју цијену превоза да не би отишао у губитак, а то аутоматски са собом повлачи и повећање цијене робе односно сировине коју превози да би нешто зарадио. Он ако не заради у велепродаји и на набавној цијени - њему пријети лош послован резултат.

Никако не могу да се помирим са чињеницом да се власти на свим нивоима уопште нису изјаснили око могућности за увођење плавог дизела, па да се бар оним најосјетљивијим као што су пољопривредници ослободе додатног удара по џеповима. Финансирала се градња аутопутева и брзих путева или не од акциза мора се ваљда узети у обзир да се пољопривредник неће возити својим трактором по њему. Из ове тврдоглавости и неизјашњавања по овом питању у мојим очима власти на свим нивоима су показале да је њима једини циљ да "обезбједе колатерал" за отплату кредита ММФ-у и Свјетској банци како би се очувала постојећа структура јавног сектора, а то како ће грађани (првенствено пољопривредници) издржати овај нови финансијски удар - то очигледно никога не интересује.

Сматрам да се превише брзоплето ушло у причу о усвајању сета закона о акцизама и да једноставно сами грађани нова поскупљења у сваком погледу (од горива, аутобуских карата, превозника, основних животних намирница...) нису дочекали спремно јер су им примања остала на истом нивоу, док ће цијене расти или су већ порасле.

Из свега тога јасно је да странци који дјелују у БиХ гледају свој интерес односно интерес ММФ-а и отуда својевремено онолики притисак да се акцизе усвоје, а обичне грађане нема ко да заштити јер сваки ниво власти зависи од нових транши кредита па се не смију ни противити.

Аутопут Београд - Сарајево

Што се тиче руте за аутопут Београд - Сарајево, сматрам да је јако добро рјешење да се направи и једна (Сарајево - Тузла - Брчко - Бијељина - Београд) и друга (Сарајево - Источно Сарајево - Вишеград - Вардиште) рута јер колико је потребно сјеверно-источном дјелу да се растерети саобраћај у коме живи милион становника, толико је потребно да се аутопутем на истоку побољша инфраструктура и омогући каква-таква перспектива тамошњем становништву. Прављењем оба путна правца онемогућава се злоупотреба будуће градње аутопута у политичке сврхе јер нико не би требао да има ишта против ако се планирају и направе оба.

Како год ова прича око аутопута завршила - јасно је да се ту треба уложити огроман новац, тако да је то пројекат на "дуже стазе" у коме треба урадити велики посао: од студије изводљивости, урбанистичких планова, процјене клизишта и одрона, избор и извођачи радова, кооперанти, имовинско-правни односи, итд итд... Не вјерујем да ће као што многи у јавности причају, сав терет финансирања преузети Турска јер у овако великом инфраструктурном пројекту неминовна су кредитна задужења и учешће и Србије и БиХ односно Републике Српске и Федерације.

Закључак

Моје мишљење је да странци и међународна заједница требају да буду присутни у БиХ, али да не смију да имају активну политичку улогу као што имају сада или да се уплићу у дневну политику. Послије 25 година од потписивања Дејтонског споразума потпуно ми је бесмислено постојање канцеларије високог представника, ПИК-а и ОХР-а у садашњем облику.

Апсурдно је очекивати од једне земље да постане чланица ЕУ када је она под директним страним протекторатом.

(крај)

Драгичевић: Српски народ у 21. вијеку

Изјава новог аустријског вицеканцелара Хајнца-Кристијан Штрахеа у којој је рекао да "мира на Балкану нема без Срба", мотивисала ме је да напишем текст који се односи на визију и приоритете српског народа у 21. вијеку.

Пише: Стефан Драгичевић

Колико год странцима попут Штрахеа, многим амбасадорима и читавој међународној заједници изгледало да је Балкан и даље "буре барута" чији коријени иду до 90их година прошлог вијека - главни проблем данашњице јесу управо супротни, а то су: запошљавање, животни стандард, формирање породице, просјечна плата и достојан живот који је постао веома риједак или недостижан за многе. У немогућности да то остваре, многи су се одлучили и још се одлучују да своју будућност потраже у иностранству, па тако данас имамо једну од највећих дијаспора на свијету.

Што је најжалосније, из своје државе не иду само Срби који не виде своју будућност у њој у економско-социјалном смислу, него и они који су интелектуална и стручна снага, попут: доктора и колективно медицинског особља, научника (првенствено младих иноватора), професора, ИТ стручњака, занатлија и техничара па чак и остварени људи и свих оних који требају да буду мотор развоја сваке државе и сваке нације, па тако и српске.

Дакле, нису ово времена ратних страдања или звецкањем оружја како то многи људи из међународне заједнице тумаче попут Штрахеа научени шта је српски народ и читав Балкан прошао и проживио у 20. вијеку од Балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата па до трагичног рата проузрокованог распадом СФРЈ - ово су нова времена када су се људи позабавили самим собом. Мир и стабилност јесу синоними којима тежи сваки нормалан и просјечан Србин данас па чак и сасвим нормалан комшијски однос са човјеком друге националности - али оно што сваког Србина брине јесте појачана политичка реторика и свађа у јавности која одвлачи стране инвеститоре од улагања и било какве перспективе за њега лично и његову породицу.

Тачно је да је српски народ највећи на Балкану чији народ сем Србије и Републике Српске живи и у Мађарској, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији, Бугарској, Румунији, Грчкој - да има кључну улогу у формирању менталног склопа човјека на овом простору и управо зато сматрам да се некада треба позабавити и самим собом. За мене лично САНУ је потпуно обесмишљена институција у српском народу, јер умјесто кључних ставова ове "врхунске интелектуалне институције" она је постала институција која нема свој став о многим друштвено-политичким темама. Примјер Косова и Метохије све довољни говори.

Смета ми као појединцу домаћи политичари који се више баве туђим двориштем него својим и који се воде паролом "да комшији цркне крава", умјесто да се води логиком да свима буде боље како би направили државу по мјери свих њених грађана и народа. Такви политичари у српском народу морају отићи у прошлост јер наша будућност једним дјелом зависи и од онога ко нас представља, јер смо ми посредничка демократија. Напросто нова времена траже од људи да се прилагођавају новим околностима, а не да остану заробљени у прошлости и да стално причају о страдањима, страху и невољама. Посао политичара је да свом народу обезбједи перспективу и бољу будућност, а посао историчара, борачких организација, историјских института и удружења је да подсјећа народ ко је он, шта је проживио и какве поуке треба из тога да извуче да би у будућности могао бити паметнији и мудрији. Велике стране историјске личности су о Србима најчешће и највише говорили о храбрости, борби за слободу и пожртвованости попут Максима Горког, Арчибалда Рајса, Алфонса Ламартина, фелдмаршала Аугуста фон Мекензена, адмирал Колчак и многи други, али велике подјеле међу Србима и даље постоје које некада дјелују и непремостиве.

Ми Срби смо народ са богатом историјом, људи који поносно носе име сваког спортског достигнућа, који би помогли најсиромашнијима и људи који су спремни да обрадују и посвете се најстаријима, али смо исто тако и народ "који ће све опростити, али туђи успијех никада". Сматрам, да је то један од главних проблема српског народа у 21. вијеку, јер ми сталним свађама и неспоразумима међу собом онемогућавама прогрес "здравих снага" у друштву и развој предузетничког духа. Уништавамо своју будућност и младост тјерамо у иностранство само зато што не можемо да се сложимо око тога "да ли је неко бољи и квалитетнији". Из те несреће која се зове завист и љубомора дешавају нам се подјеле у народу, па често и сукоби унутар фамилија, политике и уопштено живота. Баш из тог разлога ми као српски народ се  често губимо у различитим менталним склоповима и често се једни према другима понашамо као странци, а имамо тако способне и квалитетне људе да тога нисмо ни свјесни у довољној мјери.

За сујету и љубомору не постоји лијек, то су аномалије нашег народа које морају да буду уништене и разорене нашом колективном мудршћу и памећу. Једино нашом пожртвованошћу и схватањем да народ чине људи различитих карактерних особина - можемо да направимо резултат у том смјеру, јер ако то не урадимо ми ћемо као народ демографски нестати, уништићемо сами себе.

Давно је пријатељ нашег народа Арчибалд Рајс рекао "Срби, чувајте се себе!". Будимо паметан и достојанствен народ.

(крај)