"Швајцарац" уништава породицу Жигић

Млади брачни пар Жигић из Лончара, одлучио је 2007. године, да подигне стамбени кредит, како би ријешили своје стамбено питање. И успјели су да купе кућу у Лончарима, у општини Доњи Жабар, те почели редовно да измирују своје рате кредита. Међутим, кредит је везан валутном клаузулом за швајцарски франак и након „дивљања“ курса, почели су проблеми.

Првог октобра 2007. године, у „Хипо Алпе Адриа банк“ у Брчком, дигао сам кредит од 34.978,10 КМ, на период од 15 година, уз мјесечни ануитет од 306,25 КМ. То значи да за 180 мјесеци, са каматом, треба да вратим 55.124 марке. Службенице банке су ме убиједиле да је боље да свој кредит вежем за швајцарски франак, као и да је то повољније, јер је и каматна стопа нижа за 1%. Прихватио сам то, незнајући да ћу постати жртва тешке преваре. Тада је курс франка износио 1,18 КМ. Међутим, значајно повећање курса франка, које данас износи 1,80 КМ, довело је и до значајног повећања рата, а тиме и мојих обавеза. Довољно је само изнијети сљедеће податке, да је моја садашња рата 450 КМ, са тенденцијом даљег раста, да кредит отплаћујем већ 4 године и да сам по том основу платио већ око 18.000 КМ, а да мој преостали дуг, на данашњи дан износи 62.007 КМ, а најаве су да ће курс и даље расти, тиме и моја рата, истиче Мирослав Жигић, који са својом четворочланом породицом, покушава на све начине пронаћи рјешење за велики проблем.

Да се проблеми само гомилају, говори и чињеница да је, као обезбјеђење овог стамбеног кредита, његов отац, Јово дао хипотеку на своју имовину.

Као средство обезбјеђења овог кредита, мој отац Јово, је заложио хипотеку на своју кућу, два помоћна објекта и два локала. У случају да не будем плаћао кредит, постоји могућност да цијела фамилија заврши на улици. Не знам коме да се обратим за помоћ, јер сваким даном, моје обавезе су све веће растом курса франка, рате брзо долазе на наплату, сам радим, супруга је незапослена и стање је постало неодрживо. Немогу да прихватим чињеницу да се банке, на нашем јаду, енормно богате, јер остварују екстра профите, за које неплаћају обавезе држави. Данас нити једна банка не веже кредите за франак, јер нежеле да ризикују, али зато нас, кориснике кредита, финансијски уништавају. Од свега овога, само је банка на добитку, а питам се зашто се нико не позабави овим проблемом, гдје је сада ОХР и међународна заједница да помогну грађанима, свих националности, који су угрожени од стране модерних каматара, огорчен је Мирослав Жигић.

Обраћао се Мирослав на бројне адресе, са жељом да некако стане у крај расту свог задужења према „Хипо Алпе Адриа банци“, али без конкретних резултата. Остаје му једино да се нада ће курс франка, најзад почети падати и тако бар донекле спријечити даље финансијске штете.

Принуђен сам да пратим сва дешавања у вези са овом ситуацијом. Најаве из Агенције за банкарство РС гдје се предлаже куповина кредита, није ништа друго него, ново додатно задуживање, што је апсурд и несхватљив приједлог „стручњака“. Данас нити једна банка не даје могућност замјене валутне клаузуле из франка у евро. Мени и сличним жртвама, преостаје само нада, да ће се курс франка стабилизовати, наглашава Мирослав Жигић из Лончара.

Извор: ebrcko.net

Исповијест господина Арчибалда Рајса

Прије свега морам истаћи да никада нисам спознао или схватио да дио западног аташеа оличеног у професорској занимацији може овако темељно да истражи врлине и мане једног народа попут нашег - српског. Да ту исту темељну анализу врши у времену сукоба и борби гдје је главу врло лако могао да изгуби. Заправо то је професор Арчибалд Рајс. Човјек који је нашој отаџбини у најтежим тренуцима био вриједнији и бољи од цијеле једне дивизије на бојном пољу. У времену Првог свјетског рата када је Србија изгубила близу 30% свог становништва ( 1.300.000 жртава) Арчибалд Рајс је српског војника описивао као смјелег, храброг и отвореног саборца на бојном пољу који се није либио да да живот за отаџбину. Зарад љубави према српском народу напустио је многе каријерне послове који су били много исплативији и ефикаснији од једног истраживача злочина које су починили Аустроугари, Њемци и Бугари.

Исповијест Арчибалда Рајса

Био сам с вама када сте били у невољи. Дјелио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лијепу каријеру која је много обећавала. Заволио сам вас јер сам на дјелу видио ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се преопознаје истински карактер неке нације. Заволио сам вас и због жртава које сам ради вас поднио, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања.

Видио сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале послије рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао "чувајте се" и ако вам не бих, уз врлине, које су истински и лијепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видио, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, цијелу истину.

Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списима и чинићете с њим што год будете хтјели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га, пак, презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати с ваших простора. То ће бити послиједња услуга коју могу да вам учиним.

Храброст

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободичаког рата. Видио сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сјенке и од којих су многи на вјечној стражи у морским дубинама.

Видио сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ријетко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услијед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Родољубље

Народ вам је родољубљив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сјећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрав разум вам је у тим јунацима - који су у стварности често били сасвим другачији - пронашао прави и можда једини начин да одржите нетакнутим свој национални идеал. Краљевић Марко вам је послужио као огледало.

Религиозност

Да бисте очували патриотизам, култ својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико дјелотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осјећате, попут сваког човјека који заиста размишља, да постоји нешто неодредиво, нешто сувише узвишено да би се појмило над нама, нешто што наткриљује свијет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вјечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употријебим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа. Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у вријеме обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ријетких вјерника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је "баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти када сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свијећу испред иконостаса када изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јр ће ваш народ, оног дана кад је напусти, бити изгубљен.

Гостољубље

Ваш народ је гостољубив. У села човјек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелијепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намјернике.

Народ вам је демократичан и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човјек се цијени онолико колио је човјек, а не по ономе што су од њега учинили одјело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натјерао да се одрекне властитог достојанства.

Понос и бистрина

Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човјеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.

Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видио и упознао. Схватате брзо и правилно. Са својом интелгигенцијом и природним богатствима тла, морали би сте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане поготово мане оних које ви називате својом интелигенциом, спречавају вас да то постигнете.

Косовски вртлог

Замислите ситуацију да на простору једне државе у којој се проводи један правни и државни систем уђу сепаратистичке паралелне институције и формације и кажу: „Од данас ово није ваше и немате право да проводите свој Устав“.

Под пуном специјално-полицијском опремом улази се на територију чије становништво подржава једну државу, међународно признату, чланицу УН само да би се остварио један једини циљ. Да се „освоје“ админинстративни прелази према централној Србији и да би се спријечио проток српске робе до општина које се налазе на сјеверу покрајине. Јер знате, специјалци се никада не шаљу на админинстративне прелазе осим у условима ванредног стања, али пошто се овдје ради о специјалцима КПС самопроглашене државе Косово онда се оне могу третирати као терористичке формације које угрожавају безбједност грађана државе Србије.

Али, као и обично, нема се конкретног одговора на такво дјеловање јер држава Србија неће да искористи своје легитимно и легално право по резолуцији 1244 и потписаном Кумановском споразуму у коме пише да се један број војног и полицијског особља може вратити на Косово. То проистиче из анекса 2 члана 4 резолуције 1244 СБ УН, друга је ствар што Србија не инсиситрањем на томе девастира и себе и грађане. Ако смо се већ заклели на дослиједно поштивање слова резолуције највишег свјетског органа у чему је проблем да се оно регенерише на терену? Шта је спутава када је право и правичност на нашој страни?

Како је могуће да тзв. специјалци „Роса“ лагано џиповима и транспортерима ушетају сјеверно од Ибра, а да се истог тренутка Соланин Еулекс повлачи са админинстративних прелаза Брњак и Јариње? Додуше Еулекс никада није крио своје симпатије према Приштини и Хашиму Тачију али забрињава чињеница да локалне Србе нема ко да брани. Нема безбједносних снага које ће гарантовати Србима безбједност у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу а да не говорим о Србима који живе у енклавама и јужно од Ибра. Да ли неко вјерује да Кфор (који је другим ријечима НАТО) жели добро локалном становништву који је избезумљен од свих ових силних политичких манипулација? Па тај исти Кфор кога су Срби донедавно сматрали јединим правим и истинским мировним снагама ставља бодљикаву жицу на админинстративним прелазима према централној Србији и тиме фактички спроводи приштински ембарго на увоз српске робе. Како то другачије протумачити него као отворена подршка Тачијевој Влади у намјери „да покаже колико је Косово независно“?

С друге стране, већина би рекла „да оно што су Срби урадили на Јарињу представља екстреман чин који се није смио изазвати“. Ја питам надлежне органе, ко су ти људи који су палили админининстративни прелаз Јариње? Како баш при повлачењу „Росе“ и Кфора да се то деси и да нико не види маскиране младиће који чак са сјевера Митровице иду ка Јарињу? „Сватовска колона“ кренула у поворку рекли би неки ? Је ли се КПС упустио у дубоку истрагу око тога ко стоји иза оног чина и шта се хтјело постићи тиме, ако знамо да је Јариње колико-толико било под српском контролом? Ма нема ту уплитања неких криминалних кругова, ма јок... Кординисано Срби ишли са сјекирама и Молотовљевим коктелима баш онако како нас описују Хендлерови истомишљеници.

Такође, треба нагласити да у консултацијама за засиједање УН о Косову Србији је било онемогућено да учествује што значи да су већ „мистериозне“ три сталне чланице УН биле против. Ни Вук Јеремић, на засиједањи Скупштине Србије, из достојанства и поштовања према УН „није открио ко су“, али ево да претпоставимо: САД, Франуцска, В. Британија ; За: Русија и Кина. Овима који кажу да су Американци пустили Албанце низ воду, а има и таквих, поручујем им да прво схвате слијед догађања од 1999. Године па до данас како би схватили да је Косово највећи и најамбициознији политички и војни пројекат САД и НАТО-а.

Сјевер покрајине, послије окупације административних прелаза је фактички одсјечен од Србије, а знате шта поручује НАТО?

„Брњак и Јариње су војне зоне и у случају потребе - употреба бојеве муниције“.

Ја ово схватам као пријетњу интересима државе и грађанима, односно као формалну окупацију дијела територије, а како то Влада тумачи заиста ме не интересује, а не вјерујем да ће се огласити јер су то за њу „спекулације“.

У свему овоме реакција међународне заједнице је толико млитава да се може закључити њена дубока подијељеност, мада, као и обично Еулекс искаче из свега тога. Прво Еулекс критикује Приштину, а јуче Де Марнак каже да поштује ''Устав и законе Косова''. Прекјуче „земље Квинте“ блокирају Србију да учествује у консултацијама УН, јуче осуђују потез Приштине. Који је заиста став међународне заједнице, остаје прилично непознато.

У ЕУ преко Јариња

И док се око сјевера Косова води виша политика, дотле локалном становништву пријети хуманитарна криза која се огледа у несташицама основних животних намирница, а цијене нагло расту. Захваљујући НАТО блокади на Јарињу и Брњаку, сјевер покрајине је буквално стао.

Да ли је могуће да све ове сценарије можемо да видимо само у једној седмици, а да се не запитамо само око једне ствари – Да ли је ово све унапријед изрежирано и планирано? Специјалци улазе, Еулекс се повлачи, Кфор миче „Росу“ и поставља себе као највише међународно тијело; Јариње гори, сјевер покрајине окупиран, по путевима барикаде локалног становништва. Једном рјечју - ванредно стање. Ови догађаји неминовно подсјећају на почетак рата у Хрватској, али као и већина, надам се да неће избити неки оружани сукоб.

Баш кад су властодржци послије хапшења Хаџића и завршетка сарадње са Хашким трибуналом још једном хтјели да дрекну „да Европа нема алтернативу“, Тачи се појави као нова главобоља на путу ка ЕУ. Случајно? Исконструисано. Сад крећу нови услови, свјежији и за Србију у складу са 21. вијеком. Хаг је превазиђен, сљедећа барикада је њемачки Бундестаг.

Још кад се Роберт Купер сутра појави као главни миротворац између Београда и Приштине, све има да мирише на Холбрука. Компромис нема алтернативу!

Супервизија као трајна категорија

Од почетка функционисања супервизије у дистрикту 2000. године све се почело посматрати у контексту „долазе странци, 100% инвестиције“, а буџет те године премашује нормалан разум било које друге локалне заједнице у БиХ.

Међутим, мало ко се запитао шта значи суштина супервизије које су њене надлежности и чија је та канцеларија продужена рука. У процесу обнове и „реновирања“ БиХ/РС/ФБиХ Брчко је отишло предалеко. Сливале су се инвестиције, индиректни порези са већ стандардно утврђеном расподјелом за дистрикт од 3,5% ; јединствени порези од „Луке Брчко“ и осталих јавних предузећа; општина са највећом стопом повратка пријератног становништва... Све је то одавало утисак да је Брчко темељ и примјер суживота и добрих односа конститутивних народа.

Од Сузи Џонсон и славнијех дана

На почетку, па све до неке средине 2008. Године, када је супервизор била Сузан Џонсон, Брчко као општина је имала најмању стопу незапослености у цијелој БиХ, пољопривреда је имала добре подстицаје од Владе дистрикта, радили су се и планирали капитални пројекти, стабилне цијене за електричну енергију, у дистрикту се није осјећала нека врста анимозитета међу народима и могу слободно рећи да је Сузан Џонсон послиједњи супервизор који је тимски радила са извршним, законодавним и судским тјелима; и која је више боравила у Брчком него у Сарајеву.

За разлику од њених наслиједника, Грегоријана и Мура, жена је живјела са Брчацима, а њена врата су увијек била широм отворена за све грађане, цивилне организације и остала удружења коме је она лично могла помоћи. Чак се сјећам да је она лично инсистирала ради безбједности грађана дистрикта, да свака стамбена зграда добије нова врата са интерфоном, јер је тада било многобројних жалби грађана да се у ходницима и на степеништима скупљају наркомани „и да заливају подруме“. Сузан Џонсон је уствари била као други градоначелник, јер се упуштала у конкретне проблеме и њихово ријешавање, те су је грађани цијенили и поштовали.

Супервизор са „рафа“ међународног супермаркета

Долазак Грегоријана је напросто промјенило крвну слику Брчко дистрикта. У граду је било више политике, него конкретних реализација. Мрак ми падне на очи када знам да ће гостовати код Неђе Ђуровића и да у свему томе помислим да ће нешто конкретно рећи, а он нехаризматичан и демагошки парафразер, да га слушати не можеш. Да не будем недоречен, захваљујући нашем Рафију формирана је концентрациона Влада 2008., која је кулминирала 2011. године и бацила у амбис све те силне жеље и приче „о Брчацима како се свим срцем воле“.

И сад, Брчацима љубав одједном нестаде, јер је захваљујући Грегоријановој иницијативи Брчко упало у највећу политичку кризу од када постоји. Пројекат заобилазнице око града стоји, стадион још није добио трибине, град нема затворене базене, здравство у незабиљеженој кризи (заостајемо чак и за Орашјем), пољопривредницима нема подстицаја јер је Влада блокирана, многе мјесне заједнице немају водоводну мрежу, а живе у овом гротлу врућина гдје канте воде морају да носе најмање 4 километра... Проблеми се нагомилавају, а политика блокира све нормално и ненормално.

Родерик Мур – човјек за сва (не)времена

Родерику Муру не пада напамет да нешто покуша разријешити; јер га срце веже за Сарајево, а не за Брчко – гдје по некој логици има итекако значајну улогу у цијелокупном брчанском друштву. Очигледно да је под великим притисцима централе из ОХР-а па му је реторика слична Грегоријану, а реализација „танка“.

Оно што је поражавајућа чињеница јесте да многи странци изгубе компас када сједну на неку позицију типа ОХР, јер су предходно били негдје амбасадори гдје су буквално лупали саопштења и изјаве медијима „само да их се отарасе“. Они не схватају какав су статус и одговорност добили када дођу на неку позицију у ОХР; и зато је више него јасно да је њима стало само до „смјештаја“, а за остало ће се наћи неко вријеме. Дакле, циљани хаос у друштву да би се задржале позиције.

Шта је чије, а шта ничије?

То потврђује и недавно одржани сазив Савјета за провођење мира (СПМ) у коме је јасно назначено „да је Брчко интересна зона Републике Српске“ и да је зато супервизија неопходна. А сад се ја питам, а гдје је она ставка из коначне арбитражне одлуке „у коме је Брчко дистрикт ЗАЈЕДНИЧКА ТЕРИТОРИЈА Републике Српске и Федерације“? То тако пише и никаквог кршења нема, ако се територија Републике Српске, односно Федерације, продужава на дистрикт.

Око оних отуђивања територија у Дејтону традиционалних 49% (РС) и 51% (ФБиХ) нећу ни да говорим. Вјерујем да странци врло добро знају за арбитражну одлуку, а ако поједини амбасадори Савјета за провођење мира не знају те ствари онда се са ситуацијом морају упознати па да кажу „слажем се“ или „не слажем се“. Овако, Инцков кабинет суверено влада са СПМ, па пошто и СПМ доноси одлуке у БиХ онда се слободно он може преименовати у ОХР 2.

Кад смо већ код коначне арбитражне одлуке, био је одређени „тихи“ договор да ако се она угради у Устав БиХ, супервизија у дистрикту престаје. Тај тихи договор је неколико пута и јасно наглашен од стране Мирослава Лајчака, који је наводио да је рјешавање статуса Брчког један од кључних разлога за затварање и читаве канцеларије ОХР у Сарајеву.

То је недавно потврдио и предсједник СДС, Младен Босић. Нажалост, пошто је Република Српска прихватила овај амандман на Устав БиХ, рачунајући на озбиљност ОХР и међународних званичника, „упецала“ се на нови предзнак „претензије“ на дистрикт, а обећање ОХР-оваца остаде констатација као из серије „Бела Лађа“ – нисмо ми то рекли нити обећали.

Грегоријанов чвор

Увијек сам сматрао да ако има неко већи од „локалних домородаца“, са широким овлаштењимаи моћима; онда тај исти мора да реагује како би разрјешио Гордијев чвор, а то је управо концентрациона власт у Брчком, која је великом проблему. Не кривицом градоначелника, министара, посланика... већ супервизора и то предходног – Грегоријана.

Дубоко сам увјерен да овакву власт нико није хтио да прихвати него је то било наметнуто ријешење које су политички фактори морали прихватити. Иначе, да то неко није прихватио тај би био склоњен са политичке сцене дистрикта у коме би били занемарени изборни резултати. Што рече једна симпатична модерна пословица са Блиског Истока - вријеме „правог калифа“ је прошло али калифисањем се осладише странци.

Мислим да заиста никоме више није на памети склањање градоначелника са функције, јер у супротном могу испливати различите ствари у вези јавних набавки и расписаних тендера у неким другим сазивима Владе дистрикта, гдје би се долазило и до појединачних имена. Ако до свега тога дође Брчком до следећих локалних избора пријети социјално-економски слом и политички мрак. Пољопривредници су већ на ногама, јер им нису исплаћени подстицаји који су им пријеко потребни, како би залијечили велике проблеме због суша и пропалих производа; болница и здравство због неусвајања одлуке о прављењу породилишта огорчени на скупштину;губитак јавног предузећа „Лука Брчко“ 205.000 КМ... Шта је сљедеће?

ОХР-ов тоталитаризам дубоко у подсвијести

Треба јасно ставити до знања, да свако онај ко се бави тривијалним стварима и питањима, и зато блокира рад институција, треба то конкретно образложити; а ако се већ толико не слажу са неким начелима, једина могућност јесте излазак из концентрационе власти и прелазак у опозицију. Тада борба постаје легитимна и нормална, а садашња је ненормална.

У свим овим проблемима, супервизора нема ни у причи, а управо он треба да да конкретан приједлог за превазилажење статуса кво. Зашто увијек свако бјежи од одговорности, када је свјесно прихватио?

Мур неки дан рече „уколико до краја августа политичари не ријеше новонастале проблеме, ОХР неће сједити скрштених руку“, што у преводу значи: Сад ћете радити цијели август, а од годишњих одмора нема ништа до септембра. Опет ОХР-овци у сијенци кажњавања, напросто се не може без тога.

Џаба демократија и шалабајзирање... тоталитаризам је у подсвјести сваког човјека.

Предузећа пред издисајем

У 21. вијеку све започиње и завршава креативним и изводљивим предузетничким идејама, па је тако могуће видјети двије алтернативе оваквој сложеној, а поврх свега недореченој власти: Ограничавање вијека трајања или склањање људи прошлости са врха и постављање нових, младих са визијом модерне економске стварности.

Домети младих економиста нису тривијалне ствари јер управо они данас креирају предузетнички маркетинг, лого и уопштено већинске сложене послове предузећа. Не заборавимо све ове силне рекламе на билбордима, ТВ-у и на неким већим спортским манифестацијама. Све је то израда и жеља младих да се у својим предузећима докажу и да увјере своје послодавце у квалитет својих услуга.

Међутим већински или ако хоћете хронични проблем наших привредних субјеката микроекономске сфере јесте новац и недовољна отвореност домаћег тржишта према њима. Када знате колико тајкуна жели да се профилише онда сте ви поред њих ситне рибе у коме нема здраве конкуренције. Зато нам и јесу ова домаћа предузећа или пред ликвидацијом или пред утапање у неки већи трговински ланац у коме битну улогу има и сама локација простора.

Све ово елогично звучи када знате да у свим гранама привреде имате неког јачег са тихом подршком државе чији капитал вас може прогутати за мање од седмицу дана. Мисли се управо на приватна предузећа гдје партијска књижица одређује трку за неки посао. Сваки тендер у било којој општини да се расписује наилази на удар политике, а управо политичка стварност објашњава колико је тај процес укорјењен у нездрави економски систем.

Нажалост, ми смо свједоци све чешћих додјељивања концесија, а предходно не расписаног тендера. То је био случај са словеначким ЦПМ-ом коме је Влада РС необјашњиво вјеровала за изградњу аутопута Бања Лука-Добој па је послије извјесног времена уговор раскинут јер је предузеће неликвидно и несолвентно, односно да су умјесто гаранције од 300 милиона евра послали хрпу папира у коме не пише ништа конкретно.

Зашто се не расписује јавни тендер па да се од пријављених изабере најбољи извођач са најбољом понудом?

Проблем је у политици која сулудо игра на карту договора са неким ортацима из иностранства, а предходно не схватајући у какав ризик пословања се може ући.

Нека предузећа иду свјесно на ризик па уложе много већа средства за набавку или продају неких артикала да би им се повећао квалитет па по могућности смањиле цијене како би биле доступније што већем броју купаца, али Влада тако олако да улази у ризичне процесе је опасна игра, посебно око крупних капиталних пројеката.

Лијепо је обећавати аутопутеве, аеродроме, хидроелектране, фискалну и социјалну стабилност... то је савршена ствар пред изборе, али је жалосно да се већина тих пројеката никако не реализује или се реализује нежељним темпом који руши сви нормалне и разумне рокове.

Држава ако жели квалитетно домаће тржиште са јаким привредним субјектима она их мора подстицати у виду одређених законских субвенција. Невјероватно изгледа да предузећа из Српске још увијек нису започеле процесе искориштавања природних богатстава у пуном капацитету. Воде, шуме... тога је Српска препуна само је питање „зашто остаје неискориштена“ и „колико времена је потребно да би сви сагледали значај нашег природног блага“.

У фебруару смо увезли воде за 120 милиона, а извезли само за тричавих 17,6. Зашто је словенска флаширана вода боља од наше? Јел` се то појавио тренд разлике између минералних вода без боје мириса и укуса?

Такође, увезли смо енергије за првих пет мјесеци ове године за 48.644.000, а извезли 220.345.222 КМ. То је сјајан тренд на пољу енергетике, али опет излишан јер одкуд се сад појави тих 49 милиона увоза енергената? Ако смо произвели довољно за себе имаћемо вјероватно и за иностранство тј. страна тржишта, логично.

Ових дана се у јавности много спомињао и принцип повећања акциза на лукзузну робу, међутим коме ће то допринијети и чему ће то служити ако знамо да је наше друштво сиромашно и да већина купује само оно што им је основно за живот? Акцизе се у нормалним друштвима са високим станадардом грађана повећавају, конкретно у Француској, али ми нисмо тај степен економије. Наш социјални систем не може да поднесе даља оптерећења.

С друге стране, оно што би било добро рјешење јесте провођење испитивања тржишта тј. понашање тзв. средње класе. Та средња класа у виду купаца је заправо основ како би се одредила потражња за неком робом гдје би и предузећа и држава профитирали по могућности да су стратешки ускладили пореску политику. Предузећа морају смишљеном стратегијом да на тржиште пласирају своје производе чији је квалитет и цијена усклађена са могућношћу просјечног бх грађанина.

Зашто говорим о усклађености квалитета и цијена на тржишту?

Из разлога што је наше грађанство разочарано начином управљања економском политиком гдје основне животне намирнице скачу к`о опарене, а њима стандард исти. Чак 2/3 грађана БиХ је незадовољно својим стандардом, истраживање је вршила Европска банка за обнову и развој. То значи, или ће држава покренути привреднике са мртвих тачака јер очигледно нису способни да сами покрену посао или ће сви тапкати у мјесту док не одемо у колективну самоизолацију.

Не знам колико су грађани Републике Српске упознати са чињеницом да је бијељинска Шећерана двије деценије била „фабрика без ичега“ и да је тек прошле године почела са радом, а само послије 7 мјесеци у априлу ове године „у њеном раду“ је омела полицијска акција „Машина“ (Прање новца) која је буквално зауставила њен рад. Дакле, зна се шта је посреди и да су многи „тада узвишени“ пали, па кад су пали, све се почело рушити као кула од карата.

Лош менаџмент доводи до мегаломантских проблема и рушење и оно мало наде за успјех бивших социјалистичких, а сада „као“ капиталистичких предузећа. Сви би да угоде држави да запошљавају раднике како би добили добре повластице од Владе, али немају одакле да исплаћују трошкове (Порезе, доприносе, плате, зајмове). У задња 3 мјесеца не сјећам се да је урађен иједан једини важан капитални пројекат који би бар мало раздрмао армију незапослених и гладних.

Послови који би се требали одрадити ради економске стабилности РС

• Вршити чешћу ревизију јавне потрошње
• Формирати посебан фонд за помоћ пољопривреди у вријеме суша, врућина и природних непогода
• Субвенционисати извоз предузећа која се баве посебним намјенама
• Процес довођења потенцијалних инвеститора на одређене пројекте Владе како би им се дао стимуланс да улажу свој капитал
• Она предузећа која запошљавају више од 200 радника дати мјесечне повластице и снизити им пореске обавезе за 4%.
• Обуздати даље прекомјерно задуживање код ММФ-а или Свјетске банке да нам јавни дуг са 3,5 не би скочио на 6,5 милијарди КМ.
• Ускладити понуду и потражњу на тржишту
• Стабилизовати цијене произвођача основних животних намирница

Ако ништа друго незапосленима, а посебно штрајкачима из Жељезница РС топло препоручујем да се укључе у посао пастирских чувара оваца и крава како би са хиљадарком у џепу сваког мјесеца уживали све повластице једног доброг просвјетара.

На тај начин би намирили све заостале плате и топле оброке. Ако могу њихове „колеге“ из Ливна, што не би могли и наши. Уносан бизнис и свјеже месо.

Алекс Салмонд као Вилијам Волис

Има ли демократија смисла на Западу? Овом питању сам посветио максималну пажњу јер сматрам да од тога зависи понашање и унос исте у друге државе и друге системе... Али када бих рекао оно шта западне земље „нама раде“ за неке демократске постулате попут референдума, запитам се одкуд толико политике и зашто се тај дио демократије константно гуши од међународне заједнице према државама које желе да га искористе као своје легитимно право? Није да сада потенцирам причу на Републици Српској и једном ентититету који је далеко ефикаснији од Федерације или ако хоћете државе БиХ, у коме се на сваки спомен „референдума“ ствара клима неповјерења и непријатељства.

С тим у вези подвукао сам једну паралелу на недавни иступ краљице Елизабете Друге која је премијеру Велике Британије Дејвиду Камерону отворено изразила забринутост због дешавања у савезној Шкотској и бојазни према шкотској власти о одржавању референдума за независност најкасније до 2015. године. Као кнедла у грлу Камерону стоји актуелни шкотски премијер Алекс Салмонд који је то најавио још од када је био у опозицији, а сада повучен подршком народа и освајањем избора вјероватно хоће да реализује историјски циљ Шкотске и да је уведе у нову еру функционисања и међународног промовисања.

Схватам да је то питање јако осјетљиво и да се вјероватно иза кулиса воде жестоке битке, али у јавности се пласирају изразито помирљиви тонови који изискују некакву врсту „непромишљене реакције“. Лондон као да жели демократију да доживи управо на овај начин „да се Шкоти опредјеле у вези своје будућности“ , међутим није ли посреди притајни судар у вези британске круне и имовине? Да ли је материјални облик јачи од цијелокупне монархије која траје од 1707. године?

Салмонд је прије двије године објавио тзв. Бијелу књигу „Ваша Шкотска, ваш глас” у коме децидно објашњава разлоге дјеловања независне Шкотске и какве политичке и економске односе жели да гради са сусједном Енглеском, уз наравно клаузулу, добросусједски односи. Многи су острвски аналитичари прије мјесец дана постављали питање „Како Шкотска може да стекне независност када је уско везана за трговинску размјену Лондона; Како може да опстане као независна држава јер ће је Енглеска изоловати; Настајаће низ проблема у поморској и копненој граници...“ и многа друга питања, а одговор је јасан – 5 маја Шкотски народ је изабрао и гласао за СНП Алекса Салмонда за којег су врло добро познати политички правци дјеловања. Шкоти су гласали идентично с оним инструментом којег Енглеска највише преферира – демократија и добили су десничарску власт која је за овакву Шкотску идеална. Шкотска национална странка је на изборима добила апсолутно повјерење грађана, а чији је резултат чак 65 попуњених мјеста у парламенту, а који броји 129 посланика. Остали су добили мизерну подршку која се испољава у следећим резултатима: Конзервативци 9, либерал демократе 4, лабуристи 29. Потпуна доминација деснице у Шкотској која је на овај начин широм отворила врата својој независности и поимањем самог Салмонда са историјским шкотским ликом и дјелом Вилијама Волиса.

Процес независности у новијем времену Шкотска је започела 1999. када је добила парламент и владу тадашњим споразумом о децентрализацији Велике Британије. Како то увијек бива, на политичкој сцени се појаве људи који желе да искористе праву прилику и на симболичан начин покрену питање даљег статуса. И сасвим коретно... што би земља, ако процјени да може бити стабилнија ако добије независност, била у некој унији земаља? Заправо, није ли довољно Шкотској три вијека под доминацијом краљице и монархије? Салмонду и његовим истомишљеницима (а који су сада у већини) је очигледно довољно. Зато и не чуди онај економски дио и показатељ који говори да је Шкотска у периоду 2008-2011 од експлоатације нафте из Сјеверног мора добила 32 милијарде евра. Хипотетички говорећи, Шкотска јесте држава, само је потребан тај формални дио у коме се озваничава независност.

Међутим, колико год то парадоксално звучало, Салмонд ме највише потсјећа на традиционалног Шкота који је ушао у анале историје борећи се свим средствима за независност Шкотске – Вилијама Волиса. У сер Волисово вријеме, Енглези су понижавали Шкоте, сматрали су их људима другог реда; необразованима; недораслима... кап која је прелила чашу била је наредба тадашњег енглеског краља Едуарда Првог да се Шкоти отсјеку од остатка свијета јер су се сматрали не цивилизованима и људима који немају морала. Шкотска је послије дуге репресије и окрутне политике Лондона изборила своју независност тек 1314. године у бици код Банкбурна.

Лондон мора да се помири са чињеницом да је Единбург добио нове станаре који се не слажу са политиком Краљевства и који желе да промовишу своје политичке циљеве. Потпуно нормално, а као водич могао је да послужи сам успон и пад Салмонда 2007. када је уствари и покренуо цијелу причу о независности. Свијет је вишеполаран и тога требају бити свјесни у Лондону, посебно зато што су били највећа колонијална сила. Сав тај посао око референдума и све заврзламе нису од јуче, него је то један процес у коме је народ Шкотске рекао своје мишљење подржавши странку која се бори за идеале независности. Нико из Енглеске није могао да вјерује да СНП може освојити више од 10 посланичких мандата, а оно Салмонд добио 65 и потукао до ногу лабуристе и конзервативце! Од Салмондовог уласка у Единбург уста Лондона напросто су престала да клепетају, а помирљиве изјаве су довеле до толике политичке демократије да се једино краљица истински јавно брине за опстанак Велике Британије.

Фудбал као најзначајнија дјелатност на острву је постала арена за окршаје за навијаче и два најпознатија тамошња клуба „Селтик“ (већина десничара за овај клуб навија) и „Ренџерсе“ (либералисти „унионисти“) у коме су једни другима слали писма са лажно постављеним бомбама у јеку предизборне кампање.

Хоће ли земља гајди и вискија засјати у новом свијетлу и стећи толико прижељкивану независност у другој деценији 21. вијека? Да ли ће напокон десница показати Европи да је либерална политика заснована на демократији суштинска глупост због које Европа плаћа цех опстанка нација јер све више имиграната насељава развијене државе које имају огрман природни прираштај?

Ако Алекс Салмонд успије у својој намјери, други Вилијам Волис не гине Шкотској, а исти онај Блер требао би да се запита шта је то урадио када је тако здушно прижељкивао и тражио независно Косово које приказује идентичну ситуацију на „стабилном острву“.

Увијек смо се вољели и поштивали, али ипак више мрзили

Наш однос према Хрватима је увијек испуњавао јавни простор у недостатку политичких дешавања региона. Што је најгоре, увијек једни постану јаки примитивци и упецају се на прву, а други ликују и славе погрешан потез који је повукла она прва страна.

Додуше, апсурдно је говорити да су Срби на комшијама односно „браћи Хрватима“ некада поентирали јер и да јесу, временом или кроз историју Хрвати су своје позиције или враћали или напредовали кроз отворену подршку Запада. Међународни хрватски лобиј је толико јак и упечатљив да му цијели Балкан на томе може завидјети. Модерна позиција Хрвата и Хрватске базира се на екстремном национализму који се испољава на „домовинском рату“ који је означио Србе као агресоре, а тамошње српско становништво у ондашњој РСК као сепаратисте и рушиоцима уставног поретка Независне Државе Хрватске. То је уједно и разлог да се према Србима увијек осјећа трајна нетрпељивост и након 16 година од завршетка рата.

Апострофирам на државни врх Хрватске којег је међународни кривични суд у Хагу оптужио за удружени злочиначки подухват као и њихов главни пројекат „Олуја“ која је етнички очистила Хрватску од српске мањине. Туђман, Шушак, Бобетко, Готовина, Маркач... индивидуална кривица је у овом случају небитна јер се цијела ствар своди на то да је једна међународна институција рекла свој став у вези погрома 250.000 Срба и стварању међународно признате државе у свијету. Проблеми српских повратника у Хрватску су јако изражени кроз поврат своје имовине али и изгубљених станарских права коју им је држава Хрватска присилно одузела. Ове тзв. Иницијативе из Србије које долазе ради пописивања прогнаних и оних који желе да се врате на своја огњишта, није ништа друго до политика Хрватске како би видјела и развила стратегију према Србима у наредном периоду. То је развој стратегије чија би се политика наслањала на процес индоктринације мањине.

Незаобилазно је напоменути јако бурно реаговање хрватског друштва на пресуде хрватским генералима у Хагу када су се поново узбуркали духови прошлости и стандардно пратећа појава национализма. Поред сваколиких парола, ишло се до тога да се један „бранитељ“ искасапио по лицу због овакве одлуке... Сви имају нешто свето, али то свето никако не може бити генерал који је осуђен, а поврх свега који није био у стању да спријечи ратне злочине и даље малтретирање цивила. Ово се односи на све генерале који су својим индивидуалним пропустима одговорни за различите облике кршења обичаја ратовања. Стјепан Месић који је изјавио „да је пресуда Готовини и Маркачу уствари пресуда Туђману, Шушку и осталим оператерима злочиначког подухвата“ је разљутила хрватску јавност, а Месић постао мета екстремне деснице. Остао сам у чуду када је Месићева била задња изјава у контексту смиривања хајке и хаварије послије пресуде хрватским генералима. Можда зато што сам то од њега најмање очекивао...

Свијест народа је врло тешко промјенити ако не постоји морални основ да се неке ствари промјене. Тако и у вези Гојка Шушка коме хрватски естабилишмент жели да организује трчање маратона од Широког Бријега до Загреба, ваљда због заслуга из рата. Замислите само какве би тек реакције биле када би нека српска организација одлучила да направи маратон за неког српског генерала... па киптала би цијела међународна заједница, а притисци за „отказивањем свечаности“ би биле свакодневне. Зато треба схватити да не живимо у времену митова и храбрих витезова него у времену у коме међународни лобиј има важну и пресудну улогу за поправљање или формирање имиџа државе и нације. Код нас Срба такав лобиј је нужан, али наше политичке вође као да тога нису свјесне.

Но те наше политичке вође из Београда су спремне да иду тако далеко да хапсе једног Божидара Вучуревића који није имао надлежност да командује војском, а као одговоран је за гранатирање Дубровника, док с друге стране одустају од гоњења Пурде као и од Јована Дивјака. Што се бар не проведе истрага ? Чега се српско Тужилаштво боји и плаши ? Реакције Загреба и Сарајева ?! Смијешно и жалосно, али поврх свега сасвим јасан однос демократске власти Бориса Тадића и његових сателита који су за статус кандидата у ЕУ спремни свашта да ураде, па и да на тај начин правду учине комичном да комичнија не може бити. Но какве присне односе Тадић има са Јосиповићем сасвим је евидентно да никакви скупови СДС-а у Требињу нити СРС у Србији не помажу да изразе вољу народа који каже да Вучуревић није ратни злочинац. Као што су многи рекли, па и ја ћу, оваква Србија Републици Српској није мајка већ маћеха и оваква Србија није искрен партнер Републици Српској. Србија као најзначајнији регионални фактор мора да има чврсте ставове по многим питањима на Балкану, међутим она је пион гдје власт ЕУ сматра за Божјим рајем.

Недавно одржавање ХНС-а у Мостару умјесто да се колективно осуди и одбаци као антидејтонски чин и распакивање онога што се зове дисолуција земље, она се од једног дјела РС прихвата и подржава. Због чега таква политика ? Да ли опет желимо нејединство и да нас оно кошта као што нас је коштала током Другог свијетског рата али и овог задњег ? Желимо ли да РС територијално буде доведена у питање ? Није њу проблем довести у питање за оне друге двије стране, али је проблем у томе што је наши политичари, својим сопственим поступцима доводе или је желе довести у питање. Недопустиво је такво понашање, јер ми по тим стварима и питањима морамо да наступамо заједно и организовано, а не као некакве „политичке странке“. Крупна је то ствар за једну политичку странку али и за једну идеологију.

Још увијек неки имају анимозитет према Реублици Српској, није ни то проблем ако је оправдано. Али шта ћемо са једном крупном изјавом Љубе Ројса који отворено каже шта мисли о Републици Српској и Бања Луци ? Видим да та изјава и није нешто заинтересовала Републику Српску, а посебно не Србију, тако да „повијесно“ или ћемо се организовати и створити своје националне приоритете и циљеве или ћемо зарад појединачних интереса различитих политичких фактора бити на великом и јаком удару оних који нас овдје не желе.

Гај Марије - Чувени војни лидер и најпознатији конзул Рима

Дефинитивно један од најзначајнијих лица Римског царства који се у појединим моментима налазио и изнад закона када је царство било угрожено, а зашта је добио повјерење народа Рима. Човјек који је обиљежио историјско раздобље чувеног Рима од 157. п.н.е. до 86. п.н.е. ; Човјек који је био обожаван у својој војсци и легијама које су га послије његове смрти славиле као једног од највећих Богова Рима ; Човјек који је први увео сиромашне грађане Рима у војску и који су послије 20. година служења у војсци добијали комад земље у Италији ; Човјек који је заслужан за хватање Југурте у чувеној Нумдији ; Човјек који је одбранио част и понос Рима у Галији гдје је потукао до ногу распикуће Кимбре и Тевтонце ; Човјек који је од народа 7 пута добио повјерење за избор конзула...
О оваквој једној војној и политичкој величини увод би био цијели један семинарски рад, но његове политичке, војне и људске успоне и падове ћу описивати корак по корак.

Од младог и амбициозног младића израстао је врховни војни војсковођа, војни трибун, народни трибун, претор и 7 узастопних пута конзул Рима. Звања су мала у односу на оно какав је људски фактор преовладавао овој историјској личности о којој се балканска јавност никада није претјерано бавила. По Плутарху, Гај Марије свој култ почиње да развија у бици код келтиберског града Нуманције гдје се истакао као војник који се уједно борио и штито своје саборце. О његовој храбрости, пожртвованости чуло се до римског Сената, а онда га је тадашњи вођа и актер напада на Нуманцију Сципион Емилијан поставио за војног трибуна. За младог Гаја Марија то је представљао велики стимуланс да се све више и боље исказује, међутим у том основу су му се помјешале двије ствари - да ли да настави даље војни живот и да напредује или да се посвети локалној политици у његовом родном Лацију. Знао је да му војска омогућава престиж поготову што је добио повјерење како Сената тако и надређеног Емилијана.
О томе колика је класа био у Риму, довољно говори и његова женидба са Јулијом сестром Цезара Страбона - отац Гај Јулија Цезара који су и тада били утицајна патрицијска породица. Од добијања сина Гај Марију се повећава политички кредибилитет у Риму. Иако мало спреман и недовољно утицајан да се упушта у високу политику имао је јаке везе са патрицијским породицама па је заједно са Публијем Рутулијем Руфом био један од легата и актера искрцавања римске војске у Нумидији. Главни задатак им је био да ухвате краља Нумидије Југурту који није желио да се повинује римској власти и да велика богатства земље одлазе "у руке римских свиња - сенатора". Југурта је био јако опрезан врховни поглавар, али се није могао одупријети Маријевој легији која је била инспирисана причама и држањима говора свога надређеног. Марије је улио такву свијест у своју војску и у своје редове да су сви мислили "рат неће дуго потрајати" и да Марије поведен искуством из ранијих сукоба у Галији има стратегију освајање и враћање Нумидије у окриље Рима.
То је оно што је и красило легата Гај Марија - манипулисање већином и подизање свог угледа у "вјечном граду" које би му омогућило јако велики политички маневарски простор за политичко дјеловање - кандидатура за конзула. Конзул се у Риму могло постати тек када се напуни четредесет пуних година, али Марије је био познат по томе што је био оштар критичар Сената и није се слагао са већином њихових политичких одлука које су важиле за опстанак Римског Царства. Значајна битка одиграла се на ријеци Мутул гдје је сукоб водио лично тадашњи надређени конзул Метал Пие Прасенце и који је доживио страховите губитке... доласком војске Гај Марија извршена је засједа нумиђанској војсци и били су принуђени на бијег. Тада је први пут Гај Марије своме надређеном спасао живот, а уједно с тим добијао многе и различите похвале Рима за овако храбру одлуку иако он није добио одлуку Сената да притекне у помоћ Металу, а такође и због тога што се он са својом војском налазио на другом крају Нумидије и требало је вријеме да стигне помоћ надређеном конзулу.
107. године п.н.е. Гај Марије први пут постаје почасни конзул Рима. По тумачењима римског архивисте Емилија Скаура, цијели пут од римске луке до сената био је пун народа и грађана Рима који су желили да поздраве почасног конзула, а пут којима су коњи и кочије ишле "натопљен" је цвијећем. Међутим, Сенат је увијек био резервисан по питању подршке Гај Марију тако да ни издалека није добио јаке овације као што је то био случај "на улици". Тако се унутар Сената формирала фамозна опозиција која је негодовала успјехе Гаја Марија у Нумидији. Опозицији се касније прикључио и Метал Пие Прасенце, а Публије Рутулије Руф је увијек био по страни иако су му нудили "пуну кућу сестерција и да се комотно може купати у њима". У Риму је Гај Марије проглашен за врховног вођу Рима у борби против краља Нумидије Југурте. Марије је тада обећао да ће у Рим довести живог Југурту у кавезу.
Убрзо потом слиједе припреме - сваки Маријев војник имао је на себи 25 кг војне опореме па су оне симболички назване "Маријеве муле". Почела су прва распоређивања легија, а унутар њих кохорте и центурије. У Маријевој војсци је владао такав оптимизам да то ничим није могло да спласне, чак и ако би изгубили неку битку. Марије поред што је био врховни лидер свих акција и напада он је у војсци дизао морал и самопоуздање, а посебан однос су му исказивали војници - сиромаси којима је обећао комад италијанске земље како би живјели послије рата ако остану живи.
107 године п.н.е. Нумидија је већ пала, а Југурта се повукао код свог таста Бокха у Мавретанију. За преговоре о изручењу Гај Марије је овластио Корнелија Сулу који се у војсци показао као прави војни трибун. Зарад јачег савезништва са Римом Бокха је прихватио захтијев Суле и испоручио Југурту. Иако је мислио да ће бити опијен славом као и Гај Марије пошто су "заједничким снагама ухватили рушитеља Рима на сјеверу Африке" он је заслуге за хватање морао предати Марију. Од тада односи између два прво добра пријатеља па тек онда добра два војна и политичка зналца почињу да иду у један ћорсокак. И један и други су тежили политичком престижу, а један је морао попустити и управо је то био разлог да Гај Марије поново буде дочекан у Риму са одушевљењем и пуним заслугама, а Сула без ичега, сем неких тричавих 3000 сестерција. To jе био тренутак када је почело политичко превирање и размимоилажење Гај Марија и Корнелија Суле. Иако је Сула важио за јако утицајног фактора у самој војсци он није био такав ауторитет да му се као војном трибуну глас чује до Рима.

Превирања око граница на сјеверу Италије

Кимбри и Тевтонци никада нису мировали, а своје дивљање римским провинцијама почели су од простора данашњег Беча па све до јужне Галије, тачније, Нарбонске Галије. Надлежни комадант Карбон је доживљавао пораз за поразом, а жртве су се нагомилале преко 21.000. Када су Кимбри покушали да пређу Рону дочекали су их несложни тандем Малије Максим и Сервилије Цепион који су у сукобима изгубили заједно 80 000 војника. Општа срамота и паника Рима. Опет се понавља иста ствар, Сенат крши већ усвојене законе и Марију даје нови конзулатски мандат, јер ко ће други Рим предводи пред најездом "љутих, ружних и дебелих варвара".
102 п.н.е. Кимбри и Тевтонци су се окупљали у Нарбонској Галији. Будући да су имали потпуно различит приступ уласка у Италију, Гај Марије је сковао паклени план за варваре. Пошто су и једни и други морали да прођу преко Алпа, Гај Марије је стратегију разрадио до најситнијег детаља, а позвао тамошње становништво како би му оно показало најсигурније положаје. Римски стријелци су били убитачни, јер су они дан-ноћ гађали варваре што их је ислуђивало... сматра се да су стријелци убили око 2.500 варвара само у планинама Алпа. Напредовање варвара је престало, а будући да је Гај Марије човијек који "не стоји" већ се покренуо и директно кренуо на Нарбонску Галију и затворио се у познату Аква Секстију која је због свог положаја била јако неприступачна. Ту опет до изражаја долази сјајна стратегија Гај Марија који је знао да ће руља одмах кренути на утврђење без имало свјести да могу упасти у клопку. Руља од 120.000 варвара је кренула према Аква Секстији, а утврђење је бранило свега 14.000 војника и то већином стријелци. По записима Квинста Абиџана римска војска је направила још једно утврђење јужно од Секстије гдје се налазило око 20.000 римских легионара. Варвари поред страховитих губитака пред вратима Аква Секстије били су притиснути с југа громадом од легионара који су их уништили и разорили с леђа... сматра се да је послије те битке цијело племе Тевтонаца изгубљено и расуто и да су се спојили на сјеверу са Германима.
С друге стране, други конзул Лутације Катул се борио у сјеверној Италији против Кимбра који су успјели да сиђу са Алпа. Гај Марије није оклијевао, чак није ни стигао допис из Рима да му помогне, он је већ био на Алпима. Снажна и искусна Маријева војска која је имала двије од пет легије које су учествовале у Африци биле су ПРЕодане Гај Марију и његовој стратегији. Заједно са Катулом имали су десет легија на располагању и у биткама су побили најмање 150.000 Кимбра.
Послије те битке Марије је слављен као највећи војсковођа и политичар који је икада постојао у Риму. Са таквим једним брзим, снажним и мудрим тактикама против непријатеља он је Сенат остављао без текста ; са таквим једним ауторитетом у својој војсци која га је подржавала и поштивала у свему, са подршком народа Рима он је имао буквално сву власт у својим рукама. Као и у случају са Сулом и Катул је био послије оштар критичар, а касније и највећи непријатељ Гај Марија. Као што има она пословица, "људи ти све могу опростити, али успјех и славу никако".

У другом наставку ћу описати све оштрији однос међу Маријем и Сулом, а такође и биткама које су пријетиле истоку Римског Царства, тј. нападом Митридата на Малу Азију и све оштрији однос Марија према Сенату и римској политици.