Драгичевић: Посљедице због непостојања правне државе

Гледајући застрашујуће податке о напуштању становништва које је објавила Унија за одрживи повратак и интеграције у БиХ питао сам се - да ли износ од преко 150.000 људи (у период 2013. - 2017.) који су напустили ову земљу уопште нешто говори руководећим политичарима?

Пише: Стефан Драгичевић

Некима сигурно ништа не говори, јер појединцима и одговара да се народ расели по иностранству како би овдје лакше владао и манипулисао. Зашто? Па нема критичне масе, нестају људи који би били критични према стању у коме се налазе - а онда оним преосталим утјерати страх у кости да не смију ништа проговорити, него само да климају главом. Као под влашћу Ким Џонг Уна у Сјеверној Кореји. Кад ових садашњих пензионера више не буде као највеће популације међу живима, поставља се велико питање да ли ће у овој и оваквој БиХ бити људског живота или само оног животињског?

Нажалост, живимо у потпуно несређеном друштву у коме се изгубио велики дио тежње за нормалним и просјечним животом чији је узрок криминал и корпуција, јер су трка за луксузом и богатством малог броја људи преовладали здрав разум. У таквом друштву нема мјеста за оне који желе да живе од свог рада, часно и поштено, и за оне који хоће да мисле својом главом, а не туђом.

Неки се чуде што школована омладина трчи да буде физички радник у Аустрији, Њемачкој или Шведској, а при томе уопште не узимајући у обзир социјално-економску карту већине те омладине која живи у овој земљи, којој се не пружа никаква перспектива и нада да би "ускоро могло бити боље" или што би старији људи рекли "да се види свјетлост на крају тунела". Па, нужда га тјера да иде на ту опцију. На крају крајева, зашто би неко сутра у оваквом канцерогеном друштву хтио да одгаја своје потомство када је све подложно лоповлуку и када сутра тај исти родитељ зна да његово дјете кад одрасте очекује "борба са ветрењачама"? 

Неко ће рећи "омладина мора бити активнија у друштвеном смислу и да се више бори за своја права"... слажем се ја са том констатацијом, али шта ће она постићи тим својим активизмом када врло добро знају да привреде у овој земљи нема као највећег покретача развоја и запошљавања, када је све мање-више у рукама 5-6 људи који одлучују о свему, када је све корумпирано и када им је једина сламка спаса у социјално-економском погледу запослење у јавном сектору који им даје какву-такву могућност да нешто планирају од свог живота које опет није дугорочно рјешење.

Нигдје на свијету није нормално да јавни сектор буде већи од реалног (привредног), а код нас је то тренд који се наставља због кључне тачке - а то је просјечна плата и потпуна неуслађеност животног стандарда са потрошачком корпом. Међутим, и тај јавни сектор се већином финансира из кредита од ММФ-а и других страних повјерилаца што значи да је то надувани балон који у сваком тренутку може пући. Јавна потрошња на свим нивоима је огромна и у таквим условима ви не можете очекивати привредни раст, зато што је порука: да је јавни сектор перспективнији од привредног, што је апсурдно у капитализму, а код нас у транзицији је очигледно све могуће.

Онда се неки домаћи политичари питају "како нема страних директних инвестиција"... како ће бити? Прва блокада је огромна бирократија гдје се у мору закона и прописа све мора спустити од заједничког нивоа, ентитетског до општинског. Је ли неко мисли да потенцијални инвеститор има времена да се бакће свим тим процедуралним глупостима да би отворио производњу и запослио људе? Мислим да не.

Друго, како ће доћи инвеститор када га домаћи конкуренти опструишу директно преко својих "пипака" у власти да им не би угрозио њихов монополски положај на тржишту?

Треће, политичка стабилност односно нестабилност, која је јако битна, је код нас застрашујућа због свакодневних политичких сукоба који с времена на вријеме ескалирају због етнонацоналне манипулације. Само замислите како је некоме са стране када гледа следећи слијед политичких догађаја: Укидање 9. јануара као Дана Републике Српске од Уставног суда БиХ, накарадно проведени попис становништва, Бакиров покушај ревизије тужбе за геноцид против Србије, вербални сукоби по скупштинама, протести дрвопрерађивача, жељезничара, здравствених радника, политички сукоби око акциза и механизма координације који не стају... Дакле, да ли би неко при здравој памети уложио свој новац у земљу у којој је таква друштвена и политичка атмосфера?

Оног тренутка када нам у првом плану као друштву буду питања: производње, развоја, запошљавања, иновативности, развоја нових технологија и ИТ сектора, извоз, макроекономска стабилност, фискална одрживост - тада ћемо моћи да кажемо да смо се окренули будућности и посветили се обичном човјеку. Велико је питање - до када ће овако ово друштво да функционише јер ово што имамо на сцени је класично безвлашће и анархија, гдје држава не стоји иза свог становника него га тјера да бјежи одавде главом без обзира. Један од разлога зашто је то тако је недостатак правне државе јер овдје умјесто институција одлучују појединци, што је трагикомично.

Овај "стампедо" одласка грађана из БиХ који за четири године прелази цифру од преко 150.000 је класични демографски геноцид, и ако се ништа у скоријој будућности не промјени, понављам, послије пензионера - овдје ће остати само дивље животиње.

(крај)

Драгичевић: Уврстити плави дизел у нови закон о акцизама

Конференција и промоција књиге под називом "Визија 2020: Реформе у БиХ, пут ка европској будућности" одржана је 3. октобра у хотелу Европа у Сарајеву.

Учешће и активну улогу имали су амбасадори САД (Маурин Кормак), Велике Британије (Едвард Фергусон), Њемачке (Кристин Хохман) и ЕУ (Ларс Гунар Вигемарк) који су истакли значај економских реформи и политичку стабилност која је неопходна ради будућности ове земље. Посебно су се осврнули на реформску агенду која је проистекла као производ британско-њемачке иницијативе за БиХ из 2014. године те још једном истакли значај усвајања сета закона о акцизама.

Нагласилу су да знају да је пореска политика у свакој земљи тешка и непопуларна, али неопходна ради функционисања. Нису очекивали оволико проблема око акциза, те су апеловали на домаће политичке лидере да забораве на популизам и посвете се конкретним мјерама и рјешењима који су преузели усвајањем реформске агенде.

Међународни представници такође су рекли да БиХ има једну од најлошијих путних инфраструктура у Европи према подацима Свјетске банке и да је то један од основних препрека за развој позитивног пословног амбијента.

Шеф делегације ЕУ у БиХ, Ларс Гунар Вигемарк, истакао је спремност међународне заједнице да домаћим властима стави на располагање 500 милиона евра на сто, али истовремено позвао политичаре да дугорочна визија и политика буде испред краторочне и личне.

Конференција је била подјељена у четири панела: Реформска агенда: гдје смо данас и који су наредни кораци? ; побољшање привреде, банкарства и ИТ сектора ; Перспектива цивилног друштва ; Туризам у БиХ - гдје су учешће узели премијер Федерације Фадил Новалић, министрица финансија Јелка Миличевић, програм менаџер ЦЦИ Адис Араповић и остали представници финансијског и цивилног сектора.

Стефан Драгичевић, гост конференције испред алумнија Политичке академије Перпетуум мобиле, у панел дискусији истакао је да лично нема ништа против усвајања сета закона о акцизама под условом да се у новим правилима мора наћи плави дизел као једна од подстицајних мјера домаћим пољопривредницима.

"Не видим проблем у плавом дизелу, и сматрам да се Владе Републике Српске и Федерације по том питању требају јасно изјаснити: имају ли финансијског простора за овакву врсту подстицајне мјере домаћој пољопривреди или не? Усвајањем плавог дизела амортизујемо контра-ефекат према домаћим пољопривредницима који су једна од најосјетљивијих категорија овог становништва и не можемо да се понашамо неразумно јер њихови трактори сигурно неће ићи преко нових дионица аутопутева" - каже Драгичевић.

Драгичевић даље наглашава да прича о расту БДП-а од 3 до 3,5 одсто на нешто више од 3,4 милиона становника колико их живи у БиХ је податак за манипулисање широким наордним масама јер Њемачка на 81 милион становника има раст од 4,1 одсто за осам мјесеци. 

"Ако ћемо бити објективни онда хајде да будемо објективни јер немојмо да се лажемо, када нам је, занемарујући јавни сектор и јавна предузећа, примарна дјелатност трговина док је у Њемачкој индустрија. Дакле, наше друштво је већински само посредник, а да би смо направили стабилан систем, за производњу прије свега, нама је потребна правна држава, смањење бирократије и владавина институција, а не појединаца" - закључује Драгичевић.

(крај)

Драгичевић: Насиље у Каталонији иницијална каписла у подјелама шпанског друштва

Гледајући јучерашње снимке из Барселоне питао сам се ко је гори и луђи од лидера у Шпанији и Каталонији: да ли шпански премијер Маријано Рахој који је послао специјалну полицију да туче и пуца гуменим мецима у народ на гласачким мјестима или каталонски премијер Карлес Пуџдемон који расписивањем референдума о независности крши Устав и одлуку највише правне инстанце - уставног суда који је јасно ставио до знања да је референдум неуставан.

Пише: Стефан Драгичевић

 Нико не спори да свако мора поштовати основне људске и грађанске слободе, али у складу са законом и уставом који су апсолутно погажени. Мени је јасно да ниједна "револуција" у свијету по питању независности до сада није завршила без крви, али ствари су се промјениле јер је 21. вијек и самом том чињеницом лидери би требали бити мудрији и паметнији према народу кога воде.

Оно што смо видјели јуче на ТВ екранима је посљедица политичког циркуса који се годинама па и деценијама одвија између власти Шпаније и Каталоније, а ко страда - наравно - народ. Дакле, народ је страдао, а ко је одговоран? Одговорни су, по мени, и Рахој и Пуџдемон те против обојице треба подићи оптужнице за тешка кривична дјела злоупотребе власти против властитог народа. Првом треба судити због употребе прекомјерне силе против невиних грађана који представљају колатералну штету политичке манипулације. Другом треба судити због подривања уставног поретка и злоупотребе политичке функције. На крају, обојици трајно забранити бављењем политиком.

Очигледно је да Пуџдемон покушава да изиграва модерног Фидела Кастра чији политички скупови недвосмислено подсјећају на "кубанску револуцију" против централних власти, док Рахој не жели да остане у историји записан као премијер Шпаније у чијем је мандату Каталонија прогласила независност. Ово треба пресјећи јер постаје опасно по народ, и по мени је једино компромисно рјешење да се и један и други повуку из политике, а ако неће, понављам, треба их смјенити и забранити им политичко дјеловање.

Суштина читаве приче је да је извршено класично државно насиље које је потпуно неконтролисано и неприхватљиво за Европу која од Другог свјетског рата почива на институцији која се зове Савјет Европе и која је стуб демократских процеса. Да се ово десило у Нигерији, Судану, Бангладешу... не бих ријеч написао, али овако - ово је примјер како не треба народ доводити у заблуду и правити од њега жртвеног јарца.

Јако је интересантно ћутање ЕУ и њених званичника по питању дешавања немилих догађаја из Каталоније и Шпаније. То само потврђује двоструке аршине које ЕУ користи и понаша се од случаја до случаја без икаквог институционалног става, а нема бољег примјера од Косова и Метохије. Да је којим случајем Србија искористила право по резолуцији 1244 СБ УН око повратка одређеног војног и полицијског особља у јужну српску покрајину, вјерујем да би то изазвало лавину међународних реакција, политичких и економских рестрикција. Пошто је у питању Шпанија, е, то је већ друга прича за Европску комисију, јер је очигледно ћутање њихова најбоља могућност изношења става када је у питању њихова важна и велика чланица без обзира што се користи сила против народа.

Евидентно је да из међународне заједнице неће и не желе да признају да је једнострана независност Косова направила преседан, а сваки спорни дио свијета ће још плус на тај преседан додати и неке своје историјске разлоге зашто "баш они требају добити самосталност". Од Нагорно-Карабаха, Чеченије, Хонг Конга, Шкотске, пола Македоније, Јужне Осетије, Абхазије, Курдистана до најсвијежијег примјера Каталоније на тлу Европе.

Јуче је свијет свједочио над репресијом власти над народом у 21. вијеку, а ја сам увјерен да је то производ неспособних, бахатих и тврдоглавих политичара чије лидерство се претворило у крвави обрачун на улици.  Како год се ово завршило око референдума, Шпанија и Каталонија више никада неће имати исти однос и ово је, на неки начин, увод у даље подјеле шпанског друштва које ће једног дана експлодирати. 

Има она Еванђелска изрека Исусова по Матеју: "Ко се лати мача, од мача ће и страдати". Та изрека описује како садашње тако и будуће стање односа Шпаније и Каталоније.

(крај)