Драгичевић: Изетбеговићево темпирано подизање националних тензија

Бављењем прошлошћу, страдањем, "чачкањем" по отвореним ранама народа и грађана, честим спомињањем мира и рата, разне апелације Уставном суду БиХ - су синоними који се вежу за Бакира Изетбеговића који непрестано ово друштво држи заробљеног у прошлости.

Пише: Стефан Драгичевић

Као младом човјеку који жели да живи пристојно и поштено од свог рада, који жели формирање породице коме тежи сваки нормалан човјек, који жели да ово друштво буде колико-толико нормално и стабилно - изјаве и тезе ратнохушачке садржине које темпирано пласира Изетбеговић непрестано "одзвањају" у ушима. И када само замислим како се грађани и народи осјећају кад чују било какве изјаве тог "ратног" типа (као да није доста трагедије са почетка 90их година прошлог вијека), могу само да замислим шта потенцијални инвеститори мисле о нама, генерално као БиХ, Републици Српској и Федерацији, без обзира на бирократију.

Сви се добро сјећају фијаска којег је Изетбеговић направио покушајем ревизије тужбе за геноцид против Србије (тема - прошлост) и његовом великом упорношћу да његова апелација буде прихваћена по питању укидања 9. јануара Дана Републике Српске, која је нажалост успјела захваљујући страним судијама (тема - прошлост) и додатно подјелила ионако лабаве и крхке међунационалне односе у БиХ. Послије само те двије теме, које су од домаће политичке сцене направиле хаос - поставља се питање, на чему се треба градити политика у овој земљи када не постоји ни трунка повјерења? Овдје постоји само подјељеност и страх од неког националног прегласавања, забадања ножа у леђа и генерално политике која се своди на тешку демагогију чији је циљ убирање јефтиних политичких поена.

Не треба заборавити да је Изетбеговић јавно признао да би БиХ признала независност Косова, свјесно провоцирајући Републику Српску и српске представнике који никада не би ставили потпис на тако нешто.

Некада помислим да Бакир често потпада под јак утицај људи којима је окружен, који му савјетују све и свашта, а онда ме реалност демантује и човјек јуче изјави ничим изазван "да нема отцјепљења, а да се не сруши мир". Јучерашњом изјавом да Србија и Хрватска нису никакви гаранти Дејтонског споразума, да су ове земље планирале подјелу БиХ, да је помињао Радована Караџића - говоре у прилог томе да је ријеч о политици прошлости. Како оваквој политици и реторици стати у крај у 21. вијеку? Како стати овом политичком лудилу у коме само самозвани лидери пливају и одржавају се на површини? Како реорганизовати "трули систем" који смрди од главе и направити неки реформски захват који ће омогућити развој идеја савременог друштва у коме се гледа у будућност? Једино смјеном генерација у политици, са младим људима који нису оптерећени прошлошћу и који имају жељу да у овој земљи подједнако свима буде добро, без обзира на националну припадност поштујући традицију сваког народа.

Бакирова обећања попут оне од 100.000 радних мјеста у оваквом друштвено-политичком амбијенту, сваког нормалног појединца доведу до питања "ко је овдје луд" и да ли политика иде толико далеко да се грађани ментално и психолошки потпуно слуде и доведу до поновног активног изучавања историјског развоја човјека, хомо сапиенса, неандерталце и каменог доба. То су таква понижавања људског ума, да је евидентно да манипулација не бира средства која нажалост још увијек код једног дјела грађана пролази. Мени је савршено јасно да су се овогодишњи општи избори примакли и да у недостатку резултата политичари попут Изетбеговића морају да пређу на демагошки терен, гдје се увијек има причати о другима и националним темама, а то како ће народ живјети и какав му је стандард - кога брига... важно је обезбједити још четири године мандата, па таман се иселило сво становништво из ове и овакве земље.

Највећа трагедија у новијој историји СДА је чињеница да им је преминуо политичар попут Сулејмана Тихића, који је покушајем да буде прагматичан политичар или човјек рјешења на себе навукао бијес одређеног дјела бирачког тијела. Сјећам се Тихићевог покушаја рјешавања питања Сејдић-Финци сада већ давне 2010. године гдје је предлагао многа рјешења за избор чланова Предсједништва БиХ, асиметричан, па и око индиректног модела када је у питању Федерација; сјећам се да је човјек предвидио проблем Мостара у дугорочном погледу; који је имао јасан начин политичког дјеловања и подјеле одговорности; немјешања у туђе послове и ствари; када је човјек великом енергијом хтио да разрјеши гордијев чвор око чувене "шесторке" за формирање власти на заједничком нивоу... и таквог политичара наслиједи Изетбеговић "млађи" који већину свог политичког дјеловања и дан данас усмјерава на политику конфликта. То је буквално промјена политика за 180 степени.

Да ли оваква СДА има будућност? Има, али ће њен политички капацитет бити драстично умањен. С једне стране, разлог је одређени број чланова који се не слажу са Изетбеговићевом политиком, с друге стране недостатак концепта или уопште идеје за шта се та странка бори, и са треће стране замор од свакодневне политике конфликта. Није нормално да јаки људи напусте странку у распону од пола године попут: бившег премијера Кантона Сарајево Елмедина Конаковића или веома утицајног, а смјењеног предсједника кантоналног одбора СДА тузланског кантона - Мирсада Кукића који је направио прекомпозицију власти у том кантону, или бивших веома јаких људи у јавном животу који су и сада посланици у Представничком дому као што су Сенад Шепић, Садик Ахметовић и Салко Соколовић... суспензија главног секретара Амира Зукића... дакле, у СДА се дешавају велике турбуленције међу чланством, а избори су за пар мјесеци.

У овој и оваквој земљи гдје постоји дубока подјељеност по питању националног и грађанског схватања БиХ, гдје постоје велике подјеле од националног до интересног основа, гдје се види недовршеност система на сваком кораку - најмање што је потребно овом друштву јесу политичари који нису спремни на компромис и здрава рјешења за све народе и грађане који живе на простору БиХ, Републике Српске и Федерације.

(крај)

Драгичевић: Ратнохушачка реторика демографски празни Републику Српску и БиХ

Активно учествујући на другом модулу Политичке академије СДС-а у Дервенти, занимао сам се и улазио у полемике са саговорницима и предавачима по бројним темама.

Други модул страначке политичке академије одржан је у хотелу "Бисер" и трајао је од 16.03. - 18.03.

Догађај је уз инспиративан говор отворио предсједник СДС-а Вукота Говедарица, а касније су са предавачима отваране дискусије по разлитичим темама.

Кључни фокус мојих дискусија је био усмјерен ка томе да ратнохушачка и етнички обојена реторика доминира јавним простором у односу на теме које свакодневно утичу на живот грађана у Републици Српској и да то дугорочно демографски празни ове просторе.

"Умјесто да као друштво анализирамо новонастало стање послије увођења акциза и њиховог утицаја на грађане; да видимо резултате смањења трошкова мобилне телефоније становништву коју је омогућила успјешна иницијатива замјеника предсједавајућег Представничког дома Младена Босића; да анализирамо посљедице исељавања становништва небитно које националности; да видимо зашто су нам плате и пензије најниже у Европи; зашто нам нестаје продуктивна радна снага; зашто се за све могуће пројекте кредитно задужујемо; зашто су нам фондови и јавна предузећа зависни од ММФ-а и Свјетске банке - политички представници се баве питањем формирања трећег ентитета, свјесно стварајући политичке конфликте".

Додао сам да је посљедица свега тога - недостатак правне државе гдје су појединци изнад институција и закона.

"У недостатку видљивих резултата за грађане, нашим политичарима је најлашке да подигну тензије на добро познатим темама које се укрштају у троуглу: унитарна БиХ, независна Република Српска и трећи ентитет - што доводи до тоталне друштвене конфузије, а гдје се убиру јефтини политички поени док све већи број грађана таква ситуација забрињава. Дакле, људи су очајни, треба им понудити перспективу, и то је разлог зашто се чак и остварене породице исељавају из Републике Српске и БиХ".

Закључак моје дискусије био је да мора доћи до хитне смјене генерација у политици, да дођу млади људи неоптерећени прошлошћу, иначе ће у овој и оваквој земљи остати само пензионери.

(крај)

Драгичевић: Kрај ДОС-а у Србији

Када ме је те чувене изборне 2012. године у Србији један мој добар пријатељ из Аранђеловца питао "шта мислим о изборима и ко ће побједити" док је тадашњи ДС још увијек био јака политичка организација, рекао сам му "да је превелик значај ДС дао парламентарним у односу на предсједничке изборе и да ће због тога изгубити власт".

Пише: Стефан Драгичевић 

То није било моје визионарско, већ краткорочно размишљање у том тренутку, зато што се странка у јавности удаљила од подршке свом тадашњем неприкословеном шефу Борису Тадићу на терену, мислећи да он сам може да изнесе побједу против предсједника тадашњег опозиционог СНС-а Томислава Николића, па су се концентрисали искључиво на број мандата у Скупштини Србије. Тадашња коалиција "Избор за бољи живот - Борис Тадић" је као странка освојила сасвим пристојних 22 посто подршке за парламент што им је обезбједило 67 посланичких мандата, али је Тадић остао сам у предсједничкој трци против читаве опозиционе СНС. То је скупо коштало тадашњу моћну Демократску странку, јер су из увјерења да ће Тадић почистити Николића у предсједничкој трци, заборавили ко даје последњу ријеч за мандатара за састав Владе - а то је предсједник државе.

Та 2012. година је са моје садашње дистанце гледишта - преломна политичка година у Србији,  када је дошло до потпуног краха свих остатака ДОС-а, јер све након тог периода имамо мање-више сличну констелацију политичких односа и огромну подршку коју народ даје Вучићу и СНС-у у континуитету. Тај период, добро се сјећам, је био кључан и по још једној важној чињеници, а то је "Дачићево мудро приклањање предсједничком побједнику Николићу и СНС-у, јер је он био тас на ваги између два велика политичка блока, те потпуни отклон од Бориса Тадића кога је до губитка предсједничких избора хвалио и уздизао гдје год је могао".

Дакле, Томислав Николић је омогућио СНС-у власт и моћ у Србији, и он је најзаслужнији за ово што СНС данас има - а то је, буквално, самосталну власт, са натполовичном већином у парламенту, гдје им нико од других парламентарних политичких партија не треба. Својевремено сам пред предсједничке изборе у Србији прошле године написао текст под називом УНАПРИЈЕД ПОЗНАТИ РЕЗУЛТАТИ ПРЕДСЈЕДНИЧКИХ ИЗБОРА У СРБИЈИ , гдје и данас дан сматрам да није фер и политички коректно од чланства СНС-а што минимизирају улогу Томислава Николића без којег сигурно СНС не би био ово што јесте данас.

С друге стране, након губитка избора и пораза Бориса Тадића, креће агонија у ДС-у који је за веома кратак временски период промјенио чак четири предсједника. Послије Тадића, дошао је Драган Ђилас, након Ђиласа Бојан Пајтић и послије Пајтића Драган Шутановац који је због катастрофалних резултата на београдским изборима, гдје је ДС остао далеко испод цензуса, поднио оставку. Сви претходни које сам навео, сем Тадића, су поднијели оставке зато што их је Вучић потукао до ногу и због тога што нису имали снаге да на вријеме реорганизују странку.

Ту шансу први је прокоцкао Драган Ђилас који је наслиједио Тадића, јер је морао и требао да консолидује још солидни ДС у оном смјеру да чланство озбиљно схвати опозиционо дјеловање које се морало навикнути да више нема "убирања плодова власти". Нажалост, по ономе што сам виђао тада у јавности, нити је Ђилас разумио чланство нити је чланство разумијело њега јер није лако послије 12 година власти прилагодити се новонасталим политичким околностима и бити класична опозиција. Бојан Пајтић је искључиво трпио посљедице Ђиласовог неспособног вођења странке гдје није успио "политику усмјерити ка суштини", а Шутановца и његово вођење ДС-а - заиста не бих коментарисао јер је свака ријеч сувишна послије дебакла на београдским локалним изборима.

Садашњи ДС политички дјелује потпуно дезоријентисано и понекада сматрам да они немају циљ коме теже као политичка организација. За протеклих најмање пет година ДС се више бавила појединцима који су напустили њене редове попут Бориса Тадића и Вука Јеремића или комплетном опозицијом, те су потпуно "отупили" опозициону оштрицу која увијек мора бити синхронизована и да погађа мету онда када највише треба. ДС ме данас највише подсјећа на ДСС тадашњег Војислава Коштунице који је доживио тежак пораз за парламент прије неколико година, који је након останка испод цензуса почео да се бави само собом и нерашчишћеним унутарпартијским рачунима који су данас ту странку довели до политичког дна. Иста ситуација је и са некадашњим Г17+ Млађена Динкића - "врсног финансијског стручњака", а ни Чедин ЛДП није далеко од тога. Имам осјећај, да ако се оваква атмосфера настави и у ДС-у да ће судбина бити више него слична.

Искрено ми је жао ово што видим у и око ДС-а, јер сам велики поштовалац лика и дјела покојног Зорана Ђинђића, али овај ДС одавно нема више никакве додирне тачке ни са њим нити са некадашњом политичком машинеријом демократа. Не треба заборавити и саму историјску улогу ове странке која је званично основана 1919. године од чувених политичара Милана Грола и Љубомира Давидовића. Сујета, завист, љубомора и недостатак власти учинили су ДС данас у јавности непрепознатљивим гдје се више прича о Љубиши Прелетачевићу Белом него о њима и њиховим политичким активностима.

Нестанак ДС-а са политичке сцене ће значити дефинитивни нестанак и последњег важног елемента ДОС-а, што имплицира да та политичка епоха чији су коријени из 90их година 20. вијека одлази у модерну српску историју заједно са Слободаном Милошевићем.

(крај)

Драгичевић: Јункерова прича и домаћи популизам

Седмица на измаку обиљежена је предајом европског упитника БиХ предсједнику Европске комисије - Жан Клод Јункеру у Сарајеву, али је евидентно да многим домаћим политичарима није било драго да чују ријечи "владавина права" и "правна држава" као једних од главних услова за чланство у ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Зашто? Па зато што појединим домаћим политичарима неодговара да институције буду носиоци једног система, него да то буду управо они, како би разним манифетлуцима и политичком трговином убирали јефтине политичке поене, првенствено запошљавањем на државне јасле чиме добијају сигурне гласове. Дакле, управо супротно, њима одговара анархија и хаос а који се производе етнонационалном манипулацијом која преко 20 година грађане и народе у овој земљи гуши и уништава како би скренули пажњу са главних проблема у друштву.

Логичан слијед догађаја је тај да због тога и не постоји жеља да се успостави правна држава јер то би значило да је држава изнад појединца и да се са државом не може играти "како се коме ћефне", ма колико појединац био моћан и имао снагу изборне воље грађана. Када би се успоставила правна држава, одређени политичари би радили сами против себе и одрекли се свог великог утицаја којег црпе из слабих институција, огромног бирокатског апарата и слуђеног друштва у цјелини. Зато огромној већини политичара и одговара да су декларативно за улазак у ЕУ, а суштински не желе да раде ништа по том питању зато што би "радили" против себе самих. 

О домаћем правосуђу је излишно било шта рећи, осим да у последњих најмање 8 година ниједну велику аферу нису привели крају. Кемала Чаушевића и фамозне милијарде КМ које су се вртили као опрани новац из буџета, а гдје је оштећена УИО - нико више и не помиње, те је евидентно да је само у том судском процесу правосуђе показало своју неспособност и немоћ. Пропаст три банке у Републици Српској (Бобар банка, Балкан Инвестмент и Банка Српске) такође нико више и не помиње нити је било ко јавно поставио једно врло логично и једноставно питање "Како је могуће да Агенција за банкарство која има надзорну улогу у банкарском сектору није упозорила наведене банке да су у зони неликвидности и алармирала друге надлежне институције?". Тзв. милијарде страног новца који се слио послије рата у дејтонску БиХ у виду донација - не зна им се ни гдје су завршиле нити гдје је тај стварни новац - тако да је то толико сумњиво да је евидентно да је тај новац опран и завршио у нечијим приватним џеповима, не би ме чудило по етничком принципу.

И када на све ове малверзације додате ВСТС који апсолутно ништа не ради и који нема никакве резултате - они ће изаћи у јавност са оправдањем у смислу "политика и јавност врше притисак на непристрасно правосуђе". Дакле, вртимо се у кругу, гдје нико ни зашта нема одговорност и то тако функционише у оваквом трулом друштвеном систему годинама, док све више људи одлази одавде главом без обзира, првенствено омладина. Не треба овдје бити превише информисан или стручан да се изведе само један и једини могућ закљуачак око правосуђа чију оцјену је прије неколико година дао главни тужилац Републике Српске: не постоји политичка воља за борбу против криминала и корупције. И то је суштина од које многи бјеже.

Многи у Републици Српској и Федерацији предају Упитника за стицање статуса кандидата су оцјенили као историјски датум за све у БиХ, али шта је овдје историјски? Да ли је историјски то што имамо два одговора на упитник, рецимо по питању пописа становништва који је за Србе споран? За 3.242 питања радило 1.083 државна службеника? Да ли је историјски то што нам је за одговоре на упитник требало 14 мјесеци, док је нпр. у Србији и Хрватској то трајало 2 односно 3 мјесеца? Ја овдје не видим ништа историјски, него напротив, видим тромост домаћег бирократског апарата гдје се надлежне институције на разним нивоима власти сукобљавању и блокирају.

Далеко смо ми од добијања статуса кандидата, јер са оваквим начином политичког дјеловања гдје су све институције заробљене у политичким канџама етнонационалне манипулације - тешко да се могу направити било какви видљиви резултати, а посебно мислим ту на правосуђе. Зато ми је остало у сјећању обраћање Јункера у Предсједништву БиХ када је рекао "суштина одговора и рада је важнија него датум за добијање статуса кандидата" или другим ријечима - ако не будете имали резултате нема ни статуса.

Будући да смо као друштво ушли прерано у изборну грозницу која ће се завршити тек у октобру ове године, са великим проблемом који се зове изборни закон - сматрам да и када би постојала енергија за неку врсту реформисања институција, она се не би могла проводити јер је просто немогуће. Већина је сада усредсређена на манипулацију народа и грађана, посебно по питању тога "да су повећане акцизе допринијеле инвестиционом циклусу", а грађани врло добро знају да су цијене скоро свих животних намириница, нафте и остале робе забрињавајуће порасле док су њихова примања остала на истом нивоу. Све се апсолутно политизује у овом друштву од личних карата, пасоша, ЈМБ до акциза и демографије што само по себи говори да је ово недовршено друштво.

Како рече одлазећи британски амбасадор из БиХ Едвард Фергусон прије неколико дана "након БиХ, све земље гдје будем радио ће ми бити досадне". Е то је наша реалност и доказ да је дејтонска БиХ класични експеримент међународне заједнице, гдје је свака логика и здрав разум искључен.

(крај)