Британци финансирали преврат 1941. године

Открића нових докумената показала да су тајне службе западних сила припремиле, финансијски помогле и извеле два преврата у српској историји, 1941. и 2000. године

Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, ма колико нам изгледало да је то тако – неумитно грешимо.

У нашем просечном доживљају моћи склони смо, без сумњичавости, из интереса и кукавичлука добро умотаног y дивљење, да некритички хвалимо оне који су силом узимају власт од оних који су изабрани по договореним друштвеним правилима.

Или да хвалимо оне који та правила драстично крше с позиција власти. У оба случаја заборављамо на низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и утичу на животе појединаца. Бар онолико колико и акти моћних појединаца на те токове.

Исправно превредновање историјске улоге појединих великих догађаја биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје.

У времену у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), не изненађује то што су нека нова сазнања истраживача и публициста о неким кључним историјским датумима новије и најновије политичке историје остала изван детаљније пажње медија и шире јавности.

Појаву књиге новинара британског Скај њуза Тима Маршала „Игра сенки – Петооктобарска смена власти у Србији“ дочекало је – ћутање! Изостале су отвореније политичке анализе Маршалових тврдњи, а на њих се нису осврнули, осим у спорадичним случајевима, ни „главни јунаци” ове хронике...

Према његовом сведочењу, показало се да су западне силе, односно њихове тајне службе припремиле, извеле, па чак и платиле преврат којим је српска опозиција сменила Слободана Милошевића и његов режим. Једина порука књиге јесте: „Србијо, погледај себи у очи и буди искрена!”

Слично је прошло и откриће Мирослава Савићевића, сарадника Балканолошког института САНУ, који је у британским архивама дошао до сета непознатих докумената о 27. марту, који бацају сасвим другачије светло на овај значајан историјски догађај.

Само на први поглед ова два открића српској јавности немају никакве узајамне везе. Напротив, она потврђују смелу тезу о повезаности догађања 27. марта 1941. и 5. октобра 2000. године.
„Срби су поново пронашли своју душу“, узвикнуо је сер Винстон Черчил, 27. марта негде око поднева, када му је посланик Кембел јавио да је пуч дефинитивно успео.

То усхићење Србима неће дуго трајати. Већ крајем те исте године Ситон Вотсон, британски професор универзитета, рећи ће нешто друго: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа.“

Нешто доцније огласиће се и Вилијам Донован, амерички генерал, обавештајац, отац Централне обавештајне агенције (ЦИА), човек који ће се јануара 1941. године наћи у Београду и упознати кључне пучисте: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941. године јер смо ми ту револуцију купили.“

Из поверљивог писма агента СОЕ (управа за специјалне операције) Хјуа Далтона Винстону Черчилу: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања.“

Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. Тог дана, 27. марта, у британском посланству слављена је победа, уз пуно шампањца, уз повике „Успели смо“.

Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“, имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог.

На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб.

Шифровани телеграм посланика из Београда Кембела у Лондон, 26. марта, говори о повезаности дипломата и пучиста: „На мој захтев, јутрос ми је уприличен разговор са генералом Симовићем (командантом Југословенског ратног ваздухопловства).

Како је овај официр на челу организације која намерава да изведе државни удар... они желе да одбаце Пакт и садашњу владу. Они знају да ово скоро извесно значи рат и да више воле ту могућност него наставак садашњом линијом...“

Мотив Британаца да режирају ове догађаје најбоље илуструје савременик председника владе у Лондону Лидл Харт који је написао: „Черчил је постао велики само зато што је умео да за живот једног Енглеза жртвује читаве народе, што је иначе црвена нит британске спољне политике.“

ПОЛИТИКА

ДС у опозицији: Распад, или змијски свлак?

Послије 12 година проведених на челу државе Србије, на крилима ДОС-овске побједе над Слободаном Милошевићем 5. октобра 2000. Демократска странка данас је опозициона политичка партија.

 Пише: Стефан Драгичевић

 Како данас изгледа једна таква политичка странка? Како послије толико дуго времена проведених на челу највеће државе насталој распадом СФРЈ, а сада у опозицији ова странка функционише?

Наиме, ДС је странка која је из свог стомака изродила пет политичких партија на политичком небу Србије, али то није битно уздрмало политичку инфраструктуру ДС која је идаље наставила да води мирољубиву и сталожену политику која је подразумјевала да само ова странка има пуни легитимитет за демократске промјене и тзв. демократску транзицију. Политичке странке које су се формирале из ДС-а су Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија, Српска либерална странка, Демократски центар и Народна демократска странка. Од ових пет, само су двије данас активне политичке партије, а то су ДСС Војислава Коштунице и ЛДП Чедомира Јовановића. Кроз дугогодишње дјеловање ДС-а било је ту различитих трзавица, од напуштања странке веома важних и угледних чланова до политичких реформи који су се дешавали у овој странци у припремама за преузимање државне власти. Но, као скоро и у свакој странци о томе се може говорити само о уобичајном промјенама и дешавањима унутар партије који подразумјева да сваки човјек и сваки члан има право на свој демократски избор.

Треба напоменути да данас ДС, ДСС и ЛДП имају веома слабу међусобну јавну политичку комуникацију првенствено зато што су интереси и једне и друге и треће групације различити на више поља. Посебно се ту издваја ДСС која је по мом мишљењу, једина државно одговорна политичка странка данас у Србији која зна гдје су црвене линије, која зна да повуче ручну и која зна да води државу, а не да се бави пуким политиканством као преостале двије.

Свака странка која се осилила на власти и која је зарад задовољавања потреба и апетита чланства ушла у систем да води државу имала је веома црне (независне) агенцијске прогнозе пред скоро сваке изборе. То није чудно јер су многи мислили да постављањем политички подобних и лојалних, а не стручних и образованих кадрова могу више да извуку корист за себе и партију, а при томе потпуно занемаривајући стварну друштвену потребу. Друштвена потреба значи мање мобинга, шиканирања, криминала, запошљавања по родбинским и партијским везама, мање политике у свакодневном животу. И наравно, свако ко не осјети вољу већине тај ће морати да падне, само је питање времена. Власт и појединци који сматрају да су они сада „функција“ код народа стварају негативну слику јер сами себе дискредитују код народа којег сматрају површним и неупућеним. На крилима обављања државних функција појединци од себе стварају култ личности гдје се они сматрају личностима које нешто одобравају или не одобравају. Другим ријечима да народ што више приближе себи да би њиме лакше манипулисали.

Пад Демократске странке на изборима у Србији или уосталом ХДЗ у Хрватској управо се може повезати са тим стварима јер је њихова политика пала оног тренутка када су се сами себи отргли контроли и надзору. Када је преовладао облик да се кредити из државних банака дају повлаштеним односно предузећима блиским власти који не измирију обавезе према држави, који нередовно дају плате запосленима, који не враћају редовно рате кредита, којима се и поред „лабаве ликвидности“ за подигнути кредит који не могу враћати – продужава грејс период... Све је то наличје политичке олигархије која се мора казнити јер казна подразумјева кривично гоњење сваког оног појединца који је свјесно извршио кривично дјело.

Такође ту је и питање запошљавања гдје у многим институцијама сједе политички подобни који не знају да раде посао, а не стручни и образовани кадрови. Жалосно, али политика у нашем друштву не бира средства и зато промјена или боље речено револуција мора да дође из народа. Власт се једино и највише боји народа, а ако је свијест народа на ниском и поткупљивом нивоу онда ће се радити како се радило и прије.

Успон и пад ДС

Стрмоглави раст али уједно и пад Демократске странке почео је да креће од 2008. године наступањем свијетске економске кризе када је држава без икаквог плана и контроле, визије и става одмах потегла кредите за крпљење буџетских рупа. Већ су се увелико широм Србије почела затварати мала и средња предузећа; масовно људи остају без посла; привреда у огромним губицима; ММФ стално условљава реформе; ЕУ са својим фондовима помаже неком сићом; држава задужена... Лице и наличје нечега што није способно да се избори са ситуацијом у коме се Србија нашла јер је очигледно да су у појединим кабинетима министарстава сједили другоразредни, политички подобни функционери.

Треба напоменути да је за вријеме власти ДС верификована свака приватизација у Србији која се касније показала као катастрофалан потез власти. Наравно, не треба само о неуспјесима, али чињеница је да их је много више него успјеха. Довођење Фијата је уреду, пословање Нектара је изузетан резултат али гдје је још сличних профитаблиних инвестиција? Не може се тако понашати према држави која има веома низак животни и друштвени стандард, која нема производњу, која не ствара нову вриједност.

Што се конкретно тиче политичких и националних приоритета за вријеме власти ДС-а треба нагласити веома напету ситуацију у Санџаку у коме се власт није довољно заложила за стварање мултиетничке слике овог простора као и Војводине којој је изгласан тзв. Статут који је по многим конзервативним политичким круговима оцјењен као стварање „државе у држави“. Косово као тему за ДС је излишно коментарисати јер су политиком „Европа нема алтернативу“ потпуно урушили српске интересе у историјској српској покрајини и низом неуставних и противзаконитих одлука у преговарачком процесу понизили државу и народ – Да не бих сада писао о Косову, све што сам рекао и шта мислим имате у мојој анализи ОД 18.08.2012

Одлазак у опозицију

Био је веома болан. Након што им је СПС окренуо леђа и кренуо у формирање умјерено конзервативне Владе са СНС-ом, ДС се потпуно погубила. Томе је итекако допринијела и сама чињеница да Борис Тадић гаји једну врсту политичког анимозитета према Млађану Динкићу којег није хтио да види у будућој Влади Србије у којој би он био премијер. Но, да ли је тај један став предсједника ДС-а био кључан, јер тиме ДС губи на кадровсокој политици, самим тим губи и власт? Очигледно да је тада Тадић имао још какву-такву подршку Главног одбора и Предсједништва странке али се касније испоставило да неулазак ДС-а у власт подразумјева да та странка губи на рејтингу и губи људе који су чинили окосницу ове странке.

ДС данас личи на раштимани оркестар који не зна гдје удара. У странци постоји најмање четири струје која вуче свака на своју страну и не жели да попусти. Ту је неизбјежно поменути Драгана Ђиласа градоначелника Београда који се претворио у највећег критичара Бориса Тадића и његовог највећег политичког конкурента за чело странке.

Било је спекулација да ће Ђилас напустити ДС, да ће формирати сопствену политичку странку, али је очигледно и сам схватио „да то пуно кошта и да му неће донијета ништа добро у политичком животу“. Остао је у ДС-у, а по начину гласања за избор новог Предсједништва странке управо је Ђиласова иницијатива за делегатски приступ добила већинску подршку Главног одбора странке, што значи да полако али сигурно Тадићу из руку клизи предсједничка функција у странци.

С друге стране, Бојан Пајтић и Драгољуб Мићуновић дјелују прилично неопредјељено и играју на „смиривање страсти у странци“ како би се коначно дефинисао страначки будући статус. Јелена Триван се повукла са страначке функције, Шутановца (бивши министра одбране) полиција испитује због непријављивања стана, Јеремића скоро да више и нема у јавном животу Србије одкако је преузео дужност предсједавајућег Генералном скупштином УН... итд итд.. Све у свему, веома неугодна ситуација за странку која је профитирала на ДОС-у и која 12 година није силазила са власти.

Расцјеп, неповјерење, подметање, лажи, јавна препуцавања, оставке... Све је то послиједица неодговорне и неуспјеле политике ДС-а која очигледно није имала никакав кодекс понашања за своје чланове са високим амбицијама.

Извор: ФРОНТАЛ.СРБ

Федерација БиХ – Несрећна политичка реалност

Ових дана поново је активан предмет интересовања босанско-херцеговачке јавности уставни, демографски и политички положај Федерације БиХ која се налази у перманентној кризи од самог свог оснивања 1994. године па до данас. Од социјално-економских проблема, распрострањеног криминала до веома озбиљне националне подјељености и сегрегације федералног друштва.

Пише: Стефан Драгичевић

Систем који је био постављен од стране бившег хрватског предсједника Фрање Туђмана и бившег предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића односно премијера Хариса Силајџића и предсједника Предсједничог савјета Хрватске републике Херцег Босне Крешимира Зубака унапријед је био лош по хрватску страну, али су га они под америчком и ватиканском директивом прихватили како би ослободили политички и територијални простор који би се могао назвати „Оснивање нове БиХ са доминантним хрватско-муслиманским становништвом“. У новој, како неки федерални политичари воле да је назову „западној Њемачкој“ никада није дошло до истинског помирења муслиманског и хрватског становништва. Националне тензије су биле и сада су веома очигледне нарочито у подјељеном Мостару и свим кантонима у којима партиципирају Хрвати и Бошњаци.

То значи да је процес транзиције и процес формирања Федерације био изузетно тром и да је страним директивама брже-боље нешто морало да се уради како би се све уклопило у амерички тајминг и програм за рјешење грађанског рата у БиХ по њиховој режији. У свему томе вјероватно је и најзаслужнији бивши амерички државни секретар у Клинтоновој Влади Ворен Кристофер који је практично кумовао потписивању Вашингтонског споразума у којој су оловком и папиром помирени политички лидери Бошњака и Хрвата док су на неком фронту већ увелико гинули војници Амрије БиХ и ХВО-а.

Суштинска позадина стварања пројекта звани Федерација БиХ јесте њена трајна нефункционалност у којој ће се сва природна богатства, ресурси и друштвена предузећа ставити на располагање страним предузећима и корпорацијама „који су ту дошли да помогну напаћеним, уморних, уплашеним и осиромашеним народима“. Сама визија Федерације показује да постојање такве једне ентитетске творевине није одрживо, јер се градила на мултиетничном принципу у коме је доминантно муслиманско становништво. Свакако ту треба напоменути и веома перфидну игру политичара из хрватског табора који су својим потписима и усаглашеношћу са другом страном прихватили овакву Федерацију коју чине 10 кантона, што значи да данас хрватски представници нису компетентни да говоре о томе „како су они дискриминисани по изборном питању“ када су они директно прихватили споразуме који иду на штету и маргинализацију Хрвата који већински живе у Херцеговини и уз границу са Хрватском.

Увелико се данас прича о широким реформама у Федерацији, ревидирање Вашингтонског споразума, о новом Уставу ФБиХ, о новом преуређењу кантона, о новом ентитету, изборној јединици и сл. Међутим сав тај домен спекулација ништа не значи за обичан народ, јер толико политичких нагађања има, а резултата и неке конкретне акције нема ни на видику. Поражавајућа слика се може видјети и у медијима који напросто од ионако нестабилног и дисфункционалног система у Федерацији праве још мрачније слике без икаквог обзира према људима који су постали таоци политичких актера и дешавања.

С друге стране, инсистирање политичких представника Хрвата на својој изборној јединици може бити у супротности са усвајањем судске пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци, будући да ова пресуда на мала врата затвара концепт конститутивности, а отвара грађански концепт у коме се мора поштовати и изборна воља мањинских народа. Ту долазимо до још једног апсурда, јер је Дејтоном децидно назначено да је БиХ држава три конститутивна народа, а не грађанска држава као нпр Србија и Хрватска.

Јединствен примјер у свијету, али такав је Устав господо. У БиХ је све могуће послије толико пута прекршеног Устава, преноса надлежности и сл да сваки концепт може проћи јер овдје нема правне државе која би регулисала најбитније структуре државе и друштва у цјелини.

Такође, у медијима се нагађа како ће се САД ангажовати у ревидирању Вашингтонског споразума, али нико не каже како ни зашто. Па није САД страна која пристаје или не пристаје; Није САД страна у сукобу. САД је играч са стране који командује како ће се играти на шаховској табли, а које политика мора да проведе ако јој је у интересу опстанак народа и државе. Каква црна јавна потрошња, огромна админинстрација, 10 кантона са 10 Влада и Скупштина – То Америку не интересује јер су америчке приватизације широм БиХ, а нарочито у ФБиХ и силним донацијама присилиле цјелу државу да диже кредите код ММФ-а, Свјетске банке и ЕБРД-а из простог разлога што бх привреда нема производњу, не ствара никакву нову вриједност. Систем задужења је наметнут јер једино тако ова држава долази до средстава. а како ће враћати кредите то већ никог не интересује јер се вјероватно воде девизом "да ће се нове генерације снаћи и рјешити све проблеме и заоставштине неуспјешних политичких пензионера".

Да ли неко вјерује да је садашњој Обаминој админинстрацији на крај памети БиХ, а још значајније, Федерација и Вашингтонски споразум? Америчка админинстрација на челу са Бараком Обамом за четири године мандата није се уопште огласила никаквим критикама нити приједлозима за будућност ове државе. У политичкој бури и константној кризи у коме се бх политичари препуцавају и одговорност сваљују на друге као пинг-понг лоптицу, америчка админинстрација само ћути. Јављају се дежурни портпароли из Европског парламента, попут Пакове, Кацина, Свободе... али није то-то, зато што је БиХ искључиво амерички пројекат. То је показатељ да, иако је и сама дејтонска БиХ скројена по америчком принципу, САД више нема интерес да се политички ангажује у БиХ јер ју је искористила, црпила до изнемоглости и бацила. Сурова страна капитализма, али истинита и на нашем примјеру веома препознатљива.

Актуелна криза власти у ФБиХ додатни је узрок све веће кризе у којој се јавља неповјерење и варање које са са врха власти шири и код самог народа, тј. по етничкој линији. Једна велика проституција која је постала нормална појава када се прича о власти и политици. Код нас све што се дешава у политици аутоматски се прелива и на народ, тако да он никако није нијем на сва дешавања која се догађају на политичкој сцени, ма колико људи жељели да остану по страни.

Ово све изгледа као једна лијепа авантуристичка политичка прича, али нажалост она је наша реалност и свакодневница. Дејтонска БиХ је америчка авантура са поносним, национално осјетљивим, са дубоко вјерски опредјељеним и подјељеним народима који живе у њој, а чији завршни чин треба да буде наметање новог свијетског поретка са домино ефектом западњачког мултикултурализма.

Извор: Фронтал.СРБ

Политички морал на политичкој сцени

У Српској још није кренула изборна кампања, али по новинама, порталима и редовним политичким трзавицама на политичкој сцени чини се да је она већ поодавно кренула и као да је 7. септембар замијењен неким даном у јулу мјесецу.

Пише: Стефан Драгичевић

Но, оно што свакако треба довести у питање јесте људски и политички морал као и културу људи који се боре за повјерење бирача. Невјероватно је колико смо политичких атака до сада могли да видимо, посебно кандидата за начелнике и градоначелнике, као да је у питању борба на живот и смрт. Натписи у медијима и изјаве појединих кандидата нпр.: „Разбићу те; Нокаутираћу те; Зелен си ти још; Ајд' у пензију; Ништа ви нисте урадили; Ви ћете бити гори; Покрали сте и уништили све“ – показују каква недораслост и примитивност влада на домаћој политичкој сцени.

Још када се томе придодају физички обрачуни, као што се десило недавно у Сребреници, гдје су главни актери Хакија Мехољић и возач Суљагића због псовки по партијској линији, јасно се види колико неки људи једноставно нису свјесни да не припадају политичком колу, а због своје дрскости и осионости. О политичком и људском моралу да и не говоримо. Јер ту се неминовно поставља питање: кога ће ти људи сутра да представљају?

Такође, то показује како људи данас доживљавају политику у нашем друштву -  као нешто што је претрпано људима, који су ту чисто ради реда, и поврх свега, да се овдје политичка конкуренција води принципом, „ови су крвни непријатељи“.

Зар смо дошли дотле да се за један мандат људи мрзе и не трпе до краја живота због, како они то мисле, политичке конкуренције? Да не смију кафу попити више никада у животу? Да је партијска подјела постала распрострањенија и значајнија од националне?

Систем вриједности је одавно поремећен, али то не би било ништа чудно да спирала није ишла са врха према доле. Тј., од политике и власти према обичном народу. Уочљиво је и то да се из силне борбе за мандат види и намјера људи да што прије обезбиједе себи средства, занемарујући политичку идеологију своје политичке странке, тако да он/она практично наступа по наређењима. То је само показатељ да је демократија далеко од овог подручја и да је то само ријеч која се користи у дневно-политичкој демагогији, а у пракси она заправо и не постоји односно није прихватљива овом менталитету.

Далеко је овдје било какав појединац да се мјери са парламентарцем у Дому Лордова - или у америчком Конгресу, или оним европским, типа Најџел Фараж, или у Холандији Герт Вилдерс - који приврженом идеологијом своје политичке странке желе да управљају најбитнијим политичким процесима у земљи, а да им сама идеја буде путоказ ка доношењу одлука. То је политика у суштини. Доношење крупних и значајних одлука за народ, систем управљања, менаџмент. Они немају ни 500 актвиста, али својом реториком и политичком досљједношћу добијају гласове на изборима од бирача, да не кажем симпатизера који желе да се та политика реализује у пракси.

Овдашња политика, не само у Републици Српској него и у цјелој БиХ, доживљава се као пијаца илити велика тржница у којој онај који више оцинкари, или који више да, има изгледне шансе за успјех. Највише се чека тренутак ко ће прије да попусти милиметар - е тај више на политичкој сцени сунца видјети неће.

То је понижавање и то је смијање институцијама у лице. У оваквим околностима у којима је и сама држава деструктивна и нефункционална, политика би се и сама могла назвати једном великом тржницом у којој нема ни приоритета, ни идеја, ни визије, ни иновација, ни приврженост својој изворној политичкој идеологији, већ само: асфалтирање, куповина сијалица и кила брашна.

Људи овдје погрешно тумаче политичку странку па је понекада поистовјете са црвеним крстом или неком хуманитарном организацијом којој се требају обратити. Али то је наша реалност, коју и јесу креирали политички актери у земљи. Огромно сиромаштво друштва у цјелини довело је до тога да се политичка странка сматра нечим што једино може да помогне у овом веома тешком и бременитом времену, а посљедица свега је ово што данас имамо: институције пребукиране, огромна јавна потрошња – производње, приватног и реалног сектора више нема, ни у сновима.

С друге стране, било би добро да политичке странке и њихове централе проуче основне економске тржишне инструменте борбе на тржишту (како на оном робном тако и на финансијском) гдје би научили шта значи надметање и борба квалитета и идеја. Конкуренција као један свеопшти појам, а посебно кориштен у економији, требао би да да путоказ овој домаћој политичкој сцени како да се понаша и како да на демократски начин придобију гласове и тиме извојевају побједу на изборима.

Праћење цјена, амбалаже, квалитета, људи/инжињера који раде за одређено предузеће, шпијунирање... све је то дио борбе на тржишту који касније продајом својих производа и инвентивношћу својих људи даје резултате, али без пљувања по конкуренцији.

Економија је пракса, а богами и политика би требала исто да буде, само је начин одлучивања очигледно поремећен.

На финансијском тржишту никада ниједна комерцијална банка није оптужила другу банку (које су конкурентне) већ се оне у пракси боре за своје депозитере, примамљивије камате, провизије, квалитетне пружања кредитних и других банкарских услуга... То је конкуренција у пракси, а не као у овој тзв. тржници од политике -  „ко кога више попљује, више добија гласова на изборима“.

Заправо, ти који мисле да се пљувањем и окретањем према другом може политички профитирати, варају се. Оправдана оптужба је прихватљива, али неоправдана или чак шта више измишљена може скупо да кошта оног ко је изнио паушалне оцјене. Онај који у глави више мисли о другом, тј. политичком опоненту, веома слабо ће проћи на изборима јер је запоставио свој рад на терену и рад на личној промоцији, што је у кампањи јако битно.

Наставак преговора или наставак уцјењивања?

Премијер Србије Ивица Дачић најавио је да ће 4. септембра у Бриселу разговарати са европским званичницима око тога „о чему ће се преговарати и око чега ће се договарати двије стране Београд и Приштина“.

Пише: Стефан Драгичевић

У овој најави премијер Србије је рекао да дијалог треба подићи на виши ниво. Који је то ниво? Статусни ниво? Политички ниво? Демагошки ниво? Технички ниво? Има различитих нивоа, али наши политичари толико замагле тему да сутра када се пробуде ни њима самима није јасно шта су поручили јавности и друштву. То није случај само са овом темом, него и са већином које се дешавају у нашој јавности, које пласирају политички лидери, а које немају суштински основе да се реализују јер се не зна шта се треба реализовати. Но, јасно је да о којем год нивоу се радило када је ријеч о Косову, званични Београд није спреман, јер да је спреман већ би се предузеле активности на усаглашавању ставова са свим релевантним политичким факторима у земљи укључујући и саме државне институције.

Упадљиво је и то што је премијер Дачић најавио да ће Србија примјенити све до сада договорене споразуме са Приштином, а посебно оне које се односе на фусноту, звјездицу и регионално представљање. Поставља се неизбјежно питање: Да ли је садашња власт спремна да настави да крши Устав Србије, да уставно и законски напушта Србе који живе сјеверно и јужно од ријеке Ибар на Косову, да уништава своје институције на Косову (које званични Београд већ почиње називати паралелним институцијама) и укратко да настави противуставну политику према јужној српској покрајини као што је то радила и предходна власт?

На ова питања не требају никакве ријечи оправдања нити одговори - пракса, договори и потписи на документа који се постижу и потписују показују шта се урадило и шта ће се сутра примјенити. До сада ниједан једини споразум кроз дијалог Београда и Приштине посредством ЕУ није био на страни Србије. Сви су били на њену штету, а на корист приштинских власти који полако али сигурно добијају легитимитет да интегришу цијело Косово у свој политички или боље речено мафијашко-картелски систем. Све то да би једног дана уз помоћ својих пријатеља са запада имали све аргументе на својој страни због које је независност Косова неминовност за међународну заједницу и УН.

До тих тзв. преговарачких процеса под покровитељством ЕУ Београд је имао какву-такву стабилну политичку позицију да инсистира на резолуцији 1244, на неодрживом Косову као држави, на доказивању свог пуног права над том територијом као уставним и територијалним дјелом Републике Србије, али споразумима и договорима који ће услиједити од стране Борислава Стефановића и Едите Тахири под формулом техничких преговора и рјешења, Србија је изгубила сва правна овлаштења над најбитнијим основама очувања и одбране свог територијалног интегритета. Овдје није у питању само Стефановић као човјек који је политички и дипломатски јавно поразио Србију него цијели владајући естабилишмент у Београду тада који је противуставним дјеловањем препустио Приштини најбитније облике и факторе који једну земљу карактеришу као државу.

Постао сам и сам себи досадан, али ширу јавност морам упознати шта је све тадашња власт предала у руке Приштини кроз, како они то називају „технички облик дијалога“: Статусна питања, матичне књиге, катастар, админинстративне прелазе, печат, универзитетске дипломе, регистарске таблице, телекомуникације, регионално представљање...

Све оно што једну земљу и једно друштво карактеришу као државу. Заговорник сам подношења кривичне пријаве против цјелог бившег политичког режима у Србији због флагрантног кршења Устава Србије и због издаје српских интереса на Косову. Њихова дјела су непоправљива јер иза сваког споразума постоји потпис овлаштеног лица. Садашња власт и када би хтјела да учини нешто другачије или да промјени не може.

Србија се налази у једној врло незавидној и тешкој позицији око Косова јер нема одговор.

С друге стране, британски амбасадор на Косову Јан Клиф је изјавио да ће главна тема будућег разговора Београда и Приштине бити сјевер Косова онако како га дефинише и сам ахтисаријев план, и гдје је такође нагласио да нема разговара о статусу. То у преводу значи да је на следећем преговарачком столу остао задњи атом снаге Србије и Срба на Косову, а то је да се Срби са сјевера КиМ препусте Приштини. Заиста не знам како и шта размишља ова тренутна власт и какви људи раде по овом питању у државном врху, али моје мишљење је да овај преговарачки процес треба зауставити и да Србија каже „да више не жели да учествује у томе“ јер оно што тражи запад су класичне уцјене гдје Србија не смије да таласа. Има само избор да каже „Да“ или „Не“. Разумијем да није лако, али које је политичко, територијално и гесотраштеко питање лако? Ниједно.

Ризиковати и играти се са судбином Срба са сјевера Косова што значи и самим институцијама Србије тамо, није паметно, јер се онда држава понаша као краљ који због неке велике жеље за улазак у ЕУ жртвује народ на некој својој територији.

Потпуно је несхватљиво зашто Србија и дан данас води неку одбрамбену политику? Србија мора да се ослободи ланаца из прошлости и да схвати да је друга деценија 21. вијека , да су се геостраштеке околности промјениле и да офанзивном политиком она буде иницијатор и уцјењивач. Србија се данас понижава, јер мафија са Косова разним лобистичким дјеловањима по свијету Косово представља као државу која је способнија од једне Србије, највеће државе настале на простору бивше СФРЈ. Неодговорном и партијском политиком Србија се у међународним односима срамоти и заиста је вријеме да то неко заустави.

Регионално представљање

Што се тиче фусноте, звјездице и свих тих комичних договора само је показало неозбиљност Србије. Замислите, ви једном звјездицом и фуснотом желите да рјешите проблем који вам је наметнула ЕУ да би Косово могло да присуствује регионалним скуповима. Па наравно да ће сваки креатор скупа да се понаша по принципу да је Косово „држава“ чим њен представник присуствује скупу, и наравно да ће да другачије тумачи постигнути споразум. Нису сви паметни и бистри као нпр. Борислав Стефановић па да одгонетну шта та звјездица и фуснота треба да значи.

Регионално представљање званичне Приштине подразумјева да на сваком скупу гдје буде присутан косовски званичник неће бити српског званичника. Ето, тиме сад државни врх шаље поруку да не прихвата независност Косова...

Фуснота и звјездица – ако се регионални скупови третирају као дјечији вртићи онда је сасвим логично да и буду примјећени, али је очигледно неко заборавио да су регионални скупови – политички скупови у коме се граде међународни, дипломатски и мултилатерани односи.

Извор: Фронтал.СРБ