Драгичевић: Неискоришћени потенцијал дијаспоре

Када сам прије нешто више од двије године истраживао и радио на свом дипломском раду, уочио сам огроман потенцијал бх дијаспоре чије новчане дознаке сваке године прелазе милијарде евра, додуше, родбински повезаним особама.

Пише: Стефан Драгичевић

  

Само учешће новчаних дознака из дијаспоре је око 13 одсто укупног Бруто друштвеног производа БиХ, што само по себи говори да када би се дио средстава удвостручен уложио у "чист капитал" ми би смо имали квалитетне инвестиције за мали и средњи бизнис. Дијаспора БиХ је распрострањена у више од 102 земље свијета, што само по себи говори колики потенцијал она посједује. Дакле, дијаспора јесте огромна шанса, али колико год њен потенцијал био велики, и наше процедурално законодавство мора једноставно да буде доста флексибилније.

Према подацима Централне банке БиХ - дијаспора је послала у прошлој години око 2,6 милијарди КМ што говори о томе да потенцијал постоји, али да би за будућност младих генерација најефикасније било када би се преко дијаспоре отворио инвестициони циклус. 

Ми као друштво имамо велики проблем са страним инвестиционим циклусом јер суштински политика у овој земљи блокира све. Политика, свакодневним сукобима на разним релацијама, генерално контаминира будућност ове земље и онда ви не можете очекивати да се у неподношљивој политичкој атмосфери догађају милионске инвестиције. Странци "се боје за свој капитал" и зато они улажу тамо гдје уложени капитал може имати своје дејство у кратком временском периоду, а онда временом и да проширују своје производне капацитете да би  се ширили на тржишту.

Баш из тог апсурдног разлога гдје имамо блокаду страних директних инвестиција због политике, шанса може и мора бити у дијаспори која већ сада има огроман утицај кроз новчане дознаке које сваке године иду преко двије милијарде. Дакле: пословно окружење, могућности, повластице, могуће гаранције државе и институција, програми подршке, кредибилни парнетни за послове... све су то информације које морају дати институције од заједничког нивоа, до ентитетског, кантоналног и општинског како би се могло нешто планирати, јер овако ми остајемо на статусу кво.

Дијаспора се треба више укључити у развој ове земље зато што је једноставно неопходна. Она је, по мом мишљењу, у суштини задња сламка спаса за ово очајно стање у коме се налази друштво и привреда, гдје омладина у великом броју непрекидно одлази одавде, а о стручном кадру као што су љекари, инжињери или ИТ програмери и стручњаци да и не говорим. 

Два милиона људи изван матичне земље, који према неким процјенама, има БиХ у иностранству говори у најмању руку о недовољно искориштеном капацитету и зато сматрам да се око овога мора повести озбиљна расправа, како би се дијаспора више укључила у друштвени живот кроз инвестиције. 

За почетак, било би одлично да се направи нека врста стратегије према дијаспори и да се тачно дефинишу наши држављани који су временом покренули неки пословни бизнис у иностранству; да се дефинишу наши држављани који су спремни да помогну у развоју инвестиционог циклуса; да се направи анализа могућности и на крају СВОТ анализа како би се пронашле најбоље могућности за повезивање и инвестирање у БиХ.

Једноставно речено, дијаспора мора бити глас разума који покреће економију и реформе јер у БиХ здрав разум, нажалост, више не постоји. 

(крај)

Драгичевић: Два лица Доналда Трампа

Пратећи Трампову турнеју по Пацифику и Азији ових дана, остао ми је упечатљив двоструки однос америчког предсједника према Кини за коју је у току предизборне кампање за америчке предсједничке изборе рекао, дословно, да "силује" САД - у трговинском и берзанском смислу.

Пише: Стефан Драгичевић

Данас, додуше изабрани амерички предсједник Доналд Трамп, је промјенио потпуно геополитичку плочу према Кини који Си Ђипинга и његову државу "топлим ријечима" хвали на сва звона, покушавајући на тај начин да створи повјерење код кинеске стране.

Да ли у томе успјева, не знам, али естетски и нашминкани дио јавности приликом његове посјете Кини је више него величанствен. Шта се дешава иза затворених врата је оно што оптерећује односе САД и Кине, и гдје "осмјеси за јавност" се сигурно претварају у озбиљне фаце када се почне причати о трговинској кинеској инвазији на америчко тржиште, Тајвану, Хонг Конгу и нуклеарном програму Сјеверне Кореје.

Оно што свакако боде очи је и чињеница да је прије шест година тадашњи активни бизнисмен Доналд Трамп за Кину рекао "да је пријетња по САД и да Кина жели да преузме САД у тржишном смислу". У односу на данашње декларативне ставове које су пуне "хвалисања Кинеза", ово је Трампова промјена политике за 180 степени и то озбиљан и информисан човјек не може да занемари ако жели да буде објективан. 

Међутим, евидентно је да велики интерес не бира средства, посебно у смислу приче око Сјеверне Кореје која ако изгуби свог јединог комишијског и међународног савезника оличеног у Пекингу - остаће на милости и немилости америчке војне машинерије која ће сравнити са земљом комунистичку Сјеверну Кореју у року од седам до петнаест дана. Читав Пацифик је пун америчке војне морнарице, са истока Јапан који је савезник САД, са југа Јужна Кореја која је такође вјерни савезник САД... према томе, јасно је да се покушава истиснути Кина како би се отворио простор за могућу војну акцију. 

Кинези јесу учествовали у изгласавању неколико важних резолуција у УН којима се уводе санкције Сјеверној Кореји, али то ништа не мора да значи на терену јер мишљење међународне заједнице идаље говори да је Кина та која суштински штити Ким Џонг Уна од могуће војне опције.

Друга врло битна ствар јесте кинеска трговинска експанзија на америчко тржиште која не мирује. Кинеске огромне пословне корпорације окупирају тржиште САД и када се само погледа однос јачања америчког долара и кинеског јуана, долазимо до закључка да Кина као држава снажно подржава своје извозне корпорације посебно у трговини и преради. Из тога јасно проистиче и други интерес Трампа као америчког предсједника да ту врсту пословања - покуша смањити и учинити да америчка економија не буде зависна од кинеских улагања.

Дакле, суштина је интерес од геополитике до економије, сад је само питање ко ће и какве потезе повлачити "на шаховској табли". Први погрешан потез једне стране, друга ће објеручке прихватити и искористити.

 Незаобилазна у читавој тој причи је и сама Русија која по питању Сјеверне Кореје покушава да игра неутралну игру чији се ставови искључиво темеље на међународном праву и УН. Јасно је да и Русији као и Кини одговара да на азијском тлу има што мање америчког војног и логистичког присуства, али је велико питање колики је и сам руски утицај на изоловане комунисте у Сјеверној Кореји.

Углавном, треба имати на уму једну врло важну чињеницу, а то је "када се слонови туку, трава настрада".

(крај)