Милановићево предизборно дивљање

Да је предизборна кампања у Хрватској узела маха, више је него очигледно, али да један премијер узме себи за право да због политичких поена затвори границу према Србији првенствено за теретни саобраћај - то се прије свега може подсвести у рубрику "вјеровали или не".

Пише: Стефан Драгичевић 

Избјеглице из Сирије и читавог Блиског истока су само изговор за такву једну активност, јер теретни саобраћај нема никакве везе са људима који бјеже од страха, неимаштине и сигурне смрти. Држати онолику колону камиона на регуларном граничном прелазу која се протезала преко 17 километара може да ради само она власт која није у стању да рјешава своје основне задатке, а на чијим празним обећањима су добили повјерење грађана на изборима. 

Понашање хрватског премијера Зорана Милановића током ове, ја бих је назвао "теретно-граничном кризом", је у најмању руку за жаљење. Толико ружних ријечи је упућено Србији и Србима као народу да се треба поставити питање да ли је хрватски премијер уопште у глави изашао из трагичних 90их година. Од шарања, светог тројства, уцјена (ми смо у ЕУ, а ви нисте) па до варвара - све је то спектар богатог хрватског рјечика којим се послужио хрватски премијер за ово неколико дана блокаде на српско-хрватској граници. Питање је, шта да је ова криза потрајала - какве би тек увреде још српска јавност од хрватског премијера могла да чује? 

"Србију не прозивам, али им могу поручити да мало снизе тон и, што би се рекло у вицу, шарај мало, брате. Дакле, шаљи то мало у Мађарску, Румунију" - познате су ријечи хрватског премијера Милановића, и баш зато су његове ријечи у несразмјери са тадашњим реалностима на терену. Он је овом већ познатом реченицом о шарању хтио да укаже на проблем избјеглица са Блиског Истока који послије завршеног мађарског зида према Србији се крећу према хрватској територији. Но у чему је нелогичност? Нелогичност је у томе што то нема везе са теретним саобраћајем и што избјегличка криза нема везе са пословањем српских предузећа у Хрватској и хрватских предузећа у Србији! Због тога сматрам да је ово вјештачки створена криза, а све зато да би се она користила у политичке сврхе.

Због читаве ове ситуације на граничним прелазима Србије и Хрватске, а све због наводно мигрантске кризе, свијет поново на Балкан гледа као на простор на коме живе дивљаци, примитивни људи и људи са шовинистичким карактерним особинама. Највећу заслугу за то дефинитивно сноси Зоран Милановић звани "Зоки" који у борби за опстанак на власти користи сва дозвољена и недозвољена средства не би ли снизио рејтинг опозиционог ХДЗ-а. У тој борби јасно је да социјалдемократски премијер не може да парира ХДЗ-у у конзервативним и традиционалистичким елементима у Хрватској па се зато послужио добро опробаним рецептом "да се пошто-пото произведе политички сукоб са Србијом", како би некако остао у равноправној трци за власт. 

Због политичког сукоба у предизборне сврхе Милановић је ризиковао много, па и то да српска и хрватска предузећа која су претрпила велику штету због блокаде границе туже хрватску Владу због својих невјероватних одлука. Било би добро да то остане само на тужбама српских и хрватских предузећа, јер ако се у читаву причу укључе још и предузећа из Македоније,  Бугарске, Турске, Грчке... онда ће се дефинитивно Хрватска наћи у финансијском и правном проблему.

Шта се десило Милановићу, познатом антифашисти, човјеку који је јавно осудио скрнављење ћирилице на двојезичним таблама у Вуковару, човјеку који се у прошлости оштро супротстављао величању НДХ-а, Павелића и који се залагао за што бржу интеграцију српске мањине и повратника у Хрватској? Одговор је јасан - предизборна кампања, у којој није добро, због бирачког тијела, да се супротставља "хрватској историји 20. вијека" као ни величању фашизма и нацизма од Марка Перковића Томпсона. 

Такође, јавност мора да зна да ову кризу није произвела читава Хрватска већ искључиво Милановић и његова Влада који су тиме показали своје право лице - ко су они. Хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић се око новонастале ситуације на граници скоро никако није оглашавала, предсједник ХДЗ-а Томислав Карамарко повремено - што само додатно упућује на моју тезу, а то је да је ову кризу Милановић произвео из предизборних разлога. Када је све већ у знаку предизборне кампање, биће интересантно видјети како ће се Милановић понашати оног тренутка када се избори и званично распишу, јер не треба заборавити да изборе расписује предсједница Хрватске Грабар-Китаровић која је иначе из опозиционог ХДЗ-а.

Моје личне прогнозе говоре да ће на парламентарним изборима у Хрватској, ХДЗ добити већину у скупштини (Сабору) што ће уз мање коалиционе партнере им омогућити да направе парламентарну већину, а тиме и формирају нову Владу. Додатни основ за тако нешто видим и у томе што је предсједница Хрватске из ХДЗ-а и по том основу она је ближа тој опцији, а самим тим и да им да зелено свијетло за мандатара. СДП је Јосиповићевим поразом у предсједничкој трци остао буквално осакаћен, јер је ситуација сада таква да немају сву власт у својим рукама. Влада и премијер јесу њихови, али Пантовчак није, што је велики политички губитак.

Да је Милановић у проблему са својим политичким рејтингом довољни говори његова популарност у поређењу са предсједницом Хрватске Грабар Китаровићевом. Милановићев рејтинг према посљедњим истраживањима у Хрватској је око 7,5 одсто, а рејтинг Грабар  Китаровићеве је око 30 одсто. То само по себи говори колико је први човјек СДП-а у Хрватској у заостатку за Колиндом што може пресудно да утиче на крајњи исход избора.

Из свега овога може се лако закључити зашто је Милановић измислио "свето тројство", а гдје је у исти кош ставио Србију, Мађарску и ХДЗ. Његов, дакле, главни проблем је страх од пораза на изборима који је неминован послије хаоса који је изазвао на граници са Србијом. Довољан доказ његове самоубилачке политике је и то што је Европска комисија предвођена Јоханесом Ханом у овој кризи јасно стала на страну Србије.

Одблокиране српско-хрватске границе су тек почетак правне битке за одштетним захтјевима пред домаћим и међународним судовима оштећених предузећа, тако да ће се тек видјети ко су орлови а ко муве.

(крај)

Асад између запада и истока

Да ће ситуација у Сирији кулминирати знало се још од када је почело Арапско прољеће средином 2011. године у Тунису. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Огроман број племенских и вјерских подјела који је карактеристичан за Сирију представљали су прије свега њену дугогодишњу мултикултуралност у свијету. Али управо на бази племена, породичним лозама и вјерским подјелама требао је само неко да "упаљачем потпали мржњу и нетрпељивост" и да се све промјени за 180 степени те да практично мултикултуралност и висока вјерска толеранција буду потпуно избрисани. 

Управо је то урадила САД у сарадњи прије свега са Турском, али и  са осталим западним силама које су хтјеле да збаце са власти непослушног вођу сиријског народа Башара ел Асада. Разним политичким средствима су се користили како би Асада оптужили да је употријебио хемијско оружје против тадашње побуњене опозиције у предграђима Дамаска и како би га оптужили за масовно убијање цивила. Хемијско оружје, утврђено је да је коришћено, али ни до дана данашњег није утврђено да ли су то оружје употријебили побуњеници или регуларна сиријска војска.

Асаду је већ унапријед била приписана судбина Милошевића, Садама Хусеина, Мубарака па и самог Гадафија, али су га спасили његови пријатељи Иран и Русија. Да њих није било, САД би збрисала са лица земље како самог Асада тако и сву његову власт. 

Из тог разлога, али и војног и стратешког, Русија подржава Асада не би ли на тај начин задржали своје присуство у том дјелу свијета. Посебно је важно напоменути да Русија има своју поморску базу у луци Тартус тако да је и то један од стратешких интереса Русије да не губи своје геостратешке позиције, а опет има излаз на Средоземно море. Дакле, док год Русија подржава Асада, он ће бити на власти, јер практично је немогуће извршити државни удар од стране Исламске државе која није ништа друго до једна класична терористичка организација.

Такође оно што ми стално смета у свакој врсти конфликта у свијету јесте поређење Русије са САД. Када САД помаже опозицији или својим марионетама на власти у новцу, војно и политички онда је то у реду, а када то исто ради Русија онда је то кршење резолуција, конвенција о људским правима и бројним другим актима. Зар није мало дегутантно говорити о томе да се двије најјаче војне силе етикетирају на различите начине? А и једна и друга имају своје војно присуство у свијету? Ако УН жели да буде објективна међународна институција онда нека етикетирају и једне и друге по једнаком третману.

Тако нешто се управо десило почетком септембра када је Русија испоручила Сирији одређену количину војне технике како би се борила против тероризма, тачније против Исламске државе. И умјесто УН да похвале то што Русија показује најбољу намјеру да се тероризам побједи и завлада мир у Сирији, на сва уста долазе оптужбе из свијета о руском присуству у Сирији. Мислим да је то игра двоструких аршина и да то ништа неће добро донијети свијету. Ко је помогао наоружавању ОВК током сукоба на Косову 1999. године? Ко је давао ваздушну подршку побуњеницима у Либији да би се збацио Моамер ел Гадафи с власти? То су ти двоструки аршини који се различито тумаче и који показују да међународна правила не важе за све једнако.

Стално се прича о некој заједничкој коалицији западних земаља и Русије у борби против Исламске државе у Сирији, али то се само показује као још један пробни балон да би се испитао однос Русије према Башару ел Асаду. Како објаснити свјетској јавности да САД бомбардују положаје Исламске државе у Сирији, а истовремено им смета када Русија пошаље Асаду одређену количину наоружања да се бори против тих истих терориста? Филозофија САД у овом сукобу је очигледно таква да се једним ударцем убију двије муве, а колико је то остварљиво велико је питање, будући да Русија штити Асада.

Дозу хумора у читаву ову причу унио је средином септембра Барак Обама који је рекао „да би Русија у сиријском сукобу требала да буде мало паметнија“. У преводу, то паметније значи да се руска војна логистика потпуно повуче из Сирије и да остави Асада на милост и немилост Исламској држави и САД. У том контексту, стално се доводи у јавности питање „зашто је Русија присутна у Сирији“, а никада до сада нисам чуо да је неко довео у питање америчко војно присуство у и око Сирије. Дакле, ако и медијски се жели бити објективан онда се узимају обје стране за примјер, а не само једна... али је проблем тај што су свјетски медији подјељени на оне са запада и оне са истока (претежно из Русије).

Једно је сигурно, рат у Сирији се неће моћи зауставити без подршке Русије, САД и читаве међународне коалиције. Колико ће рат трајати, као и свугдје у свијету, зависиће од тога када се свјетске силе о томе договоре.

До тада, сиријске избјеглице које бјеже у западну Европу ће се све више повећавати па ће бити врло интересантно видјети демографску слику Европе за неких 5 до 6 година, а нарочито Њемачке.

(крај)

Разговор о утицају вјерских лидера на процес помирења у региону

Непосредни разговор 11.09.2015. о „утицају вјерских лидера на процес помирења у региону“ био је повод да се представници СОЗ-а састану са Давором Марком у хотелу „Јелена“, истраживачким сарадником у Аналитици – Центар за друштвена истраживања и медијским консултантом за Универзитет у Единбургу.

Светосавску омладинску заједницу на овом разговору представљали су чланови Управног одбора: Стефан Драгичевић и Милан Илић.

На питање како медији могу утицати на помирење народа, Драгичевић је у уводном разговору рекао да су медији врло значајни за тај процес без обзира да ли се ради о традиционалним, електронским или неки другим медијима.

„Поруке које медији преносе долазе до великог броја грађана свих вјероисповјести. Међутим, треба водити рачуна о томе ко шаље поруку преко медија. Ако је ријеч о политичару, не вјерујем да је то искрен захтјев за помирење, а ако је то вјерски поглавар мислим да је тај захјев доста отворенији и да то може пробудити свјест народа о помирењу и суживоту“ – рекао је Драгичевић.

Он је нагласио да становништво било које вјере поштује и цјени своје вјерске лидере јер у цркву или џамију иде велики број вјерника те тиме желе да искажу поштовање према ономе што њихови вјерски лидери говоре и наравно да се помоле Богу. Свештенство народ сматра достојанственим, да су то људи са интегритетом, часни и поштени.

„Управо из тог разлога што људи имају високо мишљење о вјерским лидерима, сматрам да ће прије слиједити њихове поруке него што би слиједили пут и поруке неког политичара. Проблем настаје оног тренутка када се доводе у везу избори и вјерска заједница. Дакле у том конктесту, сматрам да политика треба да буде одвојена од цркве.“ – додао је Драгичевић.

Драгичевић је оцјенио да је Заједнички дан сјећања на све жртве бивше Југославије добра иницијатива од стране премијера Србије Александра Вучића и да је поздравља али да су ипак такву једну иницијативу требали да предложе вјерски поглавари.

На питање да ли се сјећамо иједне значајније поруке помирења од вјерских поглавара а која се тиче читавог простора бивше Југославије, Милан Илић је одговорио потврдно.

„Сјећам се изјаве покојног патријарха Павла, а која је гласила БУДИМО ЉУДИ. Како ми поступамо према другима, тако и они да поступају према нама. Мислим да је она оставила на народе региона добар утисак.“ – рекао је Илић.

Илић сматра да данас постоји јако мало правих и искрених вјерника поготову међу младима јер се све посматра кроз призму „којој нацији одређени вјерски поглавар припада“.

„Иако то не сматрају као нешто релевантно они гледају да је то неки ауторитет који они слијепо требају да прате. Кад би иоле сви били прави вјерници мислим да не би било никаквих лоших изјава у јавности, а посебно на релацији политика – вјера“ – закључио је Илић.

Драгичевић је у завршници разговорао рекао да је добро то што је у Србији проведено истраживање у коју институцију народ има највеће повјерење и да би такво једно истраживање требало провести и у БиХ јер би се онда знало одакле се могу чути позитивне поруке.

„Ако је то Српска Православна Црква, Католичка Црква, Исламска вјерска заједница – онда се тачно зна ко треба да шаље поруке помирења и уопштено позитивне поруке за будућност људи на овом простору“ – закључио је Драгичевић.

Разговор је касније текао у анализи изјава вјерских лидера и како су се они понашали у јавности у блиској прошлости. 

(крај)

Малверзације и страх од млијека из БиХ

Да је млијеко из БиХ иоле мање квалитетно од оног који је произведен у Хрватској, вјерујем да Хрватска не би уложила жалбу на извоз бх млијека на тржиште ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Разлог за жалбу хрватска Влада још увијек није образложила јавно и због тога се може извући закључак да је њихов главни мотив за жалбу био тај што су се уплашили конкуренције из БиХ, а посебно тамошња предузећа и тајкуни блиски властима. Треба напоменути да је млијеко из БиХ било веома конкурентно на хрватском тржишту док Хрватска није ушла у ЕУ и тиме затворила границу. Тада је и сама Хрватска била под окриљем ЦЕФТА споразума и какви су услови важили за увоз, тако је важило и за извоз у земље потписнице ЦЕФТЕ. Страх хрватског тајкунског лобија и Владе управо проистиче из тога, да се не врате на стару причу (нису више дио ЦЕФТЕ од кад су постали чланица ЕУ) јер ако се врате онда им се ваља борити на тржишту са босанско-херцеговачким предузећима који су већ били тамо, веома успјешно пословали и имали велико повјерење хрватских купаца.

Због читаве новонастале ситуације, испаштају произвођачи млијека у Републици Српској и Федерацији који су годинама улагали свој новац, кредитно се задуживали, стално надограђивали и унапријеђивали своје фарме не би ли добили позитивну оцјену из ЕК за извоз млијека. Како сада објаснити произвођачима млијека да послије толико уложеног новца и 80 посто завршеног посла око извоза млијека, једна чланица ЕУ, која се зове Хрватска, не дозвољава извоз јер иста та Хрватска и ЕУ увозе у БиХ преко 20 милиона литара млијека, а БиХ на тамошња тржишта није извезла прошле године ниједан литар млијека?! Поставља се логично питање - послије свега што нам санкционишете око извоза, шта ће нама толике количине млијека од вас, када ви нећете да примите на ваше трговачке полице наше производе? 

Читава ЕУ, а посебно Хрватска би требала да поштује своје комшије из БиХ јер имати тако једну отворену државу за извоз својих производа није мала ствар. Нека Хрватска нађе у ЕУ отворенију земљу од БиХ, па нека онда покуша да извози млијеко ако мисли да ће успјети остварити неки запаженији резултат од досадашњег. 

У економији, а посебно на тржишту мора да постоји реципроцитет, а ако њега нема онда се не може говорити о отвореној или слободној трговини у коју се читава ЕУ куне. Глобализовано тржиште "без граница" не познаје баријере и зато би било паметно да Министарство спољне трговине и економских односа БиХ на челу са министром Шаровићем инсистира од ЕУ да она тражи јасно образложење њене жалбе. Због те једне жалбе треба да се затвори неколико фарми у БиХ? Људи када планирају - планирају на бази реалних показатеља и кретања у политичко-економским односима и зато је несхватљиво да једна Влада, па била она и Хрватска буде тако ригорозна и љубоморно болесна да подноси неаргументоване и неосноване жалбе.

Након што је ЕУ укинула производне квоте за млијеко то је био црвени аларм за домаће произвођаче јер та одлука када је донијета подразумјева да се у неограниченим количинама може вршити извоз, а све уз субвенционисање тих производа од матичних држава. То је значило праву поплаву страног млијека у БиХ. Такво млијеко увезено на тржиште БиХ је јефтиније од домаћег али ништа квалитетније. Проблем је у томе што се домаћи произвођачи не могу носити са таквом конкуренцијом због цијене и зато су покушавали на све начине да издејствују да их држава бар заштити, увођењем оштрије царине и контроле. Највећа срећа мљекара у Републици Српској и Федерацији је та што је за новог министра спољне трговине и економских односа изабран Мирко Шаровић, јер је буквално наставио посао да ради савјесно и одговорно (тамо гдје је стао у прошлом мандату до смјене) покушавајући да домаћим мљекарима обезбједи извоз у ЕУ што је скоро па и успјело до ове фамозне хрватске жалбе. У јулу БиХ је направила 800 милиона КМ извоза, а покривеност увоза извоза преко 60 посто што довољно говори о успјешности рада лично министра Шаровића за непуну годину дана рада Савјета министара.

То је једини министар у овој земљи који заиста на све начине покушава да уреди стање у области за коју је надлежан, али ни он не може да се бори са свиме и зато му је неопходна подршка и произвођача, грађана али и самих власти. Извоз млијека је по много чему осјетљив јер ту више није у питању однос држава него однос страних привреда и моћ тајкуна да утичу на своје Владе како би нешто спријечили или одобрили, а све за њихов интерес. 

Сви ти тајкуни, а нарочито они у Хрватској знају да је млијеко произведено у БиХ сличног или чак бољег квалитета од хрватског и из тог разлога је и настала читава ова заврзлама јер они напросто не би могли да поднесу да им се пословни резултат на домаћем тржишту смањи. Прави разлог хрватске жалбе могао се прочитати између редова, када је хрватски премијер Зоран Милановић питан од новинара остао изненађен. Човјек је преведено на разумљив језик рекао: "Није нам свеједно што нас ви из БиХ нисте подржали да останемо у ЦЕФТИ и да Хрватска по том питању користи погодности бесцаринске трговине у региону и након уласка у ЕУ". Хрватска се око ове заврзламе око извоза бх млијека очигледно води паролом "да комшији цркне крава" јер другачије се не може објаснити њена жалба.

Било би добро да Милановић ову своју изјаву објасни босанско-херцеговачким произвођачима, а прије свега онима који су добили зелено свијетло за извоз: "Млијекопродукт" из Козарске Дубице, сарајевски "Милкос", Мљекара "Ливно" и "Мегла мљекара" из Бихаћа.

Тада би све карте биле отворене и јасно се таргетирао кривац за садашње стање око проблема извоза млијека, па нека онда Милановић објашњава представницима Брисела зашто је Хрватска уложила неутемељену жалбу.  Оно што мени ствара бојазан је чињеница да је све ово својевремено радила Словенија Хрватској, док ова није постала чланица ЕУ. Дакле, уцјењивала ју је да добије погодности па тек онда је није више блокирала на путу ка ЕУ. Слично сада ради Хрватска према БиХ, а што дефинитивно није у духу добросусједских односа, чак напротив. 

Из свега овога, мислим да је привремени излаз у томе да становништво и купци у БиХ искључиво купује домаће производе јер ће тиме показати да поштују и воле своје производе па и по цјену да су скупљи од увезених. Свако треба да зна гдје му је мјесто на тржишту, а ако неко мисли да уцјенама може нешто да постигне, нека изволи, али зато ће у БиХ имати двоструко мању добит од очекиване. Дакле, млијеко јесте наша будућност и један од најважнијих производа и зато га сви морамо потенцирати како у овој области не би смо зависили од других, а прије свега увозника.

Друго, сасвим разумијем став домаћих пољопривредника који су задњи пут најавили блокирање граничних прелаза за све хрватске производе ако се ова проблематика око извоза млијека настави јер њима ништа друго не преостаје него управо то. Шта ће они када им нико не може откупити млијеко, нити могу продати млијеко, нити га могу извести... једино да га просипају, а што би комшије из Хрватске очигледно највише обрадовало. 

Све у свему, неопходно је да се окренемо ка домаћој производњи јер будућност једног друштва а тиме и државе лежи у јачини њене националне економије. Колико поштујемо и користимо своје, толико ће нас и други поштовати. Увијек морамо да стојимо иза своје економије јер и када је на кољенима као што је сада, ми је морамо подржавати да би постепено нашла свој пут раста и опоравка.

Што се Хрватске тиче и њене жалбе на извоз бх млијека на тржиште ЕУ - више говори о њој самој него о нама, те ће, сигуран сам Европска комисија одобрити извоз млијека из БиХ и одбацити хрватску жалбу.

(крај)