Прије усвајања британско-њемачке иницијативе за БиХ а која је везана за
економске и социјалне реформе кључни услов за даљи напредак у ЕУ интеграцијама
били су провођење пресуде у случају "Сејдић-Финци" и механизам координације.
Пише: Стефан Драгичевић
Пошто је провођење пресуде "Сејдић-Финци" буквално остављено
за подношење апликације према ЕУ, са механизмом координације то није случај и
он се као што можемо видјети у јавности поново актуелизује изјавом српског
члана Предсједништва БиХ Младена Иванића "о његовом поједностављењу"
и критиковањем од стране владајуће структуре из Републике Српске.
Савјет министара БиХ је прије 11
година усвојио механизам координације а све у циљу ЕУ интеграција али он још у
свом пуном капацитету није заживио.
Не желим да пишем о "незнању" јер сви политички представници
који су годинама на политичкој сцени ове земље итекако знају ситуацију на
терену, но проблем је у интерплетацији и јавном изражавању ставова који могу да
имају неке сасвим друге димензије схватања.
Нико ни од иницијатора ни од критичара до сада није рекао да механизам
координације постоји и да се он већ проводи у неким институцијама са државног
нивоа, ентитета, кантона и дистрикта. Примјер је Управа за индиректно
опорезивање (УИО) која функционише управо на бази механизма координације
државног нивоа-Републике Српске и Федерације-Брчко дистрикт гдје се тачно
зна износ коефицијената који иде на прерасподјелу од индиректних пореза
буџетима. Пасоши - координације са ентитетским мининстарствима. ЈМБ -
координација са ентитетским министарствима. Спољна трговина и економски односи
- координација са пољопривредницима и удружењима. Саобраћај и телекомуникација
- координација са ентитетским министраствима. И низ других примјера који су
јасни и евидентни у потврђивању да механизам координације постоји - али да се
може унаприједити то дефинитивно стоји што је уосталом и захтјев ЕУ.
Будимо једном реални и објективни у овој земљи и рецимо да нешто
"може да се уради" али за то је потребна воља свих, а не само једне
стране. Питање поједностављења механизма координације како ју је видио Младен
Иванић, по мени, није могућа у БиХ јер је ова земља по својој уставној
структури сложена, њу састављају ентитети и бројне надлежности су ту
концентрисане. На државном нивоу је више координација "са врха према
доле" али оператива као кључна карика је на Републици Српској, Федерацији
и Брчко дистрикту. Дакле "због непостојања консензуса
коначну одлуку доноси Савјет министара или Предсједништво БиХ" је став који је за мене непроводив чак није ни уставно утемељен.
С друге стране, ако се жели изаћи у сусрет да се и хрватски интереси
уваже по принципу децентрализације - онда се бошњачки и хрватски политички
представници требају договорити како ће своју Федерацију томе прилагодити, а то
неминовно укључује уставне реформе у том ентитету јер тамошње стање је
прекомпликовано са становишта одлучивања и трошкова. Федералне реформе је прије
неколико година иницирала америчка амбасада на челу са тадашњим америчким
амбасадором Патриком Муном али од декларативне воље да се нешто уради није се
далеко отишло. Сматрам да се не треба пуно мјешати у федерални ниво одлучивања
и по питању механизма координације јер Бакир Изетбеговић и Драган Човић ако
мисле да требају нешто да мјењају по том питању онда нека мјењају. Имају сву
федералну власт у својим рукама.
ЕУ само тражи да све институције у земљи на свим нивоима раде и
координишу, и да се оне питају а не појединци као што је то до сада био случај.
Педи Ешдаун је у мору својих кардиналних грешака направио и то што је он први
створио "лидере у БиХ" који су се по својој моћи и политичкој снази
издигли изнад институција система. То лидерство се задржало све до данашњих
дана када је јасно и обичном човјеку при запошљавању да се питају појединци а
не институције или систем.
Према томе, механизам координације треба усавршити и унаприједити и то
тако да институције одлучују о важним стварима за земљу, а не предсједници
политичких партија као што је то било у предмету "Сејдић-Финци".
Умјесто да се пресудом активно позабави Представнички дом и Дом народа Парламента
БиХ то је радила тзв. "шесторка" која се састајала безброј пута али
без коначног договора. Суштина структурне промјене је у свјести људи да
заједнички раде и доприносе, а не да се гледају преко нишана.
У менталитету ових народа је "биће мени боље, ако комшији цркне
крава". Неће бити боље, јер Република Српска и Федерација су скуп спојених
елемената гдје нас странци гледају једним очима. Ако смо неспособни, нерадни,
демагози, кончничари - заобилазиће нас у широком луку, као што и чине. По обиму
страних инвестиција у региону смо на задњем мјесту, из прошле године са само
250 милиона КМ, док је примјера ради Србија имала инвестиције за првих седам
мјесеци прошле године у износу од 1,5 милијарди долара. Нама је дакле нужност
да механизам координације усавршимо јер смо децентрализован систем, а
инвеститори када истражују тржиште гледају и стабилност институција као
регулатора.
Замислите сада да механизам координације функционише у пуном капацитету
- да Република Српска, Федерација и Брчко дистрикт имају двапута мјесечно
састанке на највишем нивоу, каква би рјешења произвели? Неке заједничке
капиталне пројекте, сарадњу министарстава, привредних комора...? Ја о овом
приједлогу мислим само позитивно, али то треба да се иницира и направи план
заједничких приоритета а не сједити скрштених руку и чекати готова рјешење.
Прошла су времена титоизма, а дошла су веома тешка и бременита неког другог
погледа - капитализма у коме се тражи сарадња, стварање,
иновативност и предузетништво.
Механизам координације није само увезивање институција већ то је
креирање и доброг имиџа децентрализоване земље. У сваком случају, мора се
радити на његовој имплементацији на свим пољима који повезују све нивое власти
и да све буде у границама уставних надлежности.
Надлежности ентитета по питању европских интеграција су велика тако да и
према уставима они имају важну улогу у том погледу чак и већа од Дирекције за
ЕУ интеграције БиХ. Ни на који начин не треба им умањивати степен одговорности
јер устав им је додјелио ту врсту обавезе у провођењу јасних политика које се
координишу са државним нивоом.
Док год се будемо гледали преко нишана и док будемо мислили све најгоре
једни о другима, нама напретка нема. Само јединствени и природном снагом разума
можемо нешто да урадимо у корист свих грађана и народности на овом трусном
подручју западног Балкана.
