ЕУ и Турска у размјени политичких удараца

Први (ЕУ) би хтјели да се по сваку цијену отарасе мигрантског таласа који долазе на европско тло са Блиског истока, а други (Турска) би да постану пуноправни члан ЕУ.

Пише: Стефан Драгичевић

Они могу да размјењују политичке ударце сваки дан као што раде, али мислим да су дугорочно "наслољени" једни на друге. Када се погледа суштински однос ЕУ и Турске видјеће се да је ЕУ потребна Турска како би онемогућила долазак миграната на грчка острва, а с друге стране се очекује, наравно, одређене повластице у виду новца, безвизног режима и чланства. Дакле, Турска је последња "линија одбране" Европе од избјеглица са Блиског истока и баш из тог разлога најновија политичка препуцавања Анкаре и Брисела ми изгледају као "политичко пуцање у празно".

Европски парламент својом резолуцијом гдје се тражи замрзавање преговора са Турском о чланству у ЕУ, а који има савјетодавну форму, изгледа ми као "љутња старијег брата зато што је млађи нешто урадио без његовог знања". Слажем се, људска права у коју се куне модерна Европа а на којима почива ЕУ требају и морају да се поштују ако се жели чланство, али ко је ЕУ да се бави унутрашњим питањима једне независне државе? Је ли Турска жели поново да уведе смртну казну због опште познатих јулских дешавања око покушаја војног пуча? Нека је уведе, али тек када то добије снагу закона онда ЕУ треба да забрани сваку даљу причу око интеграција Турске, а не да реагује на спекулације као што то чини Јункер. 

2005. године од када односи ЕУ и Турске "тапкају у мјесту" није било у питању увођење смртне казне, па што тада неко из Европске комисије или Европског парламента није рекао у чему је проблем? Суштински, свако зна у чему је проблем али се европски званичници боје да то кажу јавности јер их је страх реакција муслиманских заједница унутар својих држава. Када би ЕУ јасно рекла Турској "да је не жели у својој унији" поставља се питање одкуд онда Анкари 1999. године статус кандидата? Политички представници ЕУ, садашњи и бивши, толико су направили политичког циркуса око прикључења Турске да је то за рубрику вјеровали или не, те зато не знају шта сада да раде.

Често се од Брисела може чути да је Реџеп Тајип Ердоган диктатор који хоће да уведе предсједнички систем, а при томе нису дали ниједан доказ који иде томе у прилог. Како може неко бити диктатор када је он легитимно изабран на изборима вољом народа? Како може да неко буде диктатор када у земљи постоји и Влада и Парламент који функционишу у пуном капацитету са позицијом и опозицијом? То што је Ердоган чврст и непоколебљив је његова политичка позиција (може му се) јер му је народ дао огромно повјерење како би га заступао.

Друго, многи заборављају да је Турска чланица НАТО-а и да има улогу "регионалног полицајца" који је у сваком тренутку на располагању запада. То се може најбоље видјети на примјеру Сирије, а прије ње Египта, Израела односно Палестине. Према томе, западу је потребна јака Турска и њена лојалност јер без ње тешко би "управљао хаосом" који годинама и деценијама уназад кључа на Блиском истоку. Ту је свакако и геополитичка позиција Турске која је буквално "на раскрсници" Европе и Азије. 

Убјеђен сам да када би којим случајем Турска "отворила границу" према Европи за мигранте, да би Европска комисија молила на кољенима Ердогана да је затвори без икаквих услова и ултиматума. Но, мислим да би тек тада све било касно јер Ердоган влада чврстом руком те када једном нешто одлучи тако ће и бити. Не треба превише гледати у историју, потребно је само видјети по каквим казаматима су пучисти и побуњеници из државних структура (црне овце у народу) који су у јулу ове године покушали силом да преузму власт.

Као што рекох, сматрам да ЕУ не може без Турске нити Турска може без ЕУ. Из тог разлога питање је дана када ће се односи довести у ред и када ће се у јавности Јункер и Ердоган уз чврст стисак руке смјешкати и изгледати као да су искрени партнери дужи низ година.

 (крај)

Доналд Трамп и први политички потез

Многи свјетски званичници су остали затечени и разочарани избором Доналда Трампа за новог предсједника САД иако врло добро знају да је предсједник више симболична функција у Америци чије стварне политичке потезе повлачи Стејт Департмент, службе безбједности и Пентагон. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Слушајући предсједника Европске комисије и Европског савјета Жан Клод Јункера и Доналда Туска стиче се утисак као да се Европа плаши Трампове политике и његових будућих потеза. Њих двојица, сигуран сам, дубоко у себи имају размишљања слична као Трамп по питању миграната, граница, царине, тржишта и потекционистичке политике државе, оружја, забране абортуса и другог али једноставно су се "стопили" у глобалистичке оквире које запад диктира годинама и деценијама уназад. Када би хтјели да се извуку из те приче били би окарактерисани као одпадници новог свјетског поретка.

Оно што је реалност то је да је Трамп изабран за предсједника САД (45. по реду) легитимно на изборима, свиђало се то некоме или не. Његовим избором пресјечена је осмогодишња владавина демократа Бијелом кућом и потврђено да је народ у Америци, с једне стране уплашен свјетским кризама и ратовима које је САД покренула, а с друге стране, жељан је искрености у политици и бескомпромисне борбе против чиновничког јавашлука и растрошности.

Колики год јаз био између демократа и републиканаца сигуран сам да ће се они и у Сенату и у Конгресу лако договорити за оно што сматрају да је амерички национални интерес. Ако примјера ради, безбједносне службе у САД (ФБИ и ЦИА) процјене да Мексико угрожава САД сталним илегалним мигрантима на граници и трговцима дрогом, они ће подићи зид и бодљикаву жицу. То није ништа друго него остварење предизборног обећања Доналда Трампа који се у кампањи тако страствено залагао за то. Трамп јесте десничар али је исто тако чињеница да ће држава кад-тад морати примјенити неку конзервативну мјеру како би заштитила своју безбједност. Најбољи примјер тога је Мађарска, Виктор Орбан и градња ограде на граници према Србији због миграната са Блиског истока.

Може причати шта год ко хоће, али државом се не може владати без чврсте руке. Ако имаш власт подразумјева се да имаш моћ и народ иза себе, те да би нешто остварио мораш да будеш лидер. То ће бити Трамп у наредне четири године као што је то већ одавно Путин у Русији или Ердоган у Турској. Слажем се, владавина права и правна држава мора да буде присутна али политика је та коју народ бира и она проводи развој или стагнацију државе. Политика поставља и именује функционере у име власти. Политика је та која се пита о спољнополитичким приоритетима. И политика је та која одлучује у име народа.

Позитивно је то што већина свјетске јавности "спушта лопту" према Трампу послије избора и покушава јавности да објасни "да треба сачекати први Трампов политички потез", па тек онда да се суди о њему је ли он политичка нада или илузија већине Американаца. Чак шта више, први међу демократама, Барак Обама и Хилари Клинтон, су честитали и пружили руку Трампу како би био извршен миран пренос власти. Дакле, ко смо ми, који смо удаљени хиљадама километара и који нисмо држављани САД да судимо о томе да ли је Трамп добро или лоше рјешење? Амерички бирачи су рекли своје, Обама и Клинтон су пружили руку сарадње, и зато око "задовољства или незадовољства" избором Трампа, треба ставити тачку.

Такође, европски ултра десничари попут Марин ле Пен или Герта Вилдерса који "трљају руке" избором Доналда Трампа би требали мало да стану на лопту од превеликог узбуђења. Опште позната је чињеница да америчку спољну политику воде искључиво Стејт Департмент и Пентагон, а да је предсједник буквално играч који само одобрава њихове активности. То смо видјели на примјеру Барака Обаме, који није први "истрчао" у борби против Гадафија (Либија), Мубарака (Египат) или Башара ел Асада (Сирија) већ Пентагон и НАТО. Они су ти који су повели ваздушне ударе против легитимних власти које су тада имале подршку народа и они су ти који су "чистили пут" побуњеницима односно ДАЕШ-у да јуришају на институције. Исход Арапског прољећа знамо, осим Сирије која се данас као држава може поистовјетити са Стаљинградом у току Другог свјетског рата или Чернобилом послије нуклеарне катастрофе.

Управо у Сирији сматрам да ће Доналд Трамп да повуче први озбиљнији политички потез, јер не треба заборавити његове предизборне говоре када је говорио "да треба сарађивати са Москвом како би тероризам био побјеђен и истријебљен из човјечанства". То у преводу значи да би он са Путином могао да се договори да очисти ДАЕШ и Исламску државу, али опет се поставља питање "колико ће он бити самосталан у свом одлучивању, баш из разлога што се зна ко највећим дијелом стоји иза Исламске државе".

"Make America great again" - слоган је којим је Трамп побједио на предсједничким изборима. Уколико као предсједник буде самостално доносио одлуке и проводио предизборна обећања која значе повратак традиционализму и конзервативном гледању на свијет, учиниће САД поново великом, у супротном, ако падне под утицај "моћних институција" попут Пентагона и Стејт Департмента учиниће да САД додатно ослаби и дефинитивно изгуби спољнополитичку позицију број један коју је имала највећим дијелом 20. и почетком 21. вијека.

(крај)

Плави дизел и ММФ

Политичка борба око увођења "плавог дизела" пољопривредним произвођачима у читавој БиХ те добијање нове транше ММФ-а за подршку ентитетским буџетима, само је потврда настанка још једног политичког сукоба на релацији Савјет министара - Влада Републике Српске. 

Пише: Стефан Драгичевић 

Но и поред читаве политичке прашине која се подигла због могућег усвајања закона о акцизама на нивоу БиХ гдје се тачно дефинише позиција плавог дизела, имам осјећај да је и ово само представа за јавност како би једни на друге бацали "дрвље и камење", а на крају ће се све завршити као и са механизмом координације или својевременој адаптацији ССП-а. У земљи у каквој живимо политички сукоби су свакодневница и неминовност, али бар је добро то да политичари "мало" причају о свакодневном животу, економији, пољопривреди и ономе од чега се живи, а не стално о прошлости, рату и страдањима што подиже националне тензије.

Да ли је плави дизел неопходан? Јесте, јер се на све начине мора олакшати пољопривредним произвођачима рад и квалитетан подстицај како би људи живјели и зарађивали на основу продаје онога што су произвели. Да ли је неопходна нова транша кредита ММФ-а? Нажалост јесте, јер овакав админинстративни систем какав има БиХ (заједнички органи, ентитетски ниво, кантони, општине, дистрикт) је толико гломазан и тром да њега једноставно привреда и оно што зовемо реални сектор, не може издржавати. Када на све то додамо "хроничне админинстративне болеснике" као што су ПИО/МИО и ентитетски фондови здравства онда сви треба да буду свјесни "колико је сати". Дугорочно опстанак ентитетских фондова зависи од кредитних инфузија јер давно је утврђено да у овој земљи има више пензионера него радника.

Оно што је проблем то је што политичке елите не знају за "црвене линије" када су у питању кредитна задужења и под којим условима се задужују. Често имам осјећај, да када ММФ одобри траншу кредита да властодржци осјећају невјероватно олакшање или што би се рекло "коначно можемо одахнути, биће плате и пензије у наредна четири мјесеца"... а шта послије? Нови кредит? И тако у круг. Дакле, овдје мора да се схвати да кредит није бесповратно средство већ да је то дуг који се мора вратити уз камату. То што ће привремено бити добро, не значи да у будућности будуће генерације неће осјећати посљедице оволиких задужења.

Из свих тих разлога сматрам да је политички сукоб у настајању потпуно непотребан те да и Савјет министара и Влада Републике Српске раде свој посао за шта сносе одговорност народу и парламенту. Опструкције и напади једних на друге не могу донијети никакве ефекте, осим оне стандардне примитивне приче како би се утврдило "ко је већи Србин".

Прва помисао када споменете у географском смислу БиХ јесте да је она богата природним богатством и да је то идеална земља за развој пољопривреде. Шта је наш проблем око пољопривреде? Проблем је неискориштеност капацитета, немогућност давања квалитетног подстицаја пољопривредним произвођачима, непостојање привредних субјеката који би вршили сигурни откуп, немогућност извоза и проблем одласка омладине из руралних мјеста којима се обављање неке пољопривредне дјелатности не исплати. Из свих тих разлога неопходно је подстаћи пољопривреду, а увођење "плавог дизела" је само једна у низу мјера које треба провести.

Зашто се плави дизел рјешава на нивоу Савјета министара? Зато што је надлежност за прикупљање средстава од акциза у рукама Управе за индиректно опорезивање (УИО - надлежност заједничких органа) и због тога што ће један дио од акциза ићи на поврат за плави дизел. Иницијатор да се плави дизел нађе у новом закону о акцизама је СДС и зато сматрам да је потпуно оправдано инсистирање ове партије да, у преведном значењу, институције и агенције на свим нивоима власти буду сервис грађанима који их суштински и издржавају. Да ли ће бити више или мање средстава у буџету због увођења плавог дизела, по мени, потпуно је небитно, јер власт мора да ради у служби грађана, у овом случају пољопривредних произвођача.

Да смо нормална земља, увјерен сам, да би пољопривреда била итекако исплатива дјелатност  и да би се власт поносила пољопривредним произвођачима. Докле год политика буде давала задњу ријеч у пољопривреди дотле ће наши домаћини, сви вриједни и поштени сељаци пропадати.

(крај)