Кандидатски статус и стање друштва у БиХ

Свједоци смо да се у току јуна толико отворила тема о кандидатском статусу БиХ да је просто код народа та прича створила одређену врсту анимозитета.

Пише: Стефан Драгичевић

Зашто анимозитета? Зато што је економско, социјално па и морално стање друштва у Републици Српској, Федерацији и Брчко дистрикту очајно. Дакле, хоћемо Европу, а живимо у друштву без икаквог система вриједности, гдје се закони примјењују селективно, гдје су родбинска запошљавања у јавном сектору постала нормална, гдје је привреда у катастрофалном стању те се нико на њу не осврће, гдје спољни и унутрашњи дуг земље константно расте и гдје не постоји владавина права и правне државе. 

БиХ у унутрашњем смислу је класичан примјер дивљег запада гдје се не зна ко пије, а ко плаћа, али зато је јако битно, замислите, да ми знамо да је неки домаћи политичар био у Бриселу и да је обећао кандидатски статус у првој половини 2018. године. Ово што неко назива системом, нормалан-информисан човјек назива безвлашћем јер нема видљивих резултата не из реформске агенде, механизма координације него из стварног живота. Омладина бјежи одавде главом без обзира и само чека повољан тренутак за то, нагомилава се јавна админинстрација умјесто да се покреће производња и реални сектор, кредитна задужења "гризу и једу" Бруто друштвени производ (БДП) и он као да не постоји, политичка нестабилност, незапосленост највећа у региону... и са таквим односом према друштву домаћа политика очекује стране инвестиције и приближавање ЕУ? Да човјек не повјерује и да се запита ко је овдје луд.

Декларативни ставови "ја сам за ЕУ" долазе само из уста политичара, а како се то ради и како то иде - сви ми знамо - траљаво и смотано уз опструкције. Довољан примјер је онај фамозни механизам координације гдје разни нивои власти нису способни да унесу одговоре на европски упитник у неки софтвер. Еј, рачунарски софтвер као да је Ербасова авионска управљачка табла! Да би једна земља постала пуноправни члан ЕУ она треба да буде политички и правно уређена, да има правну државу, да усвоји потпуно капиталистички начин управљања и дјеловања, тржишно орјентисана, да има образовану-иновативну-способну радну снагу, да стимулише извоз и домаћу пољопривреду... од свега тога најважније теме у БиХ су: ревизија тужбе за геноцид против Србије, укидање 9. јануара као Дана Републике Српске, попис становништва, начин управљања Оружаним снагама БиХ и цивилна команда чланова Предсједништва БиХ. И то озбиљна држава која брине о својој будућности? 

Такви не можемо у ЕУ, јер домаћа политика није способна да пореда приоритете због разних опструкција и различитих погледа на прошлост, садашњост и будућност. Озбиљни инвеститори који желе да улажу, БиХ заобилазе у широком луку и свој новац улажу у Србију и Хрватску зато што имају повољни амбијент али и политичку безбједност.

Читав европски пут који је БиХ успјела да уради у мандату 2014. - 2018. од британско-њемачке иницијативе, ступања на снагу ССП, прихватања апликације за чланство и добијање упитника за ЕУ - је само добра воља Европске комисије првенствено Јоханеса Хана и Федерике Могерини како би "тапкање у мјесту и унутрашњи политички сукоби" на неки начин покушало да се помјери односно да се превазиђу. Јесу ли у томе успјели? Нису, јер тек сада креће загријавање за "политичко пљување" пред опште изборе следеће године. 

Када у овој земљи све зависи од кредитног аранжмана са ММФ-ом првенствено око оне заврзламе са акцизама, онда би свима требало да буде јасно колико је сати. Од кредитног аранжамана са ММФ-ом зависе: пензије, плате буџетским корисницима, борачки додаци и остала давања из онога што зовемо јавни новац. Од кредита зависи будућност нас и наше дјеце сутра и онда долазимо до једноставног закључка да смо ми у дубокој кризи не само финансијској већ и моралној.

Нисам оптимиста да ће се било шта позитивно догађати у наредних, најмање, четири године у домаћој политици јер политичка гарнитура која управља свим нивоима власти је мање-више имала своју улогу у трагичним 90-им годинама и она је заробљеник тог периода, а самим тим и народи које представљају. И даље сматрам да је будућност политике ове земље у младим људима неоптерећених прошлошћу и људи који су спремни да општи интерес подреде изнад личних како би коначно ово друштво могло да види свјетлост на крају тунела.

(крај)

Деструктивна политика Здравка Крсмановића

Годину и по прије следећих општих избора у БиХ, опозициони политичар Здравко Крсмановић говори о непостојању Савеза за промјене и лично предлаже Младена Иванића као кандидата за једну од двије најважније функције (предсједника Републике Српске или српског члана Предсједништва БиХ).

Пише: Стефан Драгичевић 

Кад обичан човјек слуша шта јавно говори посланик Крсмановић помислио би да је овај предсједник неке политичке организације и да је његова ријеч пресудна, а он је само потпредсједник Народног демократског покрета. Било би интересантно да се чује шта предсједник НДП-а Драган Чавић има да каже на јавне наступе свог партијског колеге Крсмановића јер овај дјелује као "слободни стријелац" који својом политиком поткопава заједничко дјеловање СзП. 

Да је он неки политички аналитичар, истраживач или новинар не би ријеч рекао, али овако, ко је Здравко Крсмановић да предлаже било кога па и Младена Иванића за једну од двије најважније функције? Ваљда се око тих питања прво требају договорити страначка руководства СДС-а, ПДП-а и НДП-а па тек онда, ако је неко незадовољан да каже - зашто је незадовољан договором. Друго, општи избори су следеће године и класична прича у домаћој политици је да је сада прерано говорити о могућим кандидатима не само за предсједника и српског члана Предсједништа БиХ већ и за кандидатске листе за Народну скупштину Републике Српске и Представнички дом Парламента БиХ.

Замислимо сада када би и потпредсједници СДС-а и ПДП-а или чланови Главног одбора (свако појединачно) изашао и говорио ко би по њима лично требао да буде кандидат за једну од двије најважније функције које се директно бирају на изборима? Тај ниво страначког безвлашћа тешко ко да би могао контролисати јер то води ка анархији. Зашто је себи Здравко Крсмановић дао за право да он говори о кандидатима на следећим изборима, заиста не знам, али да прави политичку пометњу, у то сам сигуран. Чавић се не оглашава по питању општих избора следеће године, а Крсмановић већ увелико развио причу. То није у реду, прво према страначким лидерима, а друго ни према чланству јер нико никога није овластио да преговора око кандидовања за појединачне функције.

Што се тиче Савеза за промјене, он је према мом мишљењу био предизборни пројекат пред изборе 2014. године и као таквог га треба сматрати јер политички живот иде даље. Период локалних избора из 2016. године и подршка заједничким кандидатима за градоначелнике и начелнике могла је комотно страначки да се пружи без навођења СзП, а кандидатске листе су свакако независне. У Народној скупштини Републике Српске укључујући и локалне скупштине нема посланичког клуба који носи назив "Савез за промјене" већ свака политичка партија има свој посланички клуб укључујући и Крсмановићев НДП. Идентична је ситуација и у Представничком дому Парламента БиХ, гдје, истина постоје само два српска посланичка клуба предвођена СДС-ом и СНСД-ом. Дакле, та Крсмановићева прича "како се СзП не састаје" је на првом мјесту лоше формулисана, а као друго мислим да нико никоме од страначких лидера не брани да сазове састанак уколико то неко сматра потребним.

Колико је Крсмановић неприципијелан говори и чињеница да је почетком априла ове године за Н1 телевизију истрчао у јавност и предложио Иванића за кандидата за предсједника Републике Српске, да би два мјесеца послије рекао "да Младен Иванић треба да буде кандидат за једну од двије најважније функције". Очигледно је ишао на то да је Иванић на питање новинара прије неколико дана, рекао да би он, ако би одлучио да се кандидује, ишао поново у трку за српског члана Предсједништва па је Крсмановић брже-боље покушао да промјени причу што наравно за информисане људе тешко може да прође неопажено.

Нико не спори да би и на следећим општим изборима 2018. године СДС, ПДП и НДП оличени у Савезу за промјене требали поново јединствени да стану иза кандидата за предсједника Републике Српске и српског члана Предсједништва БиХ који је једини пут успјеха, али прерано се ушло у причу о кандидатурама зато што неким високопозиционираним политичарима унутар савеза фали партијска дисциплина. Тако се не води озбиљна политика и због тога одлуке око тако крупних питања морају бити на страначким лидерима, а не на сваком страначком појединцу који је себи умислио да је битан и важан за политички живот Републике Српске.

(крај)

Стефан Драгичевић: Николићева сјенка над Вучићем

Прије три дана представници СНС-а на консултацијама код новоизабраног предсједника Србије Александра Вучића изричито су тражили мјесто премијера за своју странку, на шта је Вучић јавно реаговао и рекао "да је изненађен оваквим ставом своје странке".

Пише: Стефан Драгичевић

Лично ме чуди да нико од медија, а камоли од раштимоване опозиције није реаговао на оваква очигледна супротстављена мишљења у СНС-у, да не кажем размимоилажења. Не могу да се ослободим свог личног утиска, а то је да ме Вучићева инаугурација умногоме подсјећа на ону из 2012. године када је на мјесто предсједника Србије дошао Томислав Николић. Тома Николић, ма шта ко говорио и мислио је на врхунцу своје моћи био када је добио предсједничке изборе и омогућио својој Српској напредној странци да буде окосница нове власти у Србији са СПС-ом. 

Међутим, како је вријеме све више одмицало тако се Николић почео дистанцирати од свог јединог успјешног политичког пројекта - Српске напредне странке и њеног чланства, а врхунац потпуног разлаза десио се оног тренутка када је као изабрани предсједник Србије одступио са мјеста предсједника СНС-а са намјером да представља све грађане без обзира да ли су гласали за њега или не. По мени, то је кључни тренутак када се Николић удаљио од чланства сопствене политичке партије и која га је, на неки начин, маргинализовала доласком Вучића на предсједничко мјесто СНС-а. Додатно томе иде у прилог и то што Николића важни људи у СНС-у, за ове прошле предсједничке изборе, уопште нису разматрали да иде у трку за други мандат него су се акламацијом сложили да то буде Александар Вучић или како га Тома воли од миља назвати "његов политички син".

Колико год се Вучић и Николић у прошлости слагали или не слагали једно је јасно - а то је да су политички интереси и лични апатетити превелики "за двоје", тако да кроз "финиш трке" пролази само један. Власт је превише сласна и укусна да би се она ИСКРЕНО дјелила са још неким. Обојица су свјесни тога и било какво "таласање у јавности" и свађа између њих, изазвало би тоталну политичку конфузију и враћање на период 2008. године када су се суштински дистанцирали од радикала и Шешеља.

Сваки проблем у политичком животу који настане - покушавам рационално да анализирам, али код овог задњег око консултација предсједника Србије са политичким странкама настаје нека врста апсурда. С једне стране, имате СНС који је политички и инфраструктурно највећа политичка странка у Србији и логично ми је да има интерес да наредни предсједник Владе Србије буде из њихових редова. То је сасвим оправдано на неки начин. Али с друге стране, имате Александра Вучића као појединца који је на предсједничким изборима освојио повјерење нешто више од два милиона бирача и који је био предсједник СНС-ове извршне власти. 

Дакле, у конкретној ситуацији настају врло деликатна питања око премијерског мјеста, а то су "шта политичка партија хоће" и "шта хоће лично предсједник Србије Александар Вучић". Ако наступају као једно, дакле, као партија мислим да им неће бити проблем усагласити име новог премијера, али ако се буде ишло појединачним интересима онда је могуће свашта очекивати. Вучић има страшан политички рејтинг који сем Милошевића не знам да је имао иједан политичар у Србији у новијој историји, али тај рејтинг може да се истопи ако се не буде имало резултата.

Једно је бити премијер Владе која је потпуно динамична функција и којом у суштини оперативно управљате државом и свим процесима у њој, а другачије је када сте предсједник државе чија је функција (да будемо објективни) више церемонијалног карактера која не пружа Бог зна какве надлежности. Моја лична процјена је таква да уколико Александар Вучић због избора предсједника Србије напусти кормило СНС-а (као што је то урадио Томислав Николић 2012.) имаће сличну или приближну политичку судбину као и његов претходник. Свако удаљавање од страначке инфраструктуре која је у овом случају моћна и јака по појединца може бити само погубна, ништа више, али ево нека вријеме покаже своје.

Само Александар Вучић зна зашто је направио овакав зачуђујући политички маневар, знајући при томе колика је тежина и утицај позиције премијера коју је напустио, а колика предсједничка на коју иде. Вријеме ће показати врло брзо шта је у глави имао када је то радио.

(крај)