Еди Рама насљедник Енвера Хоџе

Фашистичке идеологије и  потенцирање на идејама попут "велике Албаније" у јавности се појављују темпирано, и то барем три до четири пута годишње што даје материјала за разбуктавање политичких страсти, ниских удараца и гледање народа преко нишана.

Пише: Стефан Драгичевић

У свом тексту од 5. јуна прошле године којем сам дао наслов "Нова Рамина провокација" написао сам да "велика Албанија" више није идеја већ пројекат који се увелико реализује на терену. И то тако и јесте јер не треба нам превише памети да би закључили шта се дешава у јужној српској покрајини - Косову, Македонији, на сјеверу Грчке гдје нам демографија све говори.

Интересантно је то да и поред, барем привидног отпора ЕУ према експанзионистичким намјерама, водећи албански политичари јавно заговарају и траже уједињење свих Албанаца у једну државу што само по себи говори да они имају иза себе јаког и непредвидивог савезника. Енвер Хоџа физички јесте мртав, али његова идеја "велике Албаније" данас је прерасла у пројекат којег праве албански политичари како би своју народну бројност, снагу, вољу и неустрашивост показали балканским комшијама и свијету.

Политичка маска читавог тог пројекта јесте оно што је Хашим Тачи изјавио прије неколико дана "да је велика Албанија пропагандни производ Србије", а све то како би покушао да спере одговорност са евидентне политичке намјере промјене граница на Балкану, наравно у интересу Албанаца. То најбоље потврђује предсједник албанског вијећа са сједиштем у Бујановцу Јонуз Муслију који негира суверенитет Србије од које прима плату, у којој живи и јавно говори да је његов предсједник Еди Рама, а не по уставу предсједник Србије.

У појединим јавним наступима, Еди Рама ми личи на султана Ердогана. Рећи "да ако интеграција у ЕУ настави да блиједи, не може се искључити уједињење Албаније и Косова" звучи ми као прозивање и јавну огорченост коју, баш као Ердоган годинама користи као своје главно политичко оружје када треба оптуживати западну Европу јер они не желе Турску под "својом заставом". Да ли је Рамин "тајни савезник" исти као и код турског предсједника, не знам, али сам сигуран да су ту пуштени дубоки коријени који покушавају да те сличне политике уједине како би се ширио што већи отпор према ЕУ.

Разговарам са једним познаником из Чачка и каже он мени "ма пусти, то су албански пусти снови и само нека маштају", а ја питам "да ли маштање значи да ти са таквим идејама идеш у јавност које ће запалити регион?". Дакле, то је пројекат и не треба да се заваравамо да није јер с времена на вријеме његова актуелизација добија увијек више на значају.

Како реагује међународна заједница на ове више него запаљиве изјаве? Млако и незаинтересовано. Да није Јоханес Хан упутио коју ријеч осуде странци овом случају не би дали никакав посебан значај. Кроз то нереаговање и ћутање види се да запад подржава Приштину па макар то било на штету другог. До када ће то тако бити, питање је, али је сигурно то да албански званичници никада не би помислили да дају овакве изјаве да иза њихове политике не стоји неки моћан и велики политички покровитељ.

Дакле, шта је дугорочно рјешење? Дугорочно рјешење је да се направи регионални скуп гдје ће се усвојити декларација о осуди свих ратнохушачких изјава и којима се дефинише да свако даље екстремно реаговање попут насилне промјене граница које забрињавају и плаше народе подразумјевају прекид било какве билатералне сарадње са том државом и њеним званичницима. Да смо иоле развијено и нормално друштво овакве ствари се не би дешавале јер би нам приоритет била економија, нова вриједност, радна мјеста, производња, здравство, образовање... а овако, енергију треба трошити на политичке обрачуне са духовима прошлости.

Једном за све времена ми морамо да се обрачунамо и поразимо фашистичку идеологију ако желимо добро себи и својим породицама. Уколико не, ми смо трајно ставили етикету на Балкан као буре барута које увијек пријети експлозијом.

(крај)

Како је Ердоган постао султан

Гласајући за уставне промјене који Турску требају да трансформишу у предсједнички систем, народ у овој земљи је показао дубоку подјељеност.

Пише: Стефан Драгичевић

Једна од кључних земаља НАТО савеза сада и формално добија једну врсту аутократске власти гдје је огромна политичка моћ концентрисана у рукама предсједника тј. Реџепа Тајипа Ердогана. Да ли је то дугорочно добро? Наравно да није, јер не постоји никакав ефективан надзор над предсједником државе нити се он овим уставним промјенама дефинише. У већини земаља које имају парламентарну демократију, скупштина надзире рад владе и кроз скупштину суштински пролази именовање и разрјешавање владе укључујући премијера и све његове министре. У Турској се то гаси.

Резултати референдума о уставним промјенама гдје је 51.21 гласача било "за", а 48.79 било "против" недвосмислено показује да је турско друштво подјељено по овом питању. Неко ће рећи да се побједи "никада не гледа у зубе", али, ради се о држави која има преко 75 милиона становника. То је велика држава, па сад замислите да је скоро половина изашлог пунољетног становништва било против Ердоганове жеље да прошири своје предсједничке надлежности укључујући највеће турске градове - Анкару, Истанбул и Измир. Велико је питање како ће се ова "против" половина становништа понашати према Ердогану у будућности јер познавајући турски менталитет, они се неће либити да своје незадовољство јавно и покажу. 

Ердоган уставним промјенама у земљи је, народним језиком речено, добио од већине турског народа подршку да буде султан 21. вијека, с тим што је под своју контролу ставио и војску која се годинама опирала и критиковала његову власт. Потпуно је јасно да ће након проведеног референдума Ердоган укинути функцију премијера јер ће формално он да поставља министре; он ће да буде носилац извршне власти; он ће да поставља судије; он ће да распушта парламент; да командује војском; уводи ванредно стање... дакле, ефективна власт је потпуно под његовом контролом. Када се томе свему дода да ће Ердогану бити омогућено да буде и предсједник владајуће политичке партије, онда је сасвим јасно чему се тежило и шта се остварило.

Не треба заборавити да је Ердоган власти Њемачке и Холандије називао нацистима јер ове двије државе нису дозволиле да се на њеним територијама води кампања за уставним промјенама што је потпуно уназадило односе Турске и ЕУ. Ни до дана данашњег ти се односи нису стабилизовали, тако да је све остало на тешким ријечима које могу да значе свашта у међусобним односима у будућности.

С друге стране, прича око увођења смртне казне у Турској посебно се интензивирала након неуспјелог војног пуча прошле године, тако да ће то, уколико се уведе, бити мјера коју ће власт користити за различите политичке обрачуне. Ту свакако мислим на присталице Фетулаха Гулена који су у Турској проглашени одпадницима и екстремистима али и на друге политичке и вјерске организације које се оштро противе Ердогану и његовој апсолутној власти. Уколико уведе смртну казну само зато да би се обрачунао са пучистима и неистомишљеницима, Ердоган трајно затвара врата ЕУ што му као аутократи и одговара. Питање свих питања је колико одустајање од чланства у ЕУ одговара турском народу јер под аутократском влашћу за 3-4 године може пуно тога негативног да се деси.

Читам и слушам различите стране аналитичаре који говоре о томе "да ли је дошао крај демократији у Турској?". Свако ко прати геополитичка дешавања у протеклих намјање 15 година схватио је да демократија никада није ни заживјела у Турској и да је то основна полуга којом се манипулише ради политичких поена. Но, дефинитивно је то да је овим референдумом око увођења предсједничког система угашена било каква нада да би она могла бити примјењена и формализована.

Као закључак, сматрам да је Ердоган увијек владао чврстом руком али да по први пут добија уставне надлежности које му омогућавају да се понаша као прави аутократа иза кога стоји држава и читав систем власти. Дугорочно то није добро јер превише је моћи у рукама једног човјека што у овом случају може потпуно да уништи онај позитивни дио секуларне традиције који је Турску увијек разликовао од Саудијске Арабије. 

(крај)

Повећање акциза као молба за кредит

Политичке кризе које перманентно трају у БиХ по свему судећи добијају свој наставак у виду повећања акциза на гориво и већ активиране политике ХДЗ-а по питању измјене изборног закона.

Пише: Стефан Драгичевић

Мени је јасно да су касе буџета и фондова на свим нивоима власти празни и да је свима њима потребна већ добро опробана "инфузија" у виду кредитног аранжмана са ММФ-ом, али има ли бриге за грађане? Најлакше што једна власт може да уради је да разним фискалним наметима оптерети своје грађане и баш зато неко ко себе сматра одговорним мора да има сензибилитет да народу треба помоћи, а не додатно му гурати руке у џепове.

Реформска агенда на коју се сви позивају је таква каква јесте и она заиста у дјелу који носи насив "јавне финансије, опорезивање и фискална одрживост" тражи повећање јавних прихода кроз повећање различитих врста пореза, али шта ћемо нпр. са пољопривредницима? Па није ваљда да ММФ треба нама да говори како ћемо се ми понашати према својим пољопривредницима који су у сваком погледу друштвено осјетљиви и који својим тешким радом зарађују за своја домаћинства? Умјесто да им се омогући плави дизел и колико-толико да амортизују проблеме и губитке са којима ће се суочити због примјене Споразума о стабилизацији и придруживању, по ММФ-у њих треба додатно оптеретити због тзв. финансирања изградње мреже аутопутева и путева. И то је тих 15 фенинга по литру што је трагично.

Како је ММФ кренуо да условљава за кредите домаће институције, често имам утисак да ће они пољопривредницима да буду већа елементарна непогода од свих поплава и суша који су их задесили до сада. Што је најгоре властодржци немају механизме да се одбране, треба им новац јер морају да чувају прегломазну админинстрацију па ко веле "нећемо таласати превише". Како ће пољопривредници преживјети нове намете у условима када је тржиште потпуно отворено и незаштићено, кога брига, важно је да се добије кредит па гдје "пукло да пукло".

Изјава премијерке Владе Републике Српске Жељке Цвијановић да ће аграрни буџет због повећања акциза на гориво бити повећан са 60 на 70 милиона КМ у најмању руку је неозбиљан јер милионски подстицаји (око 30 милиона) се дугује пољопривредницима, тако да је свака прича о повећању буџета за пољопривреду трагикомична. Једноставно, новца нема без задужења јер у овој земљи нема стварања нове вриједности нити има озбиљне производње.

Ко је за то крив? Е, то се морају запитати људи који су деценијама у политици у овој земљи.

Када је ријеч о политичком терену око увођења додатних акциза на гориво - ту је тек хаос. У Представничком дому се не зна ни ко пије ни ко плаћа, а камоли да се зна ко је власт а ко опозиција. Посланици СНСД-а прво кажу да неће доћи на сједницу зато што предсједава Шефик Џаферовић због његове ратне прошлости, па онда дођу на сједницу и гласају да сет закона о акцизама иде по хитној процедури. У СДА је хаотично стање јер три посланика која се идаље воде да су у клубу ове странке (Сенад Шепић, Салко Соколовић и Садик Ахметовић) гласају против, а остали посланици ЗА, што је класична подјела. СДА уколико озбиљно не ријеши стање у својим редовима ускоро - заиста не видим начин како ће Савјет министара функционисати када ништа од евентуалних нацрта закона и подзаконских аката неће имати пролаз у Представничком дому Парламента БиХ.

Из свега треба извући одређене закључке, а закључак надмудривања око повећања акциза на гориво је да Република Српска, Федерација и БиХ не могу нормално да функционишу без кредита од ММФ-а. Дакле, обезбјеђење кредитног аранжмана је оно за шта се бори политичка елита и чиме купује привремено социјални мир, а до када ће то грађани моћи да издрже - то је велико питање.

(крај)