Гај Марије - Чувени војни лидер и најпознатији конзул Рима

Дефинитивно један од најзначајнијих лица Римског царства који се у појединим моментима налазио и изнад закона када је царство било угрожено, а зашта је добио повјерење народа Рима. Човјек који је обиљежио историјско раздобље чувеног Рима од 157. п.н.е. до 86. п.н.е. ; Човјек који је био обожаван у својој војсци и легијама које су га послије његове смрти славиле као једног од највећих Богова Рима ; Човјек који је први увео сиромашне грађане Рима у војску и који су послије 20. година служења у војсци добијали комад земље у Италији ; Човјек који је заслужан за хватање Југурте у чувеној Нумдији ; Човјек који је одбранио част и понос Рима у Галији гдје је потукао до ногу распикуће Кимбре и Тевтонце ; Човјек који је од народа 7 пута добио повјерење за избор конзула...
О оваквој једној војној и политичкој величини увод би био цијели један семинарски рад, но његове политичке, војне и људске успоне и падове ћу описивати корак по корак.

Од младог и амбициозног младића израстао је врховни војни војсковођа, војни трибун, народни трибун, претор и 7 узастопних пута конзул Рима. Звања су мала у односу на оно какав је људски фактор преовладавао овој историјској личности о којој се балканска јавност никада није претјерано бавила. По Плутарху, Гај Марије свој култ почиње да развија у бици код келтиберског града Нуманције гдје се истакао као војник који се уједно борио и штито своје саборце. О његовој храбрости, пожртвованости чуло се до римског Сената, а онда га је тадашњи вођа и актер напада на Нуманцију Сципион Емилијан поставио за војног трибуна. За младог Гаја Марија то је представљао велики стимуланс да се све више и боље исказује, међутим у том основу су му се помјешале двије ствари - да ли да настави даље војни живот и да напредује или да се посвети локалној политици у његовом родном Лацију. Знао је да му војска омогућава престиж поготову што је добио повјерење како Сената тако и надређеног Емилијана.
О томе колика је класа био у Риму, довољно говори и његова женидба са Јулијом сестром Цезара Страбона - отац Гај Јулија Цезара који су и тада били утицајна патрицијска породица. Од добијања сина Гај Марију се повећава политички кредибилитет у Риму. Иако мало спреман и недовољно утицајан да се упушта у високу политику имао је јаке везе са патрицијским породицама па је заједно са Публијем Рутулијем Руфом био један од легата и актера искрцавања римске војске у Нумидији. Главни задатак им је био да ухвате краља Нумидије Југурту који није желио да се повинује римској власти и да велика богатства земље одлазе "у руке римских свиња - сенатора". Југурта је био јако опрезан врховни поглавар, али се није могао одупријети Маријевој легији која је била инспирисана причама и држањима говора свога надређеног. Марије је улио такву свијест у своју војску и у своје редове да су сви мислили "рат неће дуго потрајати" и да Марије поведен искуством из ранијих сукоба у Галији има стратегију освајање и враћање Нумидије у окриље Рима.
То је оно што је и красило легата Гај Марија - манипулисање већином и подизање свог угледа у "вјечном граду" које би му омогућило јако велики политички маневарски простор за политичко дјеловање - кандидатура за конзула. Конзул се у Риму могло постати тек када се напуни четредесет пуних година, али Марије је био познат по томе што је био оштар критичар Сената и није се слагао са већином њихових политичких одлука које су важиле за опстанак Римског Царства. Значајна битка одиграла се на ријеци Мутул гдје је сукоб водио лично тадашњи надређени конзул Метал Пие Прасенце и који је доживио страховите губитке... доласком војске Гај Марија извршена је засједа нумиђанској војсци и били су принуђени на бијег. Тада је први пут Гај Марије своме надређеном спасао живот, а уједно с тим добијао многе и различите похвале Рима за овако храбру одлуку иако он није добио одлуку Сената да притекне у помоћ Металу, а такође и због тога што се он са својом војском налазио на другом крају Нумидије и требало је вријеме да стигне помоћ надређеном конзулу.
107. године п.н.е. Гај Марије први пут постаје почасни конзул Рима. По тумачењима римског архивисте Емилија Скаура, цијели пут од римске луке до сената био је пун народа и грађана Рима који су желили да поздраве почасног конзула, а пут којима су коњи и кочије ишле "натопљен" је цвијећем. Међутим, Сенат је увијек био резервисан по питању подршке Гај Марију тако да ни издалека није добио јаке овације као што је то био случај "на улици". Тако се унутар Сената формирала фамозна опозиција која је негодовала успјехе Гаја Марија у Нумидији. Опозицији се касније прикључио и Метал Пие Прасенце, а Публије Рутулије Руф је увијек био по страни иако су му нудили "пуну кућу сестерција и да се комотно може купати у њима". У Риму је Гај Марије проглашен за врховног вођу Рима у борби против краља Нумидије Југурте. Марије је тада обећао да ће у Рим довести живог Југурту у кавезу.
Убрзо потом слиједе припреме - сваки Маријев војник имао је на себи 25 кг војне опореме па су оне симболички назване "Маријеве муле". Почела су прва распоређивања легија, а унутар њих кохорте и центурије. У Маријевој војсци је владао такав оптимизам да то ничим није могло да спласне, чак и ако би изгубили неку битку. Марије поред што је био врховни лидер свих акција и напада он је у војсци дизао морал и самопоуздање, а посебан однос су му исказивали војници - сиромаси којима је обећао комад италијанске земље како би живјели послије рата ако остану живи.
107 године п.н.е. Нумидија је већ пала, а Југурта се повукао код свог таста Бокха у Мавретанију. За преговоре о изручењу Гај Марије је овластио Корнелија Сулу који се у војсци показао као прави војни трибун. Зарад јачег савезништва са Римом Бокха је прихватио захтијев Суле и испоручио Југурту. Иако је мислио да ће бити опијен славом као и Гај Марије пошто су "заједничким снагама ухватили рушитеља Рима на сјеверу Африке" он је заслуге за хватање морао предати Марију. Од тада односи између два прво добра пријатеља па тек онда добра два војна и политичка зналца почињу да иду у један ћорсокак. И један и други су тежили политичком престижу, а један је морао попустити и управо је то био разлог да Гај Марије поново буде дочекан у Риму са одушевљењем и пуним заслугама, а Сула без ичега, сем неких тричавих 3000 сестерција. To jе био тренутак када је почело политичко превирање и размимоилажење Гај Марија и Корнелија Суле. Иако је Сула важио за јако утицајног фактора у самој војсци он није био такав ауторитет да му се као војном трибуну глас чује до Рима.

Превирања око граница на сјеверу Италије

Кимбри и Тевтонци никада нису мировали, а своје дивљање римским провинцијама почели су од простора данашњег Беча па све до јужне Галије, тачније, Нарбонске Галије. Надлежни комадант Карбон је доживљавао пораз за поразом, а жртве су се нагомилале преко 21.000. Када су Кимбри покушали да пређу Рону дочекали су их несложни тандем Малије Максим и Сервилије Цепион који су у сукобима изгубили заједно 80 000 војника. Општа срамота и паника Рима. Опет се понавља иста ствар, Сенат крши већ усвојене законе и Марију даје нови конзулатски мандат, јер ко ће други Рим предводи пред најездом "љутих, ружних и дебелих варвара".
102 п.н.е. Кимбри и Тевтонци су се окупљали у Нарбонској Галији. Будући да су имали потпуно различит приступ уласка у Италију, Гај Марије је сковао паклени план за варваре. Пошто су и једни и други морали да прођу преко Алпа, Гај Марије је стратегију разрадио до најситнијег детаља, а позвао тамошње становништво како би му оно показало најсигурније положаје. Римски стријелци су били убитачни, јер су они дан-ноћ гађали варваре што их је ислуђивало... сматра се да су стријелци убили око 2.500 варвара само у планинама Алпа. Напредовање варвара је престало, а будући да је Гај Марије човијек који "не стоји" већ се покренуо и директно кренуо на Нарбонску Галију и затворио се у познату Аква Секстију која је због свог положаја била јако неприступачна. Ту опет до изражаја долази сјајна стратегија Гај Марија који је знао да ће руља одмах кренути на утврђење без имало свјести да могу упасти у клопку. Руља од 120.000 варвара је кренула према Аква Секстији, а утврђење је бранило свега 14.000 војника и то већином стријелци. По записима Квинста Абиџана римска војска је направила још једно утврђење јужно од Секстије гдје се налазило око 20.000 римских легионара. Варвари поред страховитих губитака пред вратима Аква Секстије били су притиснути с југа громадом од легионара који су их уништили и разорили с леђа... сматра се да је послије те битке цијело племе Тевтонаца изгубљено и расуто и да су се спојили на сјеверу са Германима.
С друге стране, други конзул Лутације Катул се борио у сјеверној Италији против Кимбра који су успјели да сиђу са Алпа. Гај Марије није оклијевао, чак није ни стигао допис из Рима да му помогне, он је већ био на Алпима. Снажна и искусна Маријева војска која је имала двије од пет легије које су учествовале у Африци биле су ПРЕодане Гај Марију и његовој стратегији. Заједно са Катулом имали су десет легија на располагању и у биткама су побили најмање 150.000 Кимбра.
Послије те битке Марије је слављен као највећи војсковођа и политичар који је икада постојао у Риму. Са таквим једним брзим, снажним и мудрим тактикама против непријатеља он је Сенат остављао без текста ; са таквим једним ауторитетом у својој војсци која га је подржавала и поштивала у свему, са подршком народа Рима он је имао буквално сву власт у својим рукама. Као и у случају са Сулом и Катул је био послије оштар критичар, а касније и највећи непријатељ Гај Марија. Као што има она пословица, "људи ти све могу опростити, али успјех и славу никако".

У другом наставку ћу описати све оштрији однос међу Маријем и Сулом, а такође и биткама које су пријетиле истоку Римског Царства, тј. нападом Митридата на Малу Азију и све оштрији однос Марија према Сенату и римској политици.

Шта тражи папа у Србији ?

Најлогичније питање које произилази из ове теме јесте „Шта тражи папа у Србији“ и зашто му је толико важан датум закона - Милански едикт који је усвојен још 313. Године ?

Ватикан као челно мјесто католичанства и већег дјела хришћанства у јавности на индиректан начин показује да му је стало за разговоре са православним црквеним вођама, тј. челницима СПЦ-а који стагнирају још од 1054. Године када је дошло до расцјепа источне и западне цркве. С друге стране, у јавности има свакаквих изјава и мишљења у вези овога, али је нејасна позиција цијеле Српске Православне Цркве јер се још није изјаснила. Имамо ситуацију да је Борис Тадић био у Ватикану прошле године, да му је папа пренио жељу да посјети Србију 2013. на 1.700 година од Миланског едикта управо у Нишу гдје је рођен римски цар Константин Велики. И док је то тадашњи владика Иринеј поздравио у јавности се створила таква атмсофера која упућује на различита тумачења цијелог будућег слиједа догађаја. Прва од тих јесте, „зашто баш сада у другој деценији 21. вијека папа крочи на тло једне православне земље“ ? Чему ће то допринијети у будућности ? Јасно је да православни и католички путокази нису исти и да се управљачка форма драстично разликује. Шта Србима ова папска посјета може значити ? У вјерском облику ништа, али у пропагандном да. Наиме, Ватикан званично није признао независност Косова, а с тим у вези сигурно су условљене заштите српских манастира, светиња и историјских споменика као трајно вјерско благо цијелокупног хришћанства. Да ли Ватикан жели да својата српске светиње ? Па има легитимно право, из разлога што стварна вјерска припадност упућује на релаксацију односа међу католичком и православном црквом. Ако и дође до посјете папе Нишу онда његова светост Патријарх Иринеј треба јавно да му постави питање и да остане дослиједан у томе „Зашто Ватикан није дјеловао на Западу како би се заштитиле српске односно хришћанске светиње на Косову током мартовског погрома 2004. године?“ Из тог питања могу се добити различити одговори, али је јако важно утврдити да ли је уништавање културног блага, првенствено српског и православног ишта говорило Ватикану или је то диктат истих оних који су протјерали Србе са КиМ ? Знамо сви како су се понашале међународне снаге тог 17. марта, првенствено без икакве заштите српског становништва, а камоли да заштите манастире и остале средњовјековне српске светиње. Исход свега тога јесте уништено или оштећено 35 православних цркава и преко 200 хиљада протјераних Срба са својих огњишта.

Такође, многи говоре да доласком папе у Србију се подиже међународни кредибилитет земље, јасно, али да ли на тај начин духовно и вјерски окрећемо леђа Русији и Руској Православној Цркви ? Какав однос послије тога треба да имамо са Русијом ? Не треба заборавити прошлу годину када су римокатолички и православни богослови усагласили у Бечу „сестеринске односе“ и да у неком ближем периоду прихвате папу за свог врховног поглавара уз задржавање црквених обичаја попут литургије. На тај начин се покушава ријешити замрзнути миленијумски расцјеп хришћана и да се хришћански глас у свијету „шаље у једном јединственом тону“. Овом састанку је предходио састанак из Равене 2007. гдје су сви прихватили папу „првог међу једнаким поглаварима“ сем Руса. Да ли је на помолу стварање најозбиљнијих питања и обнављања Екуменског сабора ? Вријеме ће дати одговор.

Мени лично остаје нејасна та позиција здушног залагања садашњег Патријарха Иринеја за поновним уједињењем, а с друге стране и позиција његовог предходника Патријарха Павла који није био наклоњен „закопавању ратних сјекира“ и препуштању заборава вријеме како је Ватикан радио све да Србе сруши и уруши њихову позицију на Балкану током свих сукоба и ратова 20. вијека. Најзанимљивија ситуација у ставу предходника Патријарха Павла дешавала се у питању државе „да ли ће СПЦ дати сагласност да папа посјети Србију“, нашта је он одговорио „Онда, добро недошао“.

Оно што заиста ствара пометњу јесте ситуација и понашање СПЦ-а, јер СПЦ никада не излази са јединственим ставом свих владика него највећу одговорност и онај који је испред свих јесте Патријарх. Тако сада имамо ситуацију да владика Артемије крши нека канонска правила, а да ми сада, јелте, „обични смртници“ немамо право да чујемо и другу страну шта о томе мисли. С друге стране, потчињавању уједињења ми прихватамо цијелу прошлост римокатоличке цркве, што значи и доба инквезиције и највеће престижне власти коју је посједовао папа. Да ли то хоћемо ? Најбоља солуција је да СПЦ о битним стварима за будућност српске и православне вјере направи неку врсту анкетирања гдје би народ одлучио и дао коначан глас о даљем статусу српске цркве. Овако имамо нејасне позиције јер црква је једна, народ нешто сасвим друго, а одговорност различита.

Даље, зашто садашњи, а и предходне папе не проговоре о отвореним подршкама папе Пио XII у вези са НДХ-а ? Поред те пасивне политике Ватикана у то вријеме, треба схватити и причу да је папа Пио XII био врло слаб у реакцијама против нацизма и убијању и протјеривању Јевреја. Никада јавно папа није осудио убијање 487.000 Срба, 27.000 Рома и 30.000 Жидова у НДХ ; а с друге стране није се противио ни насилном покрштавању народа, зато се НДХ у то вријеме сматрала „тврђава католичанства на истоку“. Због својих „великих заслуга“ Алојзије Степинац је био проглашен за свецем и то од Ивана Павао II.

Основни разлози зашто мислим да папа у Србији нема шта да тражи јесте подјељеност у ставовима владика СПЦ-а, нејасан став Ватикана и свих папа од краја Другог свијетског рата о Србима као једним од највећих страдалника ; а с друге стране и нејасна политика Ватикана према Србији и Србима данас. У том простору не видим начина и разлога зашто би долазило да екуменских разговора и стварању идеје „папе као врховног поглавара свих хришћана“. Ако се Русија и руска црква јасно одредила према тим питањима онда Србија такође треба да има децидан одговор, а не да се ствара утисак раздора у СПЦ-у гдје свако води своју политику. Нажалост ми смо мали народ који се мора повиновати нечијим одлукама, али ако већ поштивамо Константина Великог као првог римског владара који је прихватио хришћанство и који је у СПЦ-у проглашен за свецем онда тежимо једној вјери и једном вјерском путу. Не смијемо да се доведемо у ситуацију да због неких вјерских побуда изгубимо вјерски идентитет и да се због тога сматрамо народом са трагичном судбином. Православље мора да живи и никако не смије да се деси ситуација одвојености српске од руске цркве. Као што патријарх Павле рече „Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да зло добра донијети неће, да је крв људска храна наопака, ствари би ишле срећније.“

Милански едикт

Милански едикт је законски акт који је донио цар Константин Велики, а којим је проглашена вјерска равноправност и престанак гоњења хришћана које је трајало три стотине година. Проглашен је у Медиолану (данашњи Милано) 313. године. Њиме хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али им је дозвољено да могу јавно да исповедају своју вјеру а да за то не сносе никакве послиједице.

Закон није само забранио прогоне хришћана, већ наређује да се онима којима је имовина по том основу била конфискована – врати, што укључује и имовину која је припадала Цркви. У њему се, између осталог, каже:„Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вјери којој би они жељели... и да не треба апсолутно нико оодбијати право да следује и изабере побожност и вјеру хришћана.“

Обама на уранку

Иако је доласком на престо САД обећавао много и уливао велику наду и оптимизам свим Американцима у боље сутра, Барак Обама се изгубио, а евидентно и урушио сопствени кредибилитет чињеницом да о многим стварима није самостално одлучивао. Поврх свега „Обама је на уранку“ већ одлучио да „лојалним“ грађанима саопшти да креће у нову предсједничку кампању заказану за новембар 2012. године.

Предизборна обећања су потпуно гурнута у један замрачени ћорсокак, а америчка нација стављена у положај социјалне и економске нестабилности и неизвјесности. Како је само Барак емотивно и сликовито објашњавао на предизборним говорима „како ће се Америка препородити и повући из свих ратова“ мислећи на Авганистан и Ирак, а данас све то изгледа као једна велика шарена лажа која се продавала америчким грађанима „на мало“. У Авганистану свакодневно зује америчке беспилотне летјелице које убију више цивила него наоружаних Талибана, јелте, потпогнутим од стране Ал Каиде.

Кад Роберт Гејтс каже да се од Авганистана жели направити нормална држава онда се зна нашта се мисли – државу која ће увијек имати кратак фитиљ и која ће у сваком тренутку експлодирати, а Америка то данас и чини тиме што даје подршку подјеле Авганистана на сјеверни и јужни оперативно организованих преко кантона. Понекада и сам помислим колико је јадан Хамид Карзаји који је био увучен у пројекат Пентагона који је за циљ имао стварање независног Авганистана после инвазије Совјета и Американаца. Само се питам који је то суверенитет авганистанске власти „као самосталне државе“. Но добро, Авганистан је само једна од ексклузивних обећања првог човјека Бијеле Куће, а о другој – Ираку да и не говоримо. Амерички маринци, истина, у Ираку више не иду на борбене линије али се свјесно држе у баракама и то безмало њих 50.000. Дакле, једно од кључних питања Обаме није ријешено, а као уље на ватру свему томе дође интервенција у Либији која је свијету показала још један подвиг суперсиле.

Увјерен сам да многе ствари Обама није желио тако да се одвијају, међутим јасно је да он као врховни лидер није одлучивао о виталним стварима своје спољне политике. Главне конце цијеле приче повлачили су као и увијек Пентагон и Стејт департмент, а повлачиће га још много пута независно од мишљења Бијеле куће. Заиста је било смјешно гледати како Обама даје налог за пренос борбене готовости НАТО у акцијама у Либији тако што је рекао „да се Америка из свега повлачи и да неће више да учествује у авијацијским дјеловањима против Гадафијевих снага“. Ствар је очигледна. Америчка авијација је до сада највише допринијела слабљењу војних капацитета Гадафија тако што је прва мета био либијски ПВО, а затим и разна дјеловања на лако уочљиве мете америчких невидљивих авиона са стелт технологијом – оклопна возила. Америка је „врашки“ одрадила свој посао, сад нема никаквих сметњи да се лагано и повуче. Хајде што ће Америка умањити своје учешће него што ће то додатно показати Американцима да Обама није дослиједан у својим ставовима и принципима за које се залагао од првог преласка прага Бијеле куће, а то је Америка без учешћа у сукобима. То што је он први црни предсједник у историји САД не ослобађа га одговорности. Заиста, ови што уручују тзв. „Нобеле“ требају да се преиспитају коме дају такве високе међународне награде, а већ разлог све довољно говори „због Обаминих настојања за јачање дипломатије уручује му се Нобелова награда за мир“. Ако је тако онда наш Дража Михајловић треба да добије орден првог човјека у антифашистичкој борби и одбрани српског народа од даљег вршења геноцида у Другом свјетском рату. Рехабилитација му не гине.

Што је најгоре од свега Обама је искључиво Нобела за мир добио једним великим али тајним међународним инцидентом, а он је уско повезан са ракетним и антиракетним штитом у Пољској и Чешкој. Ко је икада рекао да је Америка одустала од тог пројекта? Да ли је Америка икада истински одустала од било ког пројекта у својој историји? Ови из Нобела или су неки тајкуни или неки амерички монополисти или неки неискусни питомци, али градити тезу на томе да је Обама спријечио нови хладни рат – нису нормалне.

Као друга теза повлачи се питање смањења нуклеарног наоружања. Ок, СТАРТ 2 је потписан, али гдје ће се нуклеарне бојеве главе уништити ? Да ли заиста неко вјерује у смањење стратешког наоружања које даје епитет војне-глобалне силе ? То служи као увертира за манипулисање свијетом и само наивни могу да повјерују у таква ријешења и некаква потписивања.

Знам да је спољна политика пуна искушења и пуна ствари које се морају детаљно анализирати и проматрати али неке ствари се не могу прикрити. Најбољи примјер јесте резолуција 1973 у вези Либије која се првенствено фокусира на зону забране лета, ембарго на оружје и остало. Прво, међународна забрана лета не значи аутоматски војну авијацију изнад нечије територије, а друго што је потпуно неморално да једна држава напада владине снаге због очигледне жеље за напредовањем побуњеника... хоћу рећи племена на челу са поглавицама. Друго, увођење међународног ембарга на оружје значи потпуну блокаду граница одређене земље и недозвољавање протока оружја било коме у држави која је под ембаргом, а ми сад као неми и мутави посматрачи треба да вјерујемо западној пропаганди која каже „да је све транспарентно?“ Да је све транспарентно побуњеници би поодавно остали без наоружања и муниције, овако интернетом и медијима шарају слике из Либије које приказују побуњенике са М-16 и најмодернијим америчим наоружањем.

Једини основ због којег Обаму вриједи похвалити у његовом предсједничком мандату јесте социјална сфера, тј. спровођење здравствене реформе у цијелој држави.

Што се тиче економске ситуације у САД тренутно је незапосленост пала за 8,8 одсто, што даје добар и оптимистичан разлог опоравка привреде САД у наредном периоду. Томе је доста кумовала и Кина куповином америчких државних обвезница у вишемилионским износима. Међутим, и даље админинстрацију брине онај највиши сегмент умањења средстава, а то је дефицит који се сматра да ће у овој фискалној години достићи цифру од 1,645 трилиона долара.

Како год, Америка има најприступачнија тржишта и берзе које зарађују мегаломантске зараде. Можемо ми сматрати да Америка „грца у буџетском дефициту“ али се то у јавности не види, напротив. Кинези су први на листи који највише извозе у Америку и који због тога стварају спољноизвозни суфицит , а на чему профитирају обје државе. Нарочито се то може примјетити на берзама гдје се тргује вриједносним папирима, златом, хартијама од вриједности, девизама...

Сви ми треба да будемо свјесни да Обама није Америка и да ни у овом тренутку „Обамина ријеч није задња“. Кажем то због тога што се у јавности ствара слика да је глас Америке у ствари глас Обаме. По том питању се највише питају Стејт Департмент, Пентагон, Конгрес, Сенат... а сам Обама ту дође као неко ко је народу обећао „нешто“, а питање је да ли ће се нешто и остварити. Ево, ми смо свједоци да он ниједно своје предизборно обећање сем здравствене реформе није остварио. Друго, његова функција је дубоко резервисана за опозицију, а то су у овом случају републиканци. Нарочито мора да уважава њихове ставове послије конгресних избора у коме су републиканци добили највеће повјерење и сада су већина у тој институцији.

Дакле, Обама мора да редефинише своја изборна обећања и да америчкој јавности каже до када Америка мора да трпи жртве у Ираку и Авганистану, до када мисли да подржава и наоружава Тајван којег Кина сматра својом територијом, каква је политика Америке према Западном Балкану, до када мисли да држи ембарго на Куби, каква је политика са имигрантима, борбе против сомалијских пирата, која је политика према Русији, Кини, Индији и низ других ствари. Умјесто да се сада бави тим питањима и да на неки начин поврати своје пољуљано бирачко повјерење које је спласнуло више од 40% он јавности саопштава да ће се кандидовати и за наредне изборе 2012. Није ми јасна његова тактика односно тактика Демократске странке, јер он иза себе мора да има резултате па тек онда да саопшти јавности „шта већ има да каже за наредне изборе“. Природно је да сваки политичар, а нарочито предсједник када дође на неку фунцкију прво мало лута и тумбара, али Обама превише нагли у својим одлукама и јавним иступима.

Сада му опет гори под ногама јер се буџет за текућу фискалну годину не усваја, а кочи га исти онај Конгрес у коме је изгубио изборе. Е па, драги Обама кандидовао си се, добио повјерење грађана, преузео одговорност, сад је ред да се мало снађеш, а не да мислиш на следеће изборе.