Елита и грађанство

На семинару који је одржан у оквиру школе за политичке студије Савјета Европе у БиХ од 22. - 25. октобра чуо сам једну врло интересантну али по мом дубоком увјерењу истиниту тврдњу - да је БиХ елитистичка држава у рукама мале групе људи.

Пише: Стефан Драгичевић 

Ко данас најбоље живи у овој земљи? Политичари. Њихове плате од институција на нивоу БиХ па до ентитетских, кантоналних и локалних нивоа су далеко изнад просјечних плата у земљи, а које се по статистичким подацима крећу око 815 КМ иако реално говорећи то треба узети са резервом будући да огроман број људи ради у сивој и црној зони. О борцима и пензионерима се нема шта пуно рећи јер ове категорије становништва иако су највеће у Републици Српској и Федерацији живе испод сваког људског достојанства. 

Дакле, БиХ иако има најсупљи админинстративни апарат на свијету не може да нађе модус око мјесечних нето примања и свих додатака који иду уз то разних политичара који нажалост у оваквој земљи представљају елиту која добра живи. Умјесто да нам елита буду академици, научници, интелектуалци, угледни професори, предузетници који покрећу властити бизнис - у БиХ, Републици Српској и Федерацији главне и угледне људе представљају политичари који преко 20 година ову земљу држе заробљену у прошлости.

За мене лично не би био проблем да кажем и да су политичари елита коју ја признајем али под одређеним условима: да ти исти политичари раде за опште добро грађана, да стварају услове за живот младим генерацијама који масовно покушавају да оду из ове земље, да покушају да се договоре око заједничких економских рјешења које иде на добробит свих грађана ове земље, да поправе друштвено-економски амбијент у овој земљи ради страних инвеститора, да се ослобде прошлости, да пензионерима и борцима улију наду у боље сутра... То би за мене био политичар који заслужује поштовање, а све док је овакво стање и док ми причамо још увијек о помирењу и послије толико година од завршетка рата - за мене политичари представљају људе који ово друштво враћају уназад и који су далеко од елите.

Не постоји више средња класа која би заиста била тампон зона између богатих и сиромашних, већ данас имамо или екстремно богате људе чије се богатство често може узети са резервом "како је оно стечено" те који представљају елиту ове земље и с друге стране имамо екстремно сиромашне што представља већину становништва у Републици Српској и Федерацији која једва саставља крај с крајем. Та разочараност и бурно реаговање на помисао ријечи "политичар" је управо зато јер не постоји та нека златна средина која би говорила о људима који су између њих, а које би смо могли назвати просјечним грађанима.

Међутим, зашто се не дозвољава стварање просјечних грађана или средње класе? Зато што политика тј. елита у овој земљи са њима не би могла тако лако да манипулише у односу на данашње стање када то може да ради преко куповине гласова, куповине киле брашна, асфалтирање путева или увођењем у неком засеоку од 200 домаћинстава расвјету, и на тај начин кракторочно обезбједи подршку људи који живе у биједи и сиромаштву.

Често сам размишљао о овој теми и стално сам мислио да је проблем до менталитета грађана али сам касније установио да политичка елита својим сталним јавним препуцавањима и упућиавања отровних стрелица једних према другима једни друге "политички хране" покушавајући да одвуку пажњу са реалних проблема становништва и на тај начин да се потпуно минимизира животни стандард који је у БиХ најнижији у Европи.

Овакав огроман админинстративни апарат или оно што се назива јавни сектор какав има Дејтонска БиХ мислим да не би могла да поднесе ни једна Америка нити било која развијена земља свијета. Зато сматрам да се управо кроз Дејтонски споразум покушало експериментисати на БиХ како би се видјело како ће она даље функционисати која је стално на инфузијама страних кредита који се узимају под јако неповољним условима.

Задњи примјер гдје је Влада Републике Српске прихватила задужење од 300 милиона долара без предходне сагласности Народне скупштине јасно говори о томе да новца у буџету нема. Но оставимо процедуру по страни за тренутак, јер овдје се јасно ради о задуживању код неког сумњивог фонда чији је капитал дискутабилан и за којег се уопште не може рећи да је поуздан фонд какав би рецимо могло да се каже за ММФ, ЕБРД или Свјетску банку. Дакле, шта у случају да се сутра установи да је Фонд Глобал ванкорп комидитс инвестмент имао сумњиве токове новце у земљи гдје му је сједиште? Нису Словенци из Нове банке Марибор одбили докапитализацију од овог фонда без разлога јер су установили да се ради о компанији врло сумњивог поријекла. Умјесто да то буде аларм за нашу тзв. политичку елиту на власти они упорно иду са њима у преговоре по сваку цијену, не би ли обезбједили средства за будућу исплату плата, пензија, борачких додатака и остале јавне потрошње. То је просто за сваког озбиљног економисту, невјероватан аранжман Владе Републике Српске.

У условима када спољни дуг Републике Српске прелази цифру од преко 5 милијарди КМ и уз сва ова нова задуживања укључујући издавање трезорских записа и осталих дужничких хартија од вриједности, поставља се питање, ко ће ова огромна задуживања враћати, када и одакле? Садашња структура власти рате кредита враћа из нових задужења јер Република Српска, благо речено, има јако малу производњу и јако мало ствара нове вриједности. Када немате нову вриједност која би вам служила за враћање кредита онда једино преостаје ово што се сада ради, а то је на старе кредите одговарамо новим кредитима. Из свега наведеног јасно је да нам се смјеши дужничко ропство јер другачије се не могу објаснити новонастала кредитна задужења па чак и уз повећање БДП-а.

С друге стране, постоји у најави могућност да ће делегација ММФ-а ускоро посјетити институције на нивоу БиХ и да ће им понудити аранжман од чак 1 милијарде евра кредитног задужења. И тај кредит ће се користити наравно за јавну потрошњу, тј. за буџет и буџетске обавезе. Дакле, наше власти уопште не узимају развојне кредите који имају своју намјену за подршку реалном сектору на чему се заснива савремени капитализам, већ искључиво узимају кредите који ће се користити за јавну потрошњу а одакле нема стварања никакве нове вриједности већ искључиво кориштење за исплату плата, накнада и осталих додатака. 

Лично нисам против узимања кредита јер знам да све савремене капиталистичке државе имају кредитна задужења, али јесам против оних кредита који се узимају а за које се касније испостави да се не зна како ће се враћати. Она земља која ништа не производи и која ништа не ствара; која нема јак реални сектор; која нема основу концепције кредитног задужења у намјенске сврхе - јасно је да се то не може назвати озбиљном државом.  

За све ове проблеме постоји више адреса на којој је распоређена политичка елита ове земље а која се неодоговорно понаша према својим грађанима. Вријеме је да се коначно народ пробуди и да коначно демократски на изборима каже шта мисли о досадашњој елити. Улица и револуција нису рјешење, јер у БиХ се послије тога ништа неће промјенити из простог разлога што смо мали и небитни за свијет.

Политичка елита само и искључиво се боји народа и зато је заиста вријеме да то већина грађана схвати а не да увијек у изборном процесу буде овца за шишање.

(крај)

Драгичевић разговарао са супервизором за Брчко дистрикт Брусом Бертоном

У организацији школе за политичке студије Савјета Европе у БиХ организован је пети национални семинар ове врсте у БиХ који се одржавао од 22. – 25. октобра на Јахорини, а на тему „демократски и изборни процеси у Босни и Херцеговини“.

Млади политички представници из свих већих политичких партија као и из НВО сектора могли су да чују те активно учествују у дискусијама на ову тему са бројним домаћим и иностраним предавачима.

Семинар је отворила шефица канцеларије Савјета Европе у БиХ Мари Ан Хеннеси, а уз њу су у дискусији учествовали амбасдорица Норвешке у БиХ и њена екселенција - Вибек Лило, затим Марк Џост – предсједник парламента Кантона Берн, Патрик Трес – генерални секретар Кантона Берн, Брус Бертон – замјеник високог представника и супервизор за Брчко дистрикт те Рос Џонстон – представник америчке амбасаде у БиХ.

Представник СДС-а у овој школи, Стефан Драгичевић, се највише интересовао за супервизора за Брчко дистрикт господина Бертона са којим је имао активну дискусију у току а и након сесије.

„Разговарао сам са супервизором за Брчко дистрикта о тренутним политичким процесима у дистрикту, са посебним освртом на буџет за 2015. годину који је пао пред Апелационим судом. Он је упознат са овом ситуацијом и већ у понедељак можемо очекивати и његов званични и први долазак у Брчко дистрикт од његовог именовања на позицију супервизора“ – рекао је Драгичевић.

Драгичевић је додао да га је лично највише интересовао садашњи статус супервизије који је суспенован налогом виског представника, али је супервизор Бертон рекао да је у овом тренутку тешко очекивати активирање његовог статуса.

„Свједоци смо чињенице да док је супервизор активно био у Брчко дистрикту, локална политичка сцена је колико-толико функционисала. Након његове суспензије Брчко је упадало у сталне политичке кризе које су произвеле политичке конфронтације које су данас итекако присутне“ – нагласио је Драгичевић.

Ток семинара ишао је у дискусијама око изборног процеса, а чији су предавачи били Бранко Петрић и Владо Рогић – чланови Централне изборне комисије БиХ, затим Марије Милић новинарке дневног листа „ЕуроБлиц“ која је говорила о односима и какви би они требали бити између политичара и новинара, те на крају Адиса Араповића – пројектног менаџера Центра цивилних иницијатива који је говорио о томе какав изборни систем у БиХ има те његове предности и недостатке.

(крај)

Бриселске уцјене

Када је Приштина једнострано прогласила независност од Србије 2008. године и када су услиједила бројна признања прије свега западно европских држава - већ тада се говорило да ће један од услова даљег напретка Србије ка ЕУ бити признање независног Косова.

Пише: Стефан Драгичевић

И баш из тог разлога не разумијем због чега се власт у Србији чуди када Федерика Могерини или Јоханес Хан кажу да ће се за преговарачко поглавље 35 тражити да Србија прихвати Косово као независну државу. Годинама је држава Србија радила на свом постепеном повлачењу са Косова јер ако се само узме у обзир да тамо не постоји ниједна институција која ради по Уставу Србије онда је јасно да државе нема. Кап која је прелила чашу јесте укидање тзв. паралелних институција на сјеверу Косова које нису ништа друго до институције које су до свог укидања функционисале по законима и уставу Србије. Њихово укидање тражила је првенствено ЕУ, а на тајни миг из Приштине. 

Приштини су предате катастарске књиге, телекомуникације, правосуђе, урбанизам, регистарске таблице и све остало што једну територију карактерише као државу... тамо постоји извршна, законодавна и судска власт; затим, полиција, оружане снаге - дакле једна цјелина која показује да Приштина успјешно заокружује своју државност. Још када се томе придодају да се новим захтјевима ЕУ од Србије тражи да утврди границу "између Србије и Косова" тј. да више нема админинстративних прелаза већ граничних, предаја електране "Газиводе" Приштини као и прелазак Универзитета у сјеверној Косовској Митровици у косовски школски систем онда би и птици на грани било јасно о чему се ту ради. 

Дакле, ова али и предходна власт у Србији морају да објасне грађанима зашто су ово све радили јер овакви потези се квалификују као национална велеиздаја и кршење највећег правног акта у једној земљи, а то је Устав. Толико су сви на власти покушавали да испуне европске стандарде да им ништа није било свето, па ни предаја Косова за којег ће власт декларативно да каже "да га никада неће независног признати, а посебно не у УН". 

Како Дачић и остала компанија мисле да се боре за Косово, када односом Београда према Приштини се показује нескривена попустљивост по свим важним националним питањима? Тешко је ту дати неки нормалан одговор јер свако ко је информисан и објективан зна да је власт у Србији саму себе довела у незавидан положај тако што је или на површини или испод површине допуштала све веће удаљавање Косова и Метохије од Србије разним потписима у Бриселу. 

Али и поред поданичке политике власти према Косову, Русија је идаље уз Србе и Србију. Сваки пут када треба одбранити српски интерес у УН ту су Руси, и сваки пут Руси стају на страну Србије како по питању права на вето тако и кроз полемике и оштре вербалне сукобе. Како објаснити Владимину Путину, Дмитрију Медведеву и читавој Русији ове поступке државе Србије која она ради према својој јужној српској покрајини? Како сутра одговорити на питање било ког легалног руског представника око поданичке политике која се извршава само са циљем да се убрзају европске интеграције? Требају ли Руси да изигравају веће Србе од самих Срба? То би било добро питати властодржце који очигледно немају осјећај да су некоме бар за одговоре дужни.

Сви знају да је за успјешан крај преговора између Србије и ЕУ, кључно поглавље 35 које се тиче Косова и ако се оно рјеши - рјешена је читава проблематика око уласка Србије у ЕУ, а што ће значити да је Србија чланица ЕУ, а да је заузврат потписала и признала независност Косова. Већина грађана у Србији је овога свјесна, али мало ко ће јавно то рећи из страха мада све вуче ка томе, посебно потези власти која, када је Косово у питању, ради све да се Србија минимизира у том процесу због евроинтеграција. 

Колико су српске власти од 2008. па све до данас биле мудре и паметне довољно говори и чињеница да су за посредника у дијалогу са Приштином узели ЕУ, чије чланице су у огромној већини признале независност Косова. Дакле, узели су пристрасног посредника гдје се из авиона може закључити на чијој ће страни Брисел бити. Но не би то био проблем да је Србија имала јаке, стручне и патриотски настројене представнике који знају гдје су црвене националне линије када је Косово у питању, али овако све је отишло у неповрат јер је већ велики број споразума потписан, а гдје огроман број надлежности је пренесен на Приштину. Умјесто да је власт у Србији остала дослиједна поштовању Резолуцији 1244 и тиме потврдила да је једини легитимни посредник УН, она је процес одлучивања пребацила у пристрасни Брисел. 

И када се властодржци чуде шта им Брисел ставља пред нос, они кажу "а не,не... нисте ви нас добро схватили", а овамо све већ потписали. Е баш зато, што су политички аутсајдери биће врло интересантно чути "како власт у Србији гледа на приједлог ЕУ да се однос Београда и Приштине рјеши као и однос између својевремено двије Њемачке"? А знате ли какав је био однос двије Њемачке до пада Берлинског зида? Савезна Република Њемачка (Западна Њемачка) и Њемачка Демократска Република (Источна Њемачка) су заједно ушле у УН, али се никада нису међусобно признале. То се сада покушава имплементирати и на случају Београда и Приштине те да се промјени однос како би се у званичним разговорима говорило као о Србији и Косову као двјема сувереним и независним државама. 

Да ли је такво рјешење за Србију прихватљиво? За већину грађана Србије сигурно није, а што се власти тиче она се по питању Косова показала као непоуздан партнер тако да се од њих свашта може очекивати. Годинама су се предходне а и ова власт водиле наивном и промашеном девизом "и Косово и ЕУ" па видимо сада како су због такве политике упали у провалију одакле се тешко могу извући јер их Брисел отворено уцјењује.

Нико у државном врху не може да се прави наиван када је у питању косовски чвор јер је велики број пута од високих европских званичника могло да се чује "да Србија ако хоће да иде према ЕУ мора да призна независност Косова". У томе је читава филозофија преговарачког поглавља, број 35. Све у свему било ово преговарачко поглавље 35 уцјењивачко или не оно је само објаснило суштину зашто Србија мора одустати од утопистичке идеје "и Косово и ЕУ". 

У Србији се референдумом народ мора изјаснити шта сматра за најбоље рјешење за своју будућност и како народ одлучи тако мора бити. Тешке одлуке су саставни дио политике и што прије и власт то схвати биће јој лакше да се постави пред народ.

(крај)

Хамонд и косовска жеља за чланство у УНЕСКО

Нагледали смо се пуно пута до сада како су међународни и европски званичници на конференцијама за новинаре понижавали Србију, а најновији примјер је јучерашње обраћање британског шефа дипломатије Филипа Хамонда који је директно наговјестио подршку косовском уласку у УНЕСКО.

Пише: Стефан Драгичевић

Није тешко схватити и разумјети на чијој је страни Велика Британија када је ријеч о самопроглашеном Косову, али је веома непријатно када такве непријатељске ставове износите у Србији која се с тим апсолутно не слаже. Замислите сада ситуацију да Александар Вучић или Ивица Дачић оду у дипломатску посјету Лондону, никоме другом до самом Дејвиду Камерону, и изнесу став како они подржавају независност Шкотске. Баш се питам како би одреаговао домаћин и да ли би истог трена госте прогласио "персонама нон грата". 

Дакле, поново је на дневном реду косовски захтјев за учлањење у УНЕСКО гдје се на сваки начин може видјети притисак ради косовског што бржег уласка у предворје УН, што је и крајњи циљ овог једнострано отцијепљеног дијела Србије. То што је 236 цркава, манастира и других објеката у власништву СПЦ-а било мета напада албанских екстремиста од 1999. па до 2004. године, то Хамонда не занима када за исто то Косово и шаком и капом тражи да се учлани у УНЕСКО, организацију која би требала да штити културна, идентитетска и историјска добра једног народа. Ако се томе придодају уништена 174 вјерска објекта, 33 културно-историјска споменика и покрадене на хиљаде икона, поставља се питање, да ли је заиста хришћанска Велика Британија за учлањење Косова у УНЕСКО? Да ли заиста хришћанска Европа подржава да се на манастирима који су стари 15 вјекова исписују графити Исламске државе или својевремено ИСИЛ-а?

Одговор већине Британаца је сигурно негативан, али је зато одговор британске политике позитиван која је годинама систематски сатанизовала Србе у свијету. Од Тонија Блера па надаље.

Како сада у тим условима тражити разум, логику, хришћанство, Бога - када је очигледно да најважније чланице УН које представљају западне силе покушавају на све начине да истргну Србији њену више вјековну покрајину ради политичко-пословних интереса? Најбоље је и не тражити јер одавно је у свијету замрло људско-историјско достојанство и понос, а главно је питање имаш ли новца или не и да ли се можеш тајкунски уградити или не.

Та стална опасност која се стално мота око српског културног наслијеђа на Косову је реално упозорење за које се увијек мора бити спреман јер не треба заборавити да се тамо налазе четири објекта под заштитом УНЕСКО. Незамисливо ми је да Пећка патријаршија, Грачаница или Дечани буду дио неке косовске културне баштине али како се данас политика води не би ме чудило да свјетски моћници и на тај начин понизе Србију која нема ниједног великог политичког савезника на западу.

Синод СПЦ-а је средином септембра послао заиста објективно али тужно писмо генералној директорици УНЕСКО Ирини Боковој у коме се наводи да су још увијек поједини манастири под заштитом војника КФОР-а, а нарочито због исписивања исламистичких графита који уздижу тероризам против којег се читав савремени свијет треба да бори. Али коме се пишу такве ствари? Не могу се сигурно писати земљама које су признале независност Косова јер оне су већ изградиле свој став да је Косово независно и да га што прије треба убацити у све могуће међународне организације па било то и у УНЕСКО. То је жалосно, али када вам први дипломата нпр. В. Британије, као што је Хамонд урадио јуче у Београду, скреше то у лице, онда би свима нама требало да буде јасно "колико је сати". 

Међутим, поставља се једно друго логично питање - како Косово може да постане члан УНЕСКО, а да прије тога није чланица УН? Ваљда УН дају приједлог за чланство у УНЕСКО, а не појединачно нека држава да то предложи. То очигледно и јесте главни проблем, јер Косово по резолуцији 1244 је саставни дио Србије, а не независна држава. То очигледно боде очи Хашиму Тачију или Иси Мустафи али је правно гледано то тако и тако би требало и УН да тумаче, а не једнострано. И заиста, не може неко ко није осудио ниједног вандала за стравично уништавање српског културног наслијеђа на Косову да сада тражи учлањење у организацију која штити то исто наслијеђе. Једноставно није праведно и није политички коректно.

Умјесто да УНЕСКО буде тај који ће први да осуди уништавње нечијег културног наслијеђа и да то оквалификује као класични акт тероризма и варваризма, ми смо се сада довели у ситуацију да таква једна организација прима у своје чланство територију на којој су почињени стравични злочини над српском културном баштином. Ако је већ таква ситуација, онда се треба поставити питање, која је сврха постојања УНЕСКО? Је ли оно треба да штити и брани културно наслијеђе или да чланством награђује класичне облике тероризма?

У неким од ранијих текстова писао сам да је вријеме постојања оваквих Уједињених нација и свих њених саставних међународних организација давно истекло јер УН од краја Другог свјетског рата па до данас нису рјешиле ниједан једини већи конфликт у свијету. Како објаснити ваздушне нападе НАТО снага на Савезну Републику Југославију без одобрења Савјета безбједности УН? Како објаснити ударе САД на Ирак без одобрења УН? Како заправо објаснити суштину данашњег постојања УН у којима се велике силе по свим већим проблемима у свијету међусобно блокирају јер користе право вета?

Из моје перспективе, УН нису ништа друго до једно класично дебатно друштво у коме људи држе вишечасовне говоре које нико за озбиљно не схвата. Нити се ко у УН мири, нити се ко озбиљно вербално сукобљава, нити има било какве динамике а која је потребна да једна таква међународна институција данас постоји. 

Заједно са УН исту судбину треба да дјели и УНЕСКО који ће за неколико наредних седмица примити Косово у своје чланство и тиме обесмислити сврху свога постојања.

(крај)