Баварска тражи независност од Берлина

Баварска независност – каже се „подстицај далекосежног осамостаљења” које би, сукцесивно, водило отцепљењу од Немачке – од јуче је политичка тема број један у Минхену и у Берлину.

Извор: ПОЛИТИКА

Ватру сецесионизма, како дневник „Велт” титулише баварску иницијативу за (још) широм аутономијом, распирио је Вилфрид Шарнагл, незванично – чувар печата баварске посебности. У коментару за немачки недељник „Фокус” позвао је, каже сународнике, дакле Баварце, на отцепљење од Савезне Републике Немачке.

Шарнагл, национално политички саветник Хришћанско-социјалне уније, сестринске странке владајућих демохришћана Ангеле Меркел, и дугогодишњи „ментор” легендарног баварског премијера Франца Јозефа Штрауса појаснио је, екс катедра, како би његов наум требало да буде реализован. „Време је великом народном референдуму (о отцепљењу)”, закључио је и додао: „Баварци морају очувати своје суверено и демократско право на самоодлучивање. Дужни су према себи, према историји и према потомцима, да поврате право на национално опредељење – изгубљено у стапању с вештачким, наметнутим структурама савезне државе.”

Идеја о отцепљењу има дуге сенке. Баварски историчари се радо позивају на хиљадугодишњу традицију, а радикали међу тамошњим националистима сањаре о „реконституцији” Велике Баварске. У десетом и једанаестом веку Баварска је обухватала делове данашње Аустрије на истоку и југоистоку, са изузетком војводства Бабенбергера, тада званог Марка Оријенталис или Остарихи. Уз Тирол, Салцбург, Штајерску и Корушку, Баварци су управљали Крајином (данашња Словенија) и Истром. Северно су се у извесним периодима тринаестог века простирали до Бранденбурга, а на западу су, уз Рајну, допирали до тадашњих „регија” Холандије и Фризије...

Реконструкција Велике Баварске, наравно, није предмет данашњих политичких, односно сепаратистичких тежњи. Баварци би, по Шарнаглу, и не само по њему, били задовољни „малом али независном” државном творевином. Данашња Баварска, по површини највећа покрајина, а по броју становника друга по величини покрајина Немачке располаже територијом од седамдесетак хиљада квадратних километара и броји 12,5 милиона становника – по Шарнаглу сасвим довољно за опстанак у уједињеној Европи, или мимо ње. „Ако једна Грчка опстаје у својој самосталности, ако са 22 посланика у Европском парламенту заговара сопствене интересе – зашто то не би могла и Баварска”, пита Шарнагл.

Политички Берлин примио је к знању вест – каже се да је реч о буђењу баварске сецеонистичке свести – са подсмехом, али и са забринутошћу, у исти мах.

Према статистичким подацима из 2010. године, наиме, 23 одсто Бавараца отворено заговара отцепљење, док су даљих 16 одсто становника за „значајно проширење” постојеће аутономије.

С друге стране, на појављивање Шарнагла у јавности гледа се као на иступ утицајног представника Фондације „Ханс Сајдел” – де факто националне академије Баварске. Под плаштом грађанске организације, ова фондација представља „фабрику” националних идеја Баварске. Фондација има представништва у низу европских земаља и у САД. То су, незванично, „дипломатске” канцеларије покрајине у свету.

„Уколико тема баварског осамостаљења постане једна од окосница предстојећих покрајинских избора – биће одржани, по традицији, упоредо са савезним изборима 2013. године – а тежиште неопходности отцепљења буде повезано са питањем заједничке прерасподеле средстава у савезном буџету, број бирача склоних сепарацији би могао да значајно добије на динамици”, сматра Клаус Воверајт, градоначелник Берлина и један од челних стратега социјалдемократског изборног штаба (и за Баварску).

Питање финансирања заједничких, савезних фондова, наиме, деценијама подстиче баварски сецесионизам. Као богата аграрна покрајина с разгранатом индустријом и најмањим бројем незапослених, Баварска из године у годину прети обуставом плаћања у фондове из којих се, по радикалним тумачењима, финансирају губици настали лошим газдовањем и прерасподелом у виду донација које се додељују „лењим и недисциплинованим”.

Најзад, намеће се питање – полажу ли Баварци право на самоодцепљење? Важећи немачки устав не помиње могућност сецесије, али је, такође, не забрањује. По уставу, међутим, који је важио до поновног уједињења две Немачке – члан 23, тачка 2 – дефинисано је право на приступ савезној држави из којег стручњаци за уставно право извлаче закључак: „По логици закона, ако је дозвољено присаједињавање, онда је оправдано и иступање из државног савеза”.

Глобални систем по америчком диктату примјењен на Косову

Оно што у својој књизи „Неуспјеле државе“ описује писац и свијету познати критичар глобализма и савременог друштва Ноам Чомски, јасно даје до знања како САД и њена админинстрација утичу на политичке турбуленције у свијету.

Пише: Стефан Драгичевић

Књигу коју сам прочитао за непуне двије седмице неодољиво поdсјећа на свјетске књижевне брендове из критичког осврта према међународној политици са јасним назнакама и информацијама гдје стоје највећи проблеми цивилизације и времена у коме живимо. Сваки мислећи човјек има свој поглед на одређена дешавања у земљи и иностранству и управо због тога је важно имати правовремену и добру информацију, посебно ако се писац критички осврнуо на горуће проблеме свијета и друштва у цјелини.

„Неуспјеле државе“ дјело Ноама Чомског које је преведено на наш језик 2009. године од стране Рубикона, а издато од издавачке куће Беокњига описује догађања на свим важним ратним жариштима у послиједњих 24 године. Од Ирака, Индонезије, Кубе, Хаитија, Косова, БиХ који, као амерички протекторати се дефинишу као неуспјеле државе... Књига која на поједностављен начин описује активности власти земаља као и незамјењиву улогу и утицај САД у свим битним процесима.

У анализи посветићу се само виђењима Ноама Чомског око Косова и то подјелити са читаоцима Фронтал.РС јер је књига опширна и бави се свим тематским питањима свијета из прошлости.

Нормативна револуција

Дио који се тиче Косова и бомбардовања Србије садржан је под насловом „НОРМАТИВНА РЕВОЛУЦИЈА“ у коме Чомски директно читаоцима жели да објасни најбитнију ствар:

„Држећи се свог либералног међународног крила – суштински прихвата принцип да су САД јединствен изузетак од међународног права и јурисдикције, и у складу с тим овлаштене да прибјегну, којим год средствима да изаберу, у одговор на изазов својој „моћи, положају и престижу“ и да осигурају неометан приступ кључним тржиштима, енергетским изворима и енергетским ресурсима.“

Овај дио из књиге најбоље описује оно због чега је Пентагон донио одлуку за бомбардовање Србије 1999. јер основа корпоративног владања свијета састоји се у томе да што више приграби страно тржиште за своје приватне корпорације који треба да успоставе својеврсни монопол, а чији власници и директори су угледни чланови Демократске односно Републиканске партије. Капитал не познаје националне и вјерске подјеле – он само жели да се увећава и да се улаже у одређене пројекте који ће реализацијом десетоструко да увећају богатство чланова Управног одбора великих приватних корпорација са запада. Примјери у Србији су „Трепча“ на Косову и фабрика дувана у Нишу која је од стране Малбора купљена практично за само вриједност земљишта на коме је фабрика почивала, што је у тржишним околностима најблаже речено, смјешно. С друге стране, иста та Србија данас изгледа потпуно девастирано од рушилачке и дивљачке приватизације којој као држави није остало ништа у посједу.

Но, политичка заврзламе око Косова је у следећим детаљима, а што је нашој јавности изгледа остало недовољно објашњено:

„Једно од најважнијих студија Међународне независне комисије за истрагу о рату на Косову је она коју је предводио истакнути јужноафрички правник Ричард Голдстон. Комисија је свуда побрала најгрубље критике од већине која правда НАТО бомбардовање Србије 1999. године закључујући да је бомбардовање било нелегално али легитимно. Било је нелегално јер није имало одобрење СБ УН, али је било легитимно јер су сви дипломатски токови били исцрпљени и није било другог начина да се заустави убијање и покољи на Косову“. Интервенција НАТО-а објашњава он превише је важан преседан да би била сматрана као застрањење. Боље да државни суверенитет буде редефинисан у сусрету са глобализацијом и прихватањем већине народа свијета да су људска права постала задатак међународне заједнице. Голдстон такође наглашава потребу за „објективним анализама злоупотребе људских права“.

Када је НАТО одлучио да бомбардује, на столу су биле двије дипломатске опције: НАТО приједлог и српски приједлог. Овај српски приједлог је касније скривен од јавности у САД, а можда и на цјелом западу. Након 78 дана бомбардовања махом по цивилном становништву међу њима је постигнут компромис тако да су дипломатске опције ипак биле могуће. Питање је да ли је тачно „да није било другог начина да се зауставе убијања и покољи на Косову као што је независна комисија инсистирала, што је очигледно круцијално питање рата на Косову.

Веома интересанто је и то како су се постављале најважније међународне институције по питању рата на Косову попут америчког Стејт Департмента, ОСЦЕ-а, посматрачких комисија, међународне комисије за верификацију на Косову, Уједињених нација као и досијеа које су радиле британске службе за потребе британског парламента:

Убиства и звјерства нису предходила него услиједила бомбардовању, што је такође октрила оптужница против Милошевића. То тешко да изненађује. Насиље је сасвим јавно предвидио НАТО комадант Весли Кларк чим је бомбардовање почело. Други извори су разјаснили да је Клинтонова админинстрација такође предвидјела злочине који су услиједили послије бомбардовања како је Кларк детаљније потврдио у својим мемоарима. Бивши секретар одбране Френк Карлучи пише да је НАТО бомбардовао након што је „Милошевић отпочео операцију етничког чишћења и друга звјерства“. А према њемачим обавјештајним службама власти из Београда су одувјек намјеравале да депортују велики број Албанаца са Косова, уобичајна процјена је 350.000 . За НАТО бомбардовање Србије узроковано је тиме што НАТО придаје већу вриједност заштити људских права него поштовању статута, дакле, то чини бомбардујући у очекивању да ће тако изазвати масовно кршење људских права, као што је уосталом и било.

Овдје треба имати на уму да су многи европски критичари из тог времена сматрали да акције НАТО-а на Косову заправо имају неколико циљева од којих су најзначајнији: војна доминација над Европом, одржавање кохезије НАТО-а и кредибилитета америчке моћи. Веома је интересантно то што је Европска заједница дозвољавала Америци да је држи у шаци јер их је самим чином „НАТО“, а не „САД“ бомбардовањем СРЈ увукла у рат. У суштини  Американци очекују од Европљана поданички однос и да не помишљају о неком свом војном пројекту.

Голдстон даље наставља: „Непосредан резултат бомбардовања је скоро милион људи који су побјегли са Косова у сусједне земље и око пола милиона људи расељених унутар самог Косова... Ужасна катастрофа за народе на Косову која је појачана озбиљним злочинима под западном војном окупацијом након тога.“ Голдстон додаје да су заговорници рата морали да се тјеше вјером у то да ће „Потковица“, српски план етничког чишћења усмјерен против Албанаца бити спроведен прије бомбардовања.

Што се тиче операције „Потковица, Весли Кларк јавља неколико недеља прије бомбардовања да не зна ништа о томе. НАТО силе јављају о операцији након што су шокантне послиједице бомбардовања постале евидентне, а одавно је било изложена као вјероватна обавјештајна конструкција.

Према западним изворима, око двије хиљаде људи је убијено на обје стране у години која је предходила инвазији, а многе је убила ОВК герила нападајући Србе из правца Албаније у напору, као што је јавно изјављивано да се изазове суров српски одговор који би придобио наколност Запада за њихову ствар. Британска влада дала је значајну изјаву да је до јануара 1999. године већину погинулих убила ОВК, а западни извори уједначено јављају да није било значајних измјена док НАТО није објавио и отпочео рат.

Косово је једно од два велика достигнућа да се ретроспективно потврди како су по први пут у историји државе испуниле принципе и вриједности под вођством својих племенитих и алтруистичких англо-америчких тутора и да Повеља УН мора бити ревидирана да би допустила Западу за извршава „хуманитарне интервенције“.

Аутор налази три примјера такве интервенције између 1928. године и Келог-Брајановог пакта који ставља рат ван закона и Повеље УН из 1945. године: јапанска инвазија на Манџурију и сјеверну Кину, Мусолинијева инвазија на Етиопију и Хитлерово преузимање дјела Чехословачке.

Самоискључење

Предмет је стигао пред Свјетски суд због НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Кад је установљен међународни суд да истражи ратне злочине у балканским ратовима, група међународних правника захтјевала је од суда да истражи и НАТО злочине током кампање бомбардовања Србије, презентујући документарну евиденцију коју су сакупиле важне међународне организације за људска права, заједно са увидима у наредбе НАТО команде. 

Југославија је затим изнијела оптужбе пред Свјетски суд, позивајући се на Конвенцију о геноциду. Влада САД је изузела себе, на основу самоискључења од оптужби за геноцид.Суд је, држећи се свог статута, прихватио овај аргумент.
Изгледало би да је услиједила одредба Вашингтону да призна агресију као и геноцид. Геноцид, према исказу Нирнбершког суда јесте највећи међународни злочин који се разиликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи акумулисано зло у цјелини. Сво оно зло у измученој ирачкој земљи које је процвјетало након инвазије САД и Британије, на примјер.

Извор: Фронтал.СРБ    

Професор Бојл: БиХ је и прављена са роком трајања од 15 година

Професор међународног права на америчком Универзитету Иллиноис, борац за људске слободе и некадашњи агент БиХ пред Међународним судом правде, Френсис Бојле, изјавио је у ексклузивном интервјуу за агенцију Анадолија да је Дејтонски споразум створио земљу која је нефункционална и која ће се сама урушити.

Извор: Фронтал.РС

"У Дејтону су Американци, уз сагласност осталих великих сила, скројили државу БиХ с вијеком трајања од 15 година. Људи из Пентагона су ми јасно рекли да ће се према Холбруковом плану десити успорено, али коначно цијепање БиХ. Гдје смо данас?! Велике силе су свјесно и намјерно створиле државу која никада није могла функционирати и која доживљава колапс, а крајњи циљ је да се изврши трајна подјела БиХ и то мирним путем“, казао је Бојл.

На питање да ли међународна заједница заиста спремна да призна подјелу БиХ, након милијарди уложених у њен послијератни опоравак, Бојл је одговорио:

"Све што су Американци требали урадити је да успоставе државу која може функционирати. Они су то знали, али нису хтјели. Све што сада раде је да сједе позади и гледају како се држава распада. И на крају дана сви ће одустати и рећи ОК, зашто то не бисмо завршили. Дакле, они неће признати да су направили државу за коју су знали да ће се распасти, али је чињеница да су то намјерно урадили још у марту 1994. када је потписан Вашингтонски споразум. Касније, у Дејтону, нацрт Мировног споразума који је Холбрук (специјални изасланик предсједника Клинтона за Балкан) дао босанској делегацији значио је подјелу на двије државе – Федерацију и Републику Српску. Било је потпуно јасно и тада, а данас такођер, да Америка и Европа просто не желе државу БиХ. Они желе колапс БиХ".

Бојл не вјерује у избијање новог рата у БиХ.

"Ја не заговарам рат или нешто такво, али може бити нешто горе од тога: да гледате како вам отимају земљу, а да не можете ништа урадити. Видите, босански Срби имају Републику Српску блиско повезану са Србијом. Босански Хрвати имају двојно држављанство, везе са Хрватском и ранији приступ Европској унији. А босански муслимани, шта су они добили?! Муслимански бантустан“, рекао се Бојл.

Једину наду за опстанак БиХ, овај експерт међународног права види у народу којег позива да дигне глас за своју земљу.

"Будућност државе БиХ је у рукама њених људи који морају показати више воље и жеље за просперитет своје земље", увјерен је Бојл.

Свјетски признати експерт међународног права убијеђен је да се међународна заједница вратила на споразум Туђмана и Милошевића из Карађорђева, договорен још 1991.

"У политици се ствари не дешавају случајно. Туђман и Милошевић су у Карађорђеву све договорили, а Холбрук им је у Дејтону рекао да ће мало потрајати док њихов договор не буде проведен".

Србија никад није престала да негира постојање државе БиХ, а пресуда Међународног суда правде којом је Србија ослобођена одговорности за геноцид и агресију, отворила је врата за неки нови напад на БиХ у будућности, увјерен је Бојл.

"Пред Међународним судом правде успио сам издејствовати двије мјере привремене заштите за БиХ против тадашње Југославије, творевине која је укључивала Србију и Црну Гору. Био сам на добром путу да издејствујем пресуду против Велике Британије, која је у рату радила за Србију. Тада се десила интерна и вањска саботажа. Велике силе су тражиле од босанске владе да ме склони јер су знали да ја нећу стати. Годинама касније десила се пресуда Међународног суда правде која је потпуно политичка и која је Србију и Црну Гору ослободила одговорности за геноцид у БиХ, чак и у Сребреници. Србија је историјски ослобођена одговорности за агресију и геноцид у БиХ. Велике силе желе видјети Србију у ЕУ и НАТО. Они желе интегрисати Црну Гору у НАТО и ЕУ. Хрватска је већ у НАТО, а ускоро и у ЕУ, али они једноставно не жели муслимански бантустан у том друштву. То је тако просто и тако болно“, истакао је Бојл и закључио да је БиХ потлачена у односу на све друге земље регије јер већину њеног становништва чине муслимани.

"Да су босански муслимани силовали 40 хиљада хршћанки, као што су хршћани силовали 40 хиљада муслиманки, Европа и Америка би их отпухали истог дана. Избрисали би их с лица земље. Ја сам као адвокат БиХ заступао свих 40 хиљада силованих жена, босанских муслиманки. Тражио сам од УН-а да изда наредбу која би их заштитила, али Вијеће сигурности УН-а одбило је да изда такву наредбу. Поново сам то тражио, али су опет одбили. Рат, геноцид, етничко чишћење, силовања и сва друга зла су се могла наставити. На исти начин су Европа и Америка генерацију раније поступиле према Јеврејима. Бошњаци и Јевреји су прошли исте ствари. Давид Оwен и остали британски представници из тог времена су имали типичан расистички став према Бошњацима. Као што су подијелили и завадили Палестину и Индију, чинили су то и овдје. Нема никакве сумње у то“, казао је амерички професор за агенцију Анадолија.

Бојл је истакао како је ратни вођа Србије Слободан Милошевић имао подршку од свјетских лидера за свој геноцидни план у Босни и да је интересантно како је изненада умро пред само изношење доказа о умјешаности свјетских сила у рат. Караџић и Младић такођер пуно знају и процеси против њих могли би бити окончани на исти начин – смрћу прије изрицања пресуда, поручио је Бојл.

"Милошевић је изненада умро и то управо у тренутку кад је требао говорити о својих везама са Холбруком, Билтом, Овеном и многим другим Европљанима и Американцима. Однио је у гроб све своје тајне. Милошевић је желио рећи да је од главних међународних представника добио одобрење за провођење свог геноцидног плана. Никад није разјашњено како је умро, а официјелно је то било због срчаног удара, али је нејасно како се то десило јер је све вријеме имао најбољу здравствену његу. Процес против Младића је тренутно суспендиран из истих разлога. Наводно је болестан. Ја сам убијеђен да нећемо свједочити Младићевој одбрани јер би он сугурно у све укључио Холбрука, Билта, Овена, Столтенберга и многе друге који би се сигурно застидјели своје улоге у геноциду. Младић је кључна особа у свему овоме јер би он могао рећи да су Милошевић и Београд наредили злочине и геноцид у Босни", казао је Бојл и додао како је јасно да свјетски лидери тог времена не желе да се сазна шта су радили док су Босанци убијани.

"Јасно је да Клинтон и други државници из тог периода не желе чути шта Младић има за рећи. И Милошевић и Младић и Караџић су знали превише о улогама које су САД-а, Европа и УН играли у прешутном одобравању, па чак и помагању, геноцида у Босни. Њих тројица су једини који могу компромитирати свјетске лидере због њихове срамне улоге у Босни. Зато нисам сигуран да ће Караџић и Младић избјећи Милошевићеву судбину. Врло је могуће да ће изненада умријети прије изношења кључних доказа“, закључио је експерт за међународно право, професор на америчком Универзитету Иллиноис, Френсис Бојл, у ексклузивном интервјуу за агенцију Анадолија.

Вјерско помирење

Вјере на пост-југословенском простору представљају веома битан фактор ка дугорочном помирењу међу нородима.

Пише: Стефан Драгичевић

Подстакнут „Политикиним“ текстом под насловом „Помирење у рукама политичара, а не цркве“ од 30.07. сматрам да је ово итекако значајна тема, али не и у нашој јавности.

Ни Хришћанство (Католичка и Православна црква) ни Ислам немају тачке у коме се даје предност насиљу над хуманошћу; немају тачке у којима се одобрава нетолеранција наспрам толеранције; у којима се одобрава продубљавање мржње наспрам помирења... итд. Међутим, ми Балканци смо специфични по много питања, гдје је политичким дешавањима и узурпацијама 90-их година, црква и вјера потпуно истиснута из њихове стварне потребе и постала институција за манипулисање широким народним масама.

Када придобијете цркву за остваривање политичких циљева онда је ваша власт толико јака да иза себе имате подршку цјелокупног друштва без обзира какве ви активности и потезе повлачили. То је производ тоталитарне политике у коме се тек почео враћати национални и вјерски идентитет народима на Балкану послије четири пуне деценије живљења под марксистичком Југославијом.

Ако само погледамо Средњи вијек и вријеме када је црква била највећа инстанца којој се читава Европа морала клањати онда је сасвим јасно зашто се и власт (краљевско устоличење) водило по принцупу „како црква буде донијела одлуку“.

Важност вјере код нас на Балкану формирала се годинама кроз историју. Ма колико грађански и глобалистички поредак гушио већину Европе и свијета по питању националне, патриотске и вјерске опредијељности чини се да то нема утицаја на нас овдје који смо у највећој мјери и сами сегрегацијски подијељени „у три народа и три вјере“, а рат нам је послужио као инструмент да се још више подијелимо као друштво и да политичким средствима остваримо право на јавно испољавање своје вјерске опрједијељености, гдје не дајемо подстрек за мржњу других народа.

Јучерашњи извјештај Стејт департмента у коме се каже да читав регион поштује вјерска права и слободе, а да само Србија од свега тога одудара показује колико је САД стало да овдје буде поремећен систем вриједности и да само Србија буде та која, иако има највише вјерских објеката на екс-Ју простору, треба да се прикаже у лошем свјетлу. Одакле уопште право америчкој администрацији да се бави СПЦ-ом и какве су то политичке квалификације? 

Највеће повјерење у цркву, политика обесмишљена

Само истраживање „Политике“, прије годину дана у Србији, као највећој држави насталој на простору бивше Југославије, показују да огромна већина грађана највеће повјерње има у цркву као институцију, а највеће неповјерење придаје се политици која је потпуно обесмишљена.

И то није чудно јер је једино истинска вјера и црква та која је вијековима била уз народ, а политика и политичке институције су увијек дјеловале по принципу да недефинисаним циљевима и задацима урушавају државни систем. Политички процеси сами по себи су много важнији од црквених, али је спирала и повезаност ова два процеса најважнија да би се донијеле суштинске одлука за нацију у цјелини, посебно оне судбоносне.

Која је улога вјерских лидера у дршутву?

Много пута до сада могли смо да чујемо у јавности „како вјера и вјерски поглавари не треба да се мијешају у политику“, али је питање како је то могуће? Наравно да је бесмислено да вјерски поглавари причају о нетолеранцији и да прозивају „који су народи (не политичари) започели рат“, како је то својевремено имао обичај да говори мустафа Церић, али је потпуно јасно да кроз повјерење које вјерске заједнице имају у друштву, оне морају да имају свој глас о битним питањима и процесима.

То важи и за СПЦ, за Исламску вјерску заједницу, за Католичку цркву. Нелогично је да вјерски лидер не смије ни да писне о политици, а иза себе има народ који жели да чује став цркве. Нелогично је и то да се само политичари замјере цркви, а црква се не замјери политици, иако је вјера највише страдала од свакојаких похода војске у блиској нам прошлости.

Данашњи вјерски поглавар треба да има одређену дозу дистанце од свакодневне политике, али он око највашнијих питања мора да се пита, и то не као вјерски лидер него као политичка личност која утиче на друштвена дешавања у земљи. Заправо, да буду други ајатоласи, јер то од њих друштво тражи.

Лијепо је причати о срећи, љубави, весељу, рађању; но некада се мора изнијети критичан и стваран став пред масу јер маса је та која ће сутра живјети у некој врсти реалног, односно имагинарног свијета, који га узгред речено задовољава.

Вјерски лидери данас представљају оличење доброте, поштења и части, а тај њихов ореол они треба да искористе како би народе трајно помирили на овим просторима. Да активно дјелују на доношење круцијалних политичких одлука; да различитим церемонијама и вјерским обредима промовишу толеранцију и поштивање међу народима; организовање вјерских скупова гдје ће бити представника свих вјерских заједница.

Мржња се једино може разбити снажном вјером и солидарношћу.